Српска деца царства

(Ро­ман, „Књи­га ко­мерц”, Бе­о­град, 2005)

Су­бјек­тив­ни од­лом­ци

 

 

„Сад схва­там да је без те исти­не не­пот­пу­но сва­ко са­гле­да­ва­ње раз­ло­га про­ти­ву­реч­ја ју­на­штва и ни­ско­сти у срп­ском на­ро­ду… Да­кле, из­над тих ду­бо­ких узроч­ни­ка, раз­ли­ке и су­ко­бе уну­тар срп­ског на­ро­да иза­зи­ва иза­зи­ва чи­ње­ни­ца да смо на­шу ку­ћу све­сно или ла­ко­ми­сле­но са­гра­ди­ли на сред цар­ског дру­ма. Ту су нај­те­жи, па и нај­стра­шни­ји ис­пи­ти људ­ског ма­те­ри­ја­ла. Јед­ни, ко­ји би у мир­ни­јим де­ло­ви­ма све­та оста­ли не­у­па­дљи­ви, оста­ју­ћи обич­ни или про­сеч­ни, ов­де се­би и дру­ги­ма от­кри­ва­ју ју­нач­ке, па и над­људ­ске вр­ли­не. Дру­ги, ко­ји би у истим по­за­ди­на­ма мо­гли би­ти и оста­ти углед­ни и че­сти­ти љу­ди, ов­де, по сен­ком ужа­сних иза­зо­ва и прет­њи, ло­ме се и по­ка­зу­ју из­ну­три­це нај­го­рих ку­ка­ви­ца и љи­га­ва­ца, из­дај­ни­ка и по­дла­ца.”

За­стао је и по­глед скре­нуо ка при­зо­ру.

„Ка­ко љу­ди, та­ко и на­ро­ди. На ис­пи­ти­ма ко­је је на­мет­ну­ла ви­ше­ве­ков­на осман­ска оку­па­ци­ја и исла­мо­кра­ти­ја, те­ло срп­ског на­ро­да се пре­ло­ми­ло на че­ти­ри де­ла. Пр­во су се оту­ђи­ли пре­о­бра­ће­ни­ци у ислам, го­ње­ни ла­ко­вер­но­шћу, ко­ри­сто­љу­бљем или стра­хом, ра­ди за­шти­те се­би и нај­бли­жих, су­пру­га, се­стри и кћер­ки од на­си­ља и си­ло­ва­ња, као и си­но­ва од дан­ка у кр­ви. На сли­ци их ви­ди­мо ка­ко на ко­њи­ма, с тур­ба­ном и у оде­ћи за­во­је­ва­ча, го­спо­дар­ски по­сма­тра­ју спа­љи­ва­ње мо­шти­ју. Крај њих сто­ји и обра­ћа им се, с ула­ги­вач­ким злу­ра­дим осме­хом,  пред­став­ник дру­ге и мно­го опа­сни­је вр­сте из­да­је, јер она оста­је уну­тар на­ро­да, че­сто ве­што при­кри­ва­на. Реч је о ра­јин­ском мен­та­ли­те­ту, ка­ко је Јо­ван Цви­јић на­звао па­да­ње на ко­ле­на пред стра­ним го­спо­да­ром и спрем­ност на бе­стид­но слу­же­ње сва­ком осва­ја­чу, те скло­ност опо­на­ша­ња од­го­ва­ра­ју­ћих узо­ра жи­во­та. Ко­ли­ко су но­си­о­ци ра­јин­ског мен­та­ли­те­та по­ни­зни пред стра­ним го­спо­да­ри­ма – то­ли­ко су сви­ре­пи у тла­че­њу срп­ског на­ро­да и про­го­ну сва­ке сло­бо­до­ум­не и хра­бре гла­ве. Мо­жда ту сви­ре­пост узро­ку­је и страх ко­ји су ули­ли ази­јат­ски за­во­је­ва­чи, по­гу­бљу­ју­ћи на ко­че­ви­ма не са­мо уста­ни­ке већ и оста­ле, са­свим не­ду­жне… Иза њих ви­ди­мо на­род ко­ји је по­гру­жен, ћут­ке или у су­за­ма ода­је по­шту свом не­бе­ском, све­том во­ђи. То је че­стит на­род, ко­ји је у ста­њу и ве­ко­ви­ма да тр­пи уда­р­це и оста­не ве­ран соп­ству и сво­јој тра­ди­ци­ји, пре­зи­ру­ћи из­дај­ни­ке. То је на­род ко­ји у се­би при­би­ра сна­ге и че­ка пр­ву по­вољ­ну при­ли­ку за уста­нак и осло­бо­ђе­ње.”

По­глед је упу­тио кроз про­зор, ка не­ком хо­ри­зон­ту про­шло­сти или бу­дућ­но­сти.

„По­сто­ји и нај­зна­чај­ни­ји део на­шег на­ро­да, ис­ка­љен на нај­те­жим ис­пи­ти­ма. Тај део сли­кар ни­је при­ка­зао, ни­ти је мо­гао, ве­ран на­че­лу је­дин­ства рад­ње, ме­ста и вре­ме­на. Тај део чи­не Ср­би ко­ји су се ра­ди од­бра­не сво­је ча­сти и сло­бо­де од­мет­ну­ли у ви­со­ке, не­до­ступ­не пла­ни­не или с оне стра­не гра­ни­це, где су ство­ри­ли је­дин­стве­ну вр­сту ра­та­ра-рат­ни­ка што је ве­ко­ви­ма бра­ни­ла Ве­не­ци­јан­ску ре­пу­бли­ку и Ау­стро­у­гар­ску им­пе­ри­ју од ази­јат­ских за­во­је­ва­ча.”

Учи­ни­ло ти се да је Ке­за­ро­ва гво­зде­на ма­ска од­ра­зи­ла је­дан пла­мен с ло­ма­че, ис­та­кав­ши ње­гов осмех тра­гич­ног оп­ти­ми­зма.

„Мно­ги на­ро­ди су из­гу­би­ли ове про­сто­ре, или су у њи­ма не­ста­ли. Ср­би их нај­ду­же и нај­жи­ла­ви­је бра­не. И кад не­што од сво­је отаџ­би­не из­гу­бе, ско­ро ре­дов­но то уме­ју да по­вра­те под окри­ље дво­гла­вог бе­лог ор­ла. Мо­жда све то ука­зу­је на не­ку по­себ­ну уло­гу Ср­ба у по­ро­ди­ци европ­ских на­ро­да… Ја вам све то го­во­рим ка­ко бих вас опо­ме­нуо. Ни­кад не за­бо­ра­ви­те да сте ду­хов­на де­ца веч­ног европ­ског цар­ства, чи­ји је стег, у јед­ном пе­ри­о­ду, но­сио цар Ду­шан. Сад је ов­де мир­но, не­ко би ре­као си­во и без­лич­но, и све ука­зу­је да се срп­ска са­мо­свест рас­тва­ра у ба­ру­шти­ни за­бо­ра­ва. Имај­те на уму да је то са­мо за­тиш­је пред бу­ру, јер ку­ћа срп­ског на­ро­да обе­ле­жа­ва и сре­ди­ште евро­а­зиј­ског по­ља бо­га Мар­са. Тур­ци су до­бро осе­ти­ли дух ме­ста на­ше пре­сто­ни­це те су је на­зва­ли до­мом све­тих ра­то­ва. То ни­је све. Фран­цу­ски пи­сац Абел Бо­нар осе­тио је ов­де и ис­ка­зао ка­ко је Бе­о­град град ви­со­ке ми­сли.”

Об­у­хва­тио је ва­ша ли­ца, јед­но по јед­но, ла­га­ним по­кре­том по­гле­да, с ле­ва на де­сно, као на смо­три бо­јен спрем­но­сти, а ви сте, осе­тив­ши дух пре­да­ва­ња, ста­ја­ли укру­ће­ни, као вој­ни­ци пред очи­ма вој­ско­во­ђе.

„Да­кле, срп­ска де­цо сад не­ви­дљи­вог а веч­ног европ­ског цар­ства, увек мо­ра­те би­ти спрем­ни за ве­ли­ке, па и нај­ве­ће осва­јач­ке прет­ње. Ако хо­ће­те да бу­де­те истин­ски Ср­би – мо­ра­те зна­ти да то ве­о­ма ску­по ко­шта а ни­шта не до­но­си, из­у­зев му­ка, пат­њи и стра­да­ња. Ако за то ни­сте спо­соб­ни – бо­ље је да се по­ву­че­те са овог нај­о­па­сни­јег ме­ста у Евро­пи и да оде­те у бе­ли свет, да не сме­та­те оста­ли­ма сво­јим гла­сним стра­хо­ва­њи­ма и жа­ло­пој­ка­ма. Мо­ра­те зна­ти да ће ра­јин­ски мен­та­ли­тет, ван­ред­но спо­со­бан да се увек и сву­да до­ко­па вла­сти и одр­жи на њој, сва­ко ва­ше свр­ста­ва­ње на стра­ну свог на­ро­да на­гра­ђи­ва­ти по­ру­га­ма, сра­мо­ће­њем и про­го­ни­ма. Ваш из­бор мо­ра би­ти сло­бо­дан од сва­ке бри­ге за ис­ход. Јед­на­ко мо­ра­те би­ти сло­бод­ни од жуд­ње за по­бе­дом, као и од стра­ха спрам по­ра­за. Ва­ша од­лу­ка мо­ра би­ти чи­ста и не­у­сло­вљи­ва. Са­мо та­ко ће­те би­ти до­стој­ни срп­ске уло­ге и тра­ди­ци­је.”

 

„Моћ пре­по­зна­ва­ња не­при­ја­те­ља и истин­ског при­ја­те­ља је основ­ни за­да­так ели­те сва­ког а по­го­то­во срп­ског на­ро­да – ко­ји је иза­брао да жи­ви на нај­о­па­сни­јем про­сто­ру Евро­пе. Ми смо по­че­ли раз­ма­тра­ње узро­ка срп­ских по­ра­за и про­па­сти: не са­мо не­сло­ге и ме­ђу­со­би­ца већ и не­до­ста­так та­кве мо­ћи у ели­та је­дан је од трај­них уз

ро­ка. Та не­моћ се ис­ка­зу­је и кроз оби­чан го­вор да­нас што, при­ме­ри­це, из­јед­на­ча­ва пој­мо­ве За­пад и Евро­па, као да су си­но­ни­ми. Та­ко они ко­ји за­зи­ру од За­па­да не­при­ја­те­ља ви­де у за­пад­ној Евро­пи, а они што на­ви­ја­ју за За­пад, ми­сле­ћи на исти део Евро­пе, не схва­та­ју да је он за­пра­во под оку­па­ци­јом по­след­ње за­пад­не си­ле, Сје­ди­ње­них Аме­рич­ких Др­жа­ва. Нај­ум­ни­ји фи­ло­соф на­шег до­ба, Мар­тин Хај­де­гер, учи нас да раз­ли­ку­је­мо За­пад  и Евро­пу као што раз­ли­ку­је­мо смрт од жи­во­та: За­пад нам је смрт­на прет­ња, а Евро­па је наш жи­вот…”

 

Сед­мог ок­то­бра 1929, по ње­го­вој опо­ру­ци, у Бе­о­град су пре­не­ти и са­хра­ње­ни у ру­ској Цр­кви Све­те Тро­ји­це по­смрт­ни оста­ци „цр­ног ба­ро­на”, ге­не­ра­ла Пе­тра Ни­ко­ла­је­ви­ча Вран­ге­ла, по­след­њег глав­ног за­по­вед­ни­ка вој­ске цар­ске Ру­си­је. „Као да је имао у ви­ду ка­ко је Бе­о­град, дом све­тих ра­то­ва, иде­ал­но ме­сто за зем­не остат­ке ве­ли­ких рат­ни­ка. Као да се сен Цр­ног ба­ро­на при­дру­жи­ла и се­ни Све­тог Са­ве, чи­је су мо­шти спа­ље­не упра­во на овом ме­сту. Њи­ма се при­дру­жу­је и сен ца­ра Ду­ша­на, чи­је се мо­шти сад пре­но­се у Цр­кву Све­тог Мар­ка… Иде­мо та­мо.”

