ДРА­ГОШ КА­ЛА­ЈИЋ

Писци бога Марса

 

 

I – Ма­ли Принц у ма­скир­ној уни­фор­ми

II – Да­ле­ко од шпај­за као иде­а­ла

III – Да ли смрт бо­ли?

IV – Та­мо где су сви дру­го­ви

V – Про­тив пост­хе­рој­ског ра­та

VI – Ка­ко Чо­век по­ста­је вук

 

 

ПИ­СЦИ БО­ГА МАР­СА (1)

Ма­ли Принц у ма­скир­ној уни­фор­ми

 

Век Евро­пе што оста­је за на­ма би­ће за­пам­ћен по нај­стра­шни­јим ра­то­ви­ма. Упра­во за­то су мно­га нај­зна­чај­ни­ја де­ла европ­ске кул­ту­ре тог ве­ка пло­до­ви рат­них ис­ку­ста­ва ње­них ми­сли­ла­ца и пи­са­ца, од Хај­де­ге­ра, Те­јар де Шар­де­на и Хам­ва­ша до Сент-Ег­зи­пе­ри­ја, Јин­ге­ра, Ма­ла­пар­теа и Цр­њан­ског

 

 

„Да ли не­што пи­ше­те о овом ра­ту?” — упи­тао је чу­ве­ни рат­ни фо­то­граф Џон Фи­липс мно­го чу­ве­ни­јег пи­сца и ма­јо­ра фран­цу­ске рат­не ави­ја­ци­је, гро­фа Ан­то­ан де Сент-Ег­зи­пе­ри­ја, ка­да га је срео у Ал­жи­ру, у зи­му 1944. го­ди­не.

Тво­рац Ма­лог прин­ца, нај­чи­та­ни­је књи­ге у по­ве­сти европ­ске књи­жев­но­сти, за­вр­тео је ту­жно гла­вом у знак не­мо­ћи:

„Не­мам пра­ва да ишта ка­жем јер не уче­ству­јем. Са­мо онај ко­ји уче­ству­је у ра­ту има пра­ва да го­во­ри.”

По­след­ње рат­не ле­то­ве ма­јор де Сент-Ег­зи­пе­ри из­вео је 1940. го­ди­не, то­ком крат­ко­трај­ног ра­та ко­ји је Фран­цу­ска по­ве­ла про­тив Не­мач­ке и не­слав­но из­гу­би­ла. На­кон по­ра­за, из­ме­ђу Ви­ши­ја, ода­кле је фран­цу­ски Не­дић, мар­шал Пе­тен, по­зи­вао на „ко­ла­бо­ра­ци­ју” с по­бед­ни­ци­ма, и Лон­до­на, ода­кле је ге­не­рал Де Гол по­ру­чи­вао да се „рат на­ста­вља” — де Сент-Ег­зи­пе­ри је иза­брао не­у­трал­ност и ег­зил у Њу­јор­ку, где је 1942. го­ди­не об­ја­вио ро­ман Рат­ни пи­лот, плод свог жа­ло­сног рат­ног ис­ку­ства. Две го­ди­не ка­сни­је, ка­да су са­ве­зни­ци за­по­се­ли Се­вер­ну Афри­ку, де Сент-Ег­зи­пе­ри је сту­пио у аме­рич­ку ави­ја­ци­ју „да би се вра­тио у Фран­цу­ску ле­те­ћи”.

 

По­след­њи лет гро­фа де Сент-Ег­зи­пе­ри­ја

 

Био је при­мљен ра­ши­ре­них ру­ку, али ви­ше ко­ман­де ни­су ра­чу­на­ле с ње­го­вим пи­лот­ским већ спи­са­тељ­ским уме­ћем. Ви­де­ле су у ње­му иде­ал­ног рат­ног из­ве­шта­ча или про­па­ган­ди­сту, тим пре што је пре­ма пра­ви­ли­ма ле­те­ња, са сво­јих че­тр­де­сет и ку­сур го­ди­на, био пре­стар да упра­вља но­вим ге­не­ра­ци­ја­ма ло­ва­ца. Уо­ста­лом, ни­је знао, ни­ти је хтео на­у­чи­ти та­ко­ре­ћи ни реч ен­гле­ског је­зи­ка, нео­п­ход­ног за ко­му­ни­ка­ци­ју с кон­трол­ним тор­њем и оста­лим пи­ло­ти­ма еска­дри­ле на за­дат­ку. Де Сент-Ег­зи­пе­ри је оби­ча­вао да хва­ли пред­но­сти свог не­зна­ња:

„У Њу­јор­ку, ка­да бих по­же­лео да по­пи­јем шо­љу ка­фе, при­шао бих љуп­кој ко­но­ба­ри­ци и опи­сао по­кре­ти­ма ру­ку шо­љу, тац­ну, ка­ши­ки­цу, ка­фу, ше­ћер и крем. То би је на­сме­ја­ло. За­што бих мо­рао да се му­чим уче­ћи ен­гле­ски и да се та­ко ли­шим оног осме­ха?”

По све­му су­де­ћи, је­дан од за­да­та­ка Џо­на Фи­лип­са био је и да де Сент-Ег­зи­пе­ри­ја при­во­ли да пи­ше за по­тре­бе рат­не про­па­ган­де. За­то се рас­пи­ти­вао да ли овај не­што пи­ше. Де Сент-Ег­зи­пе­ри му је при­крио да пи­ше сво­је нај­бо­ље, ве­ли­чан­стве­но де­ло европ­ског ари­сто­кра­ти­зма, еп­ски ро­ман Твр­ђа­ва, ко­ји је остао не­за­вр­шен а об­ја­вљен пост­хум­но. Ипак, ма­ло про­ми­слив­ши, де Сент-Ег­зи­пе­ри је у том пи­та­њу про­зрео је­дин­стве­ну мо­гућ­ност да се осло­бо­ди Зе­мљи­не те­же и да по­но­во по­ле­ти. Ка отаџ­би­ни за ко­јом је че­знуо. За­гле­дав­ши се у на­то­че­ну ча­шу, Евро­пља­нин је пред­ло­жио Ан­гло­сак­сон­цу „по­сао”:

„Хтео бих да не­што на­пи­шем и то ћу да­ти упра­во Ва­ма, Ва­шим но­ви­на­ма, ако ус­пе­те да ме вра­ти­те у мо­ју еска­дри­лу.”

На­кон ни­за по­ку­ша­ја, Џон Фи­липс је ко­нач­но ус­пео да из­ма­ми од ге­не­ра­ла Тек­са Мак Кре­ри­ја зва­нич­ну до­зво­лу да ма­јор де Сент-Ег­зи­пе­ри ле­ти у еска­дри­ли 2/33, ко­ја је би­ла део Тре­ће ан­гло­сак­сон­ске гру­пе за фо­то­граф­ска из­ви­ђа­ња. Три­де­сет пр­вог ју­ла 1944. го­ди­не, са вој­ног ае­ро­дро­ма крај Ба­сти­је, на Кор­зи­ци, Ан­то­ан де Сент-Ег­зи­пе­ри је по­ле­тео у дво­мо­тор­ном лов­цу P-38 Lifghtning ка оба­ла­ма отаџ­би­не. Би­ла је то ње­го­ва по­след­ња ми­си­ја, из ко­је се ни­је вра­тио.

 

Свет до­бар са­мо за ро­бо­те

 

За­по­вед­ник вој­не ба­зе знао је да је то по­след­ња ми­си­ја Сен–Екс­а, ка­ко су Ан­гло­сак­сон­ци зва­ли де Сент-Ег­зи­пе­ри­ја, не­спо­соб­ни да му пра­вил­но из­го­во­ре пре­зи­ме. До­био је на­лог од ви­ше ко­ман­де да Сен-Екс­а по­том нео­по­зи­во при­зе­мљи. Оста­ла је до да­на­шњег да­на тај­на ка­ко је и где је тво­рац Ма­лог Прин­ца за­вр­шио свој лет. Оста­ци ње­го­вог ави­о­на ни­ка­да ни­су про­на­ђе­ни.

Мо­жда га је обо­ри­ла про­тив­а­ви­он­ска ар­ти­ље­ри­ја, из­да­ја ма­ши­не или соп­стве­на гре­шка? Или је он сам од­лу­чио да се ни­ка­да ви­ше не вра­ти и да по­ле­ти ка зве­зда­ма, где га је оче­ки­вао Ма­ли Принц? Јед­но је из­ве­сно: свет ци­ви­ли­за­ци­је За­па­да до­жи­вља­вао је крај­ње ту­ђим, сма­тра­ју­ћи га не­до­стој­ним чо­ве­ка а по­доб­ним са­мо за ро­бо­те.

Та­ко­ђе је из­ве­сно да о ра­ту има­ју пу­но пра­во да го­во­ре са­мо они ко­ји су га до­жи­ве­ли, пр­вен­стве­но у пр­вим бор­бе­ним ли­ни­ја­ма. Уо­ста­лом, ста­ро ис­ку­ство учи да са­мо бу­да­ле или ва­ра­ли­це го­во­ре о ства­ри­ма или по­ја­ва­ма ко­је не по­зна­ју. Од свих ства­ри и по­ја­ва с ко­ји­ма се чо­век су­о­ча­ва у овој аре­ни уни­вер­зу­ма, рат је ње­гов нај­те­жи оглед и ње­го­во нај­пот­пу­ни­је огле­да­ло. За­то су за сва­ку на­у­ку о чо­ве­ку, па и за пу­ку ра­до­зна­лост, ис­ку­ства рат­ни­ка нај­дра­го­це­ни­је по­ље ис­тра­жи­ва­ња.

