Српска деца царства
(Роман, „Књига комерц”, Београд, 2005)
Субјективни одломци
„Сад схватам да је без те истине непотпуно свако сагледавање разлога противуречја јунаштва и нискости у српском народу… Дакле, изнад тих дубоких узрочника, разлике и сукобе унутар српског народа изазива изазива чињеница да смо нашу кућу свесно или лакомислено саградили на сред царског друма. Ту су најтежи, па и најстрашнији испити људског материјала. Једни, који би у мирнијим деловима света остали неупадљиви, остајући обични или просечни, овде себи и другима откривају јуначке, па и надљудске врлине. Други, који би у истим позадинама могли бити и остати угледни и честити људи, овде, по сенком ужасних изазова и претњи, ломе се и показују изнутрице најгорих кукавица и љигаваца, издајника и подлаца.”
Застао је и поглед скренуо ка призору.
„Како људи, тако и народи. На испитима које је наметнула вишевековна османска окупација и исламократија, тело српског народа се преломило на четири дела. Прво су се отуђили преобраћеници у ислам, гоњени лаковерношћу, користољубљем или страхом, ради заштите себи и најближих, супруга, сестри и кћерки од насиља и силовања, као и синова од данка у крви. На слици их видимо како на коњима, с турбаном и у одећи завојевача, господарски посматрају спаљивање моштију. Крај њих стоји и обраћа им се, с улагивачким злурадим осмехом, представник друге и много опасније врсте издаје, јер она остаје унутар народа, често вешто прикривана. Реч је о рајинском менталитету, како је Јован Цвијић назвао падање на колена пред страним господаром и спремност на бестидно служење сваком освајачу, те склоност опонашања одговарајућих узора живота. Колико су носиоци рајинског менталитета понизни пред страним господарима – толико су свирепи у тлачењу српског народа и прогону сваке слободоумне и храбре главе. Можда ту свирепост узрокује и страх који су улили азијатски завојевачи, погубљујући на кочевима не само устанике већ и остале, сасвим недужне… Иза њих видимо народ који је погружен, ћутке или у сузама одаје пошту свом небеском, светом вођи. То је честит народ, који је у стању и вековима да трпи ударце и остане веран сопству и својој традицији, презирући издајнике. То је народ који у себи прибира снаге и чека прву повољну прилику за устанак и ослобођење.”
Поглед је упутио кроз прозор, ка неком хоризонту прошлости или будућности.
„Постоји и најзначајнији део нашег народа, искаљен на најтежим испитима. Тај део сликар није приказао, нити је могао, веран начелу јединства радње, места и времена. Тај део чине Срби који су се ради одбране своје части и слободе одметнули у високе, недоступне планине или с оне стране границе, где су створили јединствену врсту ратара-ратника што је вековима бранила Венецијанску републику и Аустроугарску империју од азијатских завојевача.”
Учинило ти се да је Кезарова гвоздена маска одразила један пламен с ломаче, истакавши његов осмех трагичног оптимизма.
„Многи народи су изгубили ове просторе, или су у њима нестали. Срби их најдуже и најжилавије бране. И кад нешто од своје отаџбине изгубе, скоро редовно то умеју да поврате под окриље двоглавог белог орла. Можда све то указује на неку посебну улогу Срба у породици европских народа… Ја вам све то говорим како бих вас опоменуо. Никад не заборавите да сте духовна деца вечног европског царства, чији је стег, у једном периоду, носио цар Душан. Сад је овде мирно, неко би рекао сиво и безлично, и све указује да се српска самосвест раствара у баруштини заборава. Имајте на уму да је то само затишје пред буру, јер кућа српског народа обележава и средиште евроазијског поља бога Марса. Турци су добро осетили дух места наше престонице те су је назвали домом светих ратова. То није све. Француски писац Абел Бонар осетио је овде и исказао како је Београд град високе мисли.”
Обухватио је ваша лица, једно по једно, лаганим покретом погледа, с лева на десно, као на смотри бојен спремности, а ви сте, осетивши дух предавања, стајали укрућени, као војници пред очима војсковође.
„Дакле, српска децо сад невидљивог а вечног европског царства, увек морате бити спремни за велике, па и највеће освајачке претње. Ако хоћете да будете истински Срби – морате знати да то веома скупо кошта а ништа не доноси, изузев мука, патњи и страдања. Ако за то нисте способни – боље је да се повучете са овог најопаснијег места у Европи и да одете у бели свет, да не сметате осталима својим гласним страховањима и жалопојкама. Морате знати да ће рајински менталитет, ванредно способан да се увек и свуда докопа власти и одржи на њој, свако ваше сврставање на страну свог народа награђивати поругама, срамоћењем и прогонима. Ваш избор мора бити слободан од сваке бриге за исход. Једнако морате бити слободни од жудње за победом, као и од страха спрам пораза. Ваша одлука мора бити чиста и неусловљива. Само тако ћете бити достојни српске улоге и традиције.”
„Моћ препознавања непријатеља и истинског пријатеља је основни задатак елите сваког а поготово српског народа – који је изабрао да живи на најопаснијем простору Европе. Ми смо почели разматрање узрока српских пораза и пропасти: не само неслоге и међусобица већ и недостатак такве моћи у елита један је од трајних уз
рока. Та немоћ се исказује и кроз обичан говор данас што, примерице, изједначава појмове Запад и Европа, као да су синоними. Тако они који зазиру од Запада непријатеља виде у западној Европи, а они што навијају за Запад, мислећи на исти део Европе, не схватају да је он заправо под окупацијом последње западне силе, Сједињених Америчких Држава. Најумнији философ нашег доба, Мартин Хајдегер, учи нас да разликујемо Запад и Европу као што разликујемо смрт од живота: Запад нам је смртна претња, а Европа је наш живот…”
Седмог октобра 1929, по његовој опоруци, у Београд су пренети и сахрањени у руској Цркви Свете Тројице посмртни остаци „црног барона”, генерала Петра Николајевича Врангела, последњег главног заповедника војске царске Русије. „Као да је имао у виду како је Београд, дом светих ратова, идеално место за земне остатке великих ратника. Као да се сен Црног барона придружила и сени Светог Саве, чије су мошти спаљене управо на овом месту. Њима се придружује и сен цара Душана, чије се мошти сад преносе у Цркву Светог Марка… Идемо тамо.”