 

По­не­кад, у пе­ску ко­ји су на­но­си­ле стру­је и та­ла­си, опа­жа­ли сте по­себ­на све­тлу­ца­ња. При­ла­зи­ли сте им са све­тим стра­хо­по­што­ва­њем и оди­за­ли ме­тал­не кру­го­ве ко­ји су но­си­ли зна­ме­ње рим­ске им­пе­ри­је и про­фи­ле те име­на рим­ских им­пе­ра­то­ра. Сад се не се­ћаш шта си та­да ми­слио, док си их чи­стио од пе­ска и рђе те пре­вр­тао под по­гле­дом у ру­ци. Се­ћаш се са­мо да си у њи­ма слу­тио не­што мно­го ви­ше од пу­ког нов­ца, сим­бо­ла од­ре­ђе­не ма­те­ри­јал­не вред­но­сти. До­жи­вља­вао си их као не­ке је­згро­ви­те по­ру­ке ба­че­не у ре­ку вре­ме­на упра­во да би до­спе­ле до хо­ри­зон­та бу­дућ­но­сти, где си ста­јао са сво­јом дру­жи­ном…

… Од свих при­зо­ра нај­ја­сни­је се се­ћаш оног ко­ји је Рат­но остр­во пру­жа­ло при кра­ју про­ле­ћа, ка­да и нај­лак­ши по­ве­та­рац от­ки­да и раз­ве­ја­ва, кроз ва­здух тре­пе­рав од ис­па­ре­ња, на хи­ља­де и хи­ља­де бе­лих, ма­ља­стих цве­то­ва зо­ве, на­лих сне­жним па­ху­љи­ца­ма. Чи­ни­ло ти се као да не­ка­кав чу­де­сни снег ве­је уо­чи ле­та, на­го­ве­шта­ва­ју­ћи по­сто­ја­ње ча­роб­ног све­та, с оне стра­не кру­га ну­жно­сти, на­ста­ја­ња и не­ста­ја­ња, где је са­мо оно нај­див­ни­је мо­гу­ће.

 

… Та­да је из­ме­ђу вас ста­ла Све­тла­на, ра­ши­рив­ши ру­ке да вас раз­дво­ји, сми­ру­ју­ћи по­гле­дом час јед­ног, час дру­гог. По­том га је ла­га­но обо­ри­ла ка сто­лу, ка на­пој­ни­ци ко­ју сте оста­ви­ли ко­но­ба­ру. С осме­хом ко­ји је леб­део из­ме­ђу ла­тин­ског ан­ђе­ла и сло­вен­ског ђа­во­ла, по­ди­гла је је­дан нов­чић из го­ми­ле.

„Обо­је сте ми јед­на­ко дра­ги, па за­то не­ка пре­су­ди бо­ги­ња Фор­ту­на. Ако ис­пад­не грб, по­кло­ни­ћу љу­бав Алек­сан­дру, ако ис­пад­не пи­смо до­би­ће је Вла­ди­мир.”

Ба­ци­ла је нов­чић увис, до­че­ка­ла га де­сном на­дла­ни­цом и хи­тро по­кло­пи­ла ша­ком, као не­ку ве­ли­ку тај­ну. По­том је ла­га­но оди­гла ис­пру­же­ну ша­ку, за­ви­рив­ши ис­под ње, с из­ра­зом деч­је љу­бо­пи­тљи­во­сти, да би пр­сте ле­ви­це бр­зо пре­о­бра­зи­ла у кљун ко­ји је згра­био нов­чић и сви­ма га по­ка­зао као на по­зор­ни­ци ма­ђи­о­ни­чар­ских уме­ћа.

„Иза­шао је грб! Алек­сан­дар је имао ви­ше сре­ће!”

Окре­ну­ла се ка те­би да би те за­гр­ли­ла сјај­ним по­гле­дом, ка­кав жен­ски еле­мент по­кла­ња по­бед­ни­ци­ма. Тад си осе­тио дру­ги уда­рац, али ја­чи од свих ко­је си пре­тр­пео на сце­на­ма ту­ча бе­о­град­ских же­сто­ких мо­ма­ка, од про­сто­ра игран­ки, ре­дов­но око де­во­ја­ка, до не­ви­дљи­вих али не­по­пу­стљи­во бра­ње­них гра­ни­ца квар­то­ва. Био је то уда­рац у те­ме­ље ду­ше. Ипак, при­бран, ре­као си спо­кој­ним гла­сом:

„Ме­ни ни­је по­треб­на љу­бав за­до­би­је­на коц­ком.”

Окре­нуо си се и кре­нуо у мрак, кроз гу­сту шу­му, ка све­тли­ма Бе­о­гра­да. Чуо си за со­бом смех, по­зи­ве и до­зи­ве. Ни­ка­да ви­ше ни­си оти­шао на Аду. Вла­ди­мир те је по­се­тио и за­тра­жио те до­био опро­штај. Али ње­го­во при­ја­тељ­ско убе­ђи­ва­ње ка­ко је Све­тла­на, са жен­ском до­ми­шља­то­шћу, при­ре­ди­ла то­бо­жње жре­ба­ње са­мо да би по­ште­де­ла ње­гов по­нос и са­чу­ва­ла ва­ше при­ја­тељ­ство – ни­је у те­би иза­зва­ло ни­ка­квог од­је­ка. У те­би се не­што пре­ло­ми­ло: по­ми­сао о од­ла­ску на За­пад, иза­зва­на по­зи­вом ро­ђа­ка из Фран­цу­ске, не­кад ле­лу­ја­ва по­пут од­ра­за твог ли­ка у во­ди, по­ста­ла је чвр­ста, не­по­ко­ле­бљи­ва од­лу­ка.

Про­шле су мно­ге го­ди­не од та­да, али и сад, док зу­риш у да­љи­ну, кроз ки­шу, ти осе­ћаш ка­ко јед­на не­за­ра­сла ра­на у те­би бол­но бри­ди.

 

„Те­ме­љи но­вог си­сте­ма ко­ло­ни­јал­ног ис­ко­ри­шћа­ва­ња по­сред­ством ду­жнич­ке еко­но­ми­је по­ста­вље­ни су 3. апри­ла 1949. го­ди­не у Бе­лој ку­ћи, да­кле истог да­на ка­да је скло­пљен и Атлант­ски са­вез. Пре­ма фо­но­гра­му раз­го­во­ра ко­ји су во­ђе­ни те ве­че­ри, пред­сед­ник Сје­ди­ње­них Аме­рич­ких Др­жа­ва Тру­ман, др­жав­ни се­кре­тар за од­бра­ну Џон­сон и др­жав­ни се­кре­тар за спољ­не по­сло­ве Ачи­сон су за­стра­ши­ли пред­став­ни­ке европ­ских чла­ни­ца, њи­хо­ве ми­ни­стре ино­стра­них по­сло­ва, твр­де­ћи да ће се на Евр­о­пу уско­ро сру­чи­ти осва­јач­ки по­ход 600 ди­ви­зи­ја Цр­ве­не ар­ми­је. Тру­ман је до­дао да САД ни­су у ста­њу да са­ме спре­че ту ин­ва­зи­ју, осим из­ру­чу­ју­ћи атом­ске бом­бе на сво­је са­ве­зни­ке у За­пад­ној Евро­пи. По­том је ужа­сну­тим и ла­ко­вер­ним Евро­пља­ни­ма на­го­ве­стио јед­ну мо­гућ­ност аме­рич­ке вој­не по­мо­ћи, али уз услов да европ­ске др­жа­ве по­ву­ку сво­је сна­ге из сво­јих ко­ло­ни­ја те да жр­тву­ју од­го­ва­ра­ју­ће еко­ном­ске ко­ри­сти. Усле­дио је про­цес пре­да­је европ­ских ко­ло­ни­ја. Та­мо где су се европ­ске си­ле опи­ра­ле, као Фран­цу­ска у Ин­до­ки­ни и Ал­жи­ру, ва­шинг­тон­ска стра­те­ги­ја је отво­ре­но по­ма­га­ла, на­о­ру­жа­ва­ла и под­сти­ца­ла на­род­но-осло­бо­ди­лач­ке по­кре­те. Та­ко осло­бо­ђе­не, при­вид­но не­за­ви­сне зе­мље од­мах су за­па­да­ле у спрем­но ра­ши­ре­не мре­же ду­жнич­ке еко­но­ми­је, ко­ја оства­ру­је нај­ве­ће про­фи­те, по це­ну рас­ту­ће гла­ди и ма­сов­них еми­гра­ци­ја, ка­кве прет­ход­ни ко­ло­ни­јал­ни си­стем ни­је по­зна­вао, оба­ве­зан, си­лом сво­је при­ро­де, да ула­же у ци­ви­ли­за­циј­ски раз­вој.”

 

… До­бро знаш да са Ср­би­ма ства­ри сто­је ско­ро обр­ну­то: не са­мо да ла­ко, па и ола­ко опра­шта­ју и за­бо­ра­вља­ју чак и нај­го­ра не­при­ја­тељ­ства и зло­де­ла. За­па­њу­ју­ће огром­на по­све­ће­ност за­пад­них про­из­во­ђа­ча јав­ног мне­ња де­мо­ни­за­ци­ји без­на­де­жно оса­мље­ног срп­ског на­ро­да по­та­кла је у те­би мно­га при­се­ћа­ња и пре­и­спи­ти­ва­ња. Са­ку­пља­ју­ћи и пре­би­ра­ју­ћи, под све­тиљ­ком њу­јор­шке уса­мље­но­сти и под лу­пом ма­те­ма­тич­ког ду­ха, пам­ће­ња из­гле­да, ре­чи и по­сту­па­ка Ср­ба, до­шао си до за­кључ­ка ка­ко срп­ски по­глед ни­је то­ли­ко усме­рен у про­шлост већ ис­трај­но, ве­ко­ви­ма, стре­ми ка не­кој тач­ки у бу­дућ­но­сти. Ипак, ни­си опа­зио да је то уви­ђа­ње тач­ке би­ло ду­бље не­го што си је ми­слио. Ли­ше­на свих ди­мен­зи­ја, у сво­јој би­ти, тач­ка при­па­да ме­та­фи­зич­ком све­ту: она је за­пра­во ге­о­ме­триј­ски сим­бол пра­га ви­шег, веч­ног све­та, с оне стра­не на­ста­ја­ња и не­ста­ја­ња. Да си то ње­но свој­ство по­ве­зао са оп­штим ути­ском ка­ко срп­ски по­глед стре­ми ка њој, у бу­дућ­но­сти, раз­у­мео би, у пот­пу­но­сти, и ре­чи јед­ног срп­ског ста­р­ца упу­ће­не не­ком уста­шком ко­ља­чу, у ло­го­ру Ја­се­но­вац, ко­је си не­где, дав­но, про­чи­тао.  Пре­ма ис­по­ве­сти зли­ков­ца, так­ми­че­ћи се јед­ног да­на с оста­лим ко ће ви­ше мо­ћи да по­ко­ље Ср­ба, остао је трај­но ли­шен ду­шев­ног ми­ра и сна, јер се об­рео пред са­вр­ше­ним спо­кој­ством тог ста­р­ца, ко­ји му је, под за­ста­лом ка­мом, за­гле­дан у не­зна­не да­љи­не, ре­као, да га охра­бри: Са­мо ти, син­ко, ра­ди свој по­сао а ја имам свој.

