Последњи Европљани

(Ро­ман, „Апо­строф”, Бе­о­град, 2005)

Су­бјек­тив­ни од­лом­ци

 

 

„Убр­зо по на­шем раз­го­во­ру дао сам от­каз. На­пу­стио сам Па­риз и по­ву­као се у род­не Адре­не. На­дао сам се да ћу та­ко да­ле­ко сте­ћи мир. Уза­луд. Да­њу ме је му­чи­ла ми­сао да сам ку­ка­вич­ки по­бе­гао с ме­ста где се вр­ше зло­чи­ни, а но­ћу, у сну, ви­део сам го­ми­ле кр­ва­вих фе­ту­са ка­ко ур­ла­ју од бо­ла и за­по­ма­жу. У та­квом ра­строј­ству и за­сле­пље­но­сти вра­тио сам се у Па­риз да бих усмр­тио вла­сни­ка кли­ни­ке. Био сам но­шен не­ком лу­дом ве­ром да ћу се на тај на­чин ис­ку­пи­ти и да ћу окон­ча­ти че­до­мор­ства. На­ме­ра­вао сам да се пре­дам на­кон об­ја­ве оп­ту­жбе ко­ју сам по­слао ,ве­ли­кој штам­пи’. Ка­да сам ви­део да је ни­ко не об­ја­вљу­је, схва­тио сам да сам ве­о­ма пре­це­нио сво­је мо­ћи. Та­да сам од­лу­чио да се пре­дам та­квом по­рет­ку и да се од­мет­нем, у не­ку вр­сту пу­сти­ња­штва.”

 

„И са­мо­за­глу­пљи­ва­ње чи­ни део про­це­са”

 

„У Лон­до­ну?”

„Да, да­нас бе­гун­ци или ис­по­сни­ци мо­гу на­ћи у мо­дер­ним ме­тро­по­ла­ма мно­го бо­ља скро­ви­шта или оса­мље­ња од оних ко­ја пру­жа­ју пра­шу­ме и пу­сти­ње.”

„Муч­ни­на се рас­тво­ри­ла у вре­ме­ну?”

„Не то­ли­ко у вре­ме­ну, већ у про­сто­ру. Из ове по­стра­ње­но­сти са­гле­дао сам и пред­мет свог ужа­са као де­лић оп­штег. У пи­та­њу је оп­шта во­ља бле­до­ли­ких да се­бе за­то­ме, да се ли­ше по­том­ства. И она се из­вр­ша­ва не­у­мо­љи­во и пе­дант­но, ка­ко са­мо бе­ли уме­ју, свим рас­по­ло­жи­вим сред­стви­ма, од ма­сов­них че­до­мор­ста­ва до та­ко­ђе ма­сов­не и хро­нич­не при­ме­не сред­ста­ва про­тив за­че­ћа.”

На Але­но­вом ли­цу ис­кр­сао је сет­ни осмех:

„Са­мо та­ква во­ља об­ја­шња­ва па­ра­докс да се страх од де­мо­граф­ске екс­пло­зи­је чо­ве­чан­ства и про­па­ган­да са­мо­за­то­мље­ња, еу­фе­ми­стич­ки зва­ног ,пла­ни­ра­ње по­ро­ди­це’, ши­ре ис­кљу­чи­во по све­ту бле­до­ли­ких, је­ди­них ко­ји па­те од бе­ле ку­ге.”

„Да ли си ика­да раз­ми­шљао о то­ме за­што ли је та­ква са­мо­у­би­лач­ка во­ља об­у­зе­ла са­мо бле­до­ли­ке?”

„је­дан од­го­вор на­шао сам у ов­да­шњем зо­о­ло­шком вр­ту, где по­вре­ме­но од­ла­зим да се од­мо­рим од људ­ског зве­ри­ња­ка… У раз­го­во­ру са јед­ним чу­ва­ром са­знао сам да се у зо­о­ло­шким вр­то­ви­ма жи­во­ти­ње ве­о­ма рет­ко пло­де. А и кад до­би­ју мла­дун­це, пр­ви по­рив им је да их уби­ју и про­ждру… Не же­ле да им по­том­ство ра­сте у су­жањ­ству. Под­сти­цан не­ким де­мо­ном ко­ји се усе­лио у ње­га, бе­ли чо­век је из­гра­дио про­тив­при­род­ну ци­ви­ли­за­ци­ју, по­став­ши ње­на пр­ва жр­тва и су­жањ.”

Осе­тив­ши те­ско­бу, освр­нуо си се око се­бе као да ћеш угле­да­ти спа­со­но­сни из­лаз. Не­ки су ћут­ке игра­ли кар­те. Дру­ги су бу­љи­ли у ви­со­ко одиг­ну­ти те­ле­ви­зор, у цр­та­ни филм ко­ји је сла­вио са­ди­стич­ка ижи­вља­ва­ња јед­ног под­лог ми­ша над на­ив­но­шћу че­сти­тог ма­чо­ра. Ве­ћи­на је зу­ри­ла у особ­не ко­мо­ре све­та пра­зни­не, до­бро зна­ју­ћи да је њи­хов бог одав­но умро али без ве­сти о из­у­ми­ра­њу вр­сте ко­јој при­па­да­ју. Вра­тио си по­глед ка Але­но­вим про­зо­ри­ма ду­ше, у ко­јој је ис­трај­но ти­ња­ла ва­тра од­мет­ни­штва:

„И са­мо­за­глу­пљи­ва­ње чи­ни део тог про­це­са. Не­дав­но сам не­где про­чи­тао ка­ко вла­де скан­ди­нав­ских зе­ма­ља под­сти­чу ја­ло­ве па­ро­ве на усва­ја­ње де­це из Тре­ћег све­та ра­ди на­док­на­де де­мо­граф­ске осе­ке. Њи­хо­ве по­ли­тич­ке ели­те из­гле­да озбиљ­но ве­ру­ју у би­хе­ви­о­ри­стич­ко су­је­вер­је по ко­ме је од де­це Бан­гла­де­ша, Ни­ге­ри­је или Ма­ле­зи­је мо­гу­ће ство­ри­ти узо­р­не Дан­це, Шве­ђа­не или Нор­ве­жа­не.”

На­сме­јао се уси­ље­но и крат­ко:

„Да ста­ње ни­је тра­гич­но, та­кве ме­ре мо­гле би ва­ља­но по­слу­жи­ти са­мо за уве­се­ља­ва­ње… Има ту и не­чег мно­го го­рег од би­хе­ви­о­ри­стич­ког су­је­вер­ја. У све­сти­ма тих ,ели­та’ ре­чи по­пут Да­нац, Шве­ђа­нин или Нор­ве­жа­нин гу­бе из­вор­но зна­че­ње и по­ста­ју озна­ке пу­ког др­жа­вљан­ства, ко­је сва­ки стра­нац мо­же сте­ћи ис­пу­ња­ва­ју­ћи од­ре­ђе­не фор­мал­не усло­ве.”

На­кон окле­ва­ња, на сто раз­го­во­ра по­ло­жио си те­шко пи­та­ње:

„Да ли си икад по­тра­жио иде­ју или раз­лог ко­ји за­слу­жу­ју сва­ки труд за са­мо­о­др­жа­ње на­ше вр­сте?”

Пи­та­ње га ни­је из­не­на­ди­ло. Наг­нуо се ка те­би као да ти же­ли по­ве­ри­ти не­ку ло­зин­ку што отва­ра вра­та му­дро­сти:

„Ви­диш, већ и са­ма по­ми­сао да су нам та­ква иде­ја или раз­лог по­треб­ни е да би­смо за­слу­жи­ли оп­ста­нак – до­вољ­на је за­слу­га за улог тру­да у са­мо­о­др­жа­ње.”

Вра­тив­ши се у на­слон, осмех­нуо се као не­ко ко мно­го ви­ше зна не­го што из­го­ва­ра:

„И са­ма та­ква по­ми­сао је са­свим до­вољ­на… По­сто­је иде­је чи­је са­зре­ва­ње из­и­ску­је ве­ко­ве, труд ни­за ге­не­ра­ци­ја. Ми се не сме­мо пре­да­ти оно­ме што нам са­да из­гле­да као не­у­мит­ност. Ми не сме­мо уга­си­ти на­ше ог­њи­ште, за­тво­ри­ти наш дом… Ако ми ни­смо у ста­њу да спо­зна­мо ту иде­ју или тај раз­лог жи­во­та, мо­же­мо бар са­чу­ва­ти мо­гућ­но­сти спо­зна­је за оне ко­ји до­ла­зе. Они ће мо­жда би­ти па­мет­ни­ји… и хра­бри­ји.”

Кре­нуо си по­гле­дом да­ле­ко, ка на­го­ве­ште­ној бу­дућ­но­сти, и за­у­ста­вио га на зид­ној фо­то­гра­фи­ји Сто­ун­хен­џа, са ју­тар­њим сун­цем у сре­ди­шњој врат­ни­ци. Опа­зио си да је на­чи­ње­на у зи­му, јер је окол­ни про­стор био пре­кри­вен сне­гом. Био је то, мо­жда, сни­мак Сун­цо­вра­та. Ален је кре­нуо за тво­јим по­гле­дом:

„Не­ки ен­гле­ски струч­ња­ци твр­де да је то био храм Сун­ца. По дру­ги­ма, у пи­та­њу је не­ка вр­ста го­ди­шњег ка­лен­да­ра… Да ли си био та­мо?”

„Од­ла­зим та­мо сва­ком при­ли­ком ко­ја ми се ука­же… Упра­во сам се вра­тио из Сто­ун­хен­џа. Те ен­гле­ске те­о­ри­је из­гле­да­ју ми са­свим нео­сно­ва­не. Оне за­пра­во са­мо од­ра­жа­ва­ју ен­гле­ски при­зем­ни ути­ли­та­ри­зам.”

„За­што их сма­траш нео­сно­ва­ним?”

„Пр­ва те­о­ри­ја, о хра­му Сун­ца, не­ма осно­ва у ин­до­е­вроп­ској ре­ли­ги­о­зно­сти, јер у њој не­ма ни­ка­квог тра­га обо­жа­ва­ња Сун­ца као фи­зич­ког те­ла… Сун­це је са­мо ма­те­ри­јал­ни сим­бол ме­та­фи­зич­ке све­тло­сти ко­ја ко­смо­тво­рач­ки зра­чи, из све­мир­ског Сре­ди­шта, као и из људ­ског ума.”

У Але­но­вом по­гле­ду опа­зио си искру гал­ске скло­но­сти про­ти­вље­њу, по сва­ку це­ну, па и про­тив соп­стве­них же­ља:

„А шта ако тај храм ни­су по­ди­гли бе­ли Ин­до­е­вро­пља­ни већ не­ки цр­ни или по­си­ве­ли на­род?”

„Сум­њам, јер је ње­го­ва про­стор­на све­стра­ност, обе­ле­же­на кру­гом врат­ни­ца, ти­пич­но ин­до­е­вроп­ска. Тло­цр­ти нај­ста­ри­јих хра­мо­ва дру­гих на­ро­да Евро­а­зи­је осве­до­ча­ва­ју јед­но­смер­ност, чи­је је те­жи­ште у вре­мен­ској ди­мен­зи­ји. Ка­ко све­до­че, при­ме­ри­це, су­мер­ски Ери­ду-хра­мо­ви или ,Бе­ли храм’ из Уру­ка, то су, обич­но, јед­но­смер­ни уз­ду­жни про­сто­ри са боч­ним ула­зом, што во­де ка ол­та­ру и што од­ме­ра­ва­ју зја­пи­не из­ме­ђу вер­ни­ка и бо­го­ва, од­но­сно хо­ри­зон­та бу­ду­ћег, из­мо­ља­ва­ног да­на ожи­вља­ва­ња мр­твих.”

„Ни те­о­ри­ја ка­лен­да­ра ни­је ти по во­љи?”