Понекад, у песку који су наносиле струје и таласи, опажали сте посебна светлуцања. Прилазили сте им са светим страхопоштовањем и одизали металне кругове који су носили знамење римске империје и профиле те имена римских императора. Сад се не сећаш шта си тада мислио, док си их чистио од песка и рђе те превртао под погледом у руци. Сећаш се само да си у њима слутио нешто много више од пуког новца, симбола одређене материјалне вредности. Доживљавао си их као неке језгровите поруке бачене у реку времена управо да би доспеле до хоризонта будућности, где си стајао са својом дружином…
… Од свих призора најјасније се сећаш оног који је Ратно острво пружало при крају пролећа, када и најлакши поветарац откида и развејава, кроз ваздух треперав од испарења, на хиљаде и хиљаде белих, маљастих цветова зове, налих снежним пахуљицама. Чинило ти се као да некакав чудесни снег веје уочи лета, наговештавајући постојање чаробног света, с оне стране круга нужности, настајања и нестајања, где је само оно најдивније могуће.
… Тада је између вас стала Светлана, раширивши руке да вас раздвоји, смирујући погледом час једног, час другог. Потом га је лагано оборила ка столу, ка напојници коју сте оставили конобару. С осмехом који је лебдео између латинског анђела и словенског ђавола, подигла је један новчић из гомиле.
„Обоје сте ми једнако драги, па зато нека пресуди богиња Фортуна. Ако испадне грб, поклонићу љубав Александру, ако испадне писмо добиће је Владимир.”
Бацила је новчић увис, дочекала га десном надланицом и хитро поклопила шаком, као неку велику тајну. Потом је лагано одигла испружену шаку, завиривши испод ње, с изразом дечје љубопитљивости, да би прсте левице брзо преобразила у кљун који је зграбио новчић и свима га показао као на позорници мађионичарских умећа.
„Изашао је грб! Александар је имао више среће!”
Окренула се ка теби да би те загрлила сјајним погледом, какав женски елемент поклања победницима. Тад си осетио други ударац, али јачи од свих које си претрпео на сценама туча београдских жестоких момака, од простора игранки, редовно око девојака, до невидљивих али непопустљиво брањених граница квартова. Био је то ударац у темеље душе. Ипак, прибран, рекао си спокојним гласом:
„Мени није потребна љубав задобијена коцком.”
Окренуо си се и кренуо у мрак, кроз густу шуму, ка светлима Београда. Чуо си за собом смех, позиве и дозиве. Никада више ниси отишао на Аду. Владимир те је посетио и затражио те добио опроштај. Али његово пријатељско убеђивање како је Светлана, са женском домишљатошћу, приредила тобожње жребање само да би поштедела његов понос и сачувала ваше пријатељство – није у теби изазвало никаквог одјека. У теби се нешто преломило: помисао о одласку на Запад, изазвана позивом рођака из Француске, некад лелујава попут одраза твог лика у води, постала је чврста, непоколебљива одлука.
Прошле су многе године од тада, али и сад, док зуриш у даљину, кроз кишу, ти осећаш како једна незарасла рана у теби болно бриди.
„Темељи новог система колонијалног искоришћавања посредством дужничке економије постављени су 3. априла 1949. године у Белој кући, дакле истог дана када је склопљен и Атлантски савез. Према фонограму разговора који су вођени те вечери, председник Сједињених Америчких Држава Труман, државни секретар за одбрану Џонсон и државни секретар за спољне послове Ачисон су застрашили представнике европских чланица, њихове министре иностраних послова, тврдећи да ће се на Европу ускоро сручити освајачки поход 600 дивизија Црвене армије. Труман је додао да САД нису у стању да саме спрече ту инвазију, осим изручујући атомске бомбе на своје савезнике у Западној Европи. Потом је ужаснутим и лаковерним Европљанима наговестио једну могућност америчке војне помоћи, али уз услов да европске државе повуку своје снаге из својих колонија те да жртвују одговарајуће економске користи. Уследио је процес предаје европских колонија. Тамо где су се европске силе опирале, као Француска у Индокини и Алжиру, вашингтонска стратегија је отворено помагала, наоружавала и подстицала народно-ослободилачке покрете. Тако ослобођене, привидно независне земље одмах су западале у спремно раширене мреже дужничке економије, која остварује највеће профите, по цену растуће глади и масовних емиграција, какве претходни колонијални систем није познавао, обавезан, силом своје природе, да улаже у цивилизацијски развој.”
