Последњи Европљани
(Роман, „Апостроф”, Београд, 2005)
Субјективни одломци
…
„Убрзо по нашем разговору дао сам отказ. Напустио сам Париз и повукао се у родне Адрене. Надао сам се да ћу тако далеко стећи мир. Узалуд. Дању ме је мучила мисао да сам кукавички побегао с места где се врше злочини, а ноћу, у сну, видео сам гомиле крвавих фетуса како урлају од бола и запомажу. У таквом растројству и заслепљености вратио сам се у Париз да бих усмртио власника клинике. Био сам ношен неком лудом вером да ћу се на тај начин искупити и да ћу окончати чедоморства. Намеравао сам да се предам након објаве оптужбе коју сам послао ,великој штампи’. Када сам видео да је нико не објављује, схватио сам да сам веома преценио своје моћи. Тада сам одлучио да се предам таквом поретку и да се одметнем, у неку врсту пустињаштва.”
„И самозаглупљивање чини део процеса”
„У Лондону?”
„Да, данас бегунци или испосници могу наћи у модерним метрополама много боља скровишта или осамљења од оних која пружају прашуме и пустиње.”
„Мучнина се растворила у времену?”
„Не толико у времену, већ у простору. Из ове пострањености сагледао сам и предмет свог ужаса као делић општег. У питању је општа воља бледоликих да себе затоме, да се лише потомства. И она се извршава неумољиво и педантно, како само бели умеју, свим расположивим средствима, од масовних чедоморстава до такође масовне и хроничне примене средстава против зачећа.”
На Аленовом лицу искрсао је сетни осмех:
„Само таква воља објашњава парадокс да се страх од демографске експлозије човечанства и пропаганда самозатомљења, еуфемистички званог ,планирање породице’, шире искључиво по свету бледоликих, јединих који пате од беле куге.”
„Да ли си икада размишљао о томе зашто ли је таква самоубилачка воља обузела само бледолике?”
„један одговор нашао сам у овдашњем зоолошком врту, где повремено одлазим да се одморим од људског зверињака… У разговору са једним чуваром сазнао сам да се у зоолошким вртовима животиње веома ретко плоде. А и кад добију младунце, први порив им је да их убију и прождру… Не желе да им потомство расте у сужањству. Подстицан неким демоном који се уселио у њега, бели човек је изградио противприродну цивилизацију, поставши њена прва жртва и сужањ.”
Осетивши тескобу, осврнуо си се око себе као да ћеш угледати спасоносни излаз. Неки су ћутке играли карте. Други су буљили у високо одигнути телевизор, у цртани филм који је славио садистичка иживљавања једног подлог миша над наивношћу честитог мачора. Већина је зурила у особне коморе света празнине, добро знајући да је њихов бог одавно умро али без вести о изумирању врсте којој припадају. Вратио си поглед ка Аленовим прозорима душе, у којој је истрајно тињала ватра одметништва:
„И самозаглупљивање чини део тог процеса. Недавно сам негде прочитао како владе скандинавских земаља подстичу јалове парове на усвајање деце из Трећег света ради надокнаде демографске осеке. Њихове политичке елите изгледа озбиљно верују у бихевиористичко сујеверје по коме је од деце Бангладеша, Нигерије или Малезије могуће створити узорне Данце, Швеђане или Норвежане.”
Насмејао се усиљено и кратко:
„Да стање није трагично, такве мере могле би ваљано послужити само за увесељавање… Има ту и нечег много горег од бихевиористичког сујеверја. У свестима тих ,елита’ речи попут Данац, Швеђанин или Норвежанин губе изворно значење и постају ознаке пуког држављанства, које сваки странац може стећи испуњавајући одређене формалне услове.”
Након оклевања, на сто разговора положио си тешко питање:
„Да ли си икад потражио идеју или разлог који заслужују сваки труд за самоодржање наше врсте?”
Питање га није изненадило. Нагнуо се ка теби као да ти жели поверити неку лозинку што отвара врата мудрости:
„Видиш, већ и сама помисао да су нам таква идеја или разлог потребни е да бисмо заслужили опстанак – довољна је заслуга за улог труда у самоодржање.”
Вративши се у наслон, осмехнуо се као неко ко много више зна него што изговара:
„И сама таква помисао је сасвим довољна… Постоје идеје чије сазревање изискује векове, труд низа генерација. Ми се не смемо предати ономе што нам сада изгледа као неумитност. Ми не смемо угасити наше огњиште, затворити наш дом… Ако ми нисмо у стању да спознамо ту идеју или тај разлог живота, можемо бар сачувати могућности спознаје за оне који долазе. Они ће можда бити паметнији… и храбрији.”
Кренуо си погледом далеко, ка наговештеној будућности, и зауставио га на зидној фотографији Стоунхенџа, са јутарњим сунцем у средишњој вратници. Опазио си да је начињена у зиму, јер је околни простор био прекривен снегом. Био је то, можда, снимак Сунцоврата. Ален је кренуо за твојим погледом:
„Неки енглески стручњаци тврде да је то био храм Сунца. По другима, у питању је нека врста годишњег календара… Да ли си био тамо?”
„Одлазим тамо сваком приликом која ми се укаже… Управо сам се вратио из Стоунхенџа. Те енглеске теорије изгледају ми сасвим неосноване. Оне заправо само одражавају енглески приземни утилитаризам.”
„Зашто их сматраш неоснованим?”
„Прва теорија, о храму Сунца, нема основа у индоевропској религиозности, јер у њој нема никаквог трага обожавања Сунца као физичког тела… Сунце је само материјални симбол метафизичке светлости која космотворачки зрачи, из свемирског Средишта, као и из људског ума.”
У Аленовом погледу опазио си искру галске склоности противљењу, по сваку цену, па и против сопствених жеља:
„А шта ако тај храм нису подигли бели Индоевропљани већ неки црни или посивели народ?”
