Космотворац

(SF ро­ман, 1989)

Су­бјек­тив­ни од­лом­ци

ЕПИ­ЛОГ

La-sol-la

У ти­ши­ни жуд­ње, „Зја­пе­ћом Пра­зни­ном” све­ми­ра огла­ша­ва се дар ме­мо­ри­је фор­му­ле по­чет­ка јед­ног од ви­со­ких пу­те­ва жи­во­та ко­смич­ког ор­га­но­на: la-sol-la. До­пи­ру­ћи из пра­ге­нет­ских да­љи­на, кроз отво­ре­не ор­гу­ље ме­мо­ри­је, зву­ци умет­но­сти фу­ге од­је­ку­ју ода­ја­ма тво­је све­сти и ши­ре се – пре­ко мре­же си­нап­си и те­ле­ме­трич­ких ве­за, кон­вер­то­ра и ода­ши­ља­ча по­ру­ка – свим прав­ци­ма ко­смо­ства­ра­ња, об­на­вља­ју­ћи све­мир раз­ли­ка и жи­вот све­ми­ра.

Из тми­не по­мра­че­ног је­згра га­лак­си­је, из зја­пи­не за­бо­ра­ва Ума, по­зи­ви­ма зву­ко­ва-све­тло­сти, пре­но­шен си­ла­ма све­мо­ћи – ода­зи­ва­ју се зве­зда­на сви­та­ња. Зра­ка­ња по­зи­ва и од­зи­ва, те­ма и ва­ри­ја­ци­ја, про­тив­но­сти и сла­га­ња, уз­ди­жу мо­сто­ве и пу­те­ве, сту­бо­ве и сво­до­ве пре­вла­да­ва­ња и осми­шља­ва­ња Зја­пе­ће Пра­зни­не, ши­ре­ћи ор­га­нон ко­смич­ког жи­во­та. Ви­диш, по чи­та­вом об­зор­ју је­згра га­лак­си­је ка­ко зве­зде и асте­ро­и­ди, пла­не­те и ко­ме­те, тво­ре све­тло­сни из­раз умет­но­сти фу­ге, исто­вре­ме­но и све­про­стор­но. Схва­таш да је пре­по­ро­ђе­ни део све­ми­ра над­вла­дао вре­ме.

Спек­такл умет­но­сти фу­ге, из­во­ђе­не у зве­зда­ним маг­ни­ту­да­ма, за­се­њу­је ти игро­каз пра­се­ћа­ња, у ко­ме фи­гу­ре твог пра­прет­ка и Ари­је, за­мак и шу­ма, ства­ри и по­ја­ве – бле­де и иш­че­за­ва­ју. Очај­нич­ком жуд­њом по­ку­ша­ваш отрг­ну­ти по­глед све­сти од ми­ли­јар­ди бле­ско­ва сфе­ра и сно­по­ва рас­ту­ће, све­тло­сне, струк­ту­ре хи­пер­про­стор­не сфе­ре но­вог жи­во­та… по­ку­ша­ваш по­глед вра­ти­ти све­ту пра­се­ћа­ња. Али, сва­ки по­крет твог по­гле­да раз­би­ја сли­ку пра­се­ћа­ња ко­ја се рас­па­да на све ма­ње и бле­де се­квен­це, по­кре­та­не, уз­ди­за­не и оба­ра­не, та­ла­си­ма ре­ке вре­ме­на, у од­ла­ску. У тој пра­зни­ни вре­ме­на ви­диш ка­ко се уда­ља­ва­ју и не­ста­ју по­след­ње се­квен­це пам­ће­ња… Ви­диш зи­ди­не зам­ка окру­же­ног по­жа­ром Цр­не шу­ме… Ви­диш обруч ма­се гла­ди кроз ко­ји се про­би­ја че­та оп­са­ђе­них, отва­ра­ју­ћи пу­те­ве сло­бо­де за зна­ме­ња и тре­зо­ре оруж­јем од­луч­но­сти зва­не без­на­де­жност… Уме­сто жи­вог ли­ка ле­по­те ко­ји тра­жиш, ви­диш са­мо бле­до, уко­че­но ли­це Ари­је и јед­ну кр­ва­ву ру­жу на пр­си­ма… И тај од­ло­мак пра­се­ћа­ња иш­че­за­ва у пра­зни­ни и ниг­ди­ни ко­ја осва­ја и по­след­њу се­квен­цу: одва­ја­ње ин­те­р­пла­не­тар­ног бро­да од ре­кви­зи­то­ри­ју­ма по­бе­ђе­не ци­ви­ли­за­ци­је, ка зве­зда­ним пу­то­ка­зи­ма људ­ске ди­ја­спо­ре.