„Не, јер је сме­шно прет­по­ста­вља­ти да су гра­ди­те­љи до­вла­чи­ли огром­не сте­не , из ка­ме­но­ло­ма уда­ље­них пар сто­ти­на ки­ло­ме­та­ра, са­мо за­то да би сте­кли не­ка­кав ка­лен­дар или ча­сов­ник. Мо­гли су га са­гра­ди­ти и кај ка­ме­но­ло­ма, те уште­де­ти се­би не­по­треб­ни огром­ни труд… Уо­ста­лом, љу­ди тог до­ба рас­по­ла­га­ли су не­у­по­ре­ди­во ве­ћом ра­до­зна­ло­шћу и осе­тљи­во­шћу за не­бе­ске по­кре­те не­го на­ши са­вре­ме­ни­ци. И по­се­до­ва­ли су мно­го јед­но­став­ни­ја а да­ле­ко­се­жни­ја сред­ства про­стор­не и вре­мен­ске ори­јен­та­ци­је, сред­ства ко­ја су омо­гу­ћа­ва­ла спо­зна­ју не са­мо кван­ти­та­тив­них већ и ква­ли­та­тив­них ди­мен­зи­ја све­та ства­ри и по­ја­ва.”

У Але­но­вим очи­ма за­си­ја­ло је раз­ве­дра­ва­ње ду­ше:

„До­бро, убе­дио си ме и от­кло­нио све не­до­у­ми­це ко­је су ме ко­чи­ле да одем та­мо. Са­мо ми још ре­ци ка­ква је би­ла свр­ха тог по­ду­хва­та.”

Уз­ди­гао си по­глед ка фо­то­гра­фи­ји Сто­ун­хен­џа, као да то­га ча­са тра­жиш од­го­вор:

„Имам ути­сак да је на ни­жој, ме­та­ге­о­граф­ској ра­зи­ни сим­бо­ли­зма то ко­смо­грам, сли­ка све­та ви­ђе­ног са по­лар­ног ви­ди­ков­ца, где врат­ни­це сла­ве при­ма­ју и уго­шћа­ва­ју зо­ре што кру­же око хо­ри­зон­та. На тој ра­зи­ни храм чу­ва и раз­ви­ја сви­та­ња у чо­ве­ку.”

„А шта је то на оној ви­со­кој ра­зи­ни?”

Наг­нуо си се ка ње­му, ши­ро­ко осмех­нут, као да ћеш му по­ве­ри­ти не­ку ла­сцив­ну до­сет­ку:

„То је би­ло и још увек је­сте збо­ри­ште ко­смо­тво­рач­ких си­ла, за оне ко­ји уме­ју да осе­те њи­хо­ву при­сут­ност. Оти­ди та­мо и ви­де­ћеш, осе­ти­ћеш ка­ко се у кру­гу Сто­ун­хен­џа на­ше би­ће осло­ба­ђа од свих спољ­них мо­ра и раз­ве­дра­ва, ми­ло­ва­но да­хом веч­но­сти.”

 

Дах веч­но­сти

 

Исти дах веч­но­сти осе­тио си на пу­ту што во­ди од Pu­er­to de San­ta Cruz ka Co­sta del Si­len­cio, по ска­ме­ње­ној, квар­те­нар­ској ла­ви остр­ва Те­не­ри­фе, под сво­дом но­ћи бо­је ин­ди­га што је ис­ти­ца­ла све­тло­сти нај­ве­ће, а свим љу­ди­ма рав­но­прав­но по­кло­ње­не ле­по­те.

Бле­ште­ћи фос­фо­ре­сцент­ни при­зи­ви хо­те­ла, ноћ­них клу­бо­ва и пе­тро­леј­ских ком­па­ни­ја, ис­кр­са­ва­ју­ћи из тми­не, се­ва­ју­ћи кроз отво­ре­ни про­зор так­си­ја, на­па­да­ли су, за­луд­но, бле­до ли­це во­ље­не, за­шти­ће­но за­гр­ља­јем тво­је ру­ке и ње­ног сна. Ми­сао ти је сло­бод­но лу­та­ла из­ме­ђу си­нап­си, од опа­жа­ња скло­но­сти за­пад­не ци­ви­ли­за­ци­је ка но­ћи, кул­ту смр­ти и сја­ју фос­фо­ра, што се осло­ба­ђа кроз рас­па­да­ња ле­ше­ва, до за­ми­шља­ња из­гле­да ва­шег па­ра, ска­ме­ње­ног по­пут оног из Пом­пе­је, под ла­вом ожи­вље­ног вул­ка­на Теј­де, ко­ји се још ди­мио те из­ди­сао воњ пат­ње и жуд­ње ну­три­на Зе­мље за из­гу­бље­ном суд­би­ном зве­зде, од ко­је је от­па­ла.

Осе­ћао си ми­рис оле­ан­дра из­ме­шан са за­да­хом Атлант­ског оке­а­на, чи­ји су та­ла­си, рав­но­мер­ном ху­ком уда­ра­ца по цр­ним хри­ди­ма, од­ме­ра­ва­ли ко­ра­ке про­ла­зно­сти, из­ме­ђу хо­ро­ва ми­ли­о­на зри­ка­ва­ца и ви­со­ких кри­ко­ва уса­мље­них пти­ца.

Ла­га­но си и ти за­па­дао у сан, из ко­га вас је отр­гао ја­ук на­гло при­ко­че­них точ­ко­ва те удар за­ко­на инер­ци­је. Во­зи­ло се окре­ну­ло око за­ми­шље­не осе и за­у­ста­ви­ло у пр­во­бит­ном по­ло­жа­ју. Ис­пред, на сре­ди­ни оку­ке пу­та, за­па­ње­не очи угле­да­ле су јед­ну ве­о­ма ви­со­ку, му­жев­но ус­прав­ну и не­по­мич­ну фи­гу­ру, оба­ви­је­ну бе­лим огр­та­чем, ко­ју су фа­ро­ви оба­сја­ли пред по­за­ди­ном зве­зда­ног не­ба. Ру­ке су му би­ле пре­кр­ште­не на пр­си­ма а про­фил је от­кри­вао по­глед упу­ћен и за­ду­бљен да­ле­ко, кроз ноћ, ка Се­ве­ру. Је­ди­но што се на тој фи­гу­ри кре­та­ло, и ода­ва­ло да то ни­је мра­мор­на ста­туа не­го ћи­вот би­ће, би­ли су пра­ме­но­ви ри­ђе ко­се и кра­је­ви огр­та­ча, хај­ка­ни ве­тр­ом ко­ји је при­ти­цао с пу­чи­не.

При­брав­ши се, упи­тао си во­за­ча, ви­ше да би из­ра­зио чу­ђе­ње не­го да би до­био од­го­вор, ко је тај чо­век, и шта ту ра­ди, на сред пу­та и усред но­ћи. Пр­во си чуо ду­бо­ки из­раз олак­ша­ња због из­бег­ну­те не­сре­ће, а по­том глас, про­жет не­ким све­тим стра­хо­по­што­ва­њем, ко­ји је ре­као, као да са­мом се­би го­во­ри:

„То је је­дан Гу­анч… Раз­го­ва­ра са сво­јим мр­тви­ма, ко­ји су за ње­га бе­смрт­ни.”

Ко су Гу­ан­чи? Тог ле­та, на остр­ву Те­не­ри­фе, од оних ко­ји­ма си се обра­ћао та­квом за­пи­та­но­шћу ни­си ус­пео да до­би­јеш ио­ле за­до­во­ља­ва­ју­ће од­го­во­ре. Ве­ћи­на упи­та­них ни­је зна­ла ишта да ка­же о Гу­ан­чи­ма. Они ко­ји су не­што ма­ло и мут­но и зна­ли да ка­жу, чу­ди­ли су се та­квој ра­до­зна­ло­сти, као да је њен пред­мет пот­пу­но бе­зна­ча­јан. Не­ки су скла­ња­ли по­глед у стра­ну, као кад се кри­је по­ро­дич­на сра­мо­та.

Вра­тив­ши се у Бе­о­град по­тра­жио од­го­во­ре ме­ђу ко­ри­ца­ма ен­ци­кло­пе­ди­ја, у На­род­ној би­бли­о­те­ци. Пру­жи­ли су их је­ди­но шпан­ска и ита­ли­јан­ска. Је­ди­ни­ца Gu­an­chos у ита­ли­јан­ској ен­ци­кло­пе­ди­ји Trec­ca­ni, из­да­ње из 1947, знат­но је ши­ра:

Ка­да су Шпан­ци осво­ји­ли Ка­нар­ска остр­ва, у XV сто­ле­ћу, она су би­ла на­се­ље­на до­мо­ро­дач­ким ста­нов­ни­штвом, Гу­ан­чи­ма (шп. Gu­an­chos), ко­ји су се бо­ри­ли за сво­ју не­за­ви­сност и де­лом би­ли уни­ште­ни, иш­че­зав­ши, та­ко, као са­мо­бит­на ра­са. Њи­ма су по­све­ће­на и још се по­све­ћу­ју ве­о­ма ши­ро­ка ис­тра­жи­ва­ња, осо­би­то ан­тро­по­ло­шког, ет­но­граф­ског и лин­гви­стич­ког ка­рак­те­ра. По Р. Вер­ноу (Rap­port sur une mis­sion scin­ti­fi­que dans l’ar­chi­pel Ca­na­rien, Па­риз, 1887), Гу­ан­че ка­рак­те­ри­ше ви­со­ки стас, ко­ји је мо­гао над­ма­ши­ти 1,80 м, све­тла ко­жа, ко­са че­сто пла­ва или ри­ђа, пла­ве очи, круп­на до­ли­ко­пла­ти­це­фал­на ло­ба­ња. Ко­сти ске­ле­та би­ле су им ве­о­ма сил­не, са сна­жним ми­ши­ћа­вим оти­сци­ма. Ка­рак­те­ри ло­ба­ња и ске­ле­та од­го­ва­ра­ју опи­си­ма ра­се ви­со­ког па­ле­о­ли­та, зва­не Кро­ма­њон­ци. Гу­ан­чи­ма се при­пи­су­је ве­ро­ва­ње у јед­но вр­хун­ско би­ће. Њи­хо­ви бо­го­ви жи­ве­ли су у пла­ни­на­ма. На не­ким остр­ви­ма по­све­ћи­ва­ло се кул­ту Зе­мље, Сун­ца, Ме­се­ца и зве­зда, али ме­ђу Гу­ан­чи­ма ни­је би­ло фе­ти­ши­ста. Древ­ни пи­сци чак твр­де да су Гу­ан­чи че­сто ра­то­ва­ли про­тив обли­жњих на­ро­да с африч­ког кон­ти­нен­та. За Гу­ан­че ка­жу да су об­да­ре­ни хра­бро­шћу, уме­шно­шћу, па­ме­ћу, жи­во­шћу и ча­сто­љу­бљем. Бор­бе, ме­ша­ња и епи­де­ми­је – уни­шти­ли су древ­ни на­род Гу­ан­ча. По не­ким ау­то­ри­ма, не­ке по­том­ке мо­гу­ће је на­ћи и да­нас, ме­ђу ру­рал­ним ста­нов­ни­штвом уну­тра­шњих до­ли­на.