Кад их не­ко из­не­на­ди у та­квој за­ми­шље­ној за­гле­да­но­сти у при­вид­ну пра­зни­ну, чи­је је име бу­дућ­ност, те пи­та шта ми­сле – Ср­би обич­но од­го­ва­ра­ју: „Ни­шта!” То по­ри­ца­ње од­но­си се на ства­ри и по­ја­ве све­та да­нас и ов­де. Тај срп­ски по­глед иде мно­го да­ље и ви­ше. Сла­ве­ћи свог све­ца, за­штит­ни­ка, учи­те­ља и во­ди­ча, као што су древ­ни Ри­мља­ни сла­ви­ли све­те ла­ре, сва­ка срп­ска по­ро­ди­ца чу­ва и по­шту­је ње­гов лик – што кроз ико­ну, над пла­ме­ном кан­ди­ла, про­си­ја­ва све­тлост над­и­сто­ри­је – оче­ку­ју­ћи да се јед­но­га да­на, та­мо, ви­со­ко, с њим, ко­нач­но срет­не.

 

Свик­нут на по­вр­шне, кли­за­ве и ме­ха­нич­ке до­ди­ре по­гле­да у њу­јор­шкој ту­ђи­ни, ти осе­ћаш не­ку не­ла­год­ност под ње­ним, ко­ји се ду­бо­ко за­ри­ва у про­зо­ре тво­је ду­ше, као да ис­пи­ту­је ко си, од ка­квих си иде­ја тво­рен и шта са­др­жиш у свом би­ћу.

 

„Ме­не ова сли­ка ве­о­ма при­вла­чи за­то што у рас­по­ре­ду пред­ме­та, фи­гу­ра и еле­ме­на­та ар­хи­тек­ту­ре ви­дим ско­ро ди­дак­тич­ни при­каз иде­ал­не струк­ту­ре ле­по­те ко­ју зо­ве­мо и Фи­бо­на­ци­у­сов низ, по ве­ли­ком ма­те­ма­ти­ча­ру са дво­ра Фри­дри­ха II Хо­хен­шта­у­фе­на. Реч је о струк­ту­ри ко­ја је са­др­жа­на у мно­гим об­ли­ци­ма при­ро­де, од гра­ђе би­ља­ка, ста­ба­ла и цве­то­ва, или нај­леп­ше шкољ­ке, Na­u­ti­lus, до хе­лен­ских хра­мо­ва и рим­ских ви­ла… или до спи­рал­них по­кре­та га­лак­си­ја…”

На Вла­ди­ми­ро­вом ли­цу из­би­ја осмех при­сно­сти.

Је­дан, је­дан, два, три, пет, осам, три­на­ест… Ха­ло! Про­фе­со­ре! Не­што сте по­бр­ка­ли: ни­сте Ви сад у Аме­ри­ци се­нил­ног вар­вар­ства, већ у ко­лев­ци европ­ске ци­ви­ли­за­ци­је и пи­сме­но­сти!”

По­кри­ваш ша­ком ли­це у знак сти­да:

„Опро­сти­те, за­нео сам се… Из­у­ча­ва­ње по­ја­ва Фи­бо­на­ци­ју­со­вог ни­за по­ма­же ми да са­чу­вам уну­тра­шњи мир у њу­јор­шком ха­о­су.”

 

„Осе­ћаш, по­но­во, ма­лу вр­то­гла­ви­цу и по­глед ти, тра­же­ћи не­ки сто­жер рав­но­те­же, па­да на тка­ни­цу с ни­зом ге­о­ме­триј­ских при­ка­за, по­ре­ђа­них на цр­ном по­љу…

„… Упра­во то што сте ре­кли је пра­ви ко­рак осло­ба­ђа­ња од оп­штег а пот­пу­но по­гре­шног уве­ре­ња ка­ко су у пи­та­њу пу­ки укра­си, без ика­квог дру­гог сми­сла и ви­шег зна­че­ња. Ту су ми­сли, осе­ћа­ња и же­ље те не­зна­не тка­ље из Скоп­ске Цр­не го­ре ис­та­кли сли­ку све­мир­ског Ре­да, обра­зо­ва­ног око сто­же­ра у об­ли­ку зим­зе­ле­ног ста­бла – Ри­мља­ни би ре­кли axis mun­di – што се гра­на, као што ви­ди­те, си­ме­трич­но, кроз сре­ди­ште при­зо­ра. (…) И бо­је чи­не део тог је­зи­ка: сва­ка нит бо­је ту из­ра­жа­ва не­ко зна­че­ње, не­ко ста­ње ду­ше или же­љу. То је је­зик тра­ди­ци­је ко­ја по­ти­че из пре­и­сто­ри­је, с Кав­ка­за, као и је­згро срп­ског на­ро­да. Слав­ни не­мач­ки ет­но­лог Хил­де­бранд је из­ра­зио сво­ју за­па­ње­ност упор­но­шћу чу­ва­ња тог пре­и­сто­риј­ског је­зи­ка, је­дин­стве­ног у Евро­пи.”

 

„… Ја пра­вог му­шкар­ца це­ним по спо­соб­но­сти да ску­ва до­бро је­ло, па и да опе­ре су­ђе по­сле обе­да. Онај ко се бо­ји да ће му та­кви по­сло­ви ума­њи­ти му­шкост из­ве­сно у њој оску­де­ва… или је баш не­ма. Уо­ста­лом, да ли сте не­ка­да чу­ли за не­ког слав­ног ку­ва­ра жен­ског ро­да? На­рав­но да ни­сте. Ви­со­ко ку­ли­нар­ство из­и­ску­је му­шке вр­ли­не, по­пут ин­вен­тив­но­сти и од­ва­жно­сти. Кон­зер­ва­тив­ци, пар­дон, кон­зер­ва­тив­ке су не­по­доб­не за куј­ну.”

 

„Ви­ди­те, све нај­вред­ни­је и нај­леп­ше на овом све­ту је пот­пу­но бес­плат­но… Љу­бав и при­ја­тељ­ство, бес­крај­но зве­зда­но не­бо у ле­то или му­зи­ка Јо­ха­на Се­ба­сти­ја­на Ба­ха…”

„… Ипак, љу­бав и при­ја­тељ­ство мо­ра­мо да за­слу­жи­мо, а да ужи­ва­ју у ле­по­ти зве­зда­ног не­ба, Ба­хо­ве му­зи­ке, при­зо­ра што нам пру­жа­ју вр­хо­ви пла­ни­на или ово цве­ће у вр­ту – мо­гу са­мо они ко­ји рас­по­ла­жу нео­п­ход­ном осе­ћај­но­шћу и зна­њем…”

 

„Иза па­пра­ти је свет тај­ни. За­то па­прат нај­ра­ди­је ра­сте у ду­би­на­ма шу­ме, та­мо где су сен­ке нај­ду­же, крај тре­се­ти­шта, из ста­рих, обо­ре­них ста­ба­ла… Она се раз­мно­жа­ва спо­ра­ма, али на­род ве­ру­је да па­прат цве­та и опа­да уо­чи Ивањ­да­на, у по­ноћ. Ко успе да у по­ноћ, не оба­зи­ру­ћи се на ур­ли­ке не­ма­ни и аве­ти, ухва­ти цвет па­пра­ти – сти­че моћ да ви­ди три сун­ца и да уз по­моћ њи­хо­ве ван­ред­не све­тло­сти от­кри­је све тај­не све­та…”

 

„… У кру­гу аме­рич­ке на­ци­је, ви­со­ка зна­ња су или од­ли­ка нај­ви­ших бо­га­та­ша, ко­ји су пре­ва­зи­шли сва огра­ни­че­ња за­ко­на по ко­ме је вре­ме но­вац, или са­мо­вољ­них от­пад­ни­ка, ана­р­ха и бес­кућ­ни­ка. Је­ди­ни ко­је је ра­до­вао су­срет с по­сед­ни­ци­ма европ­ског обра­зо­ва­ња би­ли су ста­ри Је­вре­ји, из­бе­гли из Евро­пе под сен­ком ра­си­стич­ке не­тр­пе­љи­во­сти.”

 

Нај­по­вољ­ни­је до­ба за тај­не су­сре­те љу­бав­ни­ка је ле­то. Та­да су но­ћи та­ко крат­ке да смо у зо­ру још буд­ни и се­де­ћи у на­шој со­би, чи­ја су про­зор­ска кри­ла би­ла отво­ре­на прет­ход­не ве­че­ри, кон­тем­пли­ра­мо под све­жим по­ве­тар­цем ју­тра пре­кра­сни при­зор. И ка­да, по­тре­се­ни, на­сто­ји­мо да од­ло­жи­мо до­спе­ли час ра­стан­ка кроз раз­го­вор са­чи­њен од ус­треп­та­лих пи­та­ња и не­жних од­го­во­ра, јед­на пти­ца, упра­во крај нас, уз­ле­ће, пе­ва­ју­ћи из свег гла­са, и ми по­дрх­та­ва­мо, раз­га­ље­ни, као да су нас от­кри­ли.”

Др­же­ћи отво­ре­ну књи­гу, под­у­чио те је:

„Сад сам вам про­чи­тао је­дан од хи­ља­да би­се­ра по­се­ја­них по стра­ни­ца­ма овог кла­сич­ног де­ла ја­пан­ске књи­жев­но­сти, Ноћ уз­гла­вља, ко­је је ис­пи­са­ла, у де­се­том ве­ку, Сеи Шо­на­гон, да­ма на дво­ру им­пе­ра­то­ра Са­да­коа. Ка­да ми се сму­чи овај свет – ко­ји до­и­ста са­мо што ни­је екс­пло­ди­рао – во­ђен ду­хом овог де­ла ја се по­вла­чим у Ја­пан, на цар­ски двор, де­сет ве­ко­ва уна­зад…”

 

Био си де­чач­ки из­не­на­ђен.

„Зар она (Ми­ле­на Па­вло­вић Ба­ри­ли) ни­је уме­ла да се­би на­ђе бо­љег су­пру­га?”

Ми­ха­и­ло је уз­вра­тио осме­хом сте­че­ним над по­но­ри­ма раз­о­ча­ра­ња.

„Не… и би­ла је очај­на због то­га. Јед­ном при­ли­ком, на ве­че­ри код Хе­лен Ру­бин­штајн, по­жа­ли­ла се, ти­хо, Ме­но­ти­ју: И ов­де, исто као сву­да: они ко­ји ио­ле вре­де су по­о­же­ње­ни, а они ко­ји су сло­бод­ни не вре­де ни­шта. А мо­ја мај­ка, ко­ја овај свет по­зна­је са­мо из хо­ли­вуд­ских фил­мо­ва, са­ле­ће ме пи­сми­ма да се удам за не­ког ми­ли­о­не­ра, на­рав­но оба­ве­зно на­о­чи­тог, па­мет­ног и че­сти­тог. Да­нас је за же­не ста­ње мно­го го­ре, за­пра­во ка­та­стро­фал­но.”