Ка Хи­пер­про­сто­ру

„Ка­да сам угле­да­ла сви­та­ња зве­зда у кру­гу Ни­шта­ви­ла… учи­ни­ло ми се да ће ми се ср­це рас­трг­ну­ти из­ме­ђу су­прот­них осе­ћа­ња, из­ме­ђу мах­ни­те сре­ће и нај­ду­бље не­сре­ће. Зна­ла сам да си фор­му­лу об­но­ве мо­гао осво­ји­ти је­ди­но на пу­те­ви­ма пра­се­ћа­ња… али сам слу­ти­ла да си та­мо, у ду­би­на­ма пра­се­ћа­ња, спо­знао и ону ко­ја је узор мог об­ли­ка жи­во­та… Би­ла сам пот­пу­но уве­ре­на да ћеш ми уби­ти сре­ћу, да ћеш ме од­ба­ци­ти у свет ау­то­ма из ко­га по­ти­чем. Ја сам пре­ва­ра Ме­га-мо­зга ко­јом ти је оне­мо­гу­ћио од­ступ­ни­цу. Ја сам би­ла зам­ка ко­ја те је по­ве­ла на пут пре­сту­па и бор­бе са Ни­шта­ви­лом…”

Оди­жеш по­глед од зве­зда­них од­сја­ја у мо­дри­на­ма оке­а­на ње­них зе­ни­ца и пру­жаш га, пре­ко за­ви­хо­ре­них пра­ме­но­ва злат­не ко­се, ка дру­гом, су­прот­ном сек­то­ру све­ми­ра, у прав­цу не­до­глед­ног Сун­че­вог си­сте­ма:

„Зам­ка Ме­га-мо­зга је да­ле­ко­се­жни­ја. У тре­зо­ри­ма осо­бе­но­сти и мо­гућ­но­сти људ­ског еле­мен­та Ме­га-мо­зак је уо­чио ме­та­фи­зич­ке мо­ћи си­ле зва­не ,љу­бав’, ње­ну ван­ред­ну спо­соб­ност да сво­јом те­жњом ка бес­кра­ју три­јум­фу­је над про­сто­ром и вре­ме­ном, над смр­ћу и ни­шта­ви­лом. Он је от­крио да љу­бав ко­ју је­дин­ка осе­ћа не по­ти­че из до­ме­на ње­ног жи­во­та, већ да се ту са­мо бу­ди. Она по­ти­че из дав­ни­на, као ис­трај­на жуд­ња ко­ју из не­све­сти из­во­ди и рас­плам­са­ва пра­се­ћа­ње. За­гр­љај љу­ба­ви ко­ји вен­ча­ва двој­ства је из­раз дав­не же­ље ко­ји пре­но­се ни­зо­ви ге­не­ра­ци­ја. Је­дин­ка ни­је мо­на­да већ ка­ри­ка јед­ног лан­ца ко­ји пре­мо­шћу­је про­стор-вре­ме, од пра­и­сто­ри­је ка над­и­сто­ри­ји… Али, истин­ско оства­ре­ње те љу­бав­не жуд­ње ни­је, ни­ти мо­же би­ти ов­де, већ у оној тач­ки где се су­сре­ћу па­ра­ле­ле. За­то не­ма срећ­них љу­ба­ви. За­то у том све­ту пра­се­ћа­ња, чи­је је име ,Евро­па’, у ње­ним ми­то­ви­ма и ле­ген­да­ма о љу­ба­ви, нај­ви­ши до­ме­ни љу­ба­ви пре­ла­зе у до­мен смр­ти.”

Она по­глед ура­ња у тво­је зе­ни­це искре­но­сти:

„Ка­ква је… она?”

Ти се осме­ху­јеш, пре­по­зна­ју­ћи сла­бост зва­ну љу­бо­мо­ра и ње­ну чу­де­сну сна­гу ко­јом пре­вла­да­ва све маг­ни­ту­де вре­ме­на.