„Сумњам, јер је његова просторна свестраност, обележена кругом вратница, типично индоевропска. Тлоцрти најстаријих храмова других народа Евроазије осведочавају једносмерност, чије је тежиште у временској димензији. Како сведоче, примерице, сумерски Ериду-храмови или ,Бели храм’ из Урука, то су, обично, једносмерни уздужни простори са бочним улазом, што воде ка олтару и што одмеравају зјапине између верника и богова, односно хоризонта будућег, измољаваног дана оживљавања мртвих.”
„Ни теорија календара није ти по вољи?”
„Не, јер је смешно претпостављати да су градитељи довлачили огромне стене , из каменолома удаљених пар стотина километара, само зато да би стекли некакав календар или часовник. Могли су га саградити и кај каменолома, те уштедети себи непотребни огромни труд… Уосталом, људи тог доба располагали су неупоредиво већом радозналошћу и осетљивошћу за небеске покрете него наши савременици. И поседовали су много једноставнија а далекосежнија средства просторне и временске оријентације, средства која су омогућавала спознају не само квантитативних већ и квалитативних димензија света ствари и појава.”
У Аленовим очима засијало је разведравање душе:
„Добро, убедио си ме и отклонио све недоумице које су ме кочиле да одем тамо. Само ми још реци каква је била сврха тог подухвата.”
Уздигао си поглед ка фотографији Стоунхенџа, као да тога часа тражиш одговор:
„Имам утисак да је на нижој, метагеографској разини симболизма то космограм, слика света виђеног са поларног видиковца, где вратнице славе примају и угошћавају зоре што круже око хоризонта. На тој разини храм чува и развија свитања у човеку.”
„А шта је то на оној високој разини?”
Нагнуо си се ка њему, широко осмехнут, као да ћеш му поверити неку ласцивну досетку:
„То је било и још увек јесте збориште космотворачких сила, за оне који умеју да осете њихову присутност. Отиди тамо и видећеш, осетићеш како се у кругу Стоунхенџа наше биће ослобађа од свих спољних мора и разведрава, миловано дахом вечности.”
Дах вечности
Исти дах вечности осетио си на путу што води од Puerto de Santa Cruz ka Costa del Silencio, по скамењеној, квартенарској лави острва Тенерифе, под сводом ноћи боје индига што је истицала светлости највеће, а свим људима равноправно поклоњене лепоте.
Блештећи фосфоресцентни призиви хотела, ноћних клубова и петролејских компанија, искрсавајући из тмине, севајући кроз отворени прозор таксија, нападали су, залудно, бледо лице вољене, заштићено загрљајем твоје руке и њеног сна. Мисао ти је слободно лутала између синапси, од опажања склоности западне цивилизације ка ноћи, култу смрти и сјају фосфора, што се ослобађа кроз распадања лешева, до замишљања изгледа вашег пара, скамењеног попут оног из Помпеје, под лавом оживљеног вулкана Тејде, који се још димио те издисао воњ патње и жудње нутрина Земље за изгубљеном судбином звезде, од које је отпала.
Осећао си мирис олеандра измешан са задахом Атлантског океана, чији су таласи, равномерном хуком удараца по црним хридима, одмеравали кораке пролазности, између хорова милиона зрикаваца и високих крикова усамљених птица.
Лагано си и ти западао у сан, из кога вас је отргао јаук нагло прикочених точкова те удар закона инерције. Возило се окренуло око замишљене осе и зауставило у првобитном положају. Испред, на средини окуке пута, запањене очи угледале су једну веома високу, мужевно усправну и непомичну фигуру, обавијену белим огртачем, коју су фарови обасјали пред позадином звезданог неба. Руке су му биле прекрштене на прсима а профил је откривао поглед упућен и задубљен далеко, кроз ноћ, ка Северу. Једино што се на тој фигури кретало, и одавало да то није мраморна статуа него ћивот биће, били су праменови риђе косе и крајеви огртача, хајкани ветром који је притицао с пучине.
Прибравши се, упитао си возача, више да би изразио чуђење него да би добио одговор, ко је тај човек, и шта ту ради, на сред пута и усред ноћи. Прво си чуо дубоки израз олакшања због избегнуте несреће, а потом глас, прожет неким светим страхопоштовањем, који је рекао, као да самом себи говори:
„То је један Гуанч… Разговара са својим мртвима, који су за њега бесмртни.”
Ко су Гуанчи? Тог лета, на острву Тенерифе, од оних којима си се обраћао таквом запитаношћу ниси успео да добијеш иоле задовољавајуће одговоре. Већина упитаних није знала ишта да каже о Гуанчима. Они који су нешто мало и мутно и знали да кажу, чудили су се таквој радозналости, као да је њен предмет потпуно безначајан. Неки су склањали поглед у страну, као кад се крије породична срамота.
Вративши се у Београд потражио одговоре међу корицама енциклопедија, у Народној библиотеци. Пружили су их једино шпанска и италијанска. Јединица Guanchos у италијанској енциклопедији Treccani, издање из 1947, знатно је шира:
Када су Шпанци освојили Канарска острва, у XV столећу, она су била насељена домородачким становништвом, Гуанчима (шп. Guanchos), који су се борили за своју независност и делом били уништени, ишчезавши, тако, као самобитна раса. Њима су посвећена и још се посвећују веома широка истраживања, особито антрополошког, етнографског и лингвистичког карактера. По Р. Верноу (Rapport sur une mission scintifique dans l’archipel Canarien, Париз, 1887), Гуанче карактерише високи стас, који је могао надмашити 1,80 м, светла кожа, коса често плава или риђа, плаве очи, крупна доликоплатицефална лобања. Кости скелета биле су им веома силне, са снажним мишићавим отисцима. Карактери лобања и скелета одговарају описима расе високог палеолита, зване Кромањонци. Гуанчима се приписује веровање у једно врхунско биће. Њихови богови живели су у планинама. На неким острвима посвећивало се култу Земље, Сунца, Месеца и звезда, али међу Гуанчима није било фетишиста. Древни писци чак тврде да су Гуанчи често ратовали против оближњих народа с афричког континента. За Гуанче кажу да су обдарени храброшћу, умешношћу, памећу, живошћу и частољубљем. Борбе, мешања и епидемије – уништили су древни народ Гуанча. По неким ауторима, неке потомке могуће је наћи и данас, међу руралним становништвом унутрашњих долина.