 

Про­шло је мно­го го­ди­на од тог су­сре­та, али те фи­гу­ра уса­мље­ног Гу­ан­ча, у ви­со­кој но­ћи, на по­ча­сној стра­жи пред се­ни­ма ње­го­ве ра­се, стал­но пра­ти, че­сто пре­о­бра­же­на у дру­ге. Ви­део си га ка­ко сто­ји на прам­цу бро­да Си­ми 1, за­о­гр­нут цр­ном ве­тров­ком, осма­тра­ју­ћи кроз до­глед опу­сто­ше­ност оба­ле Ма­ле Ази­је, као да тра­га за за­о­ста­лим зна­ме­њи­ма хе­лен­ског чо­ве­ка. Ус­пев­ши се сте­пе­ни­ца­ма до вр­ха зам­ка Мон­сал­ват, угле­дао си га ка­ко сто­ји на гру­до­бра­ну, под мр­ком ка­ба­ни­цом, за­гле­дан у не­зна­не да­љи­не про­сто­ра и  вре­ме­на, као да из њих оче­ку­је зна­ке у зву­ке об­но­ве ра­до­сти жи­во­та, за­тр­те по­хо­дом без­ум­ни­ка про­тив Гра­а­ла. Јед­не рат­не но­ћи, у Срп­ском Са­ра­је­ву, на по­ло­жа­ју код Или­ја­ша, иза­шав­ши из зе­му­ни­це да би раз­мр­дао но­ге уко­че­не од сту­ди и вла­ге, му­чен не­са­ни­цом, опа­зио си га ка­ко сто­ји, у ма­скир­ној уни­фор­ми срп­ске вој­ске, ве­о­ма ис­ту­рен спрам не­при­ја­тељ­ских ли­ни­ја, као да охо­ло­шћу пр­ко­си ва­три, с по­гле­дом упу­ће­ним у ви­со­ко, мо­жда ка оном „зве­зда­ном за­ви­ча­ју” где нам се, ка­ко учи Пла­тон, ва­ља вра­ти­ти.

Као што се че­сти­це ко­ви­тла­ју у зра­ци­ма сун­че­ве све­тло­сти ко­ји про­би­ја­ју тми­ну не­ког та­ван­ског про­сто­ра, тво­је ми­сли су се ро­ји­ле и ро­је, стал­но при­вла­че­не, у сно­пу се­ћа­ња на фи­гу­ру Гу­ан­ча што не­по­ко­ле­бљи­во сто­ји у но­ћи сво­је ра­се, као жи­ви узор пот­пу­не вер­но­сти за­ве­ту пре­да­ка, упр­кос све­му су­прот­ном, на­су­прот стру­ја и та­ла­са на­ста­ја­ња и не­ста­ја­ња. Ти знаш да маг­не­ти­зам те фи­гу­ре по­ти­че та­ко­ђе из сна­ге ути­ска ње­не тра­гич­не оса­мље­но­сти. Је­дан су­срет ти је от­крио да у про­сто­ри­ма та­кве тра­гич­но­сти по­сто­ји и оса­мље­ни­ја фи­гу­ра од Гу­ан­ча из твог се­ћа­ња.

 

„Из дру­жи­не раз­бој­ни­ков

 

Про­фе­сор Ран­ко­ни ни­ма­ло ти ни­је ли­чио на оп­ште­у­вре­же­ну пред­ста­ву о „есе­сов­цу”. С обри­ја­ном гла­вом, ко­јој је не­до­ста­јао са­мо пер­чин, са си­вим, жи­вах­ним очи­ма ко­је су искри­ле кроз тан­ке ко­се про­ре­зе, и с опу­ште­ним бр­ко­ви­ма, чи­нио ти се бли­жи жу­тој не­го бе­лој ра­си, а нај­бли­жи ти­пу ман­да­ри­на ко­га је ис­по­сти­ло си­ро­ма­штво или не­ка во­ља аске­зе. Устао је од сто­ла, у би­бли­о­те­ци рим­ске шко­ле, пру­жио ти ру­ку и по­здра­вио те ру­ском до­бро­до­шли­цом, уз са­вр­ше­ни ру­ски из­го­вор. Упи­тао си га да ли је ру­ски на­у­чио на Ис­точ­ном фрон­ту. Клим­нуо је гла­вом…

„Чуо сам да сте с два­де­се­так го­ди­на сте­кли чин пу­ков­ни­ка…”

По­ка­зао је ни­ску сит­них зу­ба ко­ји су пре­те­ћи за­си­ја­ли из сен­ке бр­ко­ва:

„За тај чин тре­ба да за­хва­лим је­ди­но мо­јим Кир­ги­зи­ма, ко­ји­ма сам пре­но­сио, од­но­сно пре­во­дио на кир­гиј­ски је­зик, ви­ше ко­ман­де. Да сам имао не­ки ни­жи чин – не би ме слу­ша­ли… Њих је је­ди­но збу­њи­ва­ло што су се уве­ри­ли да по­зна­јем ислам, да им умем го­во­ри­ти је­зи­ком џи­ха­да а ни­сам му­сли­ман. Ни­су зна­ли шта да ми­слим кад су опа­зи­ли да за­ла­зим у пра­во­слав­не цр­кве и при­су­ству­је­мо об­ре­ди­ма.”

„… Од пра­во­сла­ва­ца по­зајм­љу­јем ли­тур­ги­ју за сво­је ре­ли­гиј­ске по­тре­бе, ко­је ина­че за­до­во­ља­вам кон­тем­пла­ци­јом зна­ко­ва бо­жан­ских мо­ћи, што су сву­да око нас… Је­дан од тих зна­ко­ва по­чи­ва и у сним­ку ко­ји сте ми љу­ба­зно пре­до­чи­ли. У пи­та­њу је ста­ро­па­хлев­ски је­зик, ко­јим се го­во­ри­ло у вре­ме За­ра­ту­стри­не ре­фор­ме, пре три хи­ља­де го­ди­на. Пре­вео сам тај го­вор с ве­ли­ким за­до­вољ­ством и рет­ким уз­бу­ђе­њем, јер знам да је у пи­та­њу по­ја­ва чу­да.”

 

„О, да­ре­жљи­ви Ко­смо­твор­че!”

 

Пру­жио ти је три ли­ста са гу­стим сло­гом ку­ца­ним пи­са­ћом ма­ши­ном, у ко­ји си за­ро­нио по­гле­дом:

О, да­ре­жљи­ви Ко­смо­твор­че (Аху­ра Ма­зда)!

При­зи­ва те по­след­њи вој­ник уну­тра­шњег кра­љев­ства Пле­ме­ни­тих (Airya), на кра­ју лан­ца по­ко­ле­ња што во­ди од пр­вог кра­ља, ле­пог Ји­ме, си­на Ви­ва­хван­та, пр­вог ко­ме си по­ве­рио ду­жност да су­ве­рен­ски чу­ва за­ко­не Тво­је. Сле­див­ши пут За­ра­ту­стре, у бор­би за чи­сту ми­сао, чи­сту реч и чи­сто де­ло, из­гу­бих сво­је дру­го­ве и остах сам, не­при­ја­те­љи­ма окру­жен.

Не­при­ја­те­љи но­се ма­ске Пле­ме­ни­тих, али су им очи пра­зне, ср­ца тру­ла, ми­сли пр­ља­ве, ре­чи вар­љи­ве, а де­ла на­о­па­ка. Они ужи­ва­ју у из­вр­та­њу и за­га­ђе­њу пло­до­ва Ре­да и ода­ју се пра­зни­ни, тми­ни и сва­ко­ја­ком из­ме­ту, сла­ве­ћи на­ка­зност, лаж и зло. Про­ла­зе­ћи кроз свет не­при­ја­те­ља чи­сте ми­сли, чи­сте ре­чи и чи­стог де­ла, по­ми­шљам, по­не­кад, да сам мо­жда пре­шао праг смр­ти и за­о­стао на пу­ту што во­ди из­над особ­ног жи­во­та, те за­шао и за­лу­тао ме­ђу под­жи­вот­не аве­ти а не жи­ве љу­де. Раз­у­ве­ра­ва ме свест да им не при­па­дам: ако сам по­ги­нуо, и ако сам са­мо за­о­ста­ли од­раз бит­ка се­бе, не бих имао моћ опа­жа­ња и гну­ша­ња спрам пр­ља­вих ми­сли, вар­љи­вих ре­чи и на­о­па­ких де­ла што их ви­дим сву­да око се­бе.

О, да­ре­жљи­ви Ко­смо­твор­че! По­мо­зи ми да са­знам исти­ну и да пре­вла­дам све пре­пре­ке (pa­ityar­a) ка До­бру ко­је по­ста­ви пред ко­ра­ке мо­је Зло­тво­рац (An­gra Mainyu). По­ка­жи ми пут до Збо­ри­шта, где се по­след­њи истин­ски Пле­ме­ни­ти оку­пља­ју за од­суд­ни бој, пред­во­ђе­ни Спа­си­о­цем (Sa­ošyan­t), ко­га већ три хи­ља­де го­ди­на оче­ку­је­мо.

О, да­ре­жљи­ви Ко­смо­твор­че! Исти­ну ћу Ти ре­ћи што ми ти­шти ср­це: би­ло би мно­го бо­ље за на­ше ми­сли, ре­чи и де­ла да смо сте­гли зу­бе и из­др­жа­ли љу­ту студ, те оста­ли у За­ви­ча­ју Пле­ме­ни­тих (Airyana Va­e­jah), јер свет у ко­ји смо до­шли, на­кон мар­ша ду­гог хи­ља­да­ма го­ди­на, мно­го је го­ри од зи­ме де­мо­на што нас по­кре­ну на ра­се­ја­ње.

У овој уса­мље­но­сти, о, да­ре­жљи­ви Ко­смо­твор­че, Твој вер­ни са­бо­рац у од­бра­ни Ре­да до­бро се се­ћа пре­ђе­ног пу­та и свих бо­ра­ви­шта од Се­ве­ра ка Ју­гу и ра­се­ја­њу, свих по­ша­сти ко­је Зло­тво­рац на нас сва­љи­ва­ше. И за­то Ти ка­жем да ни­сам ис­ку­сио го­рег све­та од овог ко­јим сам оп­ко­љен, јер у ње­му су сва ис­ку­ше­ња и за­пам­ће­на зла оку­пље­на и без­мер­но уве­ћа­на.

При кра­ју овог мрач­ног до­ба ожи­ве­ле су, бе­со­муч­но раз­ја­ре­не, на­па­сти на го­ве­да и по­ља, про­тив ко­ји се бо­ри­смо и не из­бо­ри­смо у пр­вој зе­мљи где нам бе­ше ста­ни­ште на­кон на­пу­шта­ња За­ви­ча­ја Пле­ме­ни­тих, у зе­мљи зва­ној Су­гуд. У овом све­ту су не­прав­де и из­да­је уго­во­ра, ко­је упо­зна­смо у бо­ра­ви­шту зва­ном Мо­у­ру, то­ли­ко не­из­мер­но уве­ћа­не да су по­ста­ле пра­ви­ло, те су из ње­га прог­на­ни и ру­глу из­врг­ну­ти прав­да и вер­ност да­тој ре­чи.

Опа­ке зве­ри и не­сно­сни ин­сек­ти, пред ко­ји­ма се по­ву­ко­смо из зе­мље Бак­ди, из­гле­да­ју ми са­да као деч­је ша­ле спрам но­вих, ве­штач­ких на­па­сти из­ве­ште­ног Зло­твор­ца, што на­па­да­ју и раз­је­да­ју све ви­дљи­во и не­ви­дљи­во око чо­ве­ка и у чо­ве­ку.

И сум­ња ко­ја је вре­ба­ла на­ше умо­ве и на­ша ср­ца у зе­мљи Ни­са­ја, из­ме­ђу Мо­у­ру и Бак­ди, ов­де је по­ра­сла до раз­ме­ра ве­ли­ког Зи­да ко­ји оп­ко­ља­ва све пле­ме­ни­то, про­пу­шта­ју­ћи кроз сво­је ка­пи­је на сло­бо­ду са­мо пр­ља­ву ми­сао, вар­љи­ве ре­чи и на­о­па­ка де­ла.

Су­зе и је­ца­ји ко­је ис­ку­си­смо у зе­мљи Ха­ре­ва, на пу­ту од Се­ве­ра ка Ју­гу и ра­се­ја­њу, из­гле­да­ју ми са­да као да су од ра­до­сти и сме­ха кад их упо­ре­дим с оча­ја­њем што у овом све­ту об­у­зи­ма сва­ку гра­ну, сва­ко ста­бло, сва­ко би­ће, сва­ки на­род, сва­ку ноћ и сва­ку зо­ру.