 

Су­шти­на са­вре­мен кри­зе му­шко-жен­ских од­но­са по­чи­ва у чи­ње­ни­ци да мо­дер­ни му­шка­рац не по­зна­је же­ну. За­ва­ран мај­сто­ри­ма за­пад­ног, пе­дер­ског ми­шље­ња, му­шка­рац је уо­бра­зио ка­ко же­на тра­жи не­ка­кву јед­на­кост. Глу­по­сти! Же­на хо­ће је­ди­но да свог чо­ве­ка ви­ди као го­спо­да­ра ко­ме ће се сто­га ра­до по­да­ти. Ка­ко је искре­но при­зна­ла пе­сни­ки­ња Сил­ви­ја Плат, же­не обо­жа­ва­ју фа­ши­сте! Же­на је ду­бо­ко не­срећ­на ако тре­ба да сво­је нај­ин­тим­ни­је дра­жи по­да­је и пре­да­је не­ком ко­га не це­ни или ин­тим­но пре­зи­ре. Тај то мо­ра ску­по да пла­ћа, ова­ко или она­ко, у го­то­ви­ни, нер­ви­ма, или чак жи­во­том. Last but not le­ast, же­на је те­шки за­ви­сник ге­ни­тал­ног ор­га­на и на­да­све по­тре­бе за ор­га­змом. У ста­њу је да му­шкар­цу све опро­сти, па и нај­ве­ће увре­де или из­да­је, ако он уме да је ле­по по­ми­лу­је и иза­зо­ве вр­хун­ску ек­ста­зу. По­го­то­ву оне ко­ји­ма је за по­треб­но мно­го вре­ме­на. Ср­би то уме­ју. Ка­ко? Ла­ко: об­у­зда­ва­њем се­бе про­стим по­ме­ра­њем то­ка ми­сли ка дру­гим, по­жељ­но је не­при­јат­ним пред­ме­ти­ма или, у крај­њој ли­ни­ји, крат­ким об­у­ста­ва­ма ди­са­ња. Ка­да се об­у­ста­ви до­вод ки­се­о­ни­ка у крв – па­да и спол­на укруд­ба, што би ре­кла на­ша ,бра­ћа’ Хр­ва­ти. Ми, Ср­би, уме­мо то јер смо ве­ко­ви­ма при­ну­ђа­ва­ни да се об­у­зда­ва­мо, да тр­пи­мо и че­ка­мо наш исто­риј­ски тре­ну­так.”

 

„Жи­вот је кра­так за су­зе, ка­же, с пра­вом, Кса­ви­јер Ку­гат, краљ мам­бе, сам­бе и ча-ча-ча!”

 

На­гло за­ста­је и тор­зо бла­го из­ви­ја у су­срет та­ла­са му­зи­ке.

„По­слу­шај­те овај Кон­церт за обое Бе­не­де­та Мар­че­ла: ту, на вр­хо­ви­ма европ­ске му­зи­ке вла­да веч­ни мир, сло­га и спо­кој­ство.”

 

„… И ни­је то та­ко отр­ца­на при­ча ка­ко Вам на пр­ви по­глед из­гле­да. Лик Ло­ле Мон­тез у де­лу Цр­њан­ског је мо­жда по­след­њи при­ме­рак у ду­гој га­ле­ри­ји вр­сте зва­не фа­тал­на же­на, што обе­ле­жа­ва ро­ман­ти­чар­ску про­зу XIX ве­ка. Ско­ро по пра­ви­лу, фа­тал­на же­на је не­у­кро­ти­ва и ди­вља, жи­ви пре­ступ про­тив вла­да­ју­ћег мо­ра­ла и ци­ви­ли­за­ци­је. Она по­се­ду­је нео­до­љи­ве ча­ри, ко­је та­ко­ђе не по­ти­чу из гра­ђан­ски уре­ђе­ног и ци­ви­ли­зо­ва­ног све­та. За­то су фа­тал­не же­не, по пра­ви­лу, ег­зо­тич­ног по­ре­кла: Ци­ган­ке, Кре­ол­ке, Ру­ски­ње… Оне све­сно, из чи­стог хи­ра или го­ње­не не­ким уну­тра­шњим по­ри­вом, за­во­де и во­де у про­паст сво­је жр­тве. Нај­ра­ди­је оне ко­је је нај­те­же осво­ји­ти, по­пут све­ште­них ли­ца и мо­на­ха, ве­ли­ко­до­стој­ни­ка и су­ве­ре­на, ко­је код Цр­њан­ског пред­ста­вља краљ Лу­двиг…”

„… Да, али све су то по­ло­вич­ни од­го­во­ри на ва­ше пи­та­ње, а не онај глав­ни… Она је, чи­ни ми се, нај­зна­чај­ни­ји про­тив­ник све­та ство­ре­ног бур­жо­а­ским ре­во­лу­ци­ја­ма. Она на­да­све оте­ло­тво­ра­ва При­ро­ду. Реч је о При­ро­ди од ко­је се оту­ђу­је­мо… али то ни­је и оно нај­го­ре. По­ста­ју­ћи ро­бо­ви јед­не про­тив­при­род­не ци­ви­ли­за­ци­је по­ста­је­мо, све ви­ше, ње­ни не­при­ја­те­љи. У ви­зи­ја­ма ро­ман­ти­ча­ра, та При­ро­да, по­сред­ством фа­тал­них же­на, ка­жња­ва­ла је му­шкар­це ко­ји су је ла­ко­ми­сле­но ва­ра­ли са па­пир­на­тим са­мо­об­ма­на­ма, ла­жним вред­но­сти­ма, мо­рал­ним хи­по­кри­зи­ја­ма… Фа­тал­на же­на је је­дан од по­сла­ни­ка ве­ли­ког ис­пи­та ко­ји ку­ша све прет­по­ста­вље­не кул­тур­не и ци­ви­ли­за­циј­ске вред­но­сти. Истин­ске вр­ли­не и вред­но­сти оп­ста­ју а оста­ле про­па­да­ју. Чи­ње­ни­ца да у са­вре­ме­ној кул­ту­ри не­ма ви­ше ни сен­ке фа­тал­не же­не мо­жда ука­зу­је на то да је мо­дер­ни му­шка­рац остао без свој­ста­ва, ка­ко је уо­чио Ро­берт Му­зил. На филм­ском екра­ну се по­ја­вљу­ју са­мо ло­ше ими­та­ци­је фа­тал­не же­не. Оне се са­да ода­ју де­мо­ни­ма по­тро­шње и при­нуд­но око­мљу­ју на је­ди­но што ту пре­о­ста­је, на но­вац, су­ро­гат из­гу­бље­них људ­ских свој­ста­ва и вр­ли­на.”

 

„… Не мо­гу се прав­да­ти те бу­да­ле ка­ко ни­су зна­ле ко­га же­не: ње­но јав­но ге­сло гла­си­ло је ка­ко же­на тре­ба да има бар че­ти­ри жи­во­тињ­ке: ја­гу­а­ра у га­ра­жи, ви­зо­на око вра­та, па­сту­ва у кре­ве­ту и ма­гар­ца ко­ји ће све то да пла­ћа. Ако се ика­да обо­га­ти­те, имај­те то у ви­ду.”

 

„То је код вас услов­ни ре­флекс, за­о­стао из Бе­о­гра­да. У Бе­о­гра­ду има­те ути­сак да згод­них мо­ма­ка има пре­ви­ше а ле­по­ти­ца пре­ма­ло. Та­мо стал­но мо­ра­мо да се до­ка­зу­је­мо пред де­вој­ка­ма у не­кој вр­сти де­се­то­бо­ја, ле­по­том, па­ме­ћу и сна­гом. До­бро пам­тим ка­ко смо се ско­ро сва­ко­днев­но ту­кли око де­во­ја­ка, а оне су са­мо че­ка­ле и гле­да­ле да ви­де ко је нај­ја­чи, па да му пад­ну у за­гр­љај… Ов­де је пе­де­ри­са­ње ма­сов­на по­ја­ва, па јад­ним же­на­ма не оста­је дру­го не­го да се очај­нич­ки ба­ца­ју на сва­ког ко ма­кар ли­чи, са­мо из­да­ле­ка, на му­шкар­ца.”

 

Жи­вот­но ис­ку­ство нас учи да ста­ри­ји, по­ти­сну­ти па и за­бо­ра­вље­ни са­стој­ци све­сти не­ког би­ћа ни­су за­то оба­ве­зно и ма­ње зна­чај­ни, по­сто­ја­ни и ути­цај­ни спрам но­ви­јих, ис­так­ну­ти­јих и при­сут­ни­јих. По­не­кад тек на ис­пи­ту смр­ти чо­век спо­зна­је да до­и­ста од по­след­њег жи­вот­ног ко­ра­ка за­ви­си пр­ви.

 

На сце­ни тво­је све­сти по­но­во је ис­кр­сао Све­тла­нин лик у ста­ву Ни­ке Са­мо­трач­ке. Хтео си да ка­жеш ње­но име, али је из те­бе иза­шао дру­га­чи­ји од­го­вор.

„То је… то је Евро­па.”

У том тре­нут­ку схва­тио си да сна­га ис­тра­ја­ва­ња Све­тла­ни­ног ли­ка у твом пам­ће­њу по­ти­че уз ње­не мо­ћи да у тво­јим ми­сли­ма и сно­ви­ма оте­ло­тво­ра­ва Евро­пу ко­ју си тек у аме­рич­кој ту­ђи­ни спо­знао и за­во­лео као сво­ју нај­ве­ћу а на­пу­ште­ну отаџ­би­ну.

 

Од­вјет­ник ис­пру­жи ру­ку пред се­бе у знак од­би­ја­ња.

„Бу­ди­мо озбиљ­ни: ја ни­сам ре­као да сам про­тив сва­ког, већ са­мо ма­те­ри­ја­ли­стич­ког схва­та­ња ра­се. По­сто­ји и оно де­он­то­ло­шко по­и­ма­ње ра­се. По­сто­ји ра­са ду­ха, сла­га­ње ели­та из­над свих би­о­ло­шких и на­ци­о­нал­них, кул­тур­них и ре­ли­гиј­ских раз­ли­ка. Ко­нач­но, на ис­пи­ти­ма исто­ри­је нај­бо­ље се др­же ма­ло за­цр­ње­ни Евро­пља­ни, с ју­га, спо­соб­ни да нај­ду­же одо­ле­ва­ју на­па­ди­ма и ко­руп­ци­ја­ма упра­во за­то што има­ју не­што од не­при­ја­те­ља у се­би, те га бо­ље по­зна­ју. Чи­сти бе­ли и пла­ви се­вер­ња­ци пак па­да­ју од­мах, без­у­слов­но и пот­пу­но под сва­ку пре­ва­ру. Сви екс­пе­ри­мен­ти из­о­па­че­ња европ­ског чо­ве­ка има­ју нај­бо­љу про­ђу у зе­мља­ма Се­вер­не Евро­пе. И дро­га, и пор­но­гра­фи­ја, и пе­де­ри­са­ње, и оп­шти про­ми­ску­и­тет, и мул­ти­кул­ту­рал­но дру­штво, све! Не­ма те без­ум­но­сти и на­о­па­ко­сти ко­ју бле­са­ви се­вер­ња­ци не­ће при­хва­ти­ти на сво­ју и оп­шту ште­ту… Узми­мо на при­мер нај­го­ре, Ен­гле­зе, ко­ји су за­хва­љу­ју­ћи сво­јој острв­ској по­стра­ње­но­сти оста­ли ра­сно чи­сти. Па шта ми има­мо од то­га? Они су ве­ле­и­здај­ни­ци Евро­пе! све нај­го­ре што је ство­ре­но у по­след­њих два-три ве­ка по­те­кло је од њих, из њи­хо­вог из­о­па­че­ног ума и тру­лог ср­ца…”

„… Поч­ни­мо од  па­тен­та ма­со­не­ри­је, нај­за­слу­жни­је за срп­ска стра­да­ња у овом ве­ку. Ма­со­не­ри­ја је на­ло­жи­ла сво­јим ко­ри­сним иди­о­ти­ма из Цр­не ру­ке да на­ху­шка­ју са­ра­јев­ске ба­лав­це у атен­тат на по­гре­шног чо­ве­ка – по­гре­шног са ста­но­ви­шта срп­ских ин­те­ре­са – ка­ко би ство­ри­ли по­вод за Пр­ви свет­ски, од­но­сно бра­то­у­би­лач­ки рат европ­ских на­ро­да. Био је то рат за уни­ште­ње три хри­шћан­ска цар­ства и ус­по­ста­вља­ње на­ци­о­нал­них др­жа­ва, под ма­сон­ском упра­вом. Ма­со­не­ри­ја је Ср­би­ма, у том ра­ту, обе­ћа­ла ује­ди­ње­ње свих срп­ских зе­ма­ља на­кон по­бе­де, а он­да им је ува­ли­ла Ју­го­сла­ви­ју, дра­шка­ју­ћи та­шти­ну свог си­фи­ли­стич­ног по­слу­шни­ка, кра­ља Алек­сан­дра. По­том га је без­об­зир­но уби­ла, са­мо за­то што се др­знуо да поч­не ми­сли­ти сво­јом гла­вом. Ко­нач­но, по на­ло­гу Лон­до­на, ов­да­шње слу­ге ма­со­не­ри­је гур­ну­ле су срп­ски на­род и у по­губ­ни рат про­тив си­ла Осо­ви­не. Исти ти из­ро­ди су то­ком ра­та, опет по на­ло­гу из Лон­до­на, чу­ва­ли Бро­за ка­ко би му по­том пре­да­ли власт.”