…
Прошло је много година од тог сусрета, али те фигура усамљеног Гуанча, у високој ноћи, на почасној стражи пред сенима његове расе, стално прати, често преображена у друге. Видео си га како стоји на прамцу брода Сими 1, заогрнут црном ветровком, осматрајући кроз доглед опустошеност обале Мале Азије, као да трага за заосталим знамењима хеленског човека. Успевши се степеницама до врха замка Монсалват, угледао си га како стоји на грудобрану, под мрком кабаницом, загледан у незнане даљине простора и времена, као да из њих очекује знаке у звуке обнове радости живота, затрте походом безумника против Граала. Једне ратне ноћи, у Српском Сарајеву, на положају код Илијаша, изашавши из земунице да би размрдао ноге укочене од студи и влаге, мучен несаницом, опазио си га како стоји, у маскирној униформи српске војске, веома истурен спрам непријатељских линија, као да охолошћу пркоси ватри, с погледом упућеним у високо, можда ка оном „звезданом завичају” где нам се, како учи Платон, ваља вратити.
Као што се честице ковитлају у зрацима сунчеве светлости који пробијају тмину неког таванског простора, твоје мисли су се ројиле и роје, стално привлачене, у снопу сећања на фигуру Гуанча што непоколебљиво стоји у ноћи своје расе, као живи узор потпуне верности завету предака, упркос свему супротном, насупрот струја и таласа настајања и нестајања. Ти знаш да магнетизам те фигуре потиче такође из снаге утиска њене трагичне осамљености. Један сусрет ти је открио да у просторима такве трагичности постоји и осамљенија фигура од Гуанча из твог сећања.
…
„Из дружине разбојников”
Професор Ранкони нимало ти није личио на општеуврежену представу о „есесовцу”. С обријаном главом, којој је недостајао само перчин, са сивим, живахним очима које су искриле кроз танке косе прорезе, и с опуштеним брковима, чинио ти се ближи жутој него белој раси, а најближи типу мандарина кога је испостило сиромаштво или нека воља аскезе. Устао је од стола, у библиотеци римске школе, пружио ти руку и поздравио те руском добродошлицом, уз савршени руски изговор. Упитао си га да ли је руски научио на Источном фронту. Климнуо је главом…
…
„Чуо сам да сте с двадесетак година стекли чин пуковника…”
Показао је ниску ситних зуба који су претећи засијали из сенке бркова:
„За тај чин треба да захвалим једино мојим Киргизима, којима сам преносио, односно преводио на киргијски језик, више команде. Да сам имао неки нижи чин – не би ме слушали… Њих је једино збуњивало што су се уверили да познајем ислам, да им умем говорити језиком џихада а нисам муслиман. Нису знали шта да мислим кад су опазили да залазим у православне цркве и присуствујемо обредима.”
„… Од православаца позајмљујем литургију за своје религијске потребе, које иначе задовољавам контемплацијом знакова божанских моћи, што су свуда око нас… Један од тих знакова почива и у снимку који сте ми љубазно предочили. У питању је старопахлевски језик, којим се говорило у време Заратустрине реформе, пре три хиљаде година. Превео сам тај говор с великим задовољством и ретким узбуђењем, јер знам да је у питању појава чуда.”
„О, дарежљиви Космотворче!”
Пружио ти је три листа са густим слогом куцаним писаћом машином, у који си заронио погледом:
О, дарежљиви Космотворче (Ахура Мазда)!
Призива те последњи војник унутрашњег краљевства Племенитих (Airya), на крају ланца поколења што води од првог краља, лепог Јиме, сина Вивахванта, првог коме си поверио дужност да суверенски чува законе Твоје. Следивши пут Заратустре, у борби за чисту мисао, чисту реч и чисто дело, изгубих своје другове и остах сам, непријатељима окружен.
Непријатељи носе маске Племенитих, али су им очи празне, срца трула, мисли прљаве, речи варљиве, а дела наопака. Они уживају у извртању и загађењу плодова Реда и одају се празнини, тмини и свакојаком измету, славећи наказност, лаж и зло. Пролазећи кроз свет непријатеља чисте мисли, чисте речи и чистог дела, помишљам, понекад, да сам можда прешао праг смрти и заостао на путу што води изнад особног живота, те зашао и залутао међу подживотне авети а не живе људе. Разуверава ме свест да им не припадам: ако сам погинуо, и ако сам само заостали одраз битка себе, не бих имао моћ опажања и гнушања спрам прљавих мисли, варљивих речи и наопаких дела што их видим свуда око себе.
О, дарежљиви Космотворче! Помози ми да сазнам истину и да превладам све препреке (paityara) ка Добру које постави пред кораке моје Злотворац (Angra Mainyu). Покажи ми пут до Зборишта, где се последњи истински Племенити окупљају за одсудни бој, предвођени Спасиоцем (Saošyant), кога већ три хиљаде година очекујемо.
О, дарежљиви Космотворче! Истину ћу Ти рећи што ми тишти срце: било би много боље за наше мисли, речи и дела да смо стегли зубе и издржали љуту студ, те остали у Завичају Племенитих (Airyana Vaejah), јер свет у који смо дошли, након марша дугог хиљадама година, много је гори од зиме демона што нас покрену на расејање.
У овој усамљености, о, дарежљиви Космотворче, Твој верни саборац у одбрани Реда добро се сећа пређеног пута и свих боравишта од Севера ка Југу и расејању, свих пошасти које Злотворац на нас сваљиваше. И зато Ти кажем да нисам искусио горег света од овог којим сам опкољен, јер у њему су сва искушења и запамћена зла окупљена и безмерно увећана.