… Добро знаш да са Србима ствари стоје скоро обрнуто: не само да лако, па и олако опраштају и заборављају чак и најгора непријатељства и злодела. Запањујуће огромна посвећеност западних произвођача јавног мнења демонизацији безнадежно осамљеног српског народа потакла је у теби многа присећања и преиспитивања. Сакупљајући и пребирајући, под светиљком њујоршке усамљености и под лупом математичког духа, памћења изгледа, речи и поступака Срба, дошао си до закључка како српски поглед није толико усмерен у прошлост већ истрајно, вековима, стреми ка некој тачки у будућности. Ипак, ниси опазио да је то увиђање тачке било дубље него што си је мислио. Лишена свих димензија, у својој бити, тачка припада метафизичком свету: она је заправо геометријски симбол прага вишег, вечног света, с оне стране настајања и нестајања. Да си то њено својство повезао са општим утиском како српски поглед стреми ка њој, у будућности, разумео би, у потпуности, и речи једног српског старца упућене неком усташком кољачу, у логору Јасеновац, које си негде, давно, прочитао. Према исповести зликовца, такмичећи се једног дана с осталим ко ће више моћи да покоље Срба, остао је трајно лишен душевног мира и сна, јер се обрео пред савршеним спокојством тог старца, који му је, под засталом камом, загледан у незнане даљине, рекао, да га охрабри: Само ти, синко, ради свој посао а ја имам свој.”
Кад их неко изненади у таквој замишљеној загледаности у привидну празнину, чије је име будућност, те пита шта мисле – Срби обично одговарају: „Ништа!” То порицање односи се на ствари и појаве света данас и овде. Тај српски поглед иде много даље и више. Славећи свог свеца, заштитника, учитеља и водича, као што су древни Римљани славили свете ларе, свака српска породица чува и поштује његов лик – што кроз икону, над пламеном кандила, просијава светлост надисторије – очекујући да се једнога дана, тамо, високо, с њим, коначно сретне.
Свикнут на површне, клизаве и механичке додире погледа у њујоршкој туђини, ти осећаш неку нелагодност под њеним, који се дубоко зарива у прозоре твоје душе, као да испитује ко си, од каквих си идеја творен и шта садржиш у свом бићу.
„Мене ова слика веома привлачи зато што у распореду предмета, фигура и елемената архитектуре видим скоро дидактични приказ идеалне структуре лепоте коју зовемо и Фибонациусов низ, по великом математичару са двора Фридриха II Хохенштауфена. Реч је о структури која је садржана у многим облицима природе, од грађе биљака, стабала и цветова, или најлепше шкољке, Nautilus, до хеленских храмова и римских вила… или до спиралних покрета галаксија…”
На Владимировом лицу избија осмех присности.
„Један, један, два, три, пет, осам, тринаест… Хало! Професоре! Нешто сте побркали: нисте Ви сад у Америци сенилног варварства, већ у колевци европске цивилизације и писмености!”
Покриваш шаком лице у знак стида:
„Опростите, занео сам се… Изучавање појава Фибонацијусовог низа помаже ми да сачувам унутрашњи мир у њујоршком хаосу.”
„Осећаш, поново, малу вртоглавицу и поглед ти, тражећи неки стожер равнотеже, пада на тканицу с низом геометријских приказа, поређаних на црном пољу…
„… Управо то што сте рекли је прави корак ослобађања од општег а потпуно погрешног уверења како су у питању пуки украси, без икаквог другог смисла и вишег значења. Ту су мисли, осећања и жеље те незнане ткаље из Скопске Црне горе истакли слику свемирског Реда, образованог око стожера у облику зимзеленог стабла – Римљани би рекли axis mundi – што се грана, као што видите, симетрично, кроз средиште призора. (…) И боје чине део тог језика: свака нит боје ту изражава неко значење, неко стање душе или жељу. То је језик традиције која потиче из преисторије, с Кавказа, као и језгро српског народа. Славни немачки етнолог Хилдебранд је изразио своју запањеност упорношћу чувања тог преисторијског језика, јединственог у Европи.”
„… Ја правог мушкарца ценим по способности да скува добро јело, па и да опере суђе после обеда. Онај ко се боји да ће му такви послови умањити мушкост извесно у њој оскудева… или је баш нема. Уосталом, да ли сте некада чули за неког славног кувара женског рода? Наравно да нисте. Високо кулинарство изискује мушке врлине, попут инвентивности и одважности. Конзервативци, пардон, конзервативке су неподобне за кујну.”
„Видите, све највредније и најлепше на овом свету је потпуно бесплатно… Љубав и пријатељство, бескрајно звездано небо у лето или музика Јохана Себастијана Баха…”
„… Ипак, љубав и пријатељство морамо да заслужимо, а да уживају у лепоти звезданог неба, Бахове музике, призора што нам пружају врхови планина или ово цвеће у врту – могу само они који располажу неопходном осећајношћу и знањем…”
„Иза папрати је свет тајни. Зато папрат најрадије расте у дубинама шуме, тамо где су сенке најдуже, крај тресетишта, из старих, оборених стабала… Она се размножава спорама, али народ верује да папрат цвета и опада уочи Ивањдана, у поноћ. Ко успе да у поноћ, не обазирући се на урлике немани и авети, ухвати цвет папрати – стиче моћ да види три сунца и да уз помоћ њихове ванредне светлости открије све тајне света…”
„… У кругу америчке нације, висока знања су или одлика највиших богаташа, који су превазишли сва ограничења закона по коме је време новац, или самовољних отпадника, анарха и бескућника. Једини које је радовао сусрет с поседницима европског образовања били су стари Јевреји, избегли из Европе под сенком расистичке нетрпељивости.”
„Најповољније доба за тајне сусрете љубавника је лето. Тада су ноћи тако кратке да смо у зору још будни и седећи у нашој соби, чија су прозорска крила била отворена претходне вечери, контемплирамо под свежим поветарцем јутра прекрасни призор. И када, потресени, настојимо да одложимо доспели час растанка кроз разговор сачињен од устрепталих питања и нежних одговора, једна птица, управо крај нас, узлеће, певајући из свег гласа, и ми подрхтавамо, разгаљени, као да су нас открили.”