И опа­ке блуд­ни­це Па­и­ри­ка Кна­та­и­ти и Ке­ре­са­спа, ко­је ис­ку­ша­ва­ше и мо­ри­ше на­ше бор­це сво­јим ча­ри­ма и дра­жи­ма у зе­мљи Ва­е­ке­ре­та, са­да ми из­гле­да­ју као до­бре ви­ле кад их упо­ре­дим са утва­ра­ма што за­ла­зе у до­мо­ве овог све­та, чи­ји кро­во­ви не стре­ме Не­бу већ су за­рав­ње­ни као Зе­мља и но­се спре­мље­не пра­зне ви­љу­шке или пра­зне та­њи­ре да их при­хва­та­ју, па се та­ко по­де­мо­ње­ни љу­ди са­бла­сти­ма хра­не по­мо­ћу сво­јих очи­ју и уши­ју.

Рђа­ви го­спо­да­ри ко­је је Зло­тво­рац из­вео на власт сла­бље­њем на­шег ро­да, у зе­мљи Ур­ва,  из­гле­да­ју ми као да су вр­ли Пле­ме­ни­ти кад их упо­ре­дим с вла­сто­др­шци­ма овог све­та, из­ра­слим из из­мет­них ја­ма, што сву моћ сти­чу из по­сву­да­шње вла­да­ви­не ли­хве.

У зе­мљи Кхнен­та за­те­ко­смо ста­ро­се­де­о­ци ко­ји ни­су зна­ли оца већ су за се­бе го­во­ри­ли да су „ко­пи­лад Мај­ке Зе­мље”, а у њи­хо­вој из­о­па­че­ној при­ро­ди би­ле су из­ме­ша­не све бо­је и оба по­ла, па су се му­шки ту ну­ди­ли као же­не. У овом све­ту где за­лу­тах и остах сам, без дру­го­ва, ве­ћи­на има та­кву при­ро­ду. Ту се му­шкар­ци по­на­ша­ју као же­не а же­не се др­же као му­шкар­ци, јер ту му­шки не­до­ста­ју за ду­жност му­же­ва и оче­ва, бо­ра­ца и му­дра­ца.

Гну­ша­смо се у зе­мљи Ха­ра­хва­и­ти, гле­да­ју­ћи ка­ко до­мо­ро­ци те­ла умр­лих уко­па­ва­ју у зе­мљу да цр­ве хра­не и тру­ле, а у овом све­ту сви та­ко чи­не с они­ма ко­ји од­ла­зе, пре­пре­чу­ју­ћи осло­ба­ђа­ње ду­ха ко­је пру­жа све­та ва­тра.

Рђа­ви вра­че­ви, ко­је за­те­ко­смо и су­ро­во за­тре­смо у зе­мљи Ха­е­ту­мант, сад ми ли­че на скло­не не­ви­ним ша­ла­ма док у овом све­ту гле­дам ка­ко ње­го­ви не­ви­дљи­ви жре­ци сво­јим враџ­би­на­ма сва ко­смо­тво­ре­на до­бра пре­тва­ра­ју у пу­сти­њу што се стал­но ши­ри спо­ља и из­ну­тра.

У зе­мљи Ра­џа, се­ју­ћи не­ве­ри­цу, Зло­тво­рац је ус­пео са­мо да нач­не и про­тре­се тро­дел­ну гра­ђу за­јед­ни­це Пле­ме­ни­тих, а у овом све­ту он је ус­пео да љу­ди из­гу­бе сва­ко са­мо­по­што­ва­ње, те да при­род­ни по­ре­дак пре­о­кре­не на­глав­це, та­ко да су ту нај­бо­љи из пр­вог ста­ле­жа на дну, а нај­го­ри из тре­ћег на вр­ху.

О, да­ре­жљи­ви Ко­смо­твор­че! За­што си нас по­вео из За­ви­ча­ја Пле­ме­ни­тих на овај пут из го­рег у го­ре и до­вео у нај­го­ре од свих спо­зна­тих бо­ра­ви­шта, где су сва ис­ку­ше­на зла оку­пље­на и без­мер­но уве­ћа­на?

Нај­те­же ми па­да што не мо­гу по­мо­ћи мо­јим дру­го­ви­ма, ко­ји су, из­ве­сно, по­пут ме­не, са­ми и оп­ко­ље­ни ду­шма­ни­ма и њи­хо­вим слу­га­ма.

О, да­ре­жљи­ви Ко­смо­твор­че, ре­ци ми да ли је ово што ис­ку­ша­вам сми­са­о­но де­ло Тво­је во­ље а не бе­сми­сао из­ро­ђе­на из Тво­је сла­бо­сти? Да ли је ово нај­ве­ћи нај­те­жи од свих ис­пи­та на ко­ји­ма си нас про­ве­ра­вао, ра­ди по­ве­ра­ва­ња ви­ших за­да­та­ка и ду­жно­сти? Ре­ци ми, да­ре­жљи­ви Ко­смо­твор­че, дај ми знак да сам до­и­ста би­так а не ње­гов за­о­стао од­раз што се од­ра­жа­ва у не­чи­јем огле­да­лу! И ако си осла­био у на­ма то­ли­ко да је Зло­тво­рац над­ја­чао, знај да га се не бо­ји­мо и да ће­мо и без Тво­је пу­не при­сут­но­сти на­ста­ви­ти бор­бу за чи­сту ми­сао, чи­сту реч и чи­сто де­ло!

Од­ло­жио си ли­сто­ве пре­во­да на сто и упро по­глед, упит­но, у пре­во­ди­о­ца. Про­фе­сор Ран­ко­ни је за­вр­тео гла­вом као пред не­ми­нов­но­шћу:

„Ви­део сам ова­ква чу­да у људ­ском об­ли­ку, али ово је нај­ве­ће… По­тра­жио сам и про­на­шао Си­ци­ли­јан­ца на ста­ни­ци Тер­ми­ни. Он пој­ма не­ма шта го­во­ри кад је у пи­јан­ству и не зна ни је­дан је­зик сем ма­тер­њег ди­ја­лек­та. За­вр­шио је са­мо основ­ну шко­лу, у шта сам се уве­рио про­у­чив­ши ње­гов cu­ri­cu­lum vi­tae, ко­ји ми је је пру­жи­ла на увид ка­др­ов­ска слу­жба ста­ни­це Тер­ми­ни.”

Упу­тио је по­глед кроз про­зор, као да нај­да­љим хо­ри­зон­ти­ма тра­жи од­го­во­ре на сво­је за­пи­та­но­сти:

„Не­кад би­смо за­кљу­чи­ли да је по­сед­нут не­ким де­мо­ном или ду­хом, а да­нас, за­хва­љу­ју­ћи са­зна­њи­ма мо­дер­не би­о­ло­ги­је, мо­же­мо прет­по­ста­ви­ти да у ге­нет­ском ма­те­ри­ја­лу од ког је са­здан по­чи­ва­ју иран­ска тра­ди­ци­ја и од­го­ва­ра­ју­ћа са­мо­свест, те пам­ће­ње, што све про­го­ва­ра кроз про­це­пе све­сти рас­тва­ра­не ал­ко­хо­лом.”

 

Из­бор књи­га

 

На гво­зде­ним врат­ни­ца­ма вр­та што је ко­ра­ке спро­во­дио ка ви­ли где је би­ла тај­но сме­ште­на књи­жа­ра и би­бли­о­те­ка Рим­ске шко­ле, у ква­р­ту Мон­те Ма­рио, ста­ја­ла је ма­ла ме­тал­на пло­ча с уре­за­ним нат­пи­сом: Рим­ска шко­ла европ­ских ко­ре­спон­ден­ци­ја. Ка­да си пр­ви пут пред њи­ма за­стао и за­зво­нио, упу­ћен пре­по­ру­ком про­фе­со­ра Фи­ли­па­ни­ја, на­о­ру­жа­ни чу­вар, не­по­вер­љи­ва по­гле­да, упи­тао те је за по­вер­љи­ву ло­зин­ку да би те про­пу­стио. Око­ло, по ули­ца­ма и тр­го­ви­ма Ри­ма, Ита­ли­је и За­пад­не Евро­пе, та­да је бе­снео ма­ли али кр­ва­ви гра­ђан­ски су­коб из­ме­ђу на­ху­шка­них чо­по­ра мла­дих ле­ви­ча­ра и де­сни­ча­ра.

Сту­пив­ши у би­бли­о­те­ку Рим­ске шко­ле, ко­ра­ча­ју­ћи дуж зи­до­ва с пре­пу­ним по­ли­ца­ма те­мат­ски раз­вр­ста­них књи­га, из­не­на­ди­ла те је ши­ри­на кру­га об­у­хва­ће­них зна­ња. Круг је об­у­хва­тао ско­ро све ди­сци­пли­не зна­но­сти и књи­жев­но­сти, од ал­хе­ми­је, ар­хе­о­ло­ги­је, би­о­ло­ги­је, еко­ло­ги­је, есте­ти­ке, пре­ко фи­ло­ло­ги­је, фи­ло­со­фи­је, ге­о­по­ли­ти­ке и исто­ри­је, до ми­то­ло­ги­је, по­ли­ти­ко­ло­ги­је, по­ле­мо­ло­ги­је, те ре­ли­гиј­ских иде­ја и ве­ро­ва­ња. У пр­ви мах си по­ми­слио да та ши­ри­на – пре­ве­ли­ка за рас­по­ло­жи­ви про­стор – ода­је не­ку ин­те­лек­ту­ал­но сум­њи­ву уми­шље­ност. Бо­ље упо­знав­ши са­др­жа­је би­бли­о­те­ке и књи­жа­ре, спо­знао си је­дин­стве­но и ве­о­ма ис­кљу­чи­во на­че­ло из­бо­ра де­ла, ко­је је про­жи­ма­ло све до­ме­не. Био је то из­бор де­ла ко­ја су по­сред­но или не­по­сред­но слу­жи­ла по­тре­ба­ма ин­те­лек­ту­ал­ног и етич­ког от­по­ра си­ла­ма мо­дер­не ци­ви­ли­за­ци­је За­па­да. У осно­ви из­бо­ра књи­га по­чи­ва­ла је свест да то­та­ли­тар­не раз­ме­ре на­па­да ни­хи­ли­зма си­ла За­па­да на људ­ске вр­ли­не и вред­но­сти из­и­ску­ју од­го­ва­ра­ју­ће маг­ни­ту­де мо­би­ли­за­ци­је са­мо­од­бра­на чо­ве­ка и за­јед­ни­це.

Сво­ђе­њи­ма фо­ку­са мо­дер­не на­у­ке о при­ро­ди ис­кљу­чи­во на свет кван­ти­те­та – би­бли­о­те­ка Рим­ске шко­ле је су­прот­ста­вља­ла де­ла што упу­ћу­ју у ква­ли­та­тив­не ди­мен­зи­је по­јав­но­сти, од спи­са пре­со­кра­то­ва­ца, нео­пла­то­ни­ча­ра и трак­та­та „кра­љев­ске ве­шти­не”, пре­ко Ге­те­о­вих при­ро­до­слов­них ра­до­ва и по­ле­ми­ка про­тив Њут­на, до На­сро­вих осве­тља­ва­ња тра­ди­ци­је иран­ско-ислам­ских ис­тра­жи­ва­ња све­та зна­ко­ва бо­жан­ске при­сут­но­сти,  до Јин­ге­ро­вих ул­тра­ма­те­ри­ја­ли­стич­ких осве­тља­ва­ња нај­ду­бљих тре­зо­ра ор­ган­ске и нео­р­ган­ске ма­те­ри­је.