При крају овог мрачног доба оживеле су, бесомучно разјарене, напасти на говеда и поља, против који се борисмо и не изборисмо у првој земљи где нам беше станиште након напуштања Завичаја Племенитих, у земљи званој Сугуд. У овом свету су неправде и издаје уговора, које упознасмо у боравишту званом Моуру, толико неизмерно увећане да су постале правило, те су из њега прогнани и руглу извргнути правда и верност датој речи.
Опаке звери и несносни инсекти, пред којима се повукосмо из земље Бакди, изгледају ми сада као дечје шале спрам нових, вештачких напасти извештеног Злотворца, што нападају и разједају све видљиво и невидљиво око човека и у човеку.
И сумња која је вребала наше умове и наша срца у земљи Нисаја, између Моуру и Бакди, овде је порасла до размера великог Зида који опкољава све племенито, пропуштајући кроз своје капије на слободу само прљаву мисао, варљиве речи и наопака дела.
Сузе и јецаји које искусисмо у земљи Харева, на путу од Севера ка Југу и расејању, изгледају ми сада као да су од радости и смеха кад их упоредим с очајањем што у овом свету обузима сваку грану, свако стабло, свако биће, сваки народ, сваку ноћ и сваку зору.
И опаке блуднице Паирика Кнатаити и Кересаспа, које искушаваше и морише наше борце својим чарима и дражима у земљи Ваекерета, сада ми изгледају као добре виле кад их упоредим са утварама што залазе у домове овог света, чији кровови не стреме Небу већ су заравњени као Земља и носе спремљене празне виљушке или празне тањире да их прихватају, па се тако подемоњени људи сабластима хране помоћу својих очију и ушију.
Рђави господари које је Злотворац извео на власт слабљењем нашег рода, у земљи Урва, изгледају ми као да су врли Племенити кад их упоредим с властодршцима овог света, израслим из изметних јама, што сву моћ стичу из посвудашње владавине лихве.
У земљи Кхнента затекосмо староседеоци који нису знали оца већ су за себе говорили да су „копилад Мајке Земље”, а у њиховој изопаченој природи биле су измешане све боје и оба пола, па су се мушки ту нудили као жене. У овом свету где залутах и остах сам, без другова, већина има такву природу. Ту се мушкарци понашају као жене а жене се држе као мушкарци, јер ту мушки недостају за дужност мужева и очева, бораца и мудраца.
Гнушасмо се у земљи Харахваити, гледајући како домороци тела умрлих укопавају у земљу да црве хране и труле, а у овом свету сви тако чине с онима који одлазе, препречујући ослобађање духа које пружа света ватра.
Рђави врачеви, које затекосмо и сурово затресмо у земљи Хаетумант, сад ми личе на склоне невиним шалама док у овом свету гледам како његови невидљиви жреци својим враџбинама сва космотворена добра претварају у пустињу што се стално шири споља и изнутра.
У земљи Раџа, сејући неверицу, Злотворац је успео само да начне и протресе троделну грађу заједнице Племенитих, а у овом свету он је успео да људи изгубе свако самопоштовање, те да природни поредак преокрене наглавце, тако да су ту најбољи из првог сталежа на дну, а најгори из трећег на врху.
О, дарежљиви Космотворче! Зашто си нас повео из Завичаја Племенитих на овај пут из горег у горе и довео у најгоре од свих спознатих боравишта, где су сва искушена зла окупљена и безмерно увећана?
Најтеже ми пада што не могу помоћи мојим друговима, који су, извесно, попут мене, сами и опкољени душманима и њиховим слугама.
О, дарежљиви Космотворче, реци ми да ли је ово што искушавам смисаоно дело Твоје воље а не бесмисао изрођена из Твоје слабости? Да ли је ово највећи најтежи од свих испита на којима си нас проверавао, ради поверавања виших задатака и дужности? Реци ми, дарежљиви Космотворче, дај ми знак да сам доиста битак а не његов заостао одраз што се одражава у нечијем огледалу! И ако си ослабио у нама толико да је Злотворац надјачао, знај да га се не бојимо и да ћемо и без Твоје пуне присутности наставити борбу за чисту мисао, чисту реч и чисто дело!
Одложио си листове превода на сто и упро поглед, упитно, у преводиоца. Професор Ранкони је завртео главом као пред неминовношћу:
„Видео сам оваква чуда у људском облику, али ово је највеће… Потражио сам и пронашао Сицилијанца на станици Термини. Он појма нема шта говори кад је у пијанству и не зна ни један језик сем матерњег дијалекта. Завршио је само основну школу, у шта сам се уверио проучивши његов curiculum vitae, који ми је је пружила на увид кадровска служба станице Термини.”
Упутио је поглед кроз прозор, као да најдаљим хоризонтима тражи одговоре на своје запитаности:
„Некад бисмо закључили да је поседнут неким демоном или духом, а данас, захваљујући сазнањима модерне биологије, можемо претпоставити да у генетском материјалу од ког је саздан почивају иранска традиција и одговарајућа самосвест, те памћење, што све проговара кроз процепе свести растваране алкохолом.”
Избор књига
На гвозденим вратницама врта што је кораке спроводио ка вили где је била тајно смештена књижара и библиотека Римске школе, у кварту Монте Марио, стајала је мала метална плоча с урезаним натписом: Римска школа европских кореспонденција. Када си први пут пред њима застао и зазвонио, упућен препоруком професора Филипанија, наоружани чувар, неповерљива погледа, упитао те је за поверљиву лозинку да би те пропустио. Около, по улицама и трговима Рима, Италије и Западне Европе, тада је беснео мали али крвави грађански сукоб између нахушканих чопора младих левичара и десничара.