Држећи отворену књигу, подучио те је:
„Сад сам вам прочитао један од хиљада бисера посејаних по страницама овог класичног дела јапанске књижевности, Ноћ узглавља, које је исписала, у десетом веку, Сеи Шонагон, дама на двору императора Садакоа. Када ми се смучи овај свет – који доиста само што није експлодирао – вођен духом овог дела ја се повлачим у Јапан, на царски двор, десет векова уназад…”
Био си дечачки изненађен.
„Зар она (Милена Павловић Барили) није умела да себи нађе бољег супруга?”
Михаило је узвратио осмехом стеченим над понорима разочарања.
„Не… и била је очајна због тога. Једном приликом, на вечери код Хелен Рубинштајн, пожалила се, тихо, Менотију: И овде, исто као свуда: они који иоле вреде су поожењени, а они који су слободни не вреде ништа. А моја мајка, која овај свет познаје само из холивудских филмова, салеће ме писмима да се удам за неког милионера, наравно обавезно наочитог, паметног и честитог. Данас је за жене стање много горе, заправо катастрофално.”
Суштина савремен кризе мушко-женских односа почива у чињеници да модерни мушкарац не познаје жену. Заваран мајсторима западног, педерског мишљења, мушкарац је уобразио како жена тражи некакву једнакост. Глупости! Жена хоће једино да свог човека види као господара коме ће се стога радо подати. Како је искрено признала песникиња Силвија Плат, жене обожавају фашисте! Жена је дубоко несрећна ако треба да своје најинтимније дражи подаје и предаје неком кога не цени или интимно презире. Тај то мора скупо да плаћа, овако или онако, у готовини, нервима, или чак животом. Last but not least, жена је тешки зависник гениталног органа и надасве потребе за оргазмом. У стању је да мушкарцу све опрости, па и највеће увреде или издаје, ако он уме да је лепо помилује и изазове врхунску екстазу. Поготову оне којима је за потребно много времена. Срби то умеју. Како? Лако: обуздавањем себе простим померањем тока мисли ка другим, пожељно је непријатним предметима или, у крајњој линији, кратким обуставама дисања. Када се обустави довод кисеоника у крв – пада и сполна укрудба, што би рекла наша ,браћа’ Хрвати. Ми, Срби, умемо то јер смо вековима принуђавани да се обуздавамо, да трпимо и чекамо наш историјски тренутак.”
„Живот је кратак за сузе, каже, с правом, Ксавијер Кугат, краљ мамбе, самбе и ча-ча-ча!”
Нагло застаје и торзо благо извија у сусрет таласа музике.
„Послушајте овај Концерт за обое Бенедета Марчела: ту, на врховима европске музике влада вечни мир, слога и спокојство.”
„… И није то тако отрцана прича како Вам на први поглед изгледа. Лик Лоле Монтез у делу Црњанског је можда последњи примерак у дугој галерији врсте зване фатална жена, што обележава романтичарску прозу XIX века. Скоро по правилу, фатална жена је неукротива и дивља, живи преступ против владајућег морала и цивилизације. Она поседује неодољиве чари, које такође не потичу из грађански уређеног и цивилизованог света. Зато су фаталне жене, по правилу, егзотичног порекла: Циганке, Креолке, Рускиње… Оне свесно, из чистог хира или гоњене неким унутрашњим поривом, заводе и воде у пропаст своје жртве. Најрадије оне које је најтеже освојити, попут свештених лица и монаха, великодостојника и суверена, које код Црњанског представља краљ Лудвиг…”
„… Да, али све су то половични одговори на ваше питање, а не онај главни… Она је, чини ми се, најзначајнији противник света створеног буржоаским револуцијама. Она надасве отелотворава Природу. Реч је о Природи од које се отуђујемо… али то није и оно најгоре. Постајући робови једне противприродне цивилизације постајемо, све више, њени непријатељи. У визијама романтичара, та Природа, посредством фаталних жена, кажњавала је мушкарце који су је лакомислено варали са папирнатим самообманама, лажним вредностима, моралним хипокризијама… Фатална жена је један од посланика великог испита који куша све претпостављене културне и цивилизацијске вредности. Истинске врлине и вредности опстају а остале пропадају. Чињеница да у савременој култури нема више ни сенке фаталне жене можда указује на то да је модерни мушкарац остао без својстава, како је уочио Роберт Музил. На филмском екрану се појављују само лоше имитације фаталне жене. Оне се сада одају демонима потрошње и принудно окомљују на једино што ту преостаје, на новац, сурогат изгубљених људских својстава и врлина.”
„… Не могу се правдати те будале како нису знале кога жене: њено јавно гесло гласило је како жена треба да има бар четири животињке: јагуара у гаражи, визона око врата, пастува у кревету и магарца који ће све то да плаћа. Ако се икада обогатите, имајте то у виду.”
„То је код вас условни рефлекс, заостао из Београда. У Београду имате утисак да згодних момака има превише а лепотица премало. Тамо стално морамо да се доказујемо пред девојкама у некој врсти десетобоја, лепотом, памећу и снагом. Добро памтим како смо се скоро свакодневно тукли око девојака, а оне су само чекале и гледале да виде ко је најјачи, па да му падну у загрљај… Овде је педерисање масовна појава, па јадним женама не остаје друго него да се очајнички бацају на сваког ко макар личи, само издалека, на мушкарца.”
Животно искуство нас учи да старији, потиснути па и заборављени састојци свести неког бића нису зато обавезно и мање значајни, постојани и утицајни спрам новијих, истакнутијих и присутнијих. Понекад тек на испиту смрти човек спознаје да доиста од последњег животног корака зависи први.
На сцени твоје свести поново је искрсао Светланин лик у ставу Нике Самотрачке. Хтео си да кажеш њено име, али је из тебе изашао другачији одговор.
„То је… то је Европа.”