„Она је пре­ле­па… али, ка­да бо­ље упо­ре­дим два ли­ка, от­кри­вам да је ле­по­том над­ма­шу­јеш… јер ти си над­ствар­но ле­па…”

У Да­ри­ји­ним зе­ни­ца­ма, од­сја­ји­ма зве­зда­них са­зве­жђа, про­си­ја­ва жуд­ња за тво­јим ре­чи­ма по­хва­ле, жуд­ња осло­вље­не ле­по­те да се огле­да и по­твр­ђу­је у зр­ца­лу ре­чи. Од­го­ва­раш жуд­њи:

„У ства­ри, ти ни­си ство­ре­на по би­о­ло­шком узо­ру већ по ње­го­вом иде­а­ли­зо­ва­ном, ап­стракт­ном, об­ли­ку ко­ји је мој пра­пре­дак уса­вр­ша­вао сво­јим че­жња­ма, на пу­те­ви­ма уда­ља­ва­ња и веч­ног ра­стан­ка… Ти ни­си ство­ре­на по де­лу жи­во­та већ по де­лу кул­ту­ре осе­ћа­ња. За­то ти над­ма­шу­јеш све мо­гућ­но­сти би­о­ло­ги­је људ­ске при­ро­де…”

Она оба­ра по­глед под не­на­да­ним та­ла­сом се­те:

„Ви­ше бих во­ле­ла да сам ма­ње ле­па, ма­ње ау­том… а бли­жа жи­во­ту, људ­ској при­ро­ди.”

При­хва­таш не­жно, пр­сти­ма, ње­ну бра­ду и уз­ди­жеш лик ка из­рав­но­сти вен­ча­ња по­гле­да:

„За­што? Да би ми се при­бли­жи­ла? То ни­је по­треб­но… Са пу­те­ва пра­ме­мо­ри­је до­нео сам и са­зна­ње да је чо­век јед­на вр­ста ау­то­ма… Ја у се­би са­др­жим хи­ља­де и хи­ља­де жи­во­та, њи­хо­ве ме­мо­ри­је и за­бо­ра­ве, ми­сли и де­ла. Ја сам за­ступ­ник и пре­но­сник ле­ги­је прет­ход­ни­ка. Жи­вот је са­мо сред­ство. Би­тан је плод кул­ту­ре ко­ји кул­ту­ра ства­ра ути­ску­ју­ћи сво­је об­ли­ке у ма­те­ри­ју жи­во­та.”

„То ми ка­жеш да би ме уте­шио због на­ших раз­ли­ка?”

„То ти ка­жем за­то што у све­ту ко­ји са­да ства­ра­мо из­о­ста­је ма ка­кав зна­чај та­квих раз­ли­ка… Је­згро га­лак­си­је се отво­ри­ло от­кри­ва­ју­ћи нам пер­спек­ти­ве но­ве ана­ба­зе, кроз хи­пер­про­стор, са оне стра­не вре­ме­на… Та­мо где не­ма вре­ме­на – из­о­ста­је и об­лик људ­ске под­врг­ну­то­сти вре­ме­ну, об­лик зва­ни ,ин­ди­ви­дуа’. Ти си за ана­ба­зу бо­ље при­пре­мље­на од ме­не и мо­јих дру­го­ва… Ка­пи­је хи­пер­про­сто­ра се отва­ра­ју са­мо би­ћи­ма ко­ја су пре­ва­зи­шла об­ли­ке ин­ди­ви­ду­а­ли­зма, са­мо би­ћи­ма чи­ја су ли­ца сра­сла са кри­стал­ним ма­ска­ма кул­ту­ре, као зна­ме­ње ти­па, жи­ва оте­ло­тво­ре­ња вр­ли­на…”

За­гле­да­на у зве­зда­ну ка­пи­ју хи­пер­про­сто­ра, Да­ри­ја гла­сно из­ре­че зеб­њу:

„А да ли ће та­мо из­о­ста­ти и на­ша сре­ћа?”

„Не. Та­мо нас оче­ку­је нај­ве­ћа сре­ћа. То су слу­ти­ли му­дра­ци пра­све­та, ко­ји сам спо­знао… Учи­ли су да нај­ве­ћа сре­ћа не при­па­да вр­лом чо­ве­ку, већ вр­ли­ни…” <