Ступивши у библиотеку Римске школе, корачајући дуж зидова с препуним полицама тематски разврстаних књига, изненадила те је ширина круга обухваћених знања. Круг је обухватао скоро све дисциплине знаности и књижевности, од алхемије, археологије, биологије, екологије, естетике, преко филологије, философије, геополитике и историје, до митологије, политикологије, полемологије, те религијских идеја и веровања. У први мах си помислио да та ширина – превелика за расположиви простор – одаје неку интелектуално сумњиву умишљеност. Боље упознавши садржаје библиотеке и књижаре, спознао си јединствено и веома искључиво начело избора дела, које је прожимало све домене. Био је то избор дела која су посредно или непосредно служила потребама интелектуалног и етичког отпора силама модерне цивилизације Запада. У основи избора књига почивала је свест да тоталитарне размере напада нихилизма сила Запада на људске врлине и вредности изискују одговарајуће магнитуде мобилизације самоодбрана човека и заједнице.
Свођењима фокуса модерне науке о природи искључиво на свет квантитета – библиотека Римске школе је супротстављала дела што упућују у квалитативне димензије појавности, од списа пресократоваца, неоплатоничара и трактата „краљевске вештине”, преко Гетеових природословних радова и полемика против Њутна, до Насрових осветљавања традиције иранско-исламских истраживања света знакова божанске присутности, до Јингерових ултраматеријалистичких осветљавања најдубљих трезора органске и неорганске материје.
Тамо где је модерна наука о човеку нападала човека, сводећи га у кострети медијума економистичких, либидоналних или бихевиористичких условљавања, библиотека је пружала средства самоодбране низом сведочанстава божанске димензије људског елемента, од упанишадских учења о спрези атмана и Брахмана, субјективног и објективног пола свемира, преко Платонових поука како отварати ум за небеску светлост што попут ауриге кроти и води стихије животињског састојка, до разноврсних облика очувања и развијања традиционалне антропологије, до дела Ренеа Генона, Јулијуса Еволе, Алексиса Карела, Конрада Лоренца, Маријуса Шнајдера и Жана Сервијеа.
На изазове идеологије либералног капитализма, што човека утерује у штенару себичне и похлепне економске звери, библиотека је одговарала делима у којима су полазници могли наћи не само критику те демоније већ и позитивне моделе економије, у служби потреба целовитости човека и заједнице, од Вернера Зомбарта, Макса Вебера и Освалда Шпенглера до Ауритија, од Фридриха Листа до Франсоа Пероа и Ђанија Акамеа.
Историји коју, према гласовитом а сетном опажању Алексиса де Токвила, пишу „победници”, библиотека је супротстављала лекције Учитељице живота „поражених”, од Одбране Сократове те списа осталих присталица Спарте међу Атињанима, попут Исократа и Ксенофона, преко полемика Јулијана Императора, Дантеових исказа гибелинског идеала и сведочанстава поглавица истребљених племена Новог континента, до дела мислилаца европске Контрареволуције, мемоара руских избеглица, Одговора Ернста фон Саломона, Пизанских певања Езре Паунда и Ex captivitate salus Карла Шмита. У том затворском спису последњег моралног заступника Jus Publicum Europaeum пронашао си и дирљиво сећање на сусрет са Ивом Андрићем 1940, који је свом немачком пријатељу пренео једно начело српске етике садржано у болном узвику Марка Краљевића над погубљеним Мусом Кесаџијом: Јаој мене, до Бога милога! Ђе погубих од себе бољега:
У то време препричао сам ту повест неким пријатељима и познаницима, такође и Ернсту Јингеру, који се налазио у Паризу као официр окупационе војске. Сви смо били дубоко погођени. Али свима нама било је јасно да се данашњи победници не дају ганути таквим средњовековним причама. И то је садржано у твом великом предвиђању, сироти мој побеђени де Токвиле!
Највећи део полица библиотеке Римске школе био је посвећен индоевропским истраживањима, где су идеално средиште испуњавала дела Жоржа Димезила, што осветљавају не само јединствене корене језика већ и јединствене темеље низа пантеона, заједничке структуре етоса мишљења и делања, те светоназора народа створених на путевима расејања „Индоевропљана”, које је можда најприближније именовао Фридрих Ниче:
Погледајмо се у лице! Ми смо Хиперборејци! С оне стране Севера, леда и смрти – тамо је наш живот, тамо је наша радост!
…
Знаци Хипербореје
Покров ноћи згушњавао се у високим шумама Оверња а пречицом коју сте изабрали, ради ужитка у лепотама очуване дивљине, нико није прошао већ „читаву вечност”, колико вам се чинило да чекате крај свог теренског возила, којем је пукла и друга, резервна гума. Фердинан је пажљиво корачао око возила, чкиљећи у тле, одакле је подизао угледане тростране ексере само да би их озлојеђено показао, псујући онога ко их је ту расуо са очигледном намером да онемогући саобраћај. Ута је седела на стражњем седишту, држећи на лицу израз неискупљиве увређености, која није кварила лепоту достојну лика њене славне имењакиње са катедрале у Наумбургу. Ти си, уз помоћ батеријске лампе, на мапи области, разастртој по хауби, домеравао раздаљине до најближих места, решен да по помоћ кренеш пешке.
Кад си пресавијену мапу већ ставио у торбу, спреман за покрет, чули сте спасоносни бруј мотора из супротног смера. Албер је искочио на сред пута са раширеним рукама, али је очекивано возило доспело пољем и зауставило се крај јендека, обасјавши вас фаровима. Из теренског возила „ровер” живахно је искочио кошчати старац, бујне седе косе и лица избразданог неким тешким искуствима. Обухватио вас је једним питомим и благородним погледом, који је можда потицао из сажаљења спрам сагледаног стања намерника. Принео је круту шаку деснице челу, како чине војници када поздрављају, и представио се: Албер де Отвил. Фердинан је спремно отпоздравио војнички и представио себе, сапутнике, те невољу која вас је задесила. Старац је климнуо главом као да је такав удес ту очекивао:
„Ви сте заправо изашли са пречице и зашли у моје имање.”