У том тренутку схватио си да снага истрајавања Светланиног лика у твом памћењу потиче уз њене моћи да у твојим мислима и сновима отелотворава Европу коју си тек у америчкој туђини спознао и заволео као своју највећу а напуштену отаџбину.
Одвјетник испружи руку пред себе у знак одбијања.
„Будимо озбиљни: ја нисам рекао да сам против сваког, већ само материјалистичког схватања расе. Постоји и оно деонтолошко поимање расе. Постоји раса духа, слагање елита изнад свих биолошких и националних, културних и религијских разлика. Коначно, на испитима историје најбоље се држе мало зацрњени Европљани, с југа, способни да најдуже одолевају нападима и корупцијама управо зато што имају нешто од непријатеља у себи, те га боље познају. Чисти бели и плави северњаци пак падају одмах, безусловно и потпуно под сваку превару. Сви експерименти изопачења европског човека имају најбољу прођу у земљама Северне Европе. И дрога, и порнографија, и педерисање, и општи промискуитет, и мултикултурално друштво, све! Нема те безумности и наопакости коју блесави северњаци неће прихватити на своју и општу штету… Узмимо на пример најгоре, Енглезе, који су захваљујући својој острвској пострањености остали расно чисти. Па шта ми имамо од тога? Они су велеиздајници Европе! све најгоре што је створено у последњих два-три века потекло је од њих, из њиховог изопаченог ума и трулог срца…”
„… Почнимо од патента масонерије, најзаслужније за српска страдања у овом веку. Масонерија је наложила својим корисним идиотима из Црне руке да нахушкају сарајевске балавце у атентат на погрешног човека – погрешног са становишта српских интереса – како би створили повод за Први светски, односно братоубилачки рат европских народа. Био је то рат за уништење три хришћанска царства и успостављање националних држава, под масонском управом. Масонерија је Србима, у том рату, обећала уједињење свих српских земаља након победе, а онда им је увалила Југославију, драшкајући таштину свог сифилистичног послушника, краља Александра. Потом га је безобзирно убила, само зато што се дрзнуо да почне мислити својом главом. Коначно, по налогу Лондона, овдашње слуге масонерије гурнуле су српски народ и у погубни рат против сила Осовине. Исти ти изроди су током рата, опет по налогу из Лондона, чували Броза како би му потом предали власт.”
… Академик помирљиво испружа руке према Одвјетнику.
„Пустимо сад то! Основно питање је зашто ми Енглези Европи и нама желели и чинили толика зла? Чиме смо ми то заслужили?”
Пуковник даје одсечан знак руком академику да више не прекида беседу. Одвјетник се брзо враћа висини надахнућа коју је изгубио привучен к тлу сумњичењима.
„Без испита на бојном пољу и без икакве везе с Примордијалном Традицијом – масонерија је само наказно мајмунисање витешких и мистичких редова, које је управо зато погодно да окупља најповодљивији и најпоткупљивији људски материјал. Тако су ложе биле расуте по целом свету као метастазе британских империјалних и колонијалних интереса. Посредством светске мреже масонских ложа, Лондон је тражио и налазио продане душе и издајнике, које је уздизао до власти да му служе.”
„… Логично и последично, Британска острва су постала расадник новог сатанизма, чији је жрец, Алистис Кроули, предао знак ђавола, као знак победе, сину своје љубавнице, потоњем председнику владе Винстону Черчилу! Они су измислили не само најсмешнију псеудорелигију, теозофију, већ и најчудовишније сујеверје, спиритизам. Замислите само то: призивати душе лешева и општити са њима?! У домену највише људске производње, дакле у философији, Енглези су створили правце који служе да правдају најниже пориве човека или највећа самопонижења: од утилитаризма – до неопозитивизма. Да ли сам нешто заборавио у домену књижевности?”
„… Да, заборавили сте horor. И то је енглески патент…”
…
„Све што су могли да издају они су издали, увек и свуда… Они су створили најгори капитализам, нису презали ни од експлоатације и сакаћења сопствене деце. Под њиховим окриљем створен је комунизам. Они су створили и најгори колонијални систем у историји света. Тако да се и дан-данас само у бившим енглеским колонијама одржало неискорењиво злопамћење белаца… Само енглески ум је могао да смисли и наметне колонијама монокултуре, чинећи их трајним економским богаљима, вазда зависним од воље или зловоље лондонске Берзе.”
„… Тачно! Они су свог највећег и најумнијег песника заточили у кавез за животиње а потом га осудили на дугогодишње заточеништво у њујоршкој лудници, само зато што се усудио да осуђује владавину лихвара… Могао је то да чини, али само у лондонском Хајд-парку!”
„… Нису Немци већ Енглези изумели геноцид и концентрационе логоре. То су страшно искусили поносни Ирци, Шкоти и Корнуалци, а потом и Бури, криви што су бранили своју земљу, као и ми данас, од енглеске похлепе.”
„… И још смо далеко од окончања тог списка злочина које је енглески човек починио и чини против човечанства. Кад наш књижар већ помену како су се понели према свом највећем барду, треба додати да је Енглеска прва земља која је укинула све одбране друштва од лихварства! То је једина земља на свету која је најгоре лупеже и гусаре награђивала племићким титулама. Њихово највеће одликовање је, можете мислити, женска подвезица! Ко зна шта би у томе видео Фројд… Из Енглеске, из друштва левичарских масона, намерених да реформишу и прошире Британску империју, кренула је и идеја новог светског поретка. Одатле је кренула и сида, не би ме чудило ако би се испоставило да су и остале сличне болештине из те лабораторије за уништење човечанства и човечности.”
„Одвјетниче, као да заборављаш да се од осталих религија православље разликује и по одсуству прозелитских порива и покрета. Али није то битан разлог изостанка преверавања у православље. Битан разлог почива у чињеници да је прелазак у православље суштински немогућ. Није могуће постати православац. Мислим да то други верници осећају или слуте.”