У том до­ме­ну, рат­на све­до­чан­ства ми­сли­ла­ца и пи­са­ца има­ју пред­ност због вр­ли­не њи­хо­ве по­све­ће­но­сти ве­шти­на­ма опа­жа­ња и из­ра­жа­ва­ња. О ван­ред­ном зна­ча­ју рат­ног ис­ку­ства за људ­ску са­мо­спо­зна­ју све­до­чи и чи­ње­ни­ца да су нај­ду­бља са­зна­ња о чо­ве­ку — сте­че­на кроз XX сто­ле­ће, ужа­сно обе­ле­же­но нај­ра­зор­ни­јим ра­то­ви­ма у по­ве­сти чо­ве­чан­ства — пло­до­ви ми­сли­ла­ца и пи­са­ца ко­ји су ис­ку­си­ли иза­зо­ве ва­тре­них ли­ни­ја. Реч је о ми­сли­о­ци­ма и пи­сци­ма ко­ји обра­зу­ју вр­хо­ве европ­ске кул­ту­ре XX сто­ле­ћа, од Мар­ти­на Хај­де­ге­ра и Ју­ли­ју­са Ево­ле до Бе­ле Хам­ва­ша, Те­ја­ра де Шар­де­на и Ан­дре Мар­лоа, од Ги­јо­ма Апо­ли­не­ра, Дри­је ла Ро­ше­ла, Ан­ри де Мон­тер­ла­на, Фер­ди­нан­да Се­ли­на и Ан­то­а­на де Сент-Ег­зи­пе­ри­ја до Ерн­ста Јин­ге­ра, Ерн­ста фон Са­ло­мо­на, Кур­ци­ја Ма­ла­пар­теа, Ни­ко­ла­ја Гу­ми­љо­ва, Ми­ло­ша Цр­њан­ског и Ста­ни­сла­ва Кра­ко­ва.

На срп­ски део европ­ског фрон­та, где су се пр­ви ис­та­кли Ста­ни­слав Кра­ков и Ми­лош Цр­њан­ски, сту­пи­ли су, кра­јем ве­ка што је за на­ма, пи­сци ко­ји су има­ли сме­ло­сти да се из­рав­но су­о­че са се­це­си­о­ни­стич­ким ра­том про­тив срп­ског на­ро­да и Ју­го­сла­ви­је, пи­сци по­пут Мо­ме Ка­по­ра, Не­бој­ше Је­ври­ћа и Мом­чи­ла Се­ли­ћа.

На­рав­но, рат не по­кла­ња са­зна­ња већ се за њих ва­ља из­бо­ри­ти од­го­ва­ра­ју­ћим спо­соб­но­сти­ма ума, ду­ше и ср­ца. Пи­сци про­сеч­них та­ле­на­та, по­пут Ерн­ста Хе­мин­гве­ја, Ро­бер­та Греј­вса или Ери­ха Ма­ри­је Ре­мар­ка, ко­ји ни­су у ста­њу оти­ћи да­ље од пу­ке по­вр­ши­не до­га­ђа­ња, сти­чу од ра­та нај­ма­ње: са­мо оп­ште ме­сто где се гу­бе све пре­ђа­шње, мир­но­доп­ске и са­мо­до­па­дљи­ве илу­зи­је, уз од­го­ва­ра­ју­ћу па­те­ти­ку са­мо­о­пла­ки­ва­ња, ина­че са­свим не­свој­стве­ну пра­вим рат­ни­ци­ма.

По до­бр­ом са­жи­ма­њу књи­жев­ног исто­ри­ча­ра Ге­не­ра­ци­је 1914, Ро­бер­та Во­ла, Ре­мар­ко­ви „мла­ди вој­ни­ци опла­ку­ју што ће — оста­ли они у жи­во­ту или не — за­у­век из­гу­би­ти свој свет”. Хе­мин­гве­јев ју­нак, Џек Барнс „ута­па у ал­ко­хо­лу се­ћа­ње на чо­ве­ка ка­кав је не­кад био и ка­кав ни­кад ви­ше не­ће би­ти”, док Ро­берт Грејвс „ка­же збо­гом све­му и на­пу­шта про­па­да­ју­ћу Ен­гле­ску, ме­ња­ју­ћи је за па­ган­ска за­до­вољ­ства Ма­јор­ке”.

 

Ца­рин­ске ба­ри­је­ре на фрон­то­ви­ма

 

Све то мо­же би­ти ве­о­ма дир­љи­во али пре­ма­ло спрам ду­би­на и ви­си­на ка­кве отва­ра­ју у чо­ве­ку ствар­на рат­на ис­ку­ства. Пред ре­че­ним ис­по­ве­сти­ма гу­бит­ка илу­зи­ја не­ки ци­ник мо­гао би ре­ћи да гу­бит­ни­ци тре­ба­ју би­ти за­хвал­ни ра­ту, јер би без ње­го­вих ва­три оста­ли у за­блу­ди, ве­ру­ју­ћи да су ла­жи исти­не, сно­ви ствар­ност или без­вре­ђа вред­но­сти. Онај ко­ји пред ва­тра­ма ра­та гле­да са­мо у соп­стве­ну про­шлост што не­по­врат­но са­го­ре­ва, про­пу­шта при­ли­ку да ви­ди би­ће што се уме­сто из­гу­бље­ног ту ра­ђа или мо­же ро­ди­ти. Све­до­чи мла­ди рат­ник Те­јар де Шар­ден, бу­ду­ћи нај­на­дах­ну­ти­ји и нај­сме­ли­ји те­о­лог за­пад­ног хри­шћан­ства, у пи­сму од сеп­тем­бра 1917. го­ди­не, по­сла­том са фрон­та ро­ђа­ку:

„Фронт не мо­же а да те не при­вла­чи, јер је на не­ки на­чин крај­ња гра­ни­ца из­ме­ђу оног што већ до­бро по­зна­јеш и оног што се упра­во обра­зу­је. Не са­мо да та­мо ви­диш ства­ри ко­је ниг­де дру­где ни­си мо­гао ис­ку­си­ти, већ та­ко­ђе ви­диш ка­ко из те­бе са­мог из­ви­ре те­мељ­на стру­ја ја­сно­сти, енер­ги­је и сло­бо­де, ка­кву би те­шко би­ло мо­гу­ће от­кри­ти у обич­ном жи­во­ту… На фрон­ту ти ви­ше не гле­даш ства­ри на исти на­чин као у по­за­ди­ни; ако то чи­ниш при­зо­ри ко­је ви­диш и жи­вот ко­ји во­диш по­ста­ће пре­те­шки. Оду­ше­вље­ње је про­пра­ће­но из­ве­сном пат­њом. И по­ред ње — то је до­и­ста оду­ше­вље­ње. И за­то се фронт во­ли у инат све­му, и при­жељ­ку­је се.”

Лек­ци­је жи­во­та ко­је се пре­да­ју на фрон­ту уме­ју да из по­гле­да нај­та­лен­то­ва­ни­јих уче­ни­ка из­ма­ме и нај­стро­жи­ја вред­но­сна ме­ри­ла пре­ма се­би, али и пре­ма дру­ги­ма. Све­до­чи јед­на стра­ни­ца рат­ног днев­ни­ка Ерн­ста Јин­ге­ра, од 17. де­цем­бра 1943. го­ди­не:

„Пре­ли­стао сам днев­ни­ке бра­ће Гон­кур. Из­ван­ред­не су про­ме­не ко­је је овај рат иза­звао у чи­та­о­ци­ма и де­ли­ма. На­слу­ћу­је се да бес­крај­ни број књи­га не­ће ус­пе­ти да пре­ђе ца­рин­ске ба­ри­је­ре ко­је ја рат по­ди­гао. Узме се у ру­ке не­ка књи­га и схва­та да је она из­гу­би­ла сва­ку при­влач­ност, по­пут љу­бав­ни­це на ко­ју се че­сто ми­сли­ло с но­стал­гич­ном жуд­њом, али чи­ја ле­по­та ни­је из­др­жа­ла од­ре­ђе­не кри­зе и од­ре­ђе­не пу­сто­ло­ви­не. До­са­да ис­пи­ту­је са­др­жај сва­ке књи­ге са стро­го­шћу ко­ја пре­ти мно­го ви­ше од сва­ке цен­зу­ре, од би­ло ка­квог In­dex li­bro­rum pro­hi­bi­to­rum (Ин­дек­са за­бра­ње­них књи­га). Ипак, мо­гу­ће је пред­ви­де­ти да ће то по­го­до­ва­ти де­ли­ма пр­вог ре­да, ка­кво је на­да­све Све­то пи­смо.”

Рат у све­то­на­зо­ри­ма оних ко­ји су га вич­но ис­ку­си­ли уме да по­ди­же те „ца­рин­ске ба­ри­је­ре” и спрам љу­ди, па за­то Ан­ри де Мон­тер­лан — ка­ко све­до­че пр­ве стра­ни­це ро­ма­на Де­вој­ка — чи­та­ју­ћи с га­ђе­њем но­вин­ске огла­се у ру­бри­ци же­нид­ба-уда­ја, мр­зо­вољ­но за­кљу­чу­је о ста­њу гра­ђан­ског ста­ле­жа с ис­ка­зом не­чу­ве­ног ци­ни­зма:

„Баш би до­бро до­шао је­дан рат да рас­те­ра сву ову ма­ска­ра­ду!”

 

Та­мо где „мир не­ма ал­тер­на­ти­ве”

 

Мо­жда слу­те­ћи та­кве не­ми­ло­срд­но по­раз­не вред­но­сне су­до­ве о се­би, гра­ђа­ни ко­ји су ус­пе­ли из­бе­ћи вој­ну или мо­рал­ну оба­ве­зу да по­не­су уни­фор­му га­је те­шко скри­ва­ну или отво­ре­ну не­тр­пе­љи­вост пре­ма по­врат­ни­ци­ма из ра­то­ва.