Тада је Фердинан на реверу падобранске ветровке старца спазио знамење у које је упро кажипрст обрадованости:
„Служили смо војску у исто бригади, Ecole d’outre-mer!”
Поглед старог Де Отвила зарио се у Фердинанове очи испитивачки. Запевушио је, тихо и лепо:
Дај ми, мој Боже, оно што Ти преостаје,
Дај ми оно што се од тебе никад не тражи.
Ја од тебе не тражим одмор
Нити мир
Ни онај душе, ни онај тела…
Ту је старац застао а Фердинан наставио, као да је чуо лозинку што незнанце проверава и изискује договорени одзив:
Ја од тебе не тражим богатство,
Ни успех, нити здравље
Све оно, мој Боже, што од тебе толико много траже
И што зато већ више немаш
Дај ми оно што други одбијају да приме од Тебе…
Стари падобранац је раширио руке и прихватио младог да би потом, тако загрљени, као дует на сцени неке приредбе, сложно наставили:
Ја хоћу неизвесност и немир,
Хоћу непогоде и окршаје
И дај ми их, мој Боже, заувек
Како бих био поуздан да ћу их имати сваког трена
Јер нећу увек имати храбрости
Да их од Тебе тражим,
Дај ми, мој Боже, оно што ти преостаје,
Дај ми оно што други неће
Али ми дај и храброст, снагу и веру.
С Утом си сложно запљескао а пар певача се отменим поклоном захвалио ретким љубитељима песама које се одавно не чују у звучном простору окупиране Европе, заглушеном буком музике за претварање човека у гмизавца. Старац је изрекао похвалу младом гласу и додао:
„Ви сте, служећи у истој бригади знатно касније, бар били поштеђени страшног разочарања које смо ми, ратујући у Алжиру, доживели. Ми смо тај рат добили војнички, а потом изгубили политички.”
Фердинан је узвратио с вичношћу открића некакве среће и свакој несрећи:
„Мислим да је тако испало боље за Француску, него да је Алжир остао француски. У противном, данас би Француска била потпуно алжирска.”
Стари Де Отвил је знао да погледом иде много даље:
„Тако изгледа, али само на први поглед, јер Француска управо зато што је лишена Алжира данас постаје алжирска, односно магребска и афричка. Да је наш војнички план оштене и часне сарадње био остварен, народи франкофонске Африке не би данас масовно хрлили ка обалама Француске и Европе, гоњени глађу коју производе нови и најгори колонијалисти, што су их хушкали против нас само да би их поробили… Али, дајте да видимо како да решимо овај неупоредиво ситнији проблем.”
Родоначелник Срба
Пришао је вашем возилу и осмотрио, замишљено, штету:
„Морам вас разочарати: за покрет морате сачекати дан. Само вас ја могу извести одавде знаним стазама, а за то је потребно дневно видело. Највише што вам могу пружити је гостопримство, да преноћите, а сутра ћемо отићи до најближег места да поправимо гуме.”
Фердинан је руком направио покрет обавезног одбијања понуђеног гостопримства, али је стари Де Отвил одмах узвратио другим којим је указао на излишност таквих учтивости:
„Не бих вам препоручио да овде заноћите, јер бисте се могли наћи у опсади вукова што бораве у овој шуми. Додуше, они воле племените људе. Управо су ме вукови обавестили о вашем присуству.”
Разменио си кратки поглед са Фердинаном: већ сте били чули да у шумама Оверња пребива особењак што живи са вуковима које окупља, па га варошани зову Вукодлак. Дубоко уздахнувши и раширивши руке, у истовремени знак предаје и захвалности, Фердинан је прихватио понуђено. Док сте узимали најнужније ствари са собом, спазивши завијену заставу у твојој руци, Де Отвил је испружио своју, да је додирне, као да се жели уверити да је стварна.
„Чија је ово застава?”
Оклевао си, неколико тренутака, као да ниједна реч пристигла из памети није била достојна правог одговора:
„То је ратна застава Војске Републике Српске… Имам част да је изнесем на свечану прославу годишњице битке код Поатјеа.”
Очи Де Отвила су засијале неким древним задовољством:
„А ја, дакле, имам част да уз заставника угостим бар на једну ноћ славну заставу оних који данас једини бране Европу… Радо бих се придружио вама, јер скоро да не пропуштам ни једну прославу годишњице победе код Поатјеа, али ових дана ме овде задржавају неодложни послови. Бићу с вама тамо у мислима.”
Де Отвилов „ровер” успињао се по врлетима, преко шумских стаза и богаза, као да стреми небу, по коме су звезде толико јако сјале да ниси успевао разабрати сазвежђа. Дугу ћутњи прекинуо је стари Де Отвил, откривши да је у мислима остао код помена Републике Српске:
„Како данас стоје ствари, суноврат Француске може зауставити и преокренути само војни удар на здају политичара. Добро рече генерал Де Гол: ,Војска је лукобран части који се високо издиже над брбљањем политичара.’ Само један такав удар у стању је да охрабри и покрене Французе да се више не мире са својом пропашћу, да следе врли пример Срба, те поврате отету отаџбину.”
Фердинан је задивљено погледао Де Отвила:
„Реткост је данас, у француској, срести људе који тако дубоко схватају њено стварно стање и смисао српске борбе.”
Мотрећи шумску стазу под месечином, Де Отвил је узвратио, кроз невесели осмех:
„Не, пре бих рекао да већина Француза то добро схвата или бар слути, само што нема, нажалост, смелости да јавно каже оно што стварно мисли, не само о Србима већ и о свом жалосном стању. Уосталом, с речи ваља прећи на дела, а тога се већина данас клони. Престар сам за ратовање; колико могу, ја српску борбу помажем прилажући деци палих бораца…”
Упитао си га како је успео да из своје повучености, у дивљини, схвати смисао српске борбе. Погледао те је као да нешто у теби испитује:
„Да ли сте читали дела Владимира Волкова?”