Та­мо где је мо­дер­на на­у­ка о чо­ве­ку на­па­да­ла чо­ве­ка, сво­де­ћи га у ко­стре­ти ме­ди­ју­ма еко­но­ми­стич­ких, ли­би­до­нал­них или би­хе­ви­о­ри­стич­ких усло­вља­ва­ња, би­бли­о­те­ка је пру­жа­ла сред­ства са­мо­од­бра­не ни­зом све­до­чан­ста­ва бо­жан­ске ди­мен­зи­је људ­ског еле­мен­та, од упа­ни­шад­ских уче­ња о спре­зи ат­ма­на и Брах­ма­на, су­бјек­тив­ног и објек­тив­ног по­ла све­ми­ра, пре­ко Пла­то­но­вих по­у­ка ка­ко отва­ра­ти ум за не­бе­ску све­тлост што по­пут ау­ри­ге кро­ти и во­ди сти­хи­је жи­во­тињ­ског са­стој­ка, до ра­зно­вр­сних об­ли­ка очу­ва­ња и раз­ви­ја­ња тра­ди­ци­о­нал­не ан­тро­по­ло­ги­је, до де­ла Ре­неа Ге­но­на, Ју­ли­ју­са Ево­ле, Алек­си­са Ка­ре­ла, Кон­ра­да Ло­рен­ца, Ма­ри­ју­са Шнај­де­ра и Жа­на Сер­ви­јеа.

На иза­зо­ве иде­о­ло­ги­је ли­бе­рал­ног ка­пи­та­ли­зма, што чо­ве­ка уте­ру­је у ште­на­ру се­бич­не и по­хлеп­не еко­ном­ске зве­ри, би­бли­о­те­ка је од­го­ва­ра­ла де­ли­ма у ко­ји­ма су по­ла­зни­ци мо­гли на­ћи не са­мо кри­ти­ку те де­мо­ни­је већ и по­зи­тив­не мо­де­ле еко­но­ми­је, у слу­жби по­тре­ба це­ло­ви­то­сти чо­ве­ка и за­јед­ни­це, од Вер­не­ра Зом­бар­та, Мак­са Ве­бе­ра и Освал­да Шпен­гле­ра до Ау­ри­ти­ја, од Фри­дри­ха Ли­ста до Фран­соа Пе­роа и Ђа­ни­ја Ака­меа.

Исто­ри­ји ко­ју, пре­ма гла­со­ви­том а сет­ном опа­жа­њу Алек­си­са де То­кви­ла, пи­шу „по­бед­ни­ци”, би­бли­о­те­ка је су­прот­ста­вља­ла лек­ци­је Учи­те­љи­це жи­во­та „по­ра­же­них”, од Од­бра­не Со­кра­то­ве те спи­са оста­лих при­ста­ли­ца Спар­те ме­ђу Ати­ња­ни­ма, по­пут Исо­кра­та и Ксе­но­фо­на, пре­ко по­ле­ми­ка Ју­ли­ја­на Им­пе­ра­то­ра, Дан­те­о­вих ис­ка­за ги­бе­лин­ског иде­а­ла и све­до­чан­ста­ва по­гла­ви­ца ис­тре­бље­них пле­ме­на Но­вог кон­ти­нен­та, до де­ла ми­сли­ла­ца европ­ске Кон­тра­ре­во­лу­ци­је, ме­мо­а­ра ру­ских из­бе­гли­ца, Од­го­во­ра Ерн­ста фон Са­ло­мо­на, Пи­зан­ских пе­ва­ња Езре Па­ун­да и Ex cap­ti­vi­ta­te sa­lus Кар­ла Шми­та. У том за­твор­ском спи­су по­след­њег мо­рал­ног за­ступ­ни­ка Jus Pu­bli­cum Eu­ro­pa­e­um про­на­шао си и дир­љи­во се­ћа­ње на су­срет са Ивом Ан­дри­ћем 1940, ко­ји је свом не­мач­ком при­ја­те­љу пре­нео јед­но на­че­ло срп­ске ети­ке са­др­жа­но у бол­ном уз­ви­ку Мар­ка Кра­ље­ви­ћа над по­гу­бље­ним Му­сом Ке­са­џи­јом: Ја­ој ме­не, до Бо­га ми­ло­га! Ђе по­гу­бих од се­бе бо­ље­га:

У то вре­ме пре­при­чао сам ту по­вест не­ким при­ја­те­љи­ма и по­зна­ни­ци­ма, та­ко­ђе и Ерн­сту Јин­ге­ру, ко­ји се на­ла­зио у Па­ри­зу као офи­цир оку­па­ци­о­не вој­ске. Сви смо би­ли ду­бо­ко по­го­ђе­ни. Али сви­ма на­ма би­ло је ја­сно да се да­на­шњи по­бед­ни­ци не да­ју га­ну­ти та­квим сред­њо­ве­ков­ним при­ча­ма. И то је са­др­жа­но у твом ве­ли­ком пред­ви­ђа­њу, си­ро­ти мој по­бе­ђе­ни де То­кви­ле!

Нај­ве­ћи део по­ли­ца би­бли­о­те­ке Рим­ске шко­ле био је по­све­ћен ин­до­е­вроп­ским ис­тра­жи­ва­њи­ма, где су иде­ал­но сре­ди­ште ис­пу­ња­ва­ла де­ла Жор­жа Ди­ме­зи­ла, што осве­тља­ва­ју не са­мо је­дин­стве­не ко­ре­не је­зи­ка већ и је­дин­стве­не те­ме­ље ни­за пан­те­о­на, за­јед­нич­ке струк­ту­ре ето­са ми­шље­ња и де­ла­ња, те све­то­на­зо­ра на­ро­да ство­ре­них на пу­те­ви­ма ра­се­ја­ња „Ин­до­е­вро­пља­на”, ко­је је мо­жда нај­при­бли­жни­је име­но­вао Фри­дрих Ни­че:

По­гле­дај­мо се у ли­це! Ми смо Хи­пер­бо­реј­ци! С оне стра­не Се­ве­ра, ле­да и смр­ти – та­мо је наш жи­вот, та­мо је на­ша ра­дост!

 

Зна­ци Хи­пер­бо­ре­је

 

По­кр­ов но­ћи згу­шња­вао се у ви­со­ким шу­ма­ма Ове­р­ња а пре­чи­цом ко­ју сте иза­бра­ли, ра­ди ужит­ка у ле­по­та­ма очу­ва­не ди­вљи­не, ни­ко ни­је про­шао већ „чи­та­ву веч­ност”, ко­ли­ко вам се чи­ни­ло да че­ка­те крај свог те­рен­ског во­зи­ла, ко­јем је пу­кла и дру­га, ре­зер­вна гу­ма. Фер­ди­нан је па­жљи­во ко­ра­чао око во­зи­ла, чки­ље­ћи у тле, ода­кле је по­ди­зао угле­да­не тро­стра­не ек­се­ре са­мо да би их озло­је­ђе­но по­ка­зао, псу­ју­ћи оно­га ко их је ту ра­суо са очи­глед­ном на­ме­ром да оне­мо­гу­ћи са­о­бра­ћај. Ута је се­де­ла на стра­жњем се­ди­шту, др­же­ћи на ли­цу из­раз не­ис­ку­пљи­ве увре­ђе­но­сти, ко­ја ни­је ква­ри­ла ле­по­ту до­стој­ну ли­ка ње­не слав­не име­ња­ки­ње са ка­те­дра­ле у На­ум­бур­гу. Ти си, уз по­моћ ба­те­риј­ске лам­пе, на ма­пи обла­сти, ра­за­стр­тој по ха­у­би, до­ме­ра­вао раз­да­љи­не до нај­бли­жих ме­ста, ре­шен да по по­моћ кре­неш пе­шке.

Кад си пре­са­ви­је­ну ма­пу већ ста­вио у тор­бу, спре­ман за по­крет, чу­ли сте спа­со­но­сни бруј мо­то­ра из су­прот­ног сме­ра. Ал­бер је ис­ко­чио на сред пу­та са ра­ши­ре­ним ру­ка­ма, али је оче­ки­ва­но во­зи­ло до­спе­ло по­љем и за­у­ста­ви­ло се крај јен­де­ка, оба­сјав­ши вас фа­ро­ви­ма. Из те­рен­ског во­зи­ла „ро­вер” жи­вах­но је ис­ко­чио ко­шча­ти ста­рац, буј­не се­де ко­се и ли­ца из­бра­зда­ног не­ким те­шким ис­ку­стви­ма. Об­у­хва­тио вас је јед­ним пи­то­мим и бла­го­род­ним по­гле­дом, ко­ји је мо­жда по­ти­цао из са­жа­ље­ња спрам са­гле­да­ног ста­ња на­мер­ни­ка. При­нео је кру­ту ша­ку де­сни­це че­лу, ка­ко чи­не вој­ни­ци ка­да по­здра­вља­ју, и пред­ста­вио се: Ал­бер де Отвил. Фер­ди­нан је спрем­но от­по­здра­вио вој­нич­ки и пред­ста­вио се­бе, са­пут­ни­ке, те не­во­љу ко­ја вас је за­де­си­ла. Ста­рац је клим­нуо гла­вом као да је та­кав удес ту оче­ки­вао:

„Ви сте за­пра­во иза­шли са пре­чи­це и за­шли у мо­је има­ње.”

Та­да је Фер­ди­нан на ре­ве­ру па­до­бран­ске ве­тров­ке ста­р­ца спа­зио зна­ме­ње у ко­је је упро ка­жи­прст об­ра­до­ва­но­сти:

„Слу­жи­ли смо вој­ску у исто бри­га­ди, Eco­le d’o­u­tre-me­r­!”

По­глед ста­рог Де Отви­ла за­рио се у Фер­ди­на­но­ве очи ис­пи­ти­вач­ки. За­пе­ву­шио је, ти­хо и ле­по:

Дај ми, мој Бо­же, оно што Ти пре­о­ста­је,

Дај ми оно што се од те­бе ни­кад не тра­жи.

Ја од те­бе не тра­жим од­мор

Ни­ти мир

Ни онај ду­ше, ни онај те­ла…

Ту је ста­рац за­стао а Фер­ди­нан на­ста­вио, као да је чуо ло­зин­ку што не­знан­це про­ве­ра­ва и из­и­ску­је до­го­во­ре­ни од­зив:

Ја од те­бе не тра­жим бо­гат­ство,

Ни успех, ни­ти здра­вље

Све оно, мој Бо­же, што од те­бе то­ли­ко мно­го тра­же

И што за­то већ ви­ше не­маш

Дај ми оно што дру­ги од­би­ја­ју да при­ме од Те­бе…

Ста­ри па­до­бра­нац је ра­ши­рио ру­ке и при­хва­тио мла­дог да би по­том, та­ко за­гр­ље­ни, као ду­ет на сце­ни  не­ке при­ред­бе, сло­жно на­ста­ви­ли:

Ја хо­ћу не­из­ве­сност и не­мир,

Хо­ћу не­по­го­де и окр­ша­је

И дај ми их, мој Бо­же, за­у­век

Ка­ко бих био по­у­здан да ћу их има­ти сва­ког тре­на

Јер не­ћу увек има­ти хра­бро­сти

Да их од Те­бе тра­жим,

Дај ми, мој Бо­же, оно што ти пре­о­ста­је,

Дај ми оно што дру­ги не­ће

Али ми дај и хра­брост, сна­гу и ве­ру.

С Утом си сло­жно за­пље­скао а пар пе­ва­ча се от­ме­ним по­кло­ном за­хва­лио рет­ким љу­би­те­љи­ма пе­са­ма ко­је се одав­но не чу­ју у звуч­ном про­сто­ру оку­пи­ра­не Евро­пе, за­глу­ше­ном бу­ком му­зи­ке за пре­тва­ра­ње чо­ве­ка у гми­зав­ца. Ста­рац је из­ре­као по­хва­лу мла­дом гла­су и до­дао:

„Ви сте, слу­же­ћи у ис­тој бри­га­ди знат­но ка­сни­је, бар би­ли по­ште­ђе­ни стра­шног раз­о­ча­ра­ња ко­је смо ми, ра­ту­ју­ћи у Ал­жи­ру, до­жи­ве­ли. Ми смо тај рат до­би­ли вој­нич­ки, а по­том из­гу­би­ли по­ли­тич­ки.”