За­вист и мр­жња ко­ју са­мо­зва­ни ин­те­лек­ту­ал­ци из ре­до­ва та­квог гра­ђан­ства га­је пре­ма ми­сли­о­ци­ма и пи­сци­ма што су се сме­ло ода­зва­ли по­зи­ви­ма ра­та је већ по­сло­вич­на. И људ­ски са­вр­ше­но ра­зу­мљи­ва. Али и за­ра­зна, па се та­ко, при­ме­ри­це ов­де, чак и па­мет­не ме­диј­ске по­сле­ни­це упор­но рас­пи­ту­ју код рет­ких — из­бро­ји­вих та­ко­ре­ћи пр­сти­ма јед­не ру­ке — ов­да­шњих пи­са­ца ко­ји су од­ла­зи­ли на ра­ти­шта: за­што су то чи­ни­ли? Же­не би то мо­ра­ле схва­ти­ти и це­ни­ти. Па­мет­ном чо­ве­ку до­вољ­на је и јед­на по­у­ка. Не­ка то бу­де она ко­ју је за по­тре­бе пи­сца ових ре­до­ва пру­жио Мо­мо Ка­пор:

„Ка­да ми да­нас че­сто пре­ба­цу­ју што сам уме­сто да на­ста­вим пи­са­ње шар­мант­не ур­ба­не про­зе иза­брао да се по­след­њих де­сет го­ди­на ло­ма­там по бо­ји­шти­ма — а ка­сни­је, на­кон ла­жног ми­ра, по зе­мљи ко­ја се још на­ди­ма и ди­ше из­над не­у­по­ко­је­них мр­твих — не чу­де ме злу­ра­дост и мр­жња оних ко­ји ми то пре­ба­цу­ју већ ме за­па­њу­је њи­хо­во ло­ше обра­зо­ва­ње. Зар ни­је пр­ви и нај­ве­ћи европ­ски пе­сник Хо­мер пе­вао о Тро­јан­ском ра­ту и из­гнан­ству Оди­се­ја? Шта су на­ше на­род­не пе­сме (нај­бо­ље што има­мо у књи­жев­но­сти) не­го пе­сме о ра­то­ви­ма, бит­ка­ма, мег­да­ни­ма и ју­на­ци­ма?”

Ка­пор по­том на­во­ди при­ме­ре сво­јих вре­мен­ски нај­бли­жих учи­те­ља, од Ан­то­а­на де Сент-Ег­зи­пе­ри­ја до Ерн­ста Хе­мин­гве­ја и Ан­дреа Мал­роа, ко­ји су уме­ли да се ода­зи­ва­ју чак и ту­ђим а ка­мо­ли сво­јим ра­то­ви­ма, те из­но­си осо­бе­ни, бит­ни раз­лог свог ода­зи­ва:

„Нај­пре, у опа­сно­сти су би­ли мо­ји бли­ски ро­ђа­ци и са­пле­ме­ни­ци с оне стра­не Дри­не, на ко­је су се око­ми­ли они исти зло­чин­ци што су и ра­ни­је ви­ше пу­та хте­ли да их за­тру. Та­да се још ни­сам био ни ро­дио или сам био де­те. Овај пут сам до­вољ­но стар да им по­мог­нем у бор­би за оп­ста­нак. Ко­нач­но, од­не­куд из та­ме вре­ме­на по­сма­тра­ли су ме пре­кор­но мо­ји пре­ци, ко­ји су ми по­кло­ни­ли ге­не, бо­ју очи­ју и пре­зи­ме. А све то се де­ша­ва­ло на са­мо не­ко­ли­ко са­ти во­жње од глав­ног гра­да за ко­га мир ни­је имао ал­тер­на­ти­ву! Ка­ко не би­ти та­мо? Ка­ко не опи­са­ти њи­хо­ве суд­би­не, ого­ље­ни жи­вот, крв, зној и су­зе? Ка­ко би­ти по стра­ни?”

Уз­гред ре­че­но, ако ме­ђу чи­та­о­ци­ма на­ве­де­них ре­до­ва још увек има оних ко­ји­ма ту не­што ни­је ја­сно, не­ка про­чи­та­ју и дру­гу по­у­ку, при­зна­ње пред­сед­ни­ка Хр­ват­ске Фра­ње Туђ­ма­на, из­ре­че­но у го­во­ру на Је­ла­чи­ће­вом тр­гу, 24. ма­ја 1992. го­ди­не:

„Ра­та не би би­ло да га Хр­ват­ска ни­је же­ље­ла. Али ми смо про­ци­је­ни­ли да са­мо ра­том мо­же­мо из­бо­ри­ти са­мо­стал­ност Хр­ват­ске. Због то­га смо ми во­ди­ли по­ли­ти­ку пре­го­во­ра а иза тих пре­го­во­ра смо фор­ми­ра­ли сво­је ору­жа­не је­ди­ни­це. Да то ни­смо та­ко ура­ди­ли, не би­смо до­шли до ци­ља. Зна­чи, рат је би­ло мо­гу­ће из­бје­ћи са­мо да смо ми од­у­ста­ли од на­ших ци­ље­ва, то јест од са­мо­стал­но­сти на­ше др­жа­ве.” <

 

 

***

ПИ­СЦИ БО­ГА МАР­СА (2)

Да­ле­ко од шпај­за као иде­а­ла

 

Беч 1915. го­ди­не из­гле­дао је Ми­ло­шу Цр­њан­ском као не­ка ве­ли­ка јав­на ку­ћа. На Ис­точ­ном фрон­ту Бе­ла Хам­ваш је опа­зио да му ру­ски вој­ник мо­же би­ти мно­го бли­жи к ср­цу не­го су­на­род­ник из Бу­дим­пе­ште а Ернст Јин­гер, но­си­лац нај­ве­ћег не­мач­ког од­ли­ко­ва­ња за хра­брост из Пр­вог свет­ског ра­та, твр­дио је да је бо­ље би­ти и кри­ми­на­лац не­го гра­ђа­нин. Ево за­што

 

 

Не се­ћам се ви­ше ко је пр­ви — Мо­мо Ка­пор, Не­бој­ша Је­врић или упра­во пи­сац ових ре­до­ва — то­ком не­ког од раз­го­во­ра, под сен­ком бо­га Мар­са, ис­ка­зао опа­жа­ње јед­ног ге­о­ме­триј­ског пра­ви­ла, из­ве­де­ног из ис­ку­ства ра­ти­шта: што се чо­век ви­ше при­бли­жа­ва ва­тре­ној ли­ни­ји фрон­та чу­је све ма­ње ре­чи и сре­ће све бо­ље љу­де. И обрат­но, од­ла­зе­ћи с ра­ти­шта ка ду­би­на­ма по­за­ди­не, чу­је све ви­ше ре­чи, до не­сно­сне, ва­ви­лон­ске гра­је бр­бља­ња, и сре­ће све го­ре и бед­ни­је људ­ске ма­те­ри­ја­ле. Се­ћам се са­мо да смо сви има­ли исто са­зна­ње.

У пи­та­њу је са­мо је­дан од ни­за из­ра­за оп­ште спо­зна­је вред­но­сних раз­ли­ка из­ме­ђу две крај­но­сти људ­ског ста­ња, ка­кву ши­ро­ко ис­по­ве­да­ју пи­сци ко­ји су ис­ку­си­ли рат. При­ме­ри­це, Ми­лош Цр­њан­ски, у де­лу Ита­ка и ко­мен­та­ри, овим ре­чи­ма опи­су­је Беч, ви­ђен по­гле­дом пре­ка­ље­ним ва­тра­ма ра­та:

„У Га­ли­ци­ји сам ви­део рат. У Бе­чу: ка­ко се јед­но цар­ство и јед­на пре­сто­ни­ца рас­па­да­ју. Беч је већ у је­сен го­ди­не 1915. био јед­на огром­на јав­на ку­ћа…Усред ра­та, се­део сам та­ко у те­а­три­ма, про­ла­зио на та­ла­си­ма вал­са, за­ла­зио у по­ро­ди­це сво­јих по­зна­ни­ка и ви­део људ­ску бе­ду и људ­ска ср­ца. Ко­руп­ци­ју, про­сти­ту­ци­ју, ме­лан­хо­ли­ју, сву­да…По­сто­ја­ла су та­да два Бе­ча. Је­дан: здрав, млад, ко­ји је од­ла­зио на бо­ји­шта, да се вра­ти у бол­ни­це, без ру­ку, но­гу, или гла­ва. А дру­ги: бо­гат, кре­зуб, шка­рт, за­бу­шант, ко­ји се па­рио код ку­ће са оста­вље­ним же­на­ма. Јед­ни су ишли у смрт — нај­бо­љи део ста­нов­ни­штва — а дру­ги — ко­ји су се бо­га­ти­ли на ра­чун њи­хов — окре­та­ли су се још увек на му­зи­ку вал­са. То је би­ла се­лек­ци­ја.”

 

Сло­бод­ни од стра­ха спрам жи­во­та

 

По­след­ње ре­чи из на­во­да мо­гли би­смо схва­ти­ти и као сет­ни ко­мен­тар зна­ме­ни­те Ма­ри­не­ти­је­ве по­хва­ле ра­ту као не­ка­квој бо­гом­да­ној „свет­ској хи­ги­је­ни”. Ни­кад, у по­ве­сти чо­ве­чан­ства, ни­је из­ва­ље­на ве­ћа глу­пост, јер је рат увек, а по­го­то­ву у до­бу мо­дер­не тех­но­ло­ги­је, по­га­ђао и од­но­сио нај­бо­ље, ли­ша­ва­ју­ћи за­ра­ће­не на­ро­де огром­ног ге­нет­ског бла­га. Ипак, у ви­шем сми­слу, ко­ји нам об­ја­шња­ва је­дан од нај­ве­ћих му­дра­ца XX сто­ле­ћа, Бе­ла Хам­ваш — под све­тлом свог рат­ног ис­ку­ства с Ис­точ­ног фрон­та — рат је­сте јед­на по­зи­тив­на се­лек­ци­ја, де­ле­ћи љу­де на два вр­сте, на оне ко­ји су оста­ли за­ро­бље­ни­ци искон­ског стра­ха и оне ко­ји су га се осло­бо­ди­ли:

„Нај­бо­љи би био шпајз обез­бе­ђен од бом­би, где би се мо­гло за­кљу­ча­ти и иза­ћи тек кад се пот­пи­ше мир. То би би­ло пот­пу­но жи­вот­но ре­ше­ње. То озна­ча­ва где је чо­ве­чан­ство ста­ло у тре­нут­ку из­би­ја­ња ра­та, шта је ми­сли­ло, шта осе­ћа­ло, ка­квим је Си­ла­ма слу­жи­ло и ка­квим је жи­во­том жи­ве­ло. Ко ис­пад­не из ове ат­мос­фе­ре и сту­пи у истин­ски, ак­тив­ни, са­вре­ме­ни, ствар­ни рат, он про­ла­зи кроз кри­зу ко­ја је ду­жа или кра­ћа, али је ве­о­ма же­сто­ка. Ову кри­зу без из­у­зет­ка про­жи­вља­ва сва­ки вој­ник ко­ји је уче­ство­вао у ра­ту и про­бо­ра­вио ду­же вре­ме­на у бли­зи­ни не­при­ја­те­ља, та­ко да ис­ход кри­зе мо­же у ње­му да очвр­сне, чак да се пре­тво­ри у од­ре­ђе­ни став. По­чев од тог тре­на вој­ник се на овој бит­ној тач­ки одво­јио од сва­ко­га из ма­тич­не зе­мље. И то је она тач­ка где се њих дво­је ви­ше не раз­у­ме­ју ме­ђу­соб­но. Она на те­ме­љан на­чин одва­ја оног из ма­тич­не зе­мље од вој­ни­ка на фрон­ту и одво­ји­ће их за цео жи­вот, та­ко да онај из ма­тич­не зе­мље ви­ше не­ће раз­у­ме­ти вој­ни­ка. За­што? За­то што се вој­ник осло­бо­дио ма­ги­је Си­ле чи­је је име Искон­ска Стреп­ња. Те­мељ­ни став до­ма­ћег чо­ве­ка у жи­во­ту је искон­ски страх. Те­мељ­ни став вој­ни­ка је да не стре­пи од жи­во­та. Он је ис­ту­пио из обез­бе­ђе­ња сва­ке вр­сте, не­ста­ло је из ње­га схва­та­ње све­та свој­стве­но шпај­зу, из­гу­био је иде­ал шпај­за обез­бе­ђе­ног од бом­би.”

Хам­ваш по­том пред очи­ма чи­та­ла­ца ре­ђа по­сле­ди­це „ва­тре­ног кр­ште­ња”, од исту­па­ња из сло­же­не, мир­но­доп­ске прак­се обез­бе­ђе­ња сво­га ја — чи­ме „он за ко­рак из­ра­ста из­над оног из ма­тич­не зе­мље”, за­у­зи­ма­ју­ћи, „у ран­гу по­сто­ја­ња, за сте­пен ви­ше ме­сто” — до пу­не све­сти и трај­ног пам­ће­ња та­кве су­пер­и­ор­но­сти:

„Вој­ник овај људ­ски вред­но­сни ранг, ма и не­све­сно, до­жи­вља­ва у укуп­ној ве­ли­чи­ни, сво­ју пред­ност над оним из ма­тич­не зе­мље не за­бо­ра­вља ни за тре­ну­так и ни­је склон да је за­бо­ра­ви, ни­ти да од ње од­у­ста­не: од овог тре­на он је оно ви­ше.”

Ка­ко све­до­че де­ла ве­ли­ких пи­са­ца-рат­ни­ка, од Дри­је ла Ро­ше­ла, пре­ко Ерн­ста Јин­ге­ра и Кур­ци­ја Ма­ла­пар­теа до Ми­ло­ша Цр­њан­ског, по­глед на свет ис­ка­љен и та­ко уз­диг­нут ва­тра­ма ра­та про­зи­ре и трај­но пре­зи­ре гра­ђан­ско дру­штво и од­го­ва­ра­ју­ћи по­ре­дак вред­но­сти у ко­ме ви­ди са­мо вла­да­ви­ну на­о­па­ко­сти и ни­ско­сти, бес­кич­ме­но­сти и ку­ка­вич­лу­ка. Ернст Јин­гер — но­си­лац Ге­те­о­ве на­гра­де, нај­ве­ћег књи­жев­ног при­зна­ња Не­мач­ке, али и Po­ur la Me­ri­te, нај­ви­шег не­мач­ког од­ли­ко­ва­ња за хра­брост, ко­је је у Пр­вом свет­ском ра­ту до­де­ље­но са­мо сед­мо­ри­ци хе­ро­ја — ис­ка­зу­је оп­ште ме­сто та­квог по­гле­да на свет ка­да ка­же да је рат­ни­ке рат учи­нио мно­го бо­љим љу­ди­ма не­го што су би­ли и ка­да до­да­је да је „бо­ље би­ти и кри­ми­на­лац не­го гра­ђа­нин”.

Прем­да се из ра­та вра­тио у два­де­сет пе­тој го­ди­ни свог жи­во­та, Дри­је ла Ро­шел је од­мах про­го­во­рио гла­сом по­но­сне су­пер­и­ор­но­сти и пре­зи­ра пре­ма све­му гра­ђан­ском. Још са ра­ти­шта пи­сао је, са­мо­у­ве­ре­но, мно­го ста­ри­јем и уве­ли­ко слав­ном књи­жев­ни­ку Ан­дре Су­а­ре­зу:

„Ми смо би­ли, и на­да­све, кад се рат за­вр­ши, ми ће­мо би­ти, оно што ви мо­же­те са­мо да са­ња­те да по­ста­не­те.”

 

Цр­њан­ски про­тив „са­лон­ских ко­му­ни­ста”

 

С истим по­гле­дом на свет до­шао је и Ми­лош Цр­њан­ски из ра­та. Освр­нув­ши се око се­бе, на бе­о­град­ском Уни­вер­зи­те­ту, опа­зио је, по оде­ћи, те­мељ­ну кла­сну раз­де­ли­ну ко­ју је рат про­ду­био:

„Ве­ћи­на сту­де­на­та на Уни­вер­зи­те­ту у Бе­о­гра­ду, го­ди­не 1919, би­ла се тек вра­ти­ла из ра­та. Као и ја. Ве­ћи­на је би­ла у по­ха­ба­ним уни­фор­ма­ма, а Ср­би­јан­ци у ши­ње­ли­ма и са шај­ка­ча­ма на гла­ви… Ја сам се на Уни­вер­зи­те­ту по­ја­вио у оста­ци­ма оде­ла ау­стриј­ског офи­ци­ра, са ка­ма­шна­ма на но­га­ма, и ба­скиј­ском бе­рет­ком на гла­ви, на ве­ли­ко уве­се­ле­ни­је на­ших Па­ри­зли­ја. Уства­ри, на Уни­вер­зи­те­ту, та­да, су­сре­ла су се два ста­ле­жа. Они ко­ји су би­ли оста­ли у зе­мљи, под оку­па­ци­јом, или ко­ји су би­ли у вој­сци, вра­ти­ли су се у кр­па­ма. А они ко­ји су про­ве­ли рат у Фран­цу­ској, и у Па­ри­зу, вра­ти­ли су се оде­ве­ни као не­ка на­ша ари­сто­кра­ти­ја. Про­фе­со­ри Уни­вер­зи­те­та су сви ста­р­ци. Ма­со­ни.”

Ко­ли­ко је то би­ла до­бро уо­че­на раз­де­ли­на по­ка­за­ла су по­то­ња вре­ме­на. „Па­ри­зли­је”, све са­ми си­но­ви но­вих бо­га­та­ша — без­ду­шно обо­га­ће­них чак и про­да­јом срп­ској вој­сци бра­шна сме­ша­ног с пе­ском и цо­ку­ла с кар­тон­ским ђо­ном — оти­шли су на ле­во. Из Па­ри­за су до­шли као „над­ре­а­ли­сти” а у Бе­о­гра­ду су убр­зо по­ста­ли и ко­му­ни­сти те ко­нач­но Бро­зо­ви ам­ба­са­до­ри и ко­ме­са­ри за кул­ту­ру. Пи­сци-рат­ни­ци, по­пут Цр­њан­ског, Кра­ко­ва или Ва­си­ћа, оти­шли су на де­сно, у смрт или еми­гра­ци­ју. Ту ква­ли­та­тив­ну раз­де­ли­ну људ­ског ма­те­ри­ја­ла про­ду­био је Цр­њан­ски ка­да је устао у од­бра­ну „окле­ве­та­ног ра­та”, про­тив „па­ци­фи­зма” истих „Па­ри­зли­ја”, на­звав­ши их, пре­зри­во, све од­ре­да, „са­лон­ским ко­му­ни­сти­ма”.

Не­ка осе­тљи­ви­ја оп­ти­ка мо­гла би уо­чи­ти ка­ко је та раз­де­ли­на ис­тра­ја­ла кроз цео XX век, до на­ших да­на. Све­до­чи јед­на ис­по­вест Мом­чи­ла Се­ли­ћа, ис­пи­са­на 1994. го­ди­не, у књи­зи рат­них из­ве­шта­ја На­пад на Гор­њи Клак:

„Ср­би су у ра­ту — ми — и из ње­га нам не­ма из­ла­ска до вој­ном по­бе­дом, све дру­го би­ће по­раз. И то вој­ни; та­да ће­мо се при­се­ти­ти ко­сов­ског ми­та, и шта све то за­пра­во зна­чи; ка­да нам стра­ни МР-ији бу­ду ше­та­ли ули­ца­ма, или се ма­ли, ме­ти­ља­ви Фран­цу­зи бу­ду дер­ња­ли по на­шим ка­фи­ћи­ма, ке­зе­ћи нам се као Хо­тен­то­ти­ма (а то­га је већ би­ло без­бе­ли); прет­по­ста­вљам да то не­ће сме­та­ти љу­ди­ма из бе­о­град­ског ви­со­ког дру­штва ко­ји ми већ при­ла­зе на ули­ци, не пред­ста­вив­ши се, да би ме пљу­ва­ли због рат­ног ху­шка­ња, ан­ти­се­ми­ти­зма, фа­ши­зма, и ко­је­че­га дру­гог, ви­дљи­вог са­мо њи­ма, у њи­хо­вој бес­крај­ној тан­ко­ћут­но­сти за ор­то­док­си­ју сва­ког тре­нут­ка, и вре­ме­на.”