… Ака­де­мик по­мир­љи­во ис­пру­жа ру­ке пре­ма Од­вјет­ни­ку.

„Пу­сти­мо сад то! Основ­но пи­та­ње је за­што ми Ен­гле­зи Евро­пи и на­ма же­ле­ли и чи­ни­ли то­ли­ка зла? Чи­ме смо ми то за­слу­жи­ли?”

Пу­ков­ник да­је од­се­чан знак ру­ком ака­де­ми­ку да ви­ше не пре­ки­да бе­се­ду. Од­вјет­ник се бр­зо вра­ћа ви­си­ни на­дах­ну­ћа ко­ју је из­гу­био при­ву­чен к тлу сум­њи­че­њи­ма.

„Без ис­пи­та на бој­ном по­љу и без ика­кве ве­зе с При­мор­ди­јал­ном Тра­ди­ци­јом – ма­со­не­ри­ја је са­мо на­ка­зно мај­му­ни­са­ње ви­те­шких и ми­стич­ких ре­до­ва, ко­је је упра­во за­то по­год­но да оку­пља нај­по­во­дљи­ви­ји и нај­пот­ку­пљи­ви­ји људ­ски ма­те­ри­јал. Та­ко су ло­же би­ле ра­су­те по це­лом све­ту као ме­та­ста­зе бри­тан­ских им­пе­ри­јал­них и ко­ло­ни­јал­них ин­те­ре­са. По­сред­ством свет­ске мре­же ма­сон­ских ло­жа, Лон­дон је тра­жио и на­ла­зио про­да­не ду­ше и из­дај­ни­ке, ко­је је уз­ди­зао до вла­сти да му слу­же.”

„… Ло­гич­но и по­сле­дич­но, Бри­тан­ска остр­ва су по­ста­ла ра­сад­ник но­вог са­та­ни­зма, чи­ји је жрец, Али­стис Кро­у­ли, пре­дао знак ђа­во­ла, као знак по­бе­де, си­ну сво­је љу­бав­ни­це, по­то­њем пред­сед­ни­ку вла­де Вин­сто­ну Чер­чи­лу! Они су из­ми­сли­ли не са­мо нај­сме­шни­ју псе­у­до­ре­ли­ги­ју, те­о­зо­фи­ју, већ и нај­чу­до­ви­шни­је су­је­вер­је, спи­ри­ти­зам.  За­ми­сли­те са­мо то: при­зи­ва­ти ду­ше ле­ше­ва и оп­шти­ти са њи­ма?! У до­ме­ну нај­ви­ше људ­ске про­из­вод­ње, да­кле у фи­ло­со­фи­ји, Ен­гле­зи су ство­ри­ли прав­це ко­ји слу­же да прав­да­ју нај­ни­же по­ри­ве чо­ве­ка или нај­ве­ћа са­мо­по­ни­же­ња: од ути­ли­та­ри­зма – до нео­по­зи­ти­ви­зма. Да ли сам не­што за­бо­ра­вио у до­ме­ну књи­жев­но­сти?”

„… Да, за­бо­ра­ви­ли сте ho­ror. И то је ен­гле­ски па­тент…”

„Све што су мо­гли да из­да­ју они су из­да­ли, увек и сву­да… Они су ство­ри­ли нај­го­ри ка­пи­та­ли­зам, ни­су пре­за­ли ни од екс­пло­а­та­ци­је и са­ка­ће­ња соп­стве­не де­це. Под њи­хо­вим окри­љем ство­рен је ко­му­ни­зам. Они су ство­ри­ли и нај­го­ри ко­ло­ни­јал­ни си­стем у исто­ри­ји све­та. Та­ко да се и дан-да­нас са­мо у бив­шим ен­гле­ским ко­ло­ни­ја­ма одр­жа­ло не­ис­ко­ре­њи­во зло­пам­ће­ње бе­ла­ца… Са­мо ен­гле­ски ум је мо­гао да сми­сли и на­мет­не ко­ло­ни­ја­ма мо­но­кул­ту­ре, чи­не­ћи их трај­ним еко­ном­ским бо­га­љи­ма, ва­зда за­ви­сним од во­ље или зло­во­ље лон­дон­ске Бер­зе.”

„… Тач­но! Они су свог нај­ве­ћег и нај­ум­ни­јег пе­сни­ка за­то­чи­ли у ка­вез за жи­во­ти­ње а по­том га осу­ди­ли на ду­го­го­ди­шње за­то­че­ни­штво у њу­јор­шкој луд­ни­ци, са­мо за­то што се усу­дио да осу­ђу­је вла­да­ви­ну ли­хва­ра… Мо­гао је то да чи­ни, али са­мо у лон­дон­ском Хајд-пар­ку!”

„… Ни­су Нем­ци већ Ен­гле­зи из­у­ме­ли ге­но­цид и кон­цен­тра­ци­о­не ло­го­ре. То су стра­шно ис­ку­си­ли по­но­сни Ир­ци, Шко­ти и Кор­ну­ал­ци, а по­том и Бу­ри, кри­ви што су бра­ни­ли сво­ју зе­мљу, као и ми да­нас, од ен­гле­ске по­хле­пе.”

„… И још смо да­ле­ко од окон­ча­ња тог спи­ска зло­чи­на ко­је је ен­гле­ски чо­век по­чи­нио и чи­ни про­тив чо­ве­чан­ства. Кад наш књи­жар већ по­ме­ну ка­ко су се по­не­ли пре­ма свом нај­ве­ћем бар­ду, тре­ба до­да­ти да је Ен­гле­ска пр­ва зе­мља ко­ја је уки­ну­ла све од­бра­не дру­штва од ли­хвар­ства! То је је­ди­на зе­мља на све­ту ко­ја је нај­го­ре лу­пе­же и гу­са­ре на­гра­ђи­ва­ла пле­мић­ким ти­ту­ла­ма. Њи­хо­во нај­ве­ће од­ли­ко­ва­ње је, мо­же­те ми­сли­ти, жен­ска под­ве­зи­ца! Ко зна шта би у то­ме ви­део Фројд… Из Ен­гле­ске, из дру­штва ле­ви­чар­ских ма­со­на, на­ме­ре­них да ре­фор­ми­шу и про­ши­ре Бри­тан­ску им­пе­ри­ју, кре­ну­ла је и иде­ја но­вог свет­ског по­рет­ка. Ода­тле је кре­ну­ла и си­да, не би ме чу­ди­ло ако би се ис­по­ста­ви­ло да су и оста­ле слич­не бо­ле­шти­не из те ла­бо­ра­то­ри­је за уни­ште­ње чо­ве­чан­ства и чо­веч­но­сти.”

 

 

„Од­вјет­ни­че, као да за­бо­ра­вљаш да се од оста­лих ре­ли­ги­ја пра­во­сла­вље раз­ли­ку­је и по од­су­ству про­зе­лит­ских по­ри­ва и по­кре­та. Али ни­је то би­тан раз­лог из­о­стан­ка пре­ве­ра­ва­ња у пра­во­сла­вље. Би­тан раз­лог по­чи­ва у чи­ње­ни­ци да је пре­ла­зак у пра­во­сла­вље су­штин­ски не­мо­гућ. Ни­је мо­гу­ће по­ста­ти пра­во­сла­вац. Ми­слим да то дру­ги вер­ни­ци осе­ћа­ју или слу­те.”

Ни­је мо­гу­ће по­ста­ти пра­во­сла­вац!?…

„Хо­ћу ре­ћи да је за оне ко­ји до­ла­зе из дру­гих ре­ли­гиј­ских за­јед­ни­ца и ис­ку­ста­ва мо­гу­ће са­мо фор­мал­но али не и ствар­но, су­штин­ско при­сту­па­ње пра­во­слав­ној за­јед­ни­ци. Пра­во­сла­вље, сто­га, по­зна­је са­мо рет­ка при­сту­па­ња, по­кре­ну­та по­себ­ним на­дах­ну­ћи­ма, оча­ра­но­шћу ли­тур­ги­јом или ван­ред­но ви­со­ким те­о­ло­шким зна­њи­ма. Ипак, ни та­ко ви­со­ки по­је­дин­ци не мо­гу по­ста­ти истин­ски пра­во­слав­ци. Чо­век по­ста­је пра­во­сла­вац са­мо ро­див­ши се и од­ра­ста­ју­ћи уну­тар пра­во­слав­не за­јед­ни­це, упи­ја­ју­ћи ње­на зра­че­ња, усва­ја­ју­ћи та­ко, чак и не­све­сно, њен све­то­на­зор, њен до­жи­вљај све­та, ње­не по­кре­те ду­ше и ми­сли. Та­кав чо­век је истин­ски пра­во­сла­вац чак и кад ни­је кр­штен, чак и кад не уче­ству­је у пра­во­слав­ним об­ре­ди­ма, па чак и кад не ве­ру­је у хри­шћан­ског бо­га.”

 

„Сад, док сте го­во­ри­ли о от­пад­ни­штву од ста­бла жи­во­та, ми­сли су ми, за тре­ну­так, оти­шле у ста­ри Мо­стар… Ето, и ху­да суд­би­на јед­ног та­квог та­лен­та ка­кав је био у Шан­ти­ћа – што је мно­го хтео и за­по­чео а пре­ма­ло ура­дио – по­ка­зу­је да за про­паст ни­је нео­п­ход­но пре­ве­ри­ти се: до­вољ­но је са­мо по­да­ти дух свој том ле­ван­тиј­ском spleen-у и мр­тви­лу. У свом се­ћа­њу на су­срет са Шан­ти­ћем Цр­њан­ски ка­же ка­ко је, за раз­ли­ку од свет­ски раз­мах­ну­те суд­би­не Ду­чи­ћа, ње­го­ва оста­ла, ску­че­на, у Мо­ста­ру, крај тур­ског гро­бља, под ме­се­чи­ном. Ни та­ква при­та­је­ност ни­је га по­ште­де­ла стра­ха од жи­во­та, те је јед­не ве­че­ри Шан­тић по­ве­рио Цр­њан­ском, на­во­де­ћи упра­во не­ку су­ру из Ку­ра­на, ка­ко скло­ни­ште тра­жи од Џи­на и љу­ди.”

„… Мо­рам вас раз­о­ча­ра­ти: то остај­те ов­де не­срећ­ни Шан­тић ни­је по­ру­чи­вао срп­ским пе­чал­ба­ри­ма већ му­сли­ма­ни­ма ко­ји су на­кон сло­ма и по­вла­че­ња осман­ске вла­сти кре­ну­ли ма­сов­но пут Тур­ске.”

 

„… До­глед је Ср­би­ма по­тре­бан ка­ко би на­у­чи­ли да ме­ђу со­бом уо­че и пре­по­зна­ју пра­ве ве­ли­чи­не и ели­те. Ова­ко, они као слеп­ци до­пу­шта­ју да их цео је­дан век во­де у про­паст ни­шта­ри­је, бу­да­ле и би­тан­ге.”