Фер­ди­нан је уз­вра­тио с вич­но­шћу от­кри­ћа не­ка­кве сре­ће и сва­кој не­сре­ћи:

„Ми­слим да је та­ко ис­па­ло бо­ље за Фран­цу­ску, не­го да је  Ал­жир остао фран­цу­ски. У про­тив­ном, да­нас би Фран­цу­ска би­ла пот­пу­но ал­жир­ска.”

Ста­ри Де Отвил је знао да по­гле­дом иде мно­го да­ље:

„Та­ко из­гле­да, али са­мо на пр­ви по­глед, јер Фран­цу­ска упра­во за­то што је ли­ше­на Ал­жи­ра да­нас по­ста­је ал­жир­ска, од­но­сно ма­греб­ска и африч­ка. Да је наш вој­нич­ки план оште­не и ча­сне са­рад­ње био оства­рен, на­ро­ди фран­ко­фон­ске Афри­ке не би да­нас ма­сов­но хр­ли­ли ка оба­ла­ма Фран­цу­ске и Евро­пе, го­ње­ни гла­ђу ко­ју про­из­во­де но­ви и нај­го­ри ко­ло­ни­ја­ли­сти, што су их ху­шка­ли про­тив нас са­мо да би их по­ро­би­ли… Али, дај­те да ви­ди­мо ка­ко да ре­ши­мо овај не­у­по­ре­ди­во сит­ни­ји про­блем.”

 

Ро­до­на­чел­ник Ср­ба

 

При­шао је ва­шем во­зи­лу и осмо­трио, за­ми­шље­но, ште­ту:

„Мо­рам вас раз­о­ча­ра­ти: за по­крет мо­ра­те са­че­ка­ти дан. Са­мо вас ја мо­гу из­ве­сти одав­де зна­ним ста­за­ма, а за то је по­треб­но днев­но ви­де­ло. Нај­ви­ше што вам мо­гу пру­жи­ти је го­сто­прим­ство, да пре­но­ћи­те, а су­тра ће­мо оти­ћи до нај­бли­жег ме­ста да по­пра­ви­мо гу­ме.”

Фер­ди­нан је ру­ком на­пра­вио по­крет оба­ве­зног од­би­ја­ња по­ну­ђе­ног го­сто­прим­ства, али је ста­ри Де Отвил од­мах уз­вра­тио дру­гим ко­јим је ука­зао на из­ли­шност та­квих уч­ти­во­сти:

„Не бих вам пре­по­ру­чио да ов­де за­но­ћи­те, јер би­сте се мо­гли на­ћи у оп­са­ди ву­ко­ва што бо­ра­ве у овој шу­ми. До­ду­ше, они во­ле пле­ме­ни­те љу­де. Упра­во су ме ву­ко­ви оба­ве­сти­ли о ва­шем при­су­ству.”

Раз­ме­нио си крат­ки по­глед са Фер­ди­на­ном: већ сте би­ли чу­ли да у шу­ма­ма Ове­р­ња пре­би­ва осо­бе­њак што жи­ви са ву­ко­ви­ма ко­је оку­пља, па га ва­ро­ша­ни зо­ву Ву­ко­длак. Ду­бо­ко уз­дах­нув­ши и ра­ши­рив­ши ру­ке, у исто­вре­ме­ни знак пре­да­је и за­хвал­но­сти, Фер­ди­нан је при­хва­тио по­ну­ђе­но. Док сте узи­ма­ли нај­ну­жни­је ства­ри са со­бом, спа­зив­ши за­ви­је­ну за­ста­ву у тво­јој ру­ци, Де Отвил је ис­пру­жио сво­ју, да је до­дир­не, као да се же­ли уве­ри­ти да је ствар­на.

„Чи­ја је ово за­ста­ва?”

Окле­вао си, не­ко­ли­ко тре­ну­та­ка, као да ни­јед­на реч при­сти­гла из па­ме­ти ни­је би­ла до­стој­на пра­вог од­го­во­ра:

„То је рат­на за­ста­ва Вој­ске Ре­пу­бли­ке Срп­ске… Имам част да је из­не­сем на све­ча­ну про­сла­ву го­ди­шњи­це бит­ке код По­а­тјеа.”

Очи Де Отви­ла су за­си­ја­ле не­ким древ­ним за­до­вољ­ством:

„А ја, да­кле, имам част да уз за­став­ни­ка уго­стим бар на јед­ну ноћ слав­ну за­ста­ву оних ко­ји да­нас је­ди­ни бра­не Евро­пу… Ра­до бих се при­дру­жио ва­ма, јер ско­ро да не про­пу­штам ни јед­ну про­сла­ву го­ди­шњи­це по­бе­де код По­а­тјеа, али ових да­на ме ов­де за­др­жа­ва­ју нео­д­ло­жни по­сло­ви. Би­ћу с ва­ма та­мо у ми­сли­ма.”

Де Отви­лов „ро­вер” ус­пи­њао се по вр­ле­ти­ма, пре­ко шум­ских ста­за и бо­га­за, као да стре­ми не­бу, по ко­ме су зве­зде то­ли­ко ја­ко сја­ле да ни­си успе­вао ра­за­бра­ти са­зве­жђа. Ду­гу ћут­њи пре­ки­нуо је ста­ри Де Отвил, от­крив­ши да је у ми­сли­ма остао код по­ме­на Ре­пу­бли­ке Срп­ске:

„Ка­ко да­нас сто­је ства­ри, су­но­врат Фран­цу­ске мо­же за­у­ста­ви­ти и пре­о­кре­ну­ти са­мо вој­ни удар на зда­ју по­ли­ти­ча­ра. До­бро ре­че ге­не­рал Де Гол: ,Вој­ска је лу­ко­бран ча­сти ко­ји се ви­со­ко из­ди­же над бр­бља­њем по­ли­ти­ча­ра.’ Са­мо је­дан та­кав удар у ста­њу је да охра­бри и по­кре­не Фран­цу­зе да се ви­ше не ми­ре са сво­јом про­па­шћу, да сле­де вр­ли при­мер Ср­ба, те по­вра­те оте­ту отаџ­би­ну.”

Фер­ди­нан је за­ди­вље­но по­гле­дао Де Отви­ла:

„Рет­кост је да­нас, у фран­цу­ској, сре­сти љу­де ко­ји та­ко ду­бо­ко схва­та­ју ње­но ствар­но ста­ње и сми­сао срп­ске бор­бе.”

Мо­тре­ћи шум­ску ста­зу под ме­се­чи­ном, Де Отвил је уз­вра­тио, кроз не­ве­се­ли осмех:

„Не, пре бих ре­као да ве­ћи­на Фран­цу­за то до­бро схва­та или бар слу­ти, са­мо што не­ма, на­жа­лост, сме­ло­сти да јав­но ка­же оно што ствар­но ми­сли, не са­мо о Ср­би­ма већ и о свом жа­ло­сном ста­њу. Уо­ста­лом, с ре­чи ва­ља пре­ћи на де­ла, а то­га се ве­ћи­на да­нас кло­ни. Пре­стар сам за ра­то­ва­ње; ко­ли­ко мо­гу, ја срп­ску бор­бу по­ма­жем при­ла­жу­ћи де­ци па­лих бо­ра­ца…”

Упи­тао си га ка­ко је ус­пео да из сво­је по­ву­че­но­сти, у ди­вљи­ни, схва­ти сми­сао срп­ске бор­бе. По­гле­дао те је као да не­што у те­би ис­пи­ту­је:

„Да ли сте чи­та­ли де­ла Вла­ди­ми­ра Вол­ко­ва?”

По­твр­дио си и до­дао:

„Имао сам част да га упо­знам, не­дав­но, у пре­сто­ни­ци Ре­пу­бли­ке Срп­ске, на Па­ла­ма.”

„Вол­ков је мој ста­ри рат­ни друг из Ал­жи­ра. Ме­ни је он по­мо­гао да схва­тим ко је ко на Бал­ка­ну, где од­ла­зи да би ов­де све­до­чио исти­ни… По­след­њи пут кад смо се чу­ли, ре­као ми је да је у Ре­пу­бли­ци Срп­ској срео кра­ља Ар­ту­ра и ње­го­ве ви­те­зо­ве. Ре­као ми је да се краљ Ар­тур са­да зо­ве Ра­до­ван Ка­ра­џић. Вол­ков ка­же, и ја му ве­ру­јем, да се Ка­ра­џић и ње­го­ви ви­те­зо­ви бо­ре за оне вред­но­сти ко­је су Евро­пља­не, кроз исто­ри­ју, учи­ни­ле ве­ли­ким, да се бо­ре ка­ко би Евро­па по­но­во по­ста­ла кон­ти­нент уз­ви­ше­но­сти и ле­по­те.”

Обо­рио си по­глед, као и увек ка­да те не­ка реч или по­сту­пак ду­бо­ко га­не:

„Кад сам упо­знао Вол­ко­ва, за­хва­лио сам му се што је сво­јим при­су­ством и ау­то­ри­те­том охра­брио на­ше бор­це и па­три­о­те. Уз­вра­тио је ка­ко Ср­би да­нас хра­бре све истин­ске Фран­цу­зе и Евро­пља­не. Ре­као је, по­том, не­што што ми че­сто до­ла­зи у се­ћа­ње: да ми за­ви­ди што сам Ср­бин, јер он при­па­да јед­ном дру­штву мо­ри­бон­да.”

Ста­ри Де Отвил је не­ко­ли­ко пу­та про­мр­мљао, као не­ку псов­ку, „дру­штво мо­ри­бон­да”.

Ка­да сте из­би­ли из шу­ме на про­пла­нак, угле­дао си ка­ко се на ње­го­вом кра­ју, спрам зве­зда­ног не­ба, оцр­та­ва си­лу­е­та ру­стич­не ку­ће с ви­со­ко устре­мље­ним дво­слив­ним кро­вом. Ис­пред до­ма ста­јао је, као на мр­твој стра­жи не­по­ми­чан, чо­пор ву­ко­ва чи­је је кр­зно ме­се­чи­на по­сре­бри­ва­ла. При­став­ши во­зи­лом уз трем, ста­ри Де Отвил је ско­чио и по­шао у су­срет нај­ве­ћем, што му је у ско­ко­ви­ма при­сту­пио да би га по­здра­вио упрв­ши пред­ње ша­пе о ње­го­ва ра­ме­на. Де Отвил вас је под­у­чио:

„Сло­бод­но иза­ђи­те. Не­ће вам ни­ка­кво зло при­чи­ни­ти, са­мо не чи­ни­те на­гле по­кре­те и не­мој­те их гле­да­ти упо­р­но у очи… Ово је во­ђа чо­по­ра а ода­зи­ва се на име Си­бир.”

Да би вас охра­брио, опру­жив­ши се по зе­мљи, он је угу­рао гла­ву у че­љу­сти ву­ка. Во­ђа чо­по­ра се по­вла­чио као да у тој игри хо­ће ша­љи­во да по­ка­же ка­ко му је по­ну­ђе­ни за­ло­гај пре­ве­лик. С гла­вом у че­љу­сти­ма, хра­ни­лац и бра­ни­лац ву­ко­ва је до­вик­нуо:

„Хај­де, из­ла­зи­те већ јед­ном! Ка­пе­та­не Фер­ди­нан, по­ка­жи­те да сте до­стој­ни слав­не хра­бро­сти на­ше бри­га­де, а ви, Ср­би­не, до­ка­жи­те да сте то за­и­ста.”

Осе­тио си ка­ко ти се кроз ду­шу ши­ри не­над­ма­шна сласт од­зи­ва иза­зо­ву опа­сно­сти и стра­ха, ко­ју си тек у ра­ту упо­знао. Фер­ди­нан је ла­га­но си­шао из во­зи­ла, мо­тре­ћи јед­ним по­гле­дом цео чо­пор, као да му је ту пу­ка опре­зност до­вољ­на за спас жи­во­та. Ута га је пра­ти­ла, др­же­ћи га чвр­сто за ру­ку, као да хо­да по иви­ци ам­би­са, док је гла­сно прав­да­ла сво­ју пре­стра­ше­ност:

„Ја ни­сам ни па­до­бра­нац, ни Ср­бин, већ са­мо јед­на нор­мал­на же­на.”