 

„Ко не уче­ству­је не мо­же су­ди­ти о ра­ту”

 

Ако оста­ви­мо по стра­ни трај­но по­до­зре­ње бра­ни­ла­ца „окле­ве­та­ног ра­та” да се ми­ли­тант­ни „па­ци­фи­зам” ла­жно пред­ста­вља — да је то за­пра­во про­ду­же­так ра­та, али дру­гим сред­стви­ма и у слу­жби не­при­ја­тељ­ске стра­те­ги­је под­ри­ва­ња бор­бе­ног мо­ра­ла на­ме­ра­че­не жр­тве — оста­је чи­ње­ни­ца да ре­че­не ви­со­ке од­бра­не ни­ка­да и ниг­де ни­су ве­ли­ча­ле рат ра­ди ра­та, ни­ти ху­шка­ле у рат, већ су бра­ни­ле рат­но ис­ку­ство, ра­не и жр­тве од ла­жи и ру­га­ња. И ни­су у пи­та­њу са­мо ла­жи ку­ди­те­ља већ и апо­ло­ге­та ра­та. Ве­ли­ки европ­ски пи­сци ко­ји су ис­ку­си­ли рат зна­ју да је ње­го­ва су­шти­на да­ле­ко из­над ре­чи и кле­вет­ни­ка, као и хва­ли­те­ља, што упр­кос раз­ли­ка има­ју не­што али бит­но за­јед­нич­ко: го­во­ре из ду­бо­ке по­за­ди­не о не­че­му што ни­су, ни­ти има­ју на­ме­ре да ствар­но су­о­че и до­жи­ве. Све­до­чи Ернст Јин­гер, да­ју­ћи сам се­би спо­знај­ни за­да­так на стра­ни­ца­ма рат­ног днев­ни­ка, од 26. ма­ја 1944. го­ди­не:

„Мо­ра се би­ти спо­со­бан за спо­зна­ју ло­ги­ке на­си­ља и па­зи­ти се од за­па­да­ња у ле­пе ла­ки­ров­ке ти­па Ми­јеа и Ре­на­на, јед­на­ко као и од ,швај­ца­ри­за­ци­је’, од бе­срам­не уло­ге гра­ђа­ни­на што са вр­ха не­ког без­бед­ног кро­ва про­по­ве­да о мо­ра­лу уче­сни­ци­ма јед­не ужа­сне ак­ци­је. Ко не уче­ству­је у су­ко­бу мо­же да се за­хва­ли Го­спо­ду Бо­гу, али не­ма ни нај­ма­ње пра­во да бу­де при­знат као не­ка­кав су­ди­ја.”

Љу­ди на ва­тре­ним ли­ни­ја­ма и у ду­бо­кој по­за­ди­ни су то­ли­ко по­лар­но уда­ље­ни да је вој­ни­ку у пр­вим ре­до­ви­ма че­сто не са­мо про­стор­но већ и мо­рал­но мно­го бли­жи не­по­сред­ни не­при­ја­тељ што му пре­ти смр­ћу не­го су­на­род­ник или су­гра­ђа­нин из пре­сто­ни­це. И то је до­бро уо­чио Бе­ла Хам­ваш као не­што „нај­о­па­сни­је у ко­лек­тив­ној ат­мос­фе­ри фрон­та”:

„Вој­ник не­при­ја­те­ља људ­ски осе­ћа бли­жим не­го оног из ма­тич­не зе­мље; у од­ре­ђе­ним екс­трем­ним слу­ча­је­ви­ма вој­ник жи­ви ску­па у за­јед­ни­ци с не­при­ја­тељ­ским вој­ни­ком, јер је с њим на истом ступ­њу ран­га по­сто­ја­ња и су­прот­ста­вља се оно­ме из ма­тич­не зе­мље.”

Нај­спек­та­ку­лар­ни­ју по­твр­ду из­ло­же­ног Хам­ва­ше­вог опа­жа­ња пру­жио је пу­ков­ник Waf­fen-SS Ле­он Де­грел, твр­де­ћи, у сво­јим рат­ним се­ћа­њи­ма, да су вој­ни­ци си­ла Осо­ви­не, на Ис­точ­ном фрон­ту, „у ро­ку од шест ме­се­ци ли­стом по­ста­ли стра­сни ру­со­фи­ли”. За­до­је­ни на­ци­стич­ком про­па­ган­дом, ко­ја им је ство­ри­ла пред­ра­су­ду о Ру­си­ма као не­кој ни­жој вр­сти, бли­жој жи­во­ти­ња­ма не­го љу­ди­ма, они су, по ре­чи­ма Ле­о­на Де­гре­ла, на Ис­точ­ном фрон­ту за­па­ње­но от­кри­ва­ли да је не­при­ја­тељ не са­мо сво­јим фи­зич­ким из­гле­дом већ и хе­ро­и­змом мно­го бли­жи од њих про­па­ги­ра­ном „ариј­ском иде­а­лу”. Уз­гред ре­че­но, Де­грел — ко­ме је Адолф Хи­тлер упу­тио је­дин­стве­ну јав­ну по­хва­лу, ре­кав­ши да би у слу­ча­ју свог очин­ства нај­ви­ше же­лео да му син бу­де ње­му на­лик — до смр­ти је остао за­ди­вљен Ру­си­ма. Пре не­ко­ли­ко го­ди­на, уо­чи од­ла­ска на онај свет, ру­ском до­пи­сни­ку не­дељ­ни­ка Зав­тра, ко­ји га је по­се­тио у ње­го­вом ма­дрид­ском ег­зи­лу, по­ве­рио је ка­ко је­ди­не на­де у спас Евро­пе и Евро­пља­на по­ла­же у Ру­се и Ру­си­ју. Што би срп­ски на­род ре­као, да је то чуо или про­чи­тао, Хи­тлер би се пре­вр­нуо у гро­бу.

 

Ср­бин у уста­шком шта­бу

 

На ва­тре­ним ли­ни­ја­ма са­го­ре­ва­ју или бле­де све кла­сне и обра­зов­не, па и иде­о­ло­шке те по­ли­тич­ке раз­ли­ке и огра­де свој­стве­не мир­но­доп­ским вре­ме­ни­ма и про­сто­ри­ма. Ту се љу­ди углав­ном де­ле са­мо на бор­це и не­бор­це, на сме­ле и ку­ка­ви­це, му­шкар­це и де­зер­те­ре.

Сад ми, при­зван Хам­ва­ше­вим опа­жа­њем и по­след­њим ре­до­ви­ма, с пу­те­ва се­ћа­ња до­ла­зи је­дан при­зор из шта­ба спе­ци­јал­не по­строј­бе бој­не „Све­ти Или­ја Гро­мов­ник”, ко­ја је деј­ство­ва­ла у са­ста­ву 111. бри­га­де Хр­ват­ског ви­је­ћа од­бра­не, на про­сто­ру Жеп­че, где сам се об­рео, кра­јем ле­та 1993. го­ди­не, у ма­скир­ној уни­фор­ми али са­мо са лич­ним на­о­ру­жа­њем. Го­ре су од­је­ки­ва­ле од паљ­бе и де­то­на­ци­ја: му­сли­ма­ни су ма­сов­но и же­сто­ко ју­ри­ша­ли на стра­те­шки ве­о­ма зна­чај­ни срп­ски по­ло­жај код Со­чи­ва, ко­ји је остао без за­шти­те не са­мо те­шке ар­ти­ље­ри­је већ и ми­но­ба­ца­ча. Ка­ко сам прет­ход­но са­знао у срп­ском шта­бу — из ко­га сам се по­том упу­тио ка Но­вом Ше­хе­ру, ка уста­ша­ма — за­ду­же­ни за ми­но­ба­ца­че су не­где за­гу­би­ли по­треб­ну ма­пу а ко­ман­дант те­шке ар­ти­ље­ри­је је „оти­шао не­где на те­рен у из­ви­ђа­ње, по­нев­ши са со­бом све ма­пе”, без ко­јих ни­је би­ло мо­гу­ће деј­ство­ва­ти пре­ци­зно по не­при­ја­те­љу.

Док сам раз­го­ва­рао с мла­дим уста­ша­ма, ис­под фо­то­гра­фи­је Ан­те Па­ве­ли­ћа на др­ве­ној оста­ви за оруж­је, упао је, без ку­ца­ња, сав за­ди­хан и уне­зве­рен, је­дан ду­гај­ли­ја на шта­ка­ма и сео у пр­ву сто­ли­цу као у пр­ву по­моћ свом оча­ја­њу, ис­ту­рив­ши ис­пред се­бе сто­па­ло у гип­су као не­ко од­ли­ко­ва­ње. Ка­ко је сео — за­ку­као је да па­да срп­ска од­бра­на.

За­по­вед­ник бо­јов­ни­ка, Ма­то Ан­то­ло­вић, зу­ре­ћи у гипс, упи­тао га је, то­бо­же бри­жно и ра­до­зна­ло, где је за­ра­дио ме­так баш у сто­па­ло. Ко то не зна, ва­ља му об­ја­сни­ти: сто­па­ло је нај­че­шћа ме­та са­мо­ра­ња­ва­ња де­зер­те­ра. Осум­њи­че­ни је ско­чио на шта­ке и за­мла­та­рао ру­ка­ма:

„Ма ка­ко гдје? На по­ло­жа­ју! Ма чуј­те, љу­ди, ма ви сте скроз нео­збиљ­ни! Па­ло је Со­чи­во, па­ло је Кур­бле а су­тра ће па­сти Те­слић и ни­ко их ви­ше не­ће за­др­жа­ти … све до Ба­ња­лу­ке!”

Су­о­чен са не­про­зир­ним ли­ци­ма бо­јов­ни­ка обра­тио се Ср­би­ну, пре­кли­њу­ћи за по­моћ:

„Учи­ни­те не­што! Ако не по­вра­ти­те по­ло­жај и ви сте а и ми смо на­чи­сто го­то­ви!”