 

„Ако би­сте оти­шли у би­ло ко­је срп­ско се­ло, та­мо где се ра­ту­је – сад кад су ве­ли­ки ра­до­ви а ка­мо­ли зи­ми, кад је до­ко­ли­ца – и се­ли за сто до­ма­ћи­на, ми­слиш ли ти да би нам они го­во­ри­ли о то­ме ко­ли­ко су жи­та по­жње­ли, ко­ли­ко ра­ње­ни­ка збри­ну­ли или шта им све тре­ба? Не! Они би, ре­да ра­ди, пр­во нас пи­та­ли ка­ко ства­ри сто­је у свет­ској аре­ни, да би по­том из­ло­жи­ли сво­ја ви­ђе­ња и оче­ки­ва­ња. То огром­но уз­ви­са­ва­ње над лич­ним – то је искон­ско свој­ство сло­вен­ског чо­ве­ка, ко­је се за­др­жа­ло са­мо код нас и Ру­са. Њи­хо­ве нај­древ­ни­је хро­ни­ке, по­пут Не­сто­ро­ве, осве­до­ча­ва­ју је­дан по­глед свет­ских, па и све­мир­ских раз­ме­ра.”

 

„… При­ро­да је пру­жи­ла дар и моћ сти­ца­ња за­до­вољ­ства из пол­них оп­ште­ња е да би под­сти­ца­ла вр­сте на раз­мно­жа­ва­ње, али је са­мо чо­ве­ку па­ло на па­мет да у ње­му ужи­ва а ус­кра­ћу­је уз­вра­ћај, плод. Се­бич­ност ко­ја је у мо­дер­ној ци­ви­ли­за­ци­ји За­па­да по­ста­ла сто­жер  људ­ског би­ћа – по­кре­ну­ла је сил­не сна­ге и сред­ства не­при­ја­тељ­ства спрам ра­ђа­ња, од ме­диј­ских апо­ло­ги­ја ја­ло­во­сти  до ма­сов­них че­до­мор­ста­ва. Ту се от­кри­ва на­лич­је под­ва­ле при­ро­ди: дар за­до­вољ­ства ко­ји ни­је пла­ћен у ко­рист жи­во­та би­ва пла­ћен у ко­рист смр­ти. Та­ко из­у­ми­ре бе­ли чо­век.”

 

„… И та њу­јор­шка ме­ша­ви­на свих свет­ских на­ци­ја и ра­са, где ни­је би­ло, ка­ко је уо­чио твој ир­ски при­ја­тељ, је­ди­но ни јед­ног Мен­хет­ња­ни­на, при­пад­ни­ка пле­ме­на ста­ро­се­де­ла­ца Мен­хет­на. Ср­це Њу­јор­ка по­чи­ва на њи­хо­вом остр­ву мр­твих и про­клет­ству.”

 

На­сме­јао си се, у не­ве­ри­ци:

„Ка­кве ве­зе ја имам с је­вреј­ством?”

По­гле­дао те је не­ка­ко ис­кри­вље­но, као да ти про­у­ча­ва ли­це:

„Жи­ви­те у Је­шин­гра­ду, за­ба­вља­те се с Је­вреј­ком, ду­бо­ко сте за­шли у жи­вот јед­не је­вреј­ске по­ро­ди­це с вр­ха и иза­зва­ли про­блем – а не­ма­те пој­ма о је­вреј­ству! То се зо­ве срп­ска ла­ко­ми­сле­ност!”

До­бро си по­зна­вао Ми­ха­и­ло­ву скло­ност да др­жи при­ди­ке или бар пре­да­ва­ња. По­пу­стио си му: од­ло­жио си при­бор за је­ло, пре­кр­стио ру­ке и за­ва­лио се у на­слон сто­ли­це:

„Слу­шам Вас… про­фе­со­ре.”

„До­ду­ше, ни ве­ћи­на обра­зо­ва­них Је­вре­ја ов­де не зна шта је је­вреј­ство. По­сто­ји ме­ђу ов­да­шњим Је­вре­ји­ма чак и отво­ре­на не­тр­пе­љи­вост пре­ма ор­то­док­сним, па им, као и црн­ци­ма, под из­го­во­ром да је све ре­зер­ви­са­но, за­бра­њу­ју при­ступ не­ким елит­ним ме­сти­ма. Ја сам то лич­но ви­део у хо­те­лу Royali­ton… Ми­сли се обич­но да је­вреј­ство нај­бо­ље пред­ста­вља­ју Бу­бер и Шо­лем, Бе­лоу или Син­гер… Не, то су све пло­до­ви јед­не је­ре­тич­ке гра­не, ни­кле ме­ђу Ашке­на­зи­ма, ко­ји, пре­ма не­ким те­о­ри­ја­ма, и ни­су се­ми­ти, да­кле ни при­пад­ни­ци иза­бра­ног на­ро­да. Из те је­ре­си ни­као је и ци­о­ни­зам са сво­јим ту­ма­че­њем Ме­си­је ко­га, на­вод­но, не тре­ба оче­ки­ва­ти као лич­ност већ као ко­лек­тив­ну по­ја­ву. Не­ки да­нас го­во­ре и о ме­си­јан­ском вре­ме­ну. Уси­ја­не али и ве­о­ма ути­цај­не гла­ве ме­ђу ов­да­шњим Је­вре­ји­ма сма­тра­ју да су баш они аван­гар­да те ко­лек­тив­не по­ја­ве и да је до­шло њи­хо­во ме­си­јан­ско вре­ме. Ин­тим­но су уве­ре­ни да по­јам обе­ћа­на зе­мља об­у­хва­та за­пра­во цео свет. У про­тив­ном, ис­па­ло би да је бог те­шко зе­знуо свој иза­бра­ни на­род, на­ме­нив­ши му, као на­гра­ду за вер­ност, са­мо је­дан бед­ни ко­мад пу­сти­ње, за ко­ји се са­да те­шко кр­ве с Па­ле­стин­ци­ма… Све у све­му, они на­сто­је да сво­јим ути­ца­јем упрег­ну аме­рич­ку по­ли­тич­ку, вој­ну и еко­ном­ску си­лу да оства­ри пет основ­них усло­ва ко­ји су, пре­ма је­вреј­ском пре­да­њу, нео­п­ход­ни за по­ја­ву Ме­си­је. Пр­во тре­ба уни­шти­ти идо­ла­три­ју…”

Мо­рао си се на­сме­ја­ти:

„Ка­кву идо­ла­три­ју? До­ла­ра?”

„До­бро, и то је мо­дер­ни­зо­ва­но, од­но­сно ту­ма­чи се као уни­ште­ње свих су­пар­нич­ких иде­о­ло­ги­ја и по­сле­дич­ни крај исто­ри­је… Сле­ди оства­ре­ње свет­ског ми­ра, ко­ји се про­фа­но зо­ве pax ame­ri­ca­na, ус­по­ста­вља­ње свет­ске прав­де, оства­ре­ње оп­ште љу­ба­ви или­ти мул­ти­кул­ту­ра­ли­зма, и пе­то – по­вра­так у Обе­ћа­ну зе­мљу, што, ка­ко ре­кох, они ту­ма­че као ус­по­ста­вља­ње вла­да­ви­не аван­гар­де ко­лек­тив­ног Ме­си­је над це­лим све­том.”

 

Клим­нуо си гла­вом у знак одо­бра­ва­ња, по ур­ба­ној на­ви­ци из­бе­га­ва­ња из­ли­шних спо­ре­ња.

 

Ипак, пре­ма уто­пи­ји ко­ју је Ми­ха­и­ло са­же­то из­ло­жио осе­тио си не­ку мут­ну од­бој­ност. Да си имао во­ље да је ис­пи­ту­јеш и по­ја­шња­ваш, њен раз­лог би , пре­ве­ден у ре­чи, гла­сио: „Та­кав свет, ис­под по­вр­шне за­во­дљи­во­сти, кри­је ужас ве­ћи од свих не­прав­ди, ра­то­ва и мр­жњи… Та­мо где не­ма ра­то­ва, бор­би, па и мр­жњи – не­ма ви­ше не са­мо људ­ских раз­ли­ка, ко­је их иза­зи­ва­ју, већ ни раз­ло­га због ко­јих љу­ди жи­ве. Упра­во те раз­ли­ке и раз­ло­зи, у до­бру као и у злу,  по­кре­ћу су­ко­бе и мр­жње, бор­бе и ра­то­ве.” Ипак… с ло­гич­ке тач­ке гле­ди­шта, у том ста­ву бар два усло­ва су су­ви­шна: та­мо где пот­пу­но вла­да­ју са­мо јед­на ве­ра и иде­о­ло­ги­ја, те љу­бав – прав­да и веч­ни мир су из­ли­шни. Да не го­во­ри­мо о уве­ре­њу да је цео свет обе­ћан са­мо јед­ном, иза­бра­ном на­ро­ду, што је, у нај­бо­љем слу­ча­ју, де­ти­ња­сто.”

Ми­ха­и­ло је про­тр­љао че­ло ша­ком, с уз­да­хом:

„С Ва­ма кад го­во­рим, увек мо­рам да на­пре­жем мо­зак. Ни­сам опу­штен. Ре­као сам Вам сто пу­та: ако хо­ће­те да се у Њу­јор­ку ви­со­ко усп­не­те, па­зи­те да кон­вер­за­ци­ју др­жи­те стал­но на по­вр­ши­ни… Ипак, не жа­лим се. Се­ћа­те ме бе­са­них бе­о­град­ских но­ћи про­во­ђе­них у по­ле­ми­ка­ма ко­је сам све од­ре­да по­за­бо­ра­вљао… Ви­ди­те: ни­је то ма­те­ма­ти­ка већ ре­ли­ги­ја, у ко­јој је, као и у по­е­зи­ји, све до­пу­ште­но… Сад ми па­де на па­мет опа­жа­ње Со­ла Бе­ло­уа – ко­је иде Ва­ма у при­лог – ка­ко нај­го­ри учи­нак пре­тр­пље­ног ге­но­ци­да ни­је то­ли­ко у бро­ју жр­та­ва већ у чи­ње­ни­ци да је стра­дао нај­па­мет­ни­ји део је­вреј­ског на­ро­да. И до­и­ста, иде­ја да је Обе­ћа­на зе­мља за­пра­во цео свет не по­ти­че из не­ке па­ме­ти већ из ду­бо­ке а не­при­зна­те кри­зе са­ве­сти. Пре­ма мне­њу јед­ног од нај­у­глед­ни­јих пред­став­ни­ка тра­ди­ци­о­нал­ног, да­кле истин­ског је­вреј­ства, уни­вер­зи­тет­ског про­фе­со­ра Шло­моа Ави­не­ри­ја, по­сто­ја­ње изра­ел­ске др­жа­ве чи­ни бе­сми­сле­ном ди­ја­спо­ру. Е, ту је про­блем! Те­шко је пре­се­ли­ти се из non stop swin­ging Њу­јор­ка у пу­сти­њу, под оп­са­дом де­се­то­стру­ко ве­ће ма­се љу­тих не­при­ја­те­ља, и би­ти спре­ман бра­ни­ти Изра­ел с оруж­јем у ру­ка­ма. Лак­ше је ба­га­те­ли­са­ти тај ко­мад пу­сти­ње и за­ми­шља­ти Обе­ћа­ну зе­мљу у раз­ме­ра­ма це­лог све­та… Ха­нин брат је од та­кве фе­ле. За­хва­љу­ју­ћи оцу а не сво­јој па­ме­ти ушао је у Рок­фе­ле­ров Са­вет за спољ­не од­но­се и у круг са­рад­ни­ка Бже­жин­ског…”

За­гле­дао се у тво­је про­зо­ре ду­ше по­гле­дом не­ког трај­ног под­сме­ха људ­ским сла­бо­сти­ма:

„Сад ваљ­да схва­та­те ка­кве ве­зе Ви има­те са свим тим? За­ми­сли­те са­мо тра­у­му тог мом­ка ко­ји отво­ре­них очи­ју са­ња да осва­ја и пре­у­ре­ђу­је овај свет – а ствар­ност му по­ка­зу­је да ни­је у ста­њу ни сво­ју се­стру да до­ве­де у же­ље­ни ред. На све то, пред очи­ма to­ut Jewyork, по­ка­зу­је сво­ју то­тал­ну не­моћ и па­да на ко­ле­на… Сад га је отац по­слао у не­ки ки­буц, за­јед­но са ха­ном. Он да ви­ди шта је прав и је­вреј­ски жи­вот, а она да та­мо на­ђе вред­ну за­ме­ну и вер­ски ис­прав­ног су­пру­га. Ви, прет­по­ста­вљам, зна­те да је­вреј­ска ве­ра, као и ислам­ска, ис­кљу­чу­је брак са ино­вер­ни­ци­ма.”