„Није могуће постати православац!?…”
„Хоћу рећи да је за оне који долазе из других религијских заједница и искустава могуће само формално али не и стварно, суштинско приступање православној заједници. Православље, стога, познаје само ретка приступања, покренута посебним надахнућима, очараношћу литургијом или ванредно високим теолошким знањима. Ипак, ни тако високи појединци не могу постати истински православци. Човек постаје православац само родивши се и одрастајући унутар православне заједнице, упијајући њена зрачења, усвајајући тако, чак и несвесно, њен светоназор, њен доживљај света, њене покрете душе и мисли. Такав човек је истински православац чак и кад није крштен, чак и кад не учествује у православним обредима, па чак и кад не верује у хришћанског бога.”
„Сад, док сте говорили о отпадништву од стабла живота, мисли су ми, за тренутак, отишле у стари Мостар… Ето, и худа судбина једног таквог талента какав је био у Шантића – што је много хтео и започео а премало урадио – показује да за пропаст није неопходно преверити се: довољно је само подати дух свој том левантијском spleen-у и мртвилу. У свом сећању на сусрет са Шантићем Црњански каже како је, за разлику од светски размахнуте судбине Дучића, његова остала, скучена, у Мостару, крај турског гробља, под месечином. Ни таква притајеност није га поштедела страха од живота, те је једне вечери Шантић поверио Црњанском, наводећи управо неку суру из Курана, како склониште тражи од Џина и људи.”
„… Морам вас разочарати: то остајте овде несрећни Шантић није поручивао српским печалбарима већ муслиманима који су након слома и повлачења османске власти кренули масовно пут Турске.”
„… Доглед је Србима потребан како би научили да међу собом уоче и препознају праве величине и елите. Овако, они као слепци допуштају да их цео један век воде у пропаст ништарије, будале и битанге.”
„Ако бисте отишли у било које српско село, тамо где се ратује – сад кад су велики радови а камоли зими, кад је доколица – и сели за сто домаћина, мислиш ли ти да би нам они говорили о томе колико су жита пожњели, колико рањеника збринули или шта им све треба? Не! Они би, реда ради, прво нас питали како ствари стоје у светској арени, да би потом изложили своја виђења и очекивања. То огромно узвисавање над личним – то је исконско својство словенског човека, које се задржало само код нас и Руса. Њихове најдревније хронике, попут Несторове, осведочавају један поглед светских, па и свемирских размера.”
„… Природа је пружила дар и моћ стицања задовољства из полних општења е да би подстицала врсте на размножавање, али је само човеку пало на памет да у њему ужива а ускраћује узвраћај, плод. Себичност која је у модерној цивилизацији Запада постала стожер људског бића – покренула је силне снаге и средства непријатељства спрам рађања, од медијских апологија јаловости до масовних чедоморстава. Ту се открива наличје подвале природи: дар задовољства који није плаћен у корист живота бива плаћен у корист смрти. Тако изумире бели човек.”
„… И та њујоршка мешавина свих светских нација и раса, где није било, како је уочио твој ирски пријатељ, једино ни једног Менхетњанина, припадника племена староседелаца Менхетна. Срце Њујорка почива на њиховом острву мртвих и проклетству.”
Насмејао си се, у неверици:
„Какве везе ја имам с јеврејством?”
Погледао те је некако искривљено, као да ти проучава лице:
„Живите у Јешинграду, забављате се с Јеврејком, дубоко сте зашли у живот једне јеврејске породице с врха и изазвали проблем – а немате појма о јеврејству! То се зове српска лакомисленост!”
Добро си познавао Михаилову склоност да држи придике или бар предавања. Попустио си му: одложио си прибор за јело, прекрстио руке и завалио се у наслон столице:
„Слушам Вас… професоре.”
„Додуше, ни већина образованих Јевреја овде не зна шта је јеврејство. Постоји међу овдашњим Јеврејима чак и отворена нетрпељивост према ортодоксним, па им, као и црнцима, под изговором да је све резервисано, забрањују приступ неким елитним местима. Ја сам то лично видео у хотелу Royaliton… Мисли се обично да јеврејство најбоље представљају Бубер и Шолем, Белоу или Сингер… Не, то су све плодови једне јеретичке гране, никле међу Ашкеназима, који, према неким теоријама, и нису семити, дакле ни припадници изабраног народа. Из те јереси никао је и ционизам са својим тумачењем Месије кога, наводно, не треба очекивати као личност већ као колективну појаву. Неки данас говоре и о месијанском времену. Усијане али и веома утицајне главе међу овдашњим Јеврејима сматрају да су баш они авангарда те колективне појаве и да је дошло њихово месијанско време. Интимно су уверени да појам обећана земља обухвата заправо цео свет. У противном, испало би да је бог тешко зезнуо свој изабрани народ, наменивши му, као награду за верност, само један бедни комад пустиње, за који се сада тешко крве с Палестинцима… Све у свему, они настоје да својим утицајем упрегну америчку политичку, војну и економску силу да оствари пет основних услова који су, према јеврејском предању, неопходни за појаву Месије. Прво треба уништити идолатрију…”
Морао си се насмејати:
„Какву идолатрију? Долара?”
„Добро, и то је модернизовано, односно тумачи се као уништење свих супарничких идеологија и последични крај историје… Следи остварење светског мира, који се профано зове pax americana, успостављање светске правде, остварење опште љубави илити мултикултурализма, и пето – повратак у Обећану земљу, што, како рекох, они тумаче као успостављање владавине авангарде колективног Месије над целим светом.”
Климнуо си главом у знак одобравања, по урбаној навици избегавања излишних спорења.