Потврдио си и додао:
„Имао сам част да га упознам, недавно, у престоници Републике Српске, на Палама.”
„Волков је мој стари ратни друг из Алжира. Мени је он помогао да схватим ко је ко на Балкану, где одлази да би овде сведочио истини… Последњи пут кад смо се чули, рекао ми је да је у Републици Српској срео краља Артура и његове витезове. Рекао ми је да се краљ Артур сада зове Радован Караџић. Волков каже, и ја му верујем, да се Караџић и његови витезови боре за оне вредности које су Европљане, кроз историју, учиниле великим, да се боре како би Европа поново постала континент узвишености и лепоте.”
Оборио си поглед, као и увек када те нека реч или поступак дубоко гане:
„Кад сам упознао Волкова, захвалио сам му се што је својим присуством и ауторитетом охрабрио наше борце и патриоте. Узвратио је како Срби данас храбре све истинске Французе и Европљане. Рекао је, потом, нешто што ми често долази у сећање: да ми завиди што сам Србин, јер он припада једном друштву морибонда.”
Стари Де Отвил је неколико пута промрмљао, као неку псовку, „друштво морибонда”.
Када сте избили из шуме на пропланак, угледао си како се на његовом крају, спрам звезданог неба, оцртава силуета рустичне куће с високо устремљеним двосливним кровом. Испред дома стајао је, као на мртвој стражи непомичан, чопор вукова чије је крзно месечина посребривала. Приставши возилом уз трем, стари Де Отвил је скочио и пошао у сусрет највећем, што му је у скоковима приступио да би га поздравио упрвши предње шапе о његова рамена. Де Отвил вас је подучио:
„Слободно изађите. Неће вам никакво зло причинити, само не чините нагле покрете и немојте их гледати упорно у очи… Ово је вођа чопора а одазива се на име Сибир.”
Да би вас охрабрио, опруживши се по земљи, он је угурао главу у чељусти вука. Вођа чопора се повлачио као да у тој игри хоће шаљиво да покаже како му је понуђени залогај превелик. С главом у чељустима, хранилац и бранилац вукова је довикнуо:
„Хајде, излазите већ једном! Капетане Фердинан, покажите да сте достојни славне храбрости наше бригаде, а ви, Србине, докажите да сте то заиста.”
Осетио си како ти се кроз душу шири ненадмашна сласт одзива изазову опасности и страха, коју си тек у рату упознао. Фердинан је лагано сишао из возила, мотрећи једним погледом цео чопор, као да му је ту пука опрезност довољна за спас живота. Ута га је пратила, држећи га чврсто за руку, као да хода по ивици амбиса, док је гласно правдала своју престрашеност:
„Ја нисам ни падобранац, ни Србин, већ само једна нормална жена.”
Сибир је нагло напустио „нуђени” плен да би сусређене пажње сагледао госте. Повио је главу и касом ти пришао. Из укочене руке једва си ослободио шаку да му је пружиш. Примио си низ топлих и влажних поздрава, те отпоздравио миловањем вучје главе, између ушију. Чуо си Де Отвила како те упућује у језик вукова:
„Дао Вам је до знања да прихвата Вашу руку пријатељства.”
За обедним столом, где је домаћин изнео, у земљаном суду, качамак са зечевином, заливан црним вином, Фердинан је исповедио љубомору:
„Зашто је Сибир једном Србину а не домаћем Французу пружио знак пријатељства?”
Ута се насмејала тевтонском простодушношћу:
„Хоћеш рећи да вукови умеју препознавати и разликовати национална порекла људи?”
Де Отвил је на Утино лице положио поглед учитеља што казује деци да је свет ствари и појава много сложенији него што им изгледа:
„Ви се, наравно, шалите, али и у тој шали можда почива некаква истина. Вукови извесно не располажу нашим средствима за етничка разликовања људи, али они то можда знају на основу неких других показатеља, недоступних нашим чулима… Уосталом, ми смо одавно изгубили моћи да у људима, па и народима препознајемо преовлађујуће сличности с одређеним врстама фауне, како су то знали људи средњег века и како о томе сведоче њихови физиолошки атласи.”
Руком је направио по ваздуху опширни покрет да би указао на правоугаони поредак зидне библиотеке, прекидан процепима из којих су хладна оружја одблескивала пламтаје ватре у камину. Потом се окренуо ка теби и загледао у твоје лице, као да на њему тражи знаке најсличније животињске врсте:
„Ја сам недовољно образован човек, али када је реч о вуковима – имам у библиотеци и читам све што се о њима објављује. Можда не знате да су, према неким средњовековним предањима, међу европским народима Срби најсличнији вуковима.”
Оборио си поглед, као да си постиђен претераном похвалом:
„Да, та предања потврђује и митско веровање старих Срба да је управо вук родоначелник њиховог рода, те да је бог старе српске вере имао вучји облик. Зато Срби ванредно поштују вука, као епифанију божанског бића.”
Домаћин је поглед скренуо као Фердинану:
„Ето зашто је Сибир поздравио само Србина. Препознао је у њему блиску, вучју природу.”