Си­бир је на­гло на­пу­стио „ну­ђе­ни” плен да би су­сре­ђе­не па­жње са­гле­дао го­сте. По­вио је гла­ву и ка­сом ти при­шао. Из уко­че­не ру­ке је­два си осло­бо­дио ша­ку да му је пру­жиш. При­мио си низ то­плих и вла­жних по­здра­ва, те от­по­здра­вио ми­ло­ва­њем вуч­је гла­ве, из­ме­ђу уши­ју. Чуо си Де Отви­ла ка­ко те упу­ћу­је у је­зик ву­ко­ва:

„Дао Вам је до зна­ња да при­хва­та Ва­шу ру­ку при­ја­тељ­ства.”

За обед­ним сто­лом, где је до­ма­ћин из­нео, у зе­мља­ном су­ду, ка­ча­мак са зе­че­ви­ном, за­ли­ван цр­ним ви­ном, Фер­ди­нан је ис­по­ве­дио љу­бо­мо­ру:

„За­што је Си­бир јед­ном Ср­би­ну а не до­ма­ћем Фран­цу­зу пру­жио знак при­ја­тељ­ства?”

Ута се на­сме­ја­ла тев­тон­ском про­сто­ду­шно­шћу:

„Хо­ћеш ре­ћи да ву­ко­ви уме­ју пре­по­зна­ва­ти и раз­ли­ко­ва­ти на­ци­о­нал­на по­ре­кла љу­ди?”

Де Отвил је на Ути­но ли­це по­ло­жио по­глед учи­те­ља што ка­зу­је де­ци да је свет ства­ри и по­ја­ва мно­го сло­же­ни­ји не­го што им из­гле­да:

„Ви се, на­рав­но, ша­ли­те, али и у тој ша­ли мо­жда по­чи­ва не­ка­ква исти­на. Ву­ко­ви из­ве­сно не рас­по­ла­жу на­шим сред­стви­ма за ет­нич­ка раз­ли­ко­ва­ња љу­ди, али они то мо­жда зна­ју на осно­ву не­ких дру­гих по­ка­за­те­ља, не­до­ступ­них на­шим чу­ли­ма… Уо­ста­лом, ми смо одав­но из­гу­би­ли мо­ћи да у љу­ди­ма, па и на­ро­ди­ма пре­по­зна­је­мо пре­о­вла­ђу­ју­ће слич­но­сти с од­ре­ђе­ним вр­ста­ма фа­у­не, ка­ко су то зна­ли љу­ди сред­њег ве­ка и ка­ко о то­ме све­до­че њи­хо­ви фи­зи­о­ло­шки атла­си.”

Ру­ком је на­пра­вио по ва­зду­ху оп­шир­ни по­крет да би ука­зао на пра­во­у­га­о­ни по­ре­дак зид­не би­бли­о­те­ке, пре­ки­дан про­це­пи­ма из ко­јих су хлад­на оруж­ја од­бле­ски­ва­ла плам­та­је ва­тре у ка­ми­ну. По­том се окре­нуо ка те­би и за­гле­дао у тво­је ли­це, као да на ње­му тра­жи зна­ке нај­слич­ни­је жи­во­тињ­ске вр­сте:

„Ја сам не­до­вољ­но обра­зо­ван чо­век, али ка­да је реч о ву­ко­ви­ма – имам у би­бли­о­те­ци и чи­там све што се о њи­ма об­ја­вљу­је. Мо­жда не зна­те да су, пре­ма не­ким сред­њо­ве­ков­ним пре­да­њи­ма, ме­ђу европ­ским на­ро­ди­ма Ср­би нај­слич­ни­ји ву­ко­ви­ма.”

Обо­рио си по­глед, као да си по­сти­ђен пре­те­ра­ном по­хва­лом:

„Да, та пре­да­ња по­твр­ђу­је и мит­ско ве­ро­ва­ње ста­рих Ср­ба да је упра­во вук ро­до­на­чел­ник њи­хо­вог ро­да, те да је бог ста­ре срп­ске ве­ре имао вуч­ји об­лик. За­то Ср­би ван­ред­но по­шту­ју ву­ка, као епи­фа­ни­ју бо­жан­ског би­ћа.”

До­ма­ћин је по­глед скре­нуо као Фер­ди­на­ну:

„Ето за­што је Си­бир по­здра­вио са­мо Ср­би­на. Пре­по­знао је у ње­му бли­ску, вуч­ју при­ро­ду.”

 

На озрен­ском по­ло­жа­ју

 

У там­ној шу­ми, на озрен­ском по­ло­жа­ју, под плам­са­вом све­тло­шћу ло­гор­ске ва­тре ко­јом су се срп­ски бор­ци гре­ја­ли од сту­ди вре­ме­на и исто­ри­је, чи­тао си пи­сма ру­ских при­ја­те­ља ко­ја ти је упра­во до­нео, из Мо­скве, Ју­риј Ло­шчиц, рат­ни из­ве­штач ли­ста Ли­те­ра­тур­на­ја Ро­си­ја. У јед­ном пи­сму на­шао си и ле­так бра­ни­ла­ца До­ма Со­вје­та, ра­зо­ре­ног и за­па­ље­ног бом­ба­ма про­ти­вру­ске вла­сти, уз ова­ци­је про­из­во­ђа­ча „јав­ног мне­ња” За­па­да:

„Гра­ђа­ни! До­га­ђа­ји од 21. сеп­тем­бра до 4. ок­то­бра 1993. у Мо­скви су по­че­так пра­ве, све­о­бу­хват­не осло­бо­ди­лач­ке бор­бе ру­ске на­ци­је и свих че­сти­тих љу­ди Ру­си­је. Ова бор­ба ће не­сум­њи­во би­ти кру­ни­са­на по­бе­дом – пот­пу­ним осло­ба­ђа­њем Ру­си­је и про­те­ри­ва­њем свих ма­ри­о­не­та Аме­ри­ке, Ен­гле­ске, Изра­е­ла и Ме­ђу­на­род­ног мо­не­тар­ног фон­да. По Јељ­ци­но­вом на­ре­ђе­њу, Ми­ни­стар­ству без­бед­но­сти Ру­си­је зва­нич­но су при­до­да­та два ви­со­ка функ­ци­о­не­ра ЦИА-е и рад­ни­ци Ми­ни­стар­ства су би­ли оба­ве­зни да ко­ор­ди­ни­ра­ју са њи­ма све сво­је ак­ци­је. Мно­ги рад­ни­ци Ми­ни­стар­ства без­бед­но­сти Ру­си­је на­пи­са­ли су слу­жбе­не из­ве­шта­је у ко­ји­ма су из­не­ли сво­је од­би­ја­ње да то учи­не, због че­га им је пред­ло­же­но да се по­ву­ку из ор­га­на др­жав­не без­бед­но­сти. Снај­пе­ри­сти VI бри­га­де НА­ТО-а за­у­зе­ли су све до­ми­нант­не тач­ке у зо­ни у ко­јој су се од­ви­ја­ли до­га­ђа­ји, и си­сте­мат­ски пу­ца­ли у љу­де с обе стра­не да би су­коб до­био што је мо­гу­ће кр­ва­ви­ји ток… БЛИ­ЖИ СЕ ОСЛО­БО­ЂЕ­ЊЕ РУ­СИ­ЈЕ. НЕ­КА СЕ СВА­КО ОПРЕ­ДЕ­ЛИ, ЈЕР СРЕ­ДИ­НЕ НЕ­МА.”

Оди­гао си по­глед од лет­ка и упро га у сло­вен­ски бла­го­род­не Ју­ри­је­ве очи:

„Да­кле, снај­пе­ри­сти Атлант­ског пак­та су пу­ца­ли јед­на­ко у ру­ске вој­ни­ке, као и у бра­ни­о­це До­ма Со­вје­та, ка­ко би им ство­ри­ли ути­сак да јед­ни на дру­ге отва­ра­ју ва­тру…”

„Да, био сам у До­му и та­мо ни­сам ви­део ни­је­дан снај­пер. Бра­ни­о­ци су има­ли са­мо ау­то­мат­ске пу­шке и пи­што­ље. Би­ло је очи­то да су ру­со­фо­би же­ле­ли да иза­зо­ву кр­во­про­ли­ће, тим пре што ни­ка­кав спо­ра­зум за ча­стан из­ла­зак из тог ста­ња ни­су при­хва­та­ли, па су та­ко њи­хо­ви снај­пе­ри­сти уби­ли и но­ви­на­ра Тре­хо­ва, ко­ји је из до­ма иза­шао с бе­лом за­ста­вом и упу­тио се ка ре­до­ви­ма оп­са­де, ра­ди пре­го­во­ра. Уби­ли су га с ле­ђа… А ка­да су по­сла­ни­ци при­хва­ти­ли да се без­у­слов­но пре­да­ју и да на­пу­сте Дом, спро­ве­ли су их, ка­ко би по­ни­зи­ли Ру­си­ју, Ве­ли­ким Де­вја­ти­ним про­спек­том, крај про­зо­ра аме­рич­ке ам­ба­са­де и ли­ко­ва­ли су. По­том су бан­де ду­шма­на кре­ну­ле у ноћ­ни кр­ва­ви пир по Мо­скви, уби­ја­ју­ћи бра­ни­о­це по адре­са­ма, чак и же­не и ста­р­це… на хи­ља­де.”

По­гнуо си гла­ву.

„Ју­риј, ре­ци ми као је би­ло мо­гу­ће да ру­ска вој­ска из­вр­ша­ва на­ред­бе ду­шма­на Ру­си­је?”

Ду­бо­ко је уз­дах­нуо и јед­ну пру­том раз­и­грао ва­тру:

„Вој­ска вер­на на­ро­ду на­мер­но је би­ла раз­ме­ште­на хи­ља­да­ма ки­ло­ме­та­ра да­ле­ко, а власт је око Мо­скве и у Мо­скви оку­пи­ла са­мо пла­ће­ни­ке гру­пе Ал­фа и из ре­до­ва Та­ман­ске ди­ви­зи­је, те На­ро-фо­мин­ског пу­ка Тул­ске ва­зду­шно-де­сант­не ди­ви­зи­је. До­би­ли су ал­ко­хол и обе­ћа­ња да ће би­ти до­бро на­гра­ђе­ни. Офи­ци­ри­ма су, уз на­гра­де од по три хи­ља­де до­ла­ра, обе­ћа­ни и ста­но­ви из пред­сед­нич­ког фон­да и ау­то­мо­би­ли кон­фи­ско­ва­ни од до­ма Со­вје­та… Сва­ки на­род, па и ру­ски, има свој от­пад.”

Раз­го­ва­ра­ли сте ти­хо, али си се освр­нуо око се­бе, бо­је­ћи се да бор­ци крај ва­тре чу­ју и пот­пу­но раз­у­ме­ју ру­ски:

„Ју­риј, ка­кав је био мо­рал у До­му под оп­са­дом и бом­ба­ма?”

„Од­ли­чан код бра­ни­ла­ца ко­ји су ус­пе­ли да се не­ка­ко про­би­ју до До­ма. Би­ли су спрем­ни да одо­ле­ва­ју до смр­ти… Сла­би­ји код по­сла­ни­ка, ко­ји су осе­ћа­ли од­го­вор­ност и за жи­во­те бра­ни­ла­ца, као и за оста­ле ко­ји су се ту за­те­кли. Ту се по­ка­за­ла и жа­ло­сна не­свест, па и на­ив­ност пр­вих љу­ди: мно­ги су се чак но­си­ли ми­шљу да по­тра­же азил у ам­ба­са­да­ма За­па­да, оче­ку­ју­ћи да ће ње­го­во ,јав­но мне­ње’ с гну­ша­њем осу­ди­ти бом­бар­до­ва­ње основ­не уста­но­ве де­мо­кра­ти­је… Знаш ли шта нас је нај­ви­ше бо­дри­ло?”

