***
БЕЛИ ВУК
Могао си остати заштићен грбом,
што сажима непомрачну славу племства,
уживати вечност над књижарским гробом
митова и вера, уз научна јемства…
Ти пак јуриш пустињом зла што се шири,
насупрот стихија доба пропадања.
Гоне у теби демона, кажу жбири,
а нишане твоје сунце усправљања.
Ти доносиш свом народу животни дах
од искона, да га снажи под опсадом
сила незаситих и нанесе им крах,
наоружан божанском вољом и надом.
Кажу да си близу, све су краћи дани,
достојна претка бори се твоја раса,
опет Крајишници, борци изабрани
у бој ступају пут европског спаса…
***
ПЕСМА ПОСЛЕДЊЕГ РИМСКОГ ЛЕГИОНАРА НА УТВРДИ СИНГИДУНУМА
Зове се јантар, кристал наше меморије,
који има боју ока твоје ведрине,
с погледом што стреми из преисторије
и прожима ме вечним светлом из висине.
Зове се понос, наших предака врлина,
што има држање по узору твог стаса,
уздигнутог над милом и силом долина,
сведочећи свима каква је твоја раса.
Зове се Sol invictus, бог наш што нас води
чији сјај исијава олтар твојих груди,
кроз загрљај их пружи да се двојство сроди
и патње све избаци да зора заруди.
Зове се верност етос с којим се молим
а ти га оличаваш. Кажем ти о стању
ствари како бих ти рекао да те волим.
***
БЕЛИ ОРАО
Хоћемо да увек будеш слика узора
слободног лета духа изнад свих висина,
учило одлично племенитих назора,
што траже победу над силама низина.
Двоглављем јединиш моћи ума и сила
и налажеш целовитост против раздора,
сан империје чуваш под окриљем крила,
само из твог ока зрачи наша зора.
Знамење белаштва, сажимаш све белине,
учиш нас да будемо белом верни, исти,
спремни повратку у звездане постојбине,
војници идеје Неба, прави и чисти.
Ускок кога уздигнут знамен твој покреће,
изабрао је пут свести, борбе и патње,
уместо слепила, страха и мале среће.
(Три песме Драгоша Калајића, из заоставштине, писане су, по свој прилици, у намери да буду део неке веће прозне структуре)