…
На озренском положају
У тамној шуми, на озренском положају, под пламсавом светлошћу логорске ватре којом су се српски борци грејали од студи времена и историје, читао си писма руских пријатеља која ти је управо донео, из Москве, Јуриј Лошчиц, ратни извештач листа Литературнаја Росија. У једном писму нашао си и летак бранилаца Дома Совјета, разореног и запаљеног бомбама противруске власти, уз овације произвођача „јавног мнења” Запада:
„Грађани! Догађаји од 21. септембра до 4. октобра 1993. у Москви су почетак праве, свеобухватне ослободилачке борбе руске нације и свих честитих људи Русије. Ова борба ће несумњиво бити крунисана победом – потпуним ослобађањем Русије и протеривањем свих марионета Америке, Енглеске, Израела и Међународног монетарног фонда. По Јељциновом наређењу, Министарству безбедности Русије званично су придодата два висока функционера ЦИА-е и радници Министарства су били обавезни да координирају са њима све своје акције. Многи радници Министарства безбедности Русије написали су службене извештаје у којима су изнели своје одбијање да то учине, због чега им је предложено да се повуку из органа државне безбедности. Снајперисти VI бригаде НАТО-а заузели су све доминантне тачке у зони у којој су се одвијали догађаји, и систематски пуцали у људе с обе стране да би сукоб добио што је могуће крвавији ток… БЛИЖИ СЕ ОСЛОБОЂЕЊЕ РУСИЈЕ. НЕКА СЕ СВАКО ОПРЕДЕЛИ, ЈЕР СРЕДИНЕ НЕМА.”
Одигао си поглед од летка и упро га у словенски благородне Јуријеве очи:
„Дакле, снајперисти Атлантског пакта су пуцали једнако у руске војнике, као и у браниоце Дома Совјета, како би им створили утисак да једни на друге отварају ватру…”
„Да, био сам у Дому и тамо нисам видео ниједан снајпер. Браниоци су имали само аутоматске пушке и пиштоље. Било је очито да су русофоби желели да изазову крвопролиће, тим пре што никакав споразум за частан излазак из тог стања нису прихватали, па су тако њихови снајперисти убили и новинара Трехова, који је из дома изашао с белом заставом и упутио се ка редовима опсаде, ради преговора. Убили су га с леђа… А када су посланици прихватили да се безусловно предају и да напусте Дом, спровели су их, како би понизили Русију, Великим Девјатиним проспектом, крај прозора америчке амбасаде и ликовали су. Потом су банде душмана кренуле у ноћни крвави пир по Москви, убијајући браниоце по адресама, чак и жене и старце… на хиљаде.”
Погнуо си главу.
„Јуриј, реци ми као је било могуће да руска војска извршава наредбе душмана Русије?”
Дубоко је уздахнуо и једну прутом разиграо ватру:
„Војска верна народу намерно је била размештена хиљадама километара далеко, а власт је око Москве и у Москви окупила само плаћенике групе Алфа и из редова Таманске дивизије, те Наро-фоминског пука Тулске ваздушно-десантне дивизије. Добили су алкохол и обећања да ће бити добро награђени. Официрима су, уз награде од по три хиљаде долара, обећани и станови из председничког фонда и аутомобили конфисковани од дома Совјета… Сваки народ, па и руски, има свој отпад.”
Разговарали сте тихо, али си се осврнуо око себе, бојећи се да борци крај ватре чују и потпуно разумеју руски:
„Јуриј, какав је био морал у Дому под опсадом и бомбама?”
„Одличан код бранилаца који су успели да се некако пробију до Дома. Били су спремни да одолевају до смрти… Слабији код посланика, који су осећали одговорност и за животе бранилаца, као и за остале који су се ту затекли. Ту се показала и жалосна несвест, па и наивност првих људи: многи су се чак носили мишљу да потраже азил у амбасадама Запада, очекујући да ће његово ,јавно мнење’ с гнушањем осудити бомбардовање основне установе демократије… Знаш ли шта нас је највише бодрило?”
Завртео си главом, али си очекивао да ће рећи: песма!
Током двонедељне опсаде, без струје, без грејања, без довољно хране, без икаквих веза са спољним светом, нас је највише бодрила песма. Пролазећи између редова бранилаца, чуо сам многе како шапућу стихове наших песника, како певуше родољубиве песме, кроз суве звуке пушчане паљбе и детонације тенковских граната. Било је то спонтано, обредно посвећење извору снаге која нам, кроз песму, долази из велике даљине… и која још даље, кроз нас, стреми.”
Јуриј се загледао у мрак што се скрио у густој шуми, из које су, уз радосно букање ватре, допирали дозиви и одзиви птица и хук једне сове.
…
„Масовни хермафродитизам Европљана под сенком Запада можда је само привидна појава, нека врста мимикрије ради преживљавања у опасним условима. Испод тог привида, у дубини, уверен сам, још опстају снаге врсте на које нам ваља рачунати, уз веру да ће оне избити из скровишта кад се укажу повољни историјски услови.”
Јуриј је из једне преграде маскирне ветровке извадио папирнату кесу са семенкама сунцокрета, које ти је пружио уз осмех царске високодушности:
„Ма створићемо им МИ те услове! Само нек нас оставе на миру и нек нам не одмажу, кад већ нису у стању да нам помажу. Створићемо прво наше царство, од Београда до Москве, а онда ћемо видети да ли ће нам се придружити или ће наставити да тону у америчком melting pot-у.”
Онај који је седео до Јурија нагнуо се с чедном љубопитљивошћу:
„Хоћемо ли ми дочекати зору тог нашег царства?”
Добацио си ватри нову храну и рекао, одлучно: Хоћемо! а прећутао оно што си, уз ту веру, помислио: то царство, да би било заслужено, изискује и мисао, труд и борбу неоптерећене бригом о добитку или губитку, успеху или неуспеху, победи или поразу. Попут ватре коју си као зачаран гледао, ватре што иште храну да би живела, то царство тражи мисли и снове, дела, па и животе низа поколења. Заузврат, чак и тако невидљиво, само унутрашње а неиспољено, оно уме да највише осмишљава животе својих посвећеника и поборника.
Западну страну неба обасјале су ватре непријатељске артиљерије, уз детонације од којих је задрхтала и серпентинска стена под вашим ногама. Један борац је запевао, тихо, древну српску корачницу, замишљено загледан у средиште логорске ватре. Који час касније, њоме су се ориле шуме Озрена. Одигао си поглед ка северној страни неба. Тамо је постојано сијала Северњача као вечни путоказ ка Средишту круга настајања и нестајања. <