За­вр­тео си гла­вом, али си оче­ки­вао да ће ре­ћи: пе­сма!

То­ком дво­не­дељ­не оп­са­де, без стру­је, без гре­ја­ња, без до­вољ­но хра­не, без ика­квих ве­за са спољ­ним све­том, нас је нај­ви­ше бо­дри­ла пе­сма. Про­ла­зе­ћи из­ме­ђу ре­до­ва бра­ни­ла­ца, чуо сам мно­ге ка­ко ша­пу­ћу сти­хо­ве на­ших пе­сни­ка, ка­ко пе­ву­ше ро­до­љу­би­ве пе­сме, кроз су­ве зву­ке пу­шча­не паљ­бе и де­то­на­ци­је тен­ков­ских гра­на­та. Би­ло је то спон­та­но, об­ред­но по­све­ће­ње из­во­ру сна­ге ко­ја нам, кроз пе­сму, до­ла­зи из ве­ли­ке да­љи­не… и ко­ја још да­ље, кроз нас, стре­ми.”

Ју­риј се за­гле­дао у мрак што се скрио у гу­стој шу­ми, из ко­је су, уз ра­до­сно бу­ка­ње ва­тре, до­пи­ра­ли до­зи­ви и од­зи­ви пти­ца и хук јед­не со­ве.

„Ма­сов­ни хер­ма­фро­ди­ти­зам Евро­пља­на под сен­ком За­па­да мо­жда је са­мо при­вид­на по­ја­ва, не­ка вр­ста ми­ми­кри­је ра­ди пре­жи­вља­ва­ња у опа­сним усло­ви­ма. Ис­под тог при­ви­да, у ду­би­ни, уве­рен сам, још оп­ста­ју сна­ге вр­сте на ко­је нам ва­ља ра­чу­на­ти, уз ве­ру да ће оне из­би­ти из скро­ви­шта кад се ука­жу по­вољ­ни исто­риј­ски усло­ви.”

Ју­риј је из јед­не пре­гра­де ма­скир­не ве­тров­ке из­ва­дио па­пир­на­ту ке­су са се­мен­ка­ма сун­цо­кре­та, ко­је ти је пру­жио уз осмех цар­ске ви­со­ко­ду­шно­сти:

„Ма ство­ри­ће­мо им МИ те усло­ве! Са­мо нек нас оста­ве на ми­ру и нек нам не од­ма­жу, кад већ ни­су у ста­њу да нам по­ма­жу. Ство­ри­ће­мо пр­во на­ше цар­ство, од Бе­о­гра­да до Мо­скве, а он­да ће­мо ви­де­ти да ли ће нам се при­дру­жи­ти или ће на­ста­ви­ти да то­ну у аме­рич­ком mel­ting pot-у.”

Онај ко­ји је се­део до Ју­ри­ја наг­нуо се с чед­ном љу­бо­пи­тљи­во­шћу:

„Хо­ће­мо ли ми до­че­ка­ти зо­ру тог на­шег цар­ства?”

До­ба­цио си ва­три но­ву хра­ну и ре­као, од­луч­но: Хо­ће­мо! а пре­ћу­тао оно што си, уз ту ве­ру, по­ми­слио: то цар­ство, да би би­ло за­слу­же­но, из­и­ску­је и ми­сао, труд и бор­бу нео­п­те­ре­ће­не бри­гом о до­бит­ку или гу­бит­ку, успе­ху или не­у­спе­ху, по­бе­ди или по­ра­зу. По­пут ва­тре ко­ју си као за­ча­ран гле­дао, ва­тре што иште хра­ну да би жи­ве­ла, то цар­ство тра­жи ми­сли и сно­ве, де­ла, па и жи­во­те ни­за по­ко­ле­ња. За­уз­врат, чак и та­ко не­ви­дљи­во, са­мо уну­тра­шње а не­ис­по­ље­но, оно уме да нај­ви­ше осми­шља­ва жи­во­те сво­јих по­све­ће­ни­ка и по­бор­ни­ка.

За­пад­ну стра­ну не­ба оба­сја­ле су ва­тре не­при­ја­тељ­ске ар­ти­ље­ри­је, уз де­то­на­ци­је од ко­јих је за­дрх­та­ла и сер­пен­тин­ска сте­на под ва­шим но­га­ма. Је­дан бо­рац је за­пе­вао, ти­хо, древ­ну срп­ску ко­рач­ни­цу, за­ми­шље­но за­гле­дан у сре­ди­ште ло­гор­ске ва­тре. Ко­ји час ка­сни­је, њо­ме су се ори­ле шу­ме Озре­на. Оди­гао си по­глед ка се­вер­ној стра­ни не­ба. Та­мо је по­сто­ја­но си­ја­ла Се­вер­ња­ча као веч­ни пу­то­каз ка Сре­ди­шту кру­га на­ста­ја­ња и не­ста­ја­ња. <

 

 

Пентаграм срца

Дра­гош Ка­ла­јић је овај сим­бол осми­слио и пр­ви пут ви­зу­а­ли­зо­вао на сво­јој сли­ци Пен­та­грам ср­ца из 1986. Спа­да у сло­же­не сим­бо­ле, ко­ји сво­јим ана­го­гич­ким мо­ћи­ма са­жи­ма­ју ви­ше ма­њих сим­бо­ла око за­јед­нич­ке сре­ди­шње тран­сцен­дент­не тач­ке.

 

Ср­це а не тр­бух

 

За раз­ли­ку од кла­сич­ног пен­та­гра­ма, јед­ног од кључ­них сим­бо­ла ма­те­ри­ја­ли­стич­ких кул­ту­ра ши­ром све­та, Пен­та­грам ср­ца на пр­вом ни­воу, нај­ни­жем, ука­зу­је да су те­ме­љи чо­ве­ка та­мо где су ис­хо­ди­шта ње­го­ве ду­ше и осе­ћај­но­сти. Раз­ме­ђе ани­мал­ног и бо­жан­ског ни­је цен­тар дво­стру­ко­сти не­го ме­сто про­жи­ма­ња (ком­пле­мен­тар­но­сти) и ује­ди­ње­ња (ин­те­гра­ци­је), кроз ко­је ће иде­ал­но по­ста­ти ре­ал­но а па­ло се уз­ди­ћи до уз­ви­ше­ног. Обич­на пе­то­кра­ка сво­ди људ­ски еле­мент на ње­гов до­њи, жи­во­тињ­ски и ма­те­ри­јал­ни аспект, а Пен­та­грам ср­ца не­дво­сми­сле­но да­је при­мат ду­хов­ном, лич­но­сном и бо­жан­ском у чо­ве­ку.

Са ста­но­ви­шта „иде­о­ло­ги­је тро­дел­но­сти” — тро­дел­не струк­ту­ре све­та, дру­штва и чо­ве­ка, ко­ју је Дра­гош Ка­ла­јић сма­трао су­штин­ски ва­жном за евро­а­риј­ско са­мо­пре­по­зна­ва­ње и са­мо­об­но­ву — Пен­та­грам ср­ца је у сре­ди­шту трој­ства гла­ва­–ру­ке­–тор­зо. Гла­ва је ту сим­бол ин­те­лек­ту­ал­ног и су­ве­рен­ског сло­ја дру­штва, ру­ке и пр­са су сим­бол рат­нич­ког и од­брам­бе­ног, а тр­бух ра­тар­ског, при­вред­ног и тр­го­вач­ког.

Пен­та­грам ср­ца об­зна­њу­је нам и на­кло­ност Дра­го­ша Ка­ла­ји­ћа ка кша­триј­ској ка­сти — ви­те­шком и рат­нич­ком со­ју, ме­сту спре­ге ви­ших и ни­жих сло­је­ва дру­штва. У ср­цу рат­ни­ка об­је­ди­ње­ни су вер­ност ели­ти и ода­ност на­ро­ду, из­вр­ша­ва­ње ду­жно­сти по на­ло­гу ви­ших и да­ва­ње соп­стве­ног жи­во­та за од­бра­ну свих. Сто­га, рат­нич­ки слој је сре­ди­шњи, кич­ма и осо­ви­на дру­штва, од су­штин­ске ва­жно­сти за оп­ста­нак и сло­бо­ду, за про­спе­ри­тет и ду­хов­них и ма­те­ри­јал­них (ви­ших и ни­жих) сфе­ра јед­не та­кве бо­го­о­бра­зне за­јед­ни­це.

 

Крст и круг

 

На дру­гом ни­воу, Пен­та­грам ср­ца се огле­да у два опреч­на сим­бо­ла — кру­гу и кр­сту — и њи­хо­вом тра­ди­ци­о­нал­ном зна­че­њу уну­тар европ­ског ми­то­ло­шког и ре­ли­гиј­ског на­сле­ђа. Као у за­пад­ном келт­ском кр­сту, не­ким од кључ­них хи­пер­бо­реј­ских ру­на или да­ле­ко­и­сточ­ном јин-јан­гу, ин­те­ли­гент­но на­зна­че­ни обри­си кру­га и кр­ста уну­тар Пен­та­гра­ма ср­ца ука­зу­ју на пра­ро­ди­тељ­ство Све­та, на ње­го­ву мај­ку Про­ла­зност (круг сам­са­ре, по ста­ром вед­ском пре­да­њу), али и на веч­ност иде­ал­ног, оца со­лар­ног зра­ка­ња ин­те­ли­ги­бил­ног све­та. Под све­тлом ова­квог са­зна­ња би­ва нам још ја­сни­ји и ду­бљи сми­сао уло­ге чо­ве­ка у „овој аре­ни уни­вер­зу­ма”. Упра­во то нам се пот­пу­но от­кри­ва на по­след­њем, нај­ви­шем ни­воу Пен­та­гра­ма ср­ца.

 

Вер­ти­ка­ла

 

Раз­мо­три­ли смо ста­тич­ки ни­во сим­бо­ла (цен­трич­ност) и ди­на­мич­ки (кру­же­ње и зра­ка­ње). Овај сим­бол се, ме­ђу­тим, по­себ­но из­два­ја по тре­ћем ви­ду ди­на­мич­ког сим­бо­ли­зма, у зна­ку Успо­на или Ве­ли­ког По­врат­ка „зве­зда­ним бо­ра­ви­шти­ма” (Пла­тон), Хи­пер­бо­ре­ји, „с ону стра­ну се­ве­ра, ле­да и смр­ти” (Ни­че). Че­ти­ри кра­ка Пен­та­гра­ма ср­ца сво­јим ро­та­ци­о­ним кре­та­њем (на­лик сва­сти­ци) усме­ра­ва­ју жи­жу на­шег по­гле­да ка јед­ном дру­гом цен­тру сим­бо­ла — пе­том кра­ку пен­та­гра­ма — ко­ји по ана­том­ској ана­ло­ги­ји од­го­ва­ра гла­ви. Пе­ти крак је­ди­ни је ко­ји кре­та­њем не по­др­жа­ва век­то­ре кру­же­ња уну­тар сим­бо­ла, већ ди­рект­но по­ка­зу­је пут увис. То је ја­сан пу­то­каз ка оно­ме из­над окви­ра кру­га и са­мог Пен­та­гра­ма ср­ца; ја­сна фор­му­ла ми­си­је зва­не Чо­век, где ве­ра у успон но­си су­штин­ски сми­сао и оп­ста­нак; ја­сна по­ру­ка ау­то­ра Пен­та­гра­ма ср­ца да „Исто­ри­ја оче­ку­је не­што ви­ше од Чо­ве­ка”. <

ПУТ

СЛИКАРСТВО

АРЕНА

ИНТЕРВЈУИ

ОГЛЕДИ

БЕСЕДЕ И ПРЕДАВАЊА

ЉУДИ

GENIUS LOCI

Мејлинг листа