Ма­то Ан­то­ло­вић ми је упу­тио је­дан ко­си по­глед иро­ни­је с ко­јом је на­миг­нуо знак да не це­ним хр­ват­ски про­сек по том узо­р­ку скло­но­сти па­ни­ци. Ду­бо­ко уз­дах­нув­ши, не­ки мла­ди уста­шки глас ми је сет­но до­шап­нуо:

„Ето, ви­ди­те, та­кви су нам на­ши вај­ни до­мо­бра­ни. Да ни­је нас уста­ша…”

У том тре­нут­ку, тим мла­дим уста­ша­ма био је мо­рал­но мно­го бли­жи а мо­жда и дра­жи Ср­бин, из не­при­ја­тељ­ских ре­до­ва, не­го њи­хов су­на­род­ник и не­су­ђе­ни са­бо­рац.

 

„Евро­па је мр­тва”

 

По­не­кад, осо­би­то та­мо где по­сто­ји свест да су обе за­ра­ће­не стра­не осу­ђе­не јед­на­ко на по­раз, из­ра­зи по­што­ва­ња из­ме­ђу не­при­ја­те­ља мо­гу да по­при­ме и раз­ме­ре ви­ше со­ли­дар­но­сти. Ма­ла­пар­те­о­ва све­до­чан­ства о Дру­гом свет­ском ра­ту су бре­ме­ни­та та­квим при­ме­ри­ма. У јед­ном од тих при­ме­ра, ко­је чи­та­мо на стра­ни­ца­ма Тру­ла мај­ка, на по­зив нор­ве­шких пар­ти­за­на фин­ски вој­ни ле­кар од­ла­зи да ле­чи те­шко ра­ње­ног ру­ског вој­ни­ка, ко­ме је ган­гре­на за­хва­ти­ла но­гу. При­су­тан је Ма­ла­пар­те, ко­га је фин­ски ле­кар, по име­ну Швар­стром, по­вео са со­бом код не­при­ја­те­ља, дру­штва ра­ди:

„ — Ве­сти с ра­ди­ја су до­бре: — ре­че ра­ње­ник, — Ен­гле­зи су ушли у Фи­рен­цу.

— Њи­хо­ва ствар — ре­кох.

— Ни­је вам жао? — ре­че ра­ње­ник.

— Ни­ма­ло, — ре­кох.

— Ни­ма­ло је ма­ло пре­ма­ло — ре­че ра­ње­ник гле­да­ју­ћи ме.

— Ни­ма­ло. Ни­шта ме се то не ти­че. Да су Нем­ци ушли у Мо­скву, јед­на­ко ни­шта ме се не би ти­ца­ло.

— Овај рат Вас не за­ни­ма?

— Уоп­ште ме не за­ни­ма.

Ра­ње­ник је по­чео да се сме­је а Швар­стром ме по­гле­да.

— Има­те пра­во, — ре­че ра­ње­ник, — овај рат је зна­ча­јан са­мо због јед­ног раз­ло­га: убио је Евро­пу.

— Упра­во та­ко, — ре­кох.

— Би­ла је Евро­па већ мр­тва и пре ње­га, — ре­че ра­ње­ник.

— Са­свим из­ве­сно. Али то ни­су сви зна­ли. Сад сви зна­ју: Евро­па је мр­тва.

— И за­то Вас не за­ни­ма да зна­те ка­ко ће се за­вр­ши­ти овај рат?

— Упра­во та­ко.” <

 

 

***

ПИ­СЦИ БО­ГА МАР­СА (3)

Да ли смрт бо­ли?

 

Ка­ко са­вла­да­ти са­мрт­ни страх ду­ше? Где на­ћи во­љу за од­бра­ном др­жа­ве у ко­ју се не­ма по­ве­ре­ња? Ка­ко гла­си нај­го­ри рат­но­ху­шкач­ки го­вор? За­што рат­ни из­ве­шта­ји Не­бој­ше Је­ври­ћа ни­су пре­по­руч­љи­ви фран­цу­ском чи­та­ли­шту? Ево од­го­во­ра

 

 

Прем­да ве­тро­ви ра­та уме­ју да об­у­зму те по­не­су и стра­сти нај­по­сто­ја­ни­јих ду­ша пи­са­ца бо­га Мар­са, у спи­си­ма оних нај­бо­љих ни­је мо­гу­ће на­ћи ни је­дан је­ди­ни ре­дак из­ли­ва мр­жње пре­ма не­при­ја­те­љу с оне стра­не ва­тре­не ли­ни­је. Уо­ста­лом, пре­ма јед­ном не­пи­са­ном пра­ви­лу ви­со­ке књи­жев­не ве­шти­не, вр­ли про­зни пи­сац не сме да зло­у­по­тре­бља­ва не­моћ ли­ко­ва ко­је опи­су­је или ства­ра и ко­ји су сто­га пот­пу­но пре­пу­ште­ни на ми­лост или не­ми­лост ње­го­ве во­ље или зло­во­ље. И пре­ма ли­ко­ви­ма чи­ји су му по­гле­ди на свет нај­ви­ше ту­ђи или нај­мр­ски­ји — вр­ли пи­сац мо­ра би­ти џен­тлмен те их снаб­де­ти нај­ја­чим рас­по­ло­жи­вим ар­гу­мен­ти­ма. Оту­да су ве­ли­ки ро­ма­ни нај­бо­љих европ­ских пи­са­ца — од До­сто­јев­ског и Тол­сто­ја до Стен­да­ла и Ма­на — сце­не уз­бу­дљи­вих идеј­них дво­бо­ја или ви­ше­бо­ја, пред ко­ји­ма чи­та­лац че­сто ни­је у ста­њу да спо­зна ко­јој стра­ни у су­ко­бу се пи­сац при­кла­ња.

Под све­тлом из­ло­же­не етич­ке ди­мен­зи­је ви­со­ке књи­жев­но­сти ра­зу­мљи­во је што у рат­ним из­ве­шта­ји­ма и све­до­че­њи­ма ве­ли­ких пи­са­ца ни­је мо­гу­ће на­ћи ни по­зи­ве на уби­ја­ње не­при­ја­те­ља. Пр­ви по­ве­сни, од­но­сно нај­древ­ни­ји све­док та­квог етич­ког пра­ви­ла је Хо­мер: прем­да је из­ве­сно ра­то­вао у ре­до­ви­ма Аха­ја­ца, он је, у Или­ја­ди, с до­стој­ним по­што­ва­њем па и ди­вље­њем опе­вао и под­ви­ге тро­јан­ских ју­на­ка.

Ка­ко све­до­чи рат­на по­вест, рат­но­ху­шкач­ке по­зи­ве и уби­лач­ке на­го­во­ре ис­пи­си­ва­ли су са­мо ло­ши или про­сеч­ни пи­сци, по пра­ви­лу из да­ле­ке, без­бед­не или удоб­не по­за­ди­не. Мо­жда нај­стра­шни­је осве­до­че­ње та­квог беш­ча­шћа пру­жио је, одав­но за­бо­ра­вље­ни, Иља Ерен­бург, обра­ћа­ју­ћи се ру­ском вој­ни­ку са на­слов­не стра­ни­це мо­сков­ске Прав­де од 24. ју­ла 1942. го­ди­не, иза­звав­ши по­том згра­жа­ње чак и Јо­си­фа Ви­са­ри­о­но­ви­ча Ста­љи­на:

„Нем­ци ни­су љу­ди. Од­са­да реч Не­мац је за нас нај­стра­шни­је про­клет­ство. Од­са­да реч Не­мац оки­да ороз на пу­шци. Не­ће­мо го­во­ри­ти. Не­ће­мо не­го­до­ва­ти. Уби­ја­ће­мо. Ако у јед­ном да­ну ни­си убио бар јед­ног Нем­ца — дан ти је про­пао. Ако ми­слиш да ће уме­сто те­бе Нем­ца уби­ти твој су­сед — ни­си схва­тио прет­њу. Ако ти не уби­јеш Нем­ца — Не­мац ће уби­ти те­бе. Узе­ће тво­је нај­бли­же да их му­чи у сво­јој про­кле­тој Не­мач­кој. Ако не мо­жеш да уби­јеш Нем­ца мет­ком, убиј га ба­јо­не­том. Ако је на твом сек­то­ру за­тиш­је, ако че­каш бит­ку, убиј Нем­ца пре бит­ке. Ако оста­виш Нем­ца у жи­во­ту, Не­мац ће обе­си­ти Ру­са и обеш­ча­сти­ће ру­ску же­ну. Ако си убио јед­ног Нем­ца — убиј и дру­гог. Не­ма за нас ни­шта ми­ли­је од не­мач­ких ле­ше­ва. Не број да­не. Не број ки­ло­ме­тре. Број је­ди­но Нем­це ко­је си убио. Убиј Нем­ца! — то те мо­ли ста­ри­ца мај­ка. Убиј Нем­ца! — то те мо­ли де­те. Убиј Нем­ца! — то ва­пи род­на гру­да. Не про­ма­ши. Не про­пу­сти. Убиј!”

 

По­след­ња по­ру­ка гро­фа Ан­то­а­на де Сент-Ег­зи­пе­ри­ја

 

Је­дан од нај­о­дур­ни­јих по­сту­па­ка рат­не про­па­ган­де је на­сто­ја­ње да се ве­штач­ки на­до­ме­сти не­до­ста­так ва­ља­них мо­ти­ва­ци­ја за бор­бу. На тај не­до­ста­так ука­зу­је гроф Ан­то­ан де Сент-Ег­зи­пе­ри у сво­јим бе­ле­шка­ма, ис­пи­са­ним то­ком крат­ко­трај­ног ра­та из­ме­ђу Фран­цу­ске и Не­мач­ке, на ме­сту где од­го­ва­ра кри­ти­ци пи­сца и са­бор­ца Ро­бе­ра Бра­зи­ла­ка да ње­гов ра­ди­о­фон­ски по­зив у од­бра­ну отаџ­би­не па­ти од хро­нич­но „не­у­ку­сног ли­ри­зма”:

„Ка­да сам про­чи­тао Бра­зи­ла­ков чла­нак, у ко­ме ми оштро за­ме­ра, као не­у­ку­сност, ина­че сла­ба­шну до­зу ли­ри­зма или па­те­тич­но­сти, ко­ја је та­ко ма­ло про­ши­ри­ла мој ра­ди­о­фон­ски го­вор, схва­тио сам ко­ли­ко смо бли­зу сло­ма. Јер ни тај ли­ри­зам, ни­ти та па­те­тич­ност не би ње­му — ни­ти ме­ни — из­гле­да­ли та­ко сме­шни да су по­ти­ца­ли од не­ког на­ци­сте. Али за нас су без ду­бо­ке га­ран­ци­је. И ка­ко бих ја мо­гао да по­ги­нем ви­чу­ћи Жи­ве­ла Фран­цу­ска? Из­гле­дао бих пре­тен­ци­о­зан и не­ак­ту­е­лан. Али дру­ги мо­гу да ги­ну ви­чу­ћи Heil Hi­tler.”