 

„Ми­слио сам да ме бо­ље по­зна­је­те. Ако бих при­хва­тио по­ну­ду – из­гу­био бих, за­у­век, са­мо­по­што­ва­ње, а оно не­ма це­не.”

 

„Ни­је тач­но да сва­ки чо­век има це­ну. Ако има и при­ста­не да се про­да, он ви­ше ни­је оно што је био.”

 

… Сад дру­га­чи­је до­жи­вља­ваш ру­жно­ћу не­ре­да и за­пу­ште­но­сти гра­да: по­ми­шљаш ка­ко је она до­и­ста ну­жни плод ви­ше­ве­ков­них ис­ку­ста­ва ра­за­ра­ња, по­жа­ра и пу­сто­ше­ња, са­же­тих у ви­шу стра­те­ги­ју оп­стан­ка. Мо­жда је Бе­о­град сте­као моћ ми­ми­кри­је, чу­ва­ју­ћи сво­је вр­ли­не и љу­де под из­гле­дом ко­ји тре­ба да од­би­је ту­ђин­ске по­гле­де по­хле­пе? Из те по­ве­сти бор­би, с не­до­глед­них пу­те­ва срп­ског мар­ша, од пра­и­сто­ри­је ка над­и­сто­ри­ји, ти осе­ћаш ка­ко ти при­сти­же сна­га ко­ја над­ма­шу­је све сна­жно што си у се­би до­сад имао. У огле­да­лу про­зо­ра ко­је ства­ра­ју оста­ци но­ћи, опа­жаш ка­ко ти је по­глед сте­као још ја­сни­ји и од­ре­ђе­ни­ји, веч­ни­ји из­раз.

 

„Вред­ност чо­ве­ка не од­ре­ђу­је ме­сто где се­ди, већ чо­век со­бом од­ре­ђу­је вред­ност.”

 

Очи чи­сте али умо­р­не, по­гле­ди што ис­под ни­за бо­ра за­бри­ну­то­сти ис­ка­зу­ју трај­ну и бол­ну из­не­на­ђе­ност, увре­ђе­ност и не­по­ве­ре­ње пре­ма све­ту ко­ји ни­је она­кав ка­кав тре­ба да бу­де, или ка­кав су до­бро­на­мер­но оче­ки­ва­ли – ода­ју огром­ну ве­ћи­ну при­пад­ни­ка срп­ског на­ро­да. То је на­род што ве­ко­ви­ма на­сто­ји да пре­жи­ви, ћут­ке под­но­се­ћи ве­тр­о­ве ра­то­ва и исто­ри­је, оста­ју­ћи ве­ран сво­јој ве­ри и соп­ству.

 

„Ва­ља зна­ти да све оно што уно­си­мо у нас, што смо про­чи­та­ли, ви­де­ли, чу­ли или осе­ти­ли – де­лу­је и ме­ња нас. Као што се тру­ди­мо да уди­ше­мо чист ва­здух, да уно­си­мо здра­ву хра­ну, ва­ља се тру­ди­ти да усва­ја­мо нај­бо­ље ми­сли, нај­леп­ше сли­ке, нај­склад­ни­је ме­ло­ди­је. Да­кле, те­ра­ла сам вас да ва­ша би­ћа и све­сти обо­га­ћу­јем нај­вред­ни­јим кри­ста­ли­за­ци­ја­ма на­род­ног ви­ше­ве­ков­ног, па и ми­ле­нар­ног ис­ку­ства. Та­ко учвр­шће­ни, ти кри­ста­ли жи­вот­ног ис­ку­ства и етич­ких на­че­ла де­ло­ва­ли су, уве­ре­на сам, уну­тар вас у прав­цу нај­бо­љих пре­о­бра­жа­ја. Исто­вре­ме­но, сти­ца­ли сте сва она зна­ња ко­ја су веч­на и ва­зда ко­ри­сна…”

 

„Да­нас је сто пу­та те­же на­ћи гле­дљив филм не­го у оно вре­ме. За­то нај­ра­ди­је и нај­че­шће од­ла­зим у Ки­но­те­ку. Не­кад је Хо­ли­вуд до­и­ста пру­жао угод­не сно­ве за бек­ство из си­ве ства­р­но­сти, а сад про­из­во­ди нај­го­ре од свих ствар­но­сти: ме­ђу­зве­зда­не ра­то­ве и ка­та­стро­фе, нај­ни­жу пор­но­гра­фи­ју и се­риј­ске уби­це, не­чу­ве­не по­ко­ље… Баш пре не­ки дан раз­ми­шљам: у тим аме­рич­ким фил­мо­ви­ма ги­ну, ско­ро по пра­ви­лу, без ве­зе и ика­кве дра­ма­тур­шке по­тре­бе, на сто­ти­не и хи­ља­де љу­ди. Ни­ти се зна ко су, ни ка­ко се зо­ву, ни­ти их че­сти­то, хри­шћан­ски, са­хра­не, ни­ти се зна где им је гроб, ни­ти ви­ди­мо да их ико опла­ку­је… У на­шој ци­ви­ли­за­ци­ји, пра­во­слав­ној, је­дан си­ро­ма­шни сту­дент по име­ну Рас­кољ­ни­ков убио је, у XIX ве­ку, не­ку ба­бу ли­хвар­ку, и ми, што ре­че Ни­ки­та Ми­хал­ков, не пре­ста­је­мо да о то­ме раз­ми­шља­мо и рас­пра­вља­мо, да ли је крив или прав…”

 

„Чак и ле­во­смер­ни ко­лум­нист Не­дељ­них ин­фор­ма­тив­них но­ви­на Бог­дан Тир­на­нић у до­пи­су из Па­ри­за мо­ра да при­зна: У па­ри­ски ме­тро чо­век ула­зи као ту­ри­ста а из­ла­зи као фа­ши­ста…”

 

„… Ми­сао по­бед­ни­ка ско­ро по пра­ви­лу је плит­ка, ба­нал­на и бе­зна­чај­на. Нај­ду­бље и нај­зна­чај­ни­је ми­сли и иде­је, де­ла и на­сле­ђа по­ти­чу из ис­ку­ства стра­шних по­ра­за и ду­гу­је­мо их ве­ли­ким гу­бит­ни­ци­ма а не по­бед­ни­ци­ма на по­при­шти­ма исто­ри­је. Сав труд Пла­то­на да опа­ме­ти и про­све­тли су­ве­ре­не свог до­ба је про­пао, а ма­ло је тре­ба­ло да он окон­ча жи­вот као роб. По­след­ње и мо­жда нај­ду­бље по­ру­ке древ­не европ­ске тра­ди­ци­је ду­гу­је­мо спи­си­ма Ју­ли­ја­на Им­пе­ра­то­ра, ко­ји је по­вео уна­пред из­гу­бље­ну бит­ку про­тив хри­шћан­ске пре­вла­сти. Дан­те, о ко­ме је си­ноћ пу­ков­ник по­тре­сно го­во­рио, ство­рио је сво­је ре­мек-де­ло из тра­гич­ног ис­ку­ства по­ра­за ги­бе­лин­ске, им­пе­ри­јал­не иде­је, из до­жи­вља­ја стра­шних про­го­на… Мо­жда је нај­ду­бљи или је­ди­ни сми­сао по­сто­ја­ња по­бед­ни­ка да слу­же по­ра­же­ни­ма, из­ну­ђу­ју­ћи им, сво­јим по­бе­да­ма, са­зна­ња нео­п­ход­на за ус­прав­ни и ви­со­ки оп­ста­нак људ­ске вр­сте.”

При­дру­жу­јеш му се на ста­зи исто­ри­је:

„Је­дан мој ир­ски при­ја­тељ, из Њу­јор­ка, го­во­ре­ћи јед­ном при­ли­ком о суд­бин­ским слич­но­сти­ма ир­ског и срп­ског на­ро­да, на­вео је пе­сни­ка Јеј­тса: Ми смо ро­ђе­ни за ства­ри ко­је су мно­го те­же од три­јум­фа.”

Вла­ди­мир се за­гле­да у те­бе као да не ве­ру­је шта је чуо:

„Тач­но… Уо­ста­лом, би­ти на стра­ни по­бед­ни­ка се не ис­пла­ти, бар на­ма, Ср­би­ма. Ми смо до­и­ста пред­о­дре­ђе­ни за мно­го те­же ства­ри не­го што је по­бед­нич­ки три­јумф. У оба свет­ска ра­та бо­ри­ли смо се, од пр­вог тре­нут­ка, на стра­ни по­бед­ни­ка – и не са­мо да смо због то­га те­шко стра­да­ли већ смо, кад се све све­де, до­жи­ве­ли и те­шке по­ли­тич­ке по­ра­зе. Упра­во на та­кве ис­хо­де срп­ских бор­би да­нас упи­ру пр­стом во­до­но­ше бив­ших исто­риј­ских са­ве­зни­ка, за­ла­жу­ћи се за оп­шту срп­ску пре­да­ју и ка­пи­ту­ла­ци­ју. Упра­во сад кад се по пр­ви пут бо­ри­мо пре­вас­ход­но за сво­је соп­стве­не ин­те­ре­се, за го­ли оп­ста­нак и сло­бо­ду…”

 

„Имаш још са­мо де­вет ча­со­ва да сед пре­до­ми­слиш и вра­тиш у чмар све­та… У про­тив­ном, че­кај код ула­за да те во­ди­мо у дру­го, али ва­тре­но кр­ште­ње.”

 

„Ка­жу да су ње­го­ве (кне­за Ми­ха­и­ла) не­зна­не уби­це за­то­ми­ле и ве­ли­ке мо­гућ­но­сти да Ср­би­ја бу­де пред­во­ђе­на ру­ком про­све­ће­ног ап­со­лу­ти­зма. Пред­во­ђе­на ку­да? Мо­жда је то пи­та­ње ве­ли­ка гре­шка спо­знај­не пер­спек­ти­ве свих по­ко­ле­ња ели­та што су Ср­би­ју ва­зда хте­ле да во­де ка За­па­ду, ка Евро­пи? Од свих тих во­ђе­ња Ср­би­ји и Ср­би­ма је би­ло све го­ре. По­ми­шљаш ка­ко би спас Ср­би­је тре­ба­ло тра­жи­ти ту, где она по­чи­ва, у ње­ном уз­ди­за­њу.”

 

„На­сту­па ти­ши­на ко­ја је Ср­би­ма обич­но по­треб­на да са­бе­ру ра­су­то или од­лу­та­ју ми­сли­ма ка јед­ној тач­ки, што обе­ле­жа­ва гра­ни­цу из­ме­ђу фи­зич­ког и ме­та­фи­зич­ког све­та.”

 

„Не знам да ли зна­те да ко­рен тог иде­а­ла, ко­ји, ка­ко са за­до­вољ­ством ви­дим, де­ли­мо, по­чи­ва у Пла­то­но­вим За­ко­ни­ма. Пла­тон нас учи ка­ко је нај­бо­ље по­ли­тич­ко уре­ђе­ње ме­ша­ви­на вр­лих свој­ста­ва раз­ли­чи­тих си­сте­ма, сво­ди­вих на два основ­на: мо­нар­хиј­ски и де­мо­крат­ски, од­но­сно де­сни­чар­ски и ле­ви­чар­ски.”