Ипак, према утопији коју је Михаило сажето изложио осетио си неку мутну одбојност. Да си имао воље да је испитујеш и појашњаваш, њен разлог би , преведен у речи, гласио: „Такав свет, испод површне заводљивости, крије ужас већи од свих неправди, ратова и мржњи… Тамо где нема ратова, борби, па и мржњи – нема више не само људских разлика, које их изазивају, већ ни разлога због којих људи живе. Управо те разлике и разлози, у добру као и у злу, покрећу сукобе и мржње, борбе и ратове.” Ипак… с логичке тачке гледишта, у том ставу бар два услова су сувишна: тамо где потпуно владају само једна вера и идеологија, те љубав – правда и вечни мир су излишни. Да не говоримо о уверењу да је цео свет обећан само једном, изабраном народу, што је, у најбољем случају, детињасто.”
Михаило је протрљао чело шаком, с уздахом:
„С Вама кад говорим, увек морам да напрежем мозак. Нисам опуштен. Рекао сам Вам сто пута: ако хоћете да се у Њујорку високо успнете, пазите да конверзацију држите стално на површини… Ипак, не жалим се. Сећате ме бесаних београдских ноћи провођених у полемикама које сам све одреда позаборављао… Видите: није то математика већ религија, у којој је, као и у поезији, све допуштено… Сад ми паде на памет опажање Сола Белоуа – које иде Вама у прилог – како најгори учинак претрпљеног геноцида није толико у броју жртава већ у чињеници да је страдао најпаметнији део јеврејског народа. И доиста, идеја да је Обећана земља заправо цео свет не потиче из неке памети већ из дубоке а непризнате кризе савести. Према мнењу једног од најугледнијих представника традиционалног, дакле истинског јеврејства, универзитетског професора Шломоа Авинерија, постојање израелске државе чини бесмисленом дијаспору. Е, ту је проблем! Тешко је преселити се из non stop swinging Њујорка у пустињу, под опсадом десетоструко веће масе љутих непријатеља, и бити спреман бранити Израел с оружјем у рукама. Лакше је багателисати тај комад пустиње и замишљати Обећану земљу у размерама целог света… Ханин брат је од такве феле. Захваљујући оцу а не својој памети ушао је у Рокфелеров Савет за спољне односе и у круг сарадника Бжежинског…”
Загледао се у твоје прозоре душе погледом неког трајног подсмеха људским слабостима:
„Сад ваљда схватате какве везе Ви имате са свим тим? Замислите само трауму тог момка који отворених очију сања да осваја и преуређује овај свет – а стварност му показује да није у стању ни своју сестру да доведе у жељени ред. На све то, пред очима tout Jewyork, показује своју тоталну немоћ и пада на колена… Сад га је отац послао у неки кибуц, заједно са ханом. Он да види шта је прав и јеврејски живот, а она да тамо нађе вредну замену и верски исправног супруга. Ви, претпостављам, знате да јеврејска вера, као и исламска, искључује брак са иноверницима.”
„Мислио сам да ме боље познајете. Ако бих прихватио понуду – изгубио бих, заувек, самопоштовање, а оно нема цене.”
„Није тачно да сваки човек има цену. Ако има и пристане да се прода, он више није оно што је био.”
… Сад другачије доживљаваш ружноћу нереда и запуштености града: помишљаш како је она доиста нужни плод вишевековних искустава разарања, пожара и пустошења, сажетих у вишу стратегију опстанка. Можда је Београд стекао моћ мимикрије, чувајући своје врлине и људе под изгледом који треба да одбије туђинске погледе похлепе? Из те повести борби, с недогледних путева српског марша, од праисторије ка надисторији, ти осећаш како ти пристиже снага која надмашује све снажно што си у себи досад имао. У огледалу прозора које стварају остаци ноћи, опажаш како ти је поглед стекао још јаснији и одређенији, вечнији израз.
„Вредност човека не одређује место где седи, већ човек собом одређује вредност.”
Очи чисте али уморне, погледи што испод низа бора забринутости исказују трајну и болну изненађеност, увређеност и неповерење према свету који није онакав какав треба да буде, или какав су добронамерно очекивали – одају огромну већину припадника српског народа. То је народ што вековима настоји да преживи, ћутке подносећи ветрове ратова и историје, остајући веран својој вери и сопству.
„Ваља знати да све оно што уносимо у нас, што смо прочитали, видели, чули или осетили – делује и мења нас. Као што се трудимо да удишемо чист ваздух, да уносимо здраву храну, ваља се трудити да усвајамо најбоље мисли, најлепше слике, најскладније мелодије. Дакле, терала сам вас да ваша бића и свести обогаћујем највреднијим кристализацијама народног вишевековног, па и миленарног искуства. Тако учвршћени, ти кристали животног искуства и етичких начела деловали су, уверена сам, унутар вас у правцу најбољих преображаја. Истовремено, стицали сте сва она знања која су вечна и вазда корисна…”
„Данас је сто пута теже наћи гледљив филм него у оно време. Зато најрадије и најчешће одлазим у Кинотеку. Некад је Холивуд доиста пружао угодне снове за бекство из сиве стварности, а сад производи најгоре од свих стварности: међузвездане ратове и катастрофе, најнижу порнографију и серијске убице, нечувене покоље… Баш пре неки дан размишљам: у тим америчким филмовима гину, скоро по правилу, без везе и икакве драматуршке потребе, на стотине и хиљаде људи. Нити се зна ко су, ни како се зову, нити их честито, хришћански, сахране, нити се зна где им је гроб, нити видимо да их ико оплакује… У нашој цивилизацији, православној, један сиромашни студент по имену Раскољников убио је, у XIX веку, неку бабу лихварку, и ми, што рече Никита Михалков, не престајемо да о томе размишљамо и расправљамо, да ли је крив или прав…”
„Чак и левосмерни колумнист Недељних информативних новина Богдан Тирнанић у допису из Париза мора да призна: У париски метро човек улази као туриста а излази као фашиста…”
„… Мисао победника скоро по правилу је плитка, банална и безначајна. Најдубље и најзначајније мисли и идеје, дела и наслеђа потичу из искуства страшних пораза и дугујемо их великим губитницима а не победницима на поприштима историје. Сав труд Платона да опамети и просветли суверене свог доба је пропао, а мало је требало да он оконча живот као роб. Последње и можда најдубље поруке древне европске традиције дугујемо списима Јулијана Императора, који је повео унапред изгубљену битку против хришћанске превласти. Данте, о коме је синоћ пуковник потресно говорио, створио је своје ремек-дело из трагичног искуства пораза гибелинске, империјалне идеје, из доживљаја страшних прогона… Можда је најдубљи или једини смисао постојања победника да служе пораженима, изнуђујући им, својим победама, сазнања неопходна за усправни и високи опстанак људске врсте.”