Је­дан од нај­те­жих за­да­та­ка бор­ца је ка­да — због не­ве­ри­ца или сум­њи у ва­ља­ност др­жа­ве ко­ју тре­ба да бра­ни — мо­ти­ва­ци­је за ње­ну од­бра­ну мо­ра да по­тра­жи је­ди­но у са­мом се­би, у свом уму и сво­јој ду­ши. У свом по­след­њем пи­сму, од 30. ју­ла 1944. го­ди­не, по­сла­том дан уо­чи свог по­след­њег ле­та, са ко­га се ни­је вра­тио, гроф Ан­то­ан де Сент-Ег­зи­пе­ри осве­тља­ва је­дан пут из­вр­ше­ња та­квог за­дат­ка, ми­мо зва­нич­не рат­не про­па­ган­де:

„Не до­ди­ру­ју ме си­ље­ња на мр­жњу, на без­об­зир­ност и на га­до­сти ко­је они зо­ву ус­пра­вља­њем… Под опа­сно­сти­ма ра­та ја сам го­љи и ого­ље­ни­ји не­го што се чи­ни мо­гу­ћим. Ап­со­лут­но чист. Пре не­ки дан из­не­на­ди­ли су ме лов­ци. Је­два сам им из­бе­гао. Осе­ћао сам се та­да пот­пу­но бла­же­но. Ни­је да због не­ког спорт­ског или рат­нич­ког де­ли­ри­ју­ма ја ви­ше не осе­ћам (опа­сно­сти) већ за­то што ви­ше не раз­у­мем ишта дру­го до ква­ли­тет су­шти­не. Вр­ли­на — то је спа­сти фран­цу­ско ду­хов­но на­сле­ђе, што по­чи­ва чу­ва­но у би­бли­о­те­ци Кар­пен­тра­са. То је ше­та­ти се, ого­љен, ави­о­ном. То је учи­ти де­цу да чи­та­ју. То је при­ста­ти би­ти уби­јен као обич­ни те­сар. Они су отаџ­би­на… Не ја: ја сам од отаџ­би­не. Си­ро­та отаџ­би­на.”

 

Цр­ним ху­мо­ром про­тив смр­ти

 

У сва­ко­днев­ном мир­но­доп­ском жи­во­ту про­сеч­ног мо­дер­ног гра­ђа­ни­на — чи­је су ми­сли спо­ља усло­вља­ва­не а осе­ћа­ња успа­ва­на или ане­сте­зи­ра­на — ум и ду­ша су обич­но из­ме­ша­ни до не­раз­ли­ко­ва­ња. Ни­је та­ко на ра­ти­шту. Же­сто­ки до­жи­вљај рат­ног ста­ња у уче­сни­ци­ма про­ду­бљу­је при­род­но и спо­знај­но ра­сто­ја­ње из­ме­ђу ума и ду­ше ско­ро до по­лар­них су­прот­но­сти. Ту се по­твр­ђу­је уче­ње мно­гих му­дра­ца — по­чев­ши од Пла­то­на — да је ум из­ван или из­над сва­ке стра­сти те да не осе­ћа бол и пат­њу, као ни сре­ћу или бла­жен­ство.

Па­те­ћи под те­ре­том бо­ла и ужа­са, стреп­њи и стра­ха од смрт­них прет­њи, ду­ша на­сто­ји да се из­ме­сти, рас­по­ла­жу­ћи са­мо с пар из­ла­за, од бек­ства, да­кле де­зер­тер­ства, до опо­на­ша­ња сто­ич­ког ста­ва ума. Или смо мо­жда бли­жи исти­ни ако, уме­сто о опо­на­ша­њу, го­во­ри­мо о по­кре­ту сре­ди­шњег те­жи­шта би­ћа од до­ме­на ду­ше ка сфе­ри ума? Јед­но је из­ве­сно: у сва­ко­днев­ном го­во­ру бо­ра­ца на ва­тре­ним ли­ни­ја­ма то опо­на­ша­ње ум­не без­о­се­ћај­но­сти, или из­ме­шта­ње те­жи­шта би­ћа у твр­ђа­ву ума, нај­че­шће се ис­по­ља­ва кроз скло­но­сти да се смр­ти па и мо­гућ­но­сти соп­стве­не по­ги­би­је из­ру­гу­ју цр­ним ху­мо­ром и по­ша­ли­ца­ма, уз оп­шти, мрач­ни смех и тра­гич­ну ве­се­лост.

Убе­дљи­ве при­ме­ре те од­брам­бе­не уло­ге цр­ног ху­мо­ра пру­жа­ју рат­ни из­ве­шта­ји Не­бој­ше Је­ври­ћа, ко­ји је на рас­пи­ти­ва­ња згра­ну­тог (бео)гра­ђан­ства о то­ме за­што од­ла­зи на ра­ти­шта, с гла­вом у тор­би, по сте­че­ној на­ви­ци оби­ча­вао да од­го­ва­ра ка­ко то чи­ни са­мо за­то да би уло­вио не­ку до­бру при­чу. Сад чи­там — у не­кој вр­сти књи­жев­не а нео­бја­вље­не пре­по­ру­ке, ко­ју ми је дао на увид — ка­ко ту при­чу ис­ти­че као ме­ту и пи­сци­ма што за њим до­ла­зе:

„Ко­ра­чај пре­ма стра­ху и не бој се бо­ла, ако же­лиш до­бру при­чу. При­ђи до­вољ­но бли­зу. И то је све. Мај­ка је јед­на и ка­да ви­диш да је ту­ку не пи­тај је ли кри­ва. Шта ако је пја­на уро­ка­на, ако по­ср­ће. Не­маш дви­је мај­ке. Она јед­на је и је­ди­на.

Из це­лог све­та до­ла­зи­ли су да ви­де нас, ко­ји смо у пе­ћи­на­ма Бал­ка­на твр­ди­ли да чу­ва­мо срп­ски Екс­ка­ли­бур, мач Но­ва­ка са Ро­ма­ни­је. А на­ши пи­сци су од­би­ја­ли да пре­ђу ри­је­ку. Ни­сам их ра­зу­мио али им за­ви­дим.

Да ли се ис­пла­ти­ло? Не бих во­лио да ни­кад, ни­гдје и ни­ко по­но­ви мо­је пу­то­ва­ње. Ци­је­на је пре­ску­па.

Звук и смрт ви­ђе­ни у исто ври­је­ме по­ста­ну јед­но: Па­вло­вљев ре­флекс смр­ти. Звук иза­зи­ва бол. Тре­шњев цвет и смрт ви­ђе­ни у исто вре­ме. И тре­шњев цвет бо­ли.

И јед­на је­ди­на, нај­кра­ћа срп­ска рат­на при­ча:

Иди по ви­но ДВО­НО­ГИ — ре­че Ду­ле Марс.

Ду­ле Марс је имао са­мо јед­но око и јед­ну ру­ку.

Оста­ло су од­ни­је­ле ми­не.”

Мо­жда је не­ком по­треб­но ис­та­ћи ка­ко се Мај­ка, о ко­јој го­во­ри Је­врић у свом упут­ству, за­пра­во зо­ве Ср­би­ја. А Ду­ле Марс је хе­рој ко­га је и пи­сац ових ре­до­ва имао част да упо­зна.

 

Без од­бра­не од ло­ги­ке ра­та

 

Ипак, по­сто­је и мно­го го­ри уде­си и гу­би­ци. Мо­жда нај­го­ри учи­нак рат по­сти­же осва­ја­ју­ћи сво­јом ло­ги­ком она би­ћа ко­ја не по­се­ду­ју ни­ка­кве уну­тра­шње са­мо­за­шти­те од ње­них по­ша­сти. Та­кав је­дан слу­чај Је­врић је опи­сао у рат­ном из­ве­шта­ју об­ја­вље­ном на стра­ни­ца­ма Ду­ге од 23. ав­гу­ста 1994. го­ди­не:

„Из по­дру­ма ку­ће из­вла­чио се дје­чак. Ни­је му би­ло ви­ше од де­сет го­ди­на. У ру­ци је но­сио праћ­ку. Као да се то ње­га ни­шта не ти­че, ску­пља ка­мен­чи­ће по пра­шња­вој се­о­ској џа­ди. Ску­пља и ду­го би­ра пра­ви. Он­да при­ла­зи за­пре­жним пре­вр­ну­тим ко­ли­ма. Ту је у за­сје­ди. И по­чи­ње да га­ђа из свог за­кло­на. Га­ђа мр­тва­ца ко­ји се рас­па­да, ту, на ули­ци, у гла­ву.

Под­не је.

Ро­је­ви му­ва се по­ди­жу са мр­тва­ца.

,Чи­ји си ти ма­ли?’ — пи­та га круп­на озно­је­на вој­ни­чи­на за­ра­сла у бра­ду.

,Ни­чи­ји.’

,Ка­ко ни­чи­ји?’

,Та­ко, ни­чи­ји… Та­та ми је Хр­ват, мај­ка Срп­ки­ња, а ја сам ни­чи­ји… Та­ко су ми ре­кли, да сам ни­чи­ји.’

И на­ста­вља да га­ђа мр­твог вој­ни­ка у гла­ву. Вој­ни­чи­на бри­ше че­ло и узи­ма га за ру­ку.

,Хај­де да те во­дим код нас на ру­чак.’

,Че­кај да га овје­рим.’