Вла­ди­мир уз­вра­ћа пи­та­њем ко­је са­др­жи и од­го­вор:

„Мо­жда то уче­ње по­сред­но све­до­чи да су ле­ви и де­сни си­сте­ми за­пра­во пар­ча­ди рас­пад­ну­тог, пр­во­бит­ног и це­ло­ви­тог те да­кле иде­ал­ног, ко­ји нам ва­ља об­но­ви­ти… Да­нас је Евро­пља­ни­ма пре­ко по­треб­на но­ва и мно­го за­ма­шни­ја по­тра­га за Гра­лом.”

 

„… На­ци­о­нал­на осе­ћа­ња ни­су нам до­вољ­на. На­шој на­ци­о­нал­ној са­мо­све­сти и др­жа­ви је ну­жно по­треб­на од­го­ва­ра­ју­ћа, чвр­ста и не­са­ло­мљи­ва иде­о­ло­ги­ја, кри­ста­ли­са­на око ме­та­фи­зич­ке осо­ви­не.”

 

„Прет­по­ста­вљам да то ни­је им­пе­ри­ја­ли­стич­ка иде­о­ло­ги­ја.”

„Су­шта су­прот­ност. Иде­о­ло­ги­ја ве­ро­до­стој­не им­пе­ри­је је обра­зо­ва­на око вер­ти­ка­ле ко­ја ис­хо­ди из бо­жан­ских ви­си­на… За­то Ки­ке­рон у Сци­пи­о­но­вом сну ка­же ка­ко је од свег што по­сто­ји на зе­мљи вр­хов­ном бо­гу нај­дра­же оно ује­ди­ње­ње љу­ди око на­че­ла прав­де ко­је на­зи­ва­мо др­жа­вом… до да­на да­на­шњег ми смо оста­ли и без на­ци­о­нал­не иде­о­ло­ги­је, да­кле без основ­не струк­ту­ре др­жа­ве. Оста­ли смо са на­ци­о­нал­ним осе­ћа­њи­ма ко­ја су, по­пут љу­бав­них, че­сто по­во­дљи­ва и не­по­сто­ја­на. За­то Ср­би, ина­че спо­соб­ни за ду­бо­ка до­жи­вља­ва­ња, уме­ју да се бр­зо охла­де спрам свог срп­ства, да се раз­о­ча­ра­ју у све, да диг­ну ру­ке од све­га… Да смо има­ли на­ци­о­нал­ну иде­о­ло­ги­ју, она би, као осо­ви­на др­жа­ве, из­и­ску­ју­ћи вр­хун­ске вр­ли­не и жр­тве, при­вла­чи­ла нај­бо­ље а од­би­ја­ла нај­го­ре. Ова­ко, већ ско­ро два ве­ка, ту пра­зни­ну ко­ри­сте нај­го­ри да би се до­ко­па­ли вла­сти из нај­ни­жих по­бу­да.”

 

„Свра­ти­ће­мо до бол­ни­це, где тре­ба да ви­дим јед­ну осо­бу.”

Си­шав­ши из во­зи­ла као с не­ког ви­са ван­ред­ног ми­ра – под окри­љем од­је­ки­ва­ња срп­ског ој и ариј­ског аум – освр­ћеш се око се­бе, из­не­на­ђен као да си се из­не­на­да об­рео у до­ли­ни пла­ча, збу­њен бу­ком, си­ре­на­ма и вре­вом љу­ди што се бо­ре и па­те. Из­ме­ђу па­ци­је­на­та и по­се­ти­ла­ца, ле­ка­ра и бол­ни­чар­ки, про­би­ја­ју се бол­нич­ка ко­ла, до­во­зе­ћи ра­ње­ни­ке. Ви­диш окр­ва­вље­на ли­ца и уни­фор­ме, за­во­је и сон­де… Об­у­зет тим при­зо­ром не опа­жаш ка­ко ти Вла­ди­мир за­те­же чвор ма­шне и по­пра­вља ко­су да бу­де уред­ни­ја, осма­тра­ју­ћи те про­це­њи­вач­ки, ма­ло из­мак­нут, као да је твој бер­бе­рин.

„Шта ми то ра­диш?”

„Сре­ђу­јем те за јед­ну по­се­ту. Ја­вио сам и оче­ку­је те…”

„Ко ме оче­ку­је? Зар мо­рам и на здрав­стве­ни пре­глед?”

Из ко­жне вој­нич­ке тор­бе ва­ди и пре­да­је ти не­ку коц­ку, об­ло­же­ну злат­ним омо­том, с укра­сном цр­ве­ном врп­цом:

„Овај пар­фем ћеш да пре­даш као свој по­клон.”

„Ко­ме?”

„При­ма­ри­ју­су док­то­ру Све­тла­ни Ми­тро­вић.”

Де­се­так се­кун­ди ни­си мо­гао да из­го­во­риш ни јед­ну реч:

„Зна­чи… знао си где је Све­тла­на? За­што ми то од­мах ни­си ре­као?”

„За­то што си то за­слу­жио тек он­да кад си од­лу­чио да нам се при­дру­жиш… Ср­бин се не по­ста­је чи­ном ро­ђе­ња већ на ис­пи­ти­ма вр­ли­на.” <

 

 

Пентаграм срца

Дра­гош Ка­ла­јић је овај сим­бол осми­слио и пр­ви пут ви­зу­а­ли­зо­вао на сво­јој сли­ци Пен­та­грам ср­ца из 1986. Спа­да у сло­же­не сим­бо­ле, ко­ји сво­јим ана­го­гич­ким мо­ћи­ма са­жи­ма­ју ви­ше ма­њих сим­бо­ла око за­јед­нич­ке сре­ди­шње тран­сцен­дент­не тач­ке.

 

Ср­це а не тр­бух

 

За раз­ли­ку од кла­сич­ног пен­та­гра­ма, јед­ног од кључ­них сим­бо­ла ма­те­ри­ја­ли­стич­ких кул­ту­ра ши­ром све­та, Пен­та­грам ср­ца на пр­вом ни­воу, нај­ни­жем, ука­зу­је да су те­ме­љи чо­ве­ка та­мо где су ис­хо­ди­шта ње­го­ве ду­ше и осе­ћај­но­сти. Раз­ме­ђе ани­мал­ног и бо­жан­ског ни­је цен­тар дво­стру­ко­сти не­го ме­сто про­жи­ма­ња (ком­пле­мен­тар­но­сти) и ује­ди­ње­ња (ин­те­гра­ци­је), кроз ко­је ће иде­ал­но по­ста­ти ре­ал­но а па­ло се уз­ди­ћи до уз­ви­ше­ног. Обич­на пе­то­кра­ка сво­ди људ­ски еле­мент на ње­гов до­њи, жи­во­тињ­ски и ма­те­ри­јал­ни аспект, а Пен­та­грам ср­ца не­дво­сми­сле­но да­је при­мат ду­хов­ном, лич­но­сном и бо­жан­ском у чо­ве­ку.

Са ста­но­ви­шта „иде­о­ло­ги­је тро­дел­но­сти” — тро­дел­не струк­ту­ре све­та, дру­штва и чо­ве­ка, ко­ју је Дра­гош Ка­ла­јић сма­трао су­штин­ски ва­жном за евро­а­риј­ско са­мо­пре­по­зна­ва­ње и са­мо­об­но­ву — Пен­та­грам ср­ца је у сре­ди­шту трој­ства гла­ва­–ру­ке­–тор­зо. Гла­ва је ту сим­бол ин­те­лек­ту­ал­ног и су­ве­рен­ског сло­ја дру­штва, ру­ке и пр­са су сим­бол рат­нич­ког и од­брам­бе­ног, а тр­бух ра­тар­ског, при­вред­ног и тр­го­вач­ког.

Пен­та­грам ср­ца об­зна­њу­је нам и на­кло­ност Дра­го­ша Ка­ла­ји­ћа ка кша­триј­ској ка­сти — ви­те­шком и рат­нич­ком со­ју, ме­сту спре­ге ви­ших и ни­жих сло­је­ва дру­штва. У ср­цу рат­ни­ка об­је­ди­ње­ни су вер­ност ели­ти и ода­ност на­ро­ду, из­вр­ша­ва­ње ду­жно­сти по на­ло­гу ви­ших и да­ва­ње соп­стве­ног жи­во­та за од­бра­ну свих. Сто­га, рат­нич­ки слој је сре­ди­шњи, кич­ма и осо­ви­на дру­штва, од су­штин­ске ва­жно­сти за оп­ста­нак и сло­бо­ду, за про­спе­ри­тет и ду­хов­них и ма­те­ри­јал­них (ви­ших и ни­жих) сфе­ра јед­не та­кве бо­го­о­бра­зне за­јед­ни­це.

 

Крст и круг

 

На дру­гом ни­воу, Пен­та­грам ср­ца се огле­да у два опреч­на сим­бо­ла — кру­гу и кр­сту — и њи­хо­вом тра­ди­ци­о­нал­ном зна­че­њу уну­тар европ­ског ми­то­ло­шког и ре­ли­гиј­ског на­сле­ђа. Као у за­пад­ном келт­ском кр­сту, не­ким од кључ­них хи­пер­бо­реј­ских ру­на или да­ле­ко­и­сточ­ном јин-јан­гу, ин­те­ли­гент­но на­зна­че­ни обри­си кру­га и кр­ста уну­тар Пен­та­гра­ма ср­ца ука­зу­ју на пра­ро­ди­тељ­ство Све­та, на ње­го­ву мај­ку Про­ла­зност (круг сам­са­ре, по ста­ром вед­ском пре­да­њу), али и на веч­ност иде­ал­ног, оца со­лар­ног зра­ка­ња ин­те­ли­ги­бил­ног све­та. Под све­тлом ова­квог са­зна­ња би­ва нам још ја­сни­ји и ду­бљи сми­сао уло­ге чо­ве­ка у „овој аре­ни уни­вер­зу­ма”. Упра­во то нам се пот­пу­но от­кри­ва на по­след­њем, нај­ви­шем ни­воу Пен­та­гра­ма ср­ца.

 

Вер­ти­ка­ла

 

Раз­мо­три­ли смо ста­тич­ки ни­во сим­бо­ла (цен­трич­ност) и ди­на­мич­ки (кру­же­ње и зра­ка­ње). Овај сим­бол се, ме­ђу­тим, по­себ­но из­два­ја по тре­ћем ви­ду ди­на­мич­ког сим­бо­ли­зма, у зна­ку Успо­на или Ве­ли­ког По­врат­ка „зве­зда­ним бо­ра­ви­шти­ма” (Пла­тон), Хи­пер­бо­ре­ји, „с ону стра­ну се­ве­ра, ле­да и смр­ти” (Ни­че). Че­ти­ри кра­ка Пен­та­гра­ма ср­ца сво­јим ро­та­ци­о­ним кре­та­њем (на­лик сва­сти­ци) усме­ра­ва­ју жи­жу на­шег по­гле­да ка јед­ном дру­гом цен­тру сим­бо­ла — пе­том кра­ку пен­та­гра­ма — ко­ји по ана­том­ској ана­ло­ги­ји од­го­ва­ра гла­ви. Пе­ти крак је­ди­ни је ко­ји кре­та­њем не по­др­жа­ва век­то­ре кру­же­ња уну­тар сим­бо­ла, већ ди­рект­но по­ка­зу­је пут увис. То је ја­сан пу­то­каз ка оно­ме из­над окви­ра кру­га и са­мог Пен­та­гра­ма ср­ца; ја­сна фор­му­ла ми­си­је зва­не Чо­век, где ве­ра у успон но­си су­штин­ски сми­сао и оп­ста­нак; ја­сна по­ру­ка ау­то­ра Пен­та­гра­ма ср­ца да „Исто­ри­ја оче­ку­је не­што ви­ше од Чо­ве­ка”. <

ПУТ

СЛИКАРСТВО

АРЕНА

ИНТЕРВЈУИ

ОГЛЕДИ

БЕСЕДЕ И ПРЕДАВАЊА

ЉУДИ

GENIUS LOCI

Мејлинг листа