Придружујеш му се на стази историје:
„Један мој ирски пријатељ, из Њујорка, говорећи једном приликом о судбинским сличностима ирског и српског народа, навео је песника Јејтса: Ми смо рођени за ствари које су много теже од тријумфа.”
Владимир се загледа у тебе као да не верује шта је чуо:
„Тачно… Уосталом, бити на страни победника се не исплати, бар нама, Србима. Ми смо доиста предодређени за много теже ствари него што је победнички тријумф. У оба светска рата борили смо се, од првог тренутка, на страни победника – и не само да смо због тога тешко страдали већ смо, кад се све сведе, доживели и тешке политичке поразе. Управо на такве исходе српских борби данас упиру прстом водоноше бивших историјских савезника, залажући се за општу српску предају и капитулацију. Управо сад кад се по први пут боримо превасходно за своје сопствене интересе, за голи опстанак и слободу…”
„Имаш још само девет часова да сед предомислиш и вратиш у чмар света… У противном, чекај код улаза да те водимо у друго, али ватрено крштење.”
„Кажу да су његове (кнеза Михаила) незнане убице затомиле и велике могућности да Србија буде предвођена руком просвећеног апсолутизма. Предвођена куда? Можда је то питање велика грешка спознајне перспективе свих поколења елита што су Србију вазда хтеле да воде ка Западу, ка Европи? Од свих тих вођења Србији и Србима је било све горе. Помишљаш како би спас Србије требало тражити ту, где она почива, у њеном уздизању.”
…
„Наступа тишина која је Србима обично потребна да саберу расуто или одлутају мислима ка једној тачки, што обележава границу између физичког и метафизичког света.”
„Не знам да ли знате да корен тог идеала, који, како са задовољством видим, делимо, почива у Платоновим Законима. Платон нас учи како је најбоље политичко уређење мешавина врлих својстава различитих система, сводивих на два основна: монархијски и демократски, односно десничарски и левичарски.”
Владимир узвраћа питањем које садржи и одговор:
„Можда то учење посредно сведочи да су леви и десни системи заправо парчади распаднутог, првобитног и целовитог те дакле идеалног, који нам ваља обновити… Данас је Европљанима преко потребна нова и много замашнија потрага за Гралом.”
„… Национална осећања нису нам довољна. Нашој националној самосвести и држави је нужно потребна одговарајућа, чврста и несаломљива идеологија, кристалисана око метафизичке осовине.”
„Претпостављам да то није империјалистичка идеологија.”
„Сушта супротност. Идеологија веродостојне империје је образована око вертикале која исходи из божанских висина… Зато Кикерон у Сципионовом сну каже како је од свег што постоји на земљи врховном богу најдраже оно уједињење људи око начела правде које називамо државом… до дана данашњег ми смо остали и без националне идеологије, дакле без основне структуре државе. Остали смо са националним осећањима која су, попут љубавних, често поводљива и непостојана. Зато Срби, иначе способни за дубока доживљавања, умеју да се брзо охладе спрам свог српства, да се разочарају у све, да дигну руке од свега… Да смо имали националну идеологију, она би, као осовина државе, изискујући врхунске врлине и жртве, привлачила најбоље а одбијала најгоре. Овако, већ скоро два века, ту празнину користе најгори да би се докопали власти из најнижих побуда.”
„Свратићемо до болнице, где треба да видим једну особу.”
Сишавши из возила као с неког виса ванредног мира – под окриљем одјекивања српског ој и аријског аум – осврћеш се око себе, изненађен као да си се изненада обрео у долини плача, збуњен буком, сиренама и вревом људи што се боре и пате. Између пацијената и посетилаца, лекара и болничарки, пробијају се болничка кола, довозећи рањенике. Видиш окрвављена лица и униформе, завоје и сонде… Обузет тим призором не опажаш како ти Владимир затеже чвор машне и поправља косу да буде уреднија, осматрајући те процењивачки, мало измакнут, као да је твој берберин.
„Шта ми то радиш?”
„Сређујем те за једну посету. Јавио сам и очекује те…”
„Ко ме очекује? Зар морам и на здравствени преглед?”
Из кожне војничке торбе вади и предаје ти неку коцку, обложену златним омотом, с украсном црвеном врпцом:
„Овај парфем ћеш да предаш као свој поклон.”
„Коме?”
„Примаријусу доктору Светлани Митровић.”
Десетак секунди ниси могао да изговориш ни једну реч:
„Значи… знао си где је Светлана? Зашто ми то одмах ниси рекао?”
„Зато што си то заслужио тек онда кад си одлучио да нам се придружиш… Србин се не постаје чином рођења већ на испитима врлина.” <