,Ко­га да овје­риш?’

,Па, оног што ле­жи та­мо. Снај­пе­ри­ста уви­јек га­ђа у тр­бух. Он­да са­че­ка дру­ге да до­ђу да ва­де ра­ње­ног. Тек он­да ра­ње­ног овје­ри. Кад по­ра­стем, ја ћу да бу­дем снај­пе­ри­ста’.”

Ка­да сам сво­је­вре­ме­но упи­тао Вла­ди­ми­ра Ди­ми­три­је­ви­ћа, ди­рек­то­ра из­да­вач­ког пред­у­зе­ћа L’A­ge d’Hom­me, да ли ће об­ја­ви­ти, на фран­цу­ском је­зи­ку, ро­ман Не­бој­ше Је­ври­ћа Срп­ски ру­лет, ко­ји сам му пре­по­ру­чио, он је за­вр­тео гла­вом и с уз­да­хом об­ја­снио:

„Фран­цу­ски, тан­ко­ћут­ни чи­та­лац ни­је ви­ше спре­ман за та­кве лек­ти­ре. Дао сам мо­јим фран­цу­ским при­ја­те­љи­ма, као штих-про­бу, да про­чи­та­ју не­ко­ли­ко стра­ни­ца из Днев­ни­ка бло­ка­де Мо­ме Ка­по­ра. Ре­кли су ми да им се ко­са ди­за­ла на гла­ви док су га чи­та­ли. Мо­жеш ми­сли­ти ко­ли­ко би се ужа­сну­ли кад би чи­та­ли Је­ври­ћа.”

 

Јин­ге­ро­во ис­ку­ство за­гр­ља­ја смр­ти

 

Ка­ко ду­ша и ум раз­ли­чи­то од­го­ва­ра­ју на иза­зо­ве смр­ти убе­дљи­во све­до­чи Ернст Јин­гер у свом рат­ном днев­ни­ку-ро­ма­ну Че­лич­не бу­ре. Ка­да је не­при­ја­тељ­ска гра­на­та па­ла у сред че­те ко­јом је ко­ман­до­вао, са гво­зде­ним кр­стом за хра­брост на гру­ди­ма, пр­ви по­рив био је онај ужа­сну­те ду­ше:

„Ус­тах по­лу­мр­тав. У ве­ли­ком кра­те­ру ре­де­ни­ци ми­тра­ље­за, ужа­ре­ни екс­пло­зи­јом, иси­ја­ва­ли су јар­ку цр­ве­ну све­тлост ко­ја је про­си­ја­ва­ла кроз гу­сти дим у ком се гр­чи­ла ма­са за­па­ље­них те­ла. Пре­жи­ве­ли, ско­ро сен­ке у том мрач­ном све­тлу­ца­њу, бе­жа­ли су у свим прав­ци­ма. Раз­ди­ру­ћи кри­ци пат­ње и ва­па­ји за по­моћ чу­ли су се са свих стра­на. Та­ла­са­ње те там­не ма­се на дну за­ди­мље­ног и ужа­ре­ног кра­те­ра ства­ра­ло је ути­сак сце­не из па­кла, из нај­ду­бљег и нај­у­жа­сни­јег ам­би­са.

Остао сам па­ра­ли­сан, као ска­ме­њен од ужа­са; по­том сам на­гло устао и по­бе­гао у ноћ. Тек кад сам за­пао у не­ку ја­му до­био сам ја­сну пред­ста­ву о оном што се зби­ло. Не зна­ти, не ви­де­ти ви­ше ни­шта! Са­мо бе­жа­ти. А вој­ни­ци! Мо­рао сам се по­бри­ну­ти о њи­ма јер су ми би­ли по­ве­ре­ни. Смо­гох сна­ге да се вра­тим на ону сце­ну ужа­са.”

Су­де­ћи по Јин­ге­ро­вим све­до­че­њи­ма, ум уме и да пред­ња­чи над ду­шом те да пот­пу­но овла­да упра­во ка­да је те­ло нај­го­ре по­го­ђе­но, ка­да је од­ба­че­но до иви­це ам­би­са зва­ног смрт:

„Упра­во у тре­нут­ку ка­да сам пре­ла­зио пре­ко јед­ног бри­жљи­ви­је уре­ђе­ног ро­ва сна­жан удар у гру­ди за­у­ста­вио ми је дах. С ви­со­ким кри­ком, ко­ји је, учи­ни­ло ми се, из­ва­дио сав ва­здух из мо­јих гру­ди, окре­нуо сам се око се­бе и пао уз зве­кет ме­тал­них пред­ме­та ко­је сам имао на се­би.

Тог пу­та ме је до­и­ста за­де­си­ло. У истом тре­нут­ку уда­р­ца схва­тио сам да ми је ме­так пре­се­као жи­вот у ко­ре­ну. На пу­ту ка Мо­ри­ју осе­тио сам ру­ку смр­ти, али овог пу­та она је сте­за­ла чвр­шће и од­луч­ни­је. Док сам те­шко па­дао на дно ро­ва, имао сам уве­ре­ње да сам ко­нач­но из­гу­бљен. Ипак, за­чу­до, тај тре­ну­так био је је­дан од ве­о­ма рет­ких за ко­је мо­гу ре­ћи да сам у њи­ма био до­и­ста сре­ћан. У том ча­су, као под све­тло­шћу лам­пе, спо­знао сам цео свој жи­вот у ње­го­вој нај­ин­тим­ни­јој су­шти­ни. Осе­тио сам из­ве­сно из­не­на­ђе­ње због чи­ње­ни­це да он тре­ба да се окон­ча баш на тој тач­ки, али то из­не­на­ђе­ње, мо­рам при­зна­ти, би­ло је про­же­то сре­ћом. Осе­тио сам, ка­ко пуц­њи сла­бе, све ти­ши и ти­ши, као да то­нем ис­под кљу­ча­ју­ће по­вр­ши­не во­де. Где сам се на­ла­зио ни­је би­ло ви­ше ни ра­та, ни­ти не­при­ја­те­ља.”

 

Бом­бар­де­ри над Па­ри­зом — ја­го­де у бур­гунд­ском ви­ну

 

Су­де­ћи по по­то­њим Јин­ге­ро­вим ис­пи­си­ма ис­ку­ста­ва ра­та, тај нај­бли­жи су­срет са смр­ћу осло­бо­дио га је сва­ког зна­чај­ни­јег ути­ца­ја стреп­њи ду­ше за соп­стве­ни жи­вот. Је­дан при­мер је до­во­љан: док гра­ђан­ство Па­ри­за пред на­ле­ти­ма ан­гло­а­ме­рич­ких бом­бар­де­ра хр­ли у под­зем­на скло­ни­шта, Ернст Јин­гер, у уни­фор­ми офи­ци­ра не­мач­ке вој­ске, из­ла­зи на кров­ну те­ра­су хо­те­ла Rap­hael да у дру­штву ча­ше бур­гунд­ског ви­на, за­сла­ђе­ног ја­го­да­ма, осма­тра спек­такл, опи­сан на стра­ни­ци днев­ни­ка од 27. ма­ја 1944. го­ди­не:

„Си­ре­на за уз­бу­ну. Са ви­си­не кро­ва хо­те­ла Rap­hael ви­део сам ка­ко се из прав­ца Сен Жер­ме­на два пу­та ди­жу огром­ни обла­ци од екс­пло­зи­ја, док су се ја­та ави­о­на уда­ља­ва­ла на ве­ли­кој ви­си­ни. Реч је о на­па­ди­ма на мо­сто­ве над ре­ком. На­чин и след ме­ра пред­у­зе­тих про­тив при­сти­за­ња по­ја­ча­ња до­пу­шта­ју на­зи­ра­ње суп­тил­не ин­те­ли­ген­ци­је. То­ком дру­гог на­па­да, у су­тон, др­жао сам у ру­ци ча­шу бур­гунд­ца по ко­ме су пли­ва­ле ја­го­де. Град са сво­јим тор­ње­ви­ма и цр­ве­ним ку­по­ла­ма одр­жа­вао се с ужа­сном ле­по­том, сли­чан ча­ши­ци не­ког цве­та над­ле­та­ног смр­то­но­сном оплод­њом.”

Не­ко­ли­ко де­це­ни­ја ка­сни­је, не­ка но­ви­нар­ска за­па­ње­ност на­ве­де­ним др­жа­њем по­тра­жи­ла је и до­би­ла об­ја­шње­ње од ско­ро сто­го­ди­шњег Јин­ге­ра, не ма­ње из­не­на­ђе­ног та­квом за­пи­та­но­шћу:

„Зар се мо­гло оче­ки­ва­ти да се ја као не­ки миш скла­њам у под­зем­не ру­пе од Чер­чи­ло­вих прет­њи?”

Ако би све­до­че­ња ве­ли­ких пи­са­ца-рат­ни­ка о њи­хо­вим су­сре­ти­ма са смр­ћу ва­ља­ло са­же­ти у јед­ну је­ди­ну ре­че­ни­цу, не знам бо­љу од оне што ју је ис­пи­сао је­дан ано­ним­ни срп­ски бо­рац по свом тен­ку, ко­ји сам ви­део та­мо где се бра­ни­ла Ре­пу­бли­ка Срп­ска Кра­ји­на. Та ре­че­ни­ца гла­си: „Смрт не бо­ли.” Ту по­ру­ку Мо­мо Ка­пор је пре­у­зео као на­слов збир­ке сво­јих рат­них из­ве­шта­ја. <

 

 

***

ПИ­СЦИ БО­ГА МАР­СА (4)

Та­мо где су сви дру­го­ви

 

За­што не­ки пи­сци-рат­ни­ци ис­по­ве­да­ју у ми­ру „не­из­ле­чи­ву љу­бав” пре­ма ра­ту? Шта Ср­бе уда­ља­ва од Не­ма­ца а при­бли­жа­ва Пру­си­ма? Шта је Ста­ни­слав Кра­ков од­го­во­рио свом уја­ку, пу­ков­ни­ку Ми­ла­ну Не­ди­ћу, кад је он хтео да га по­ву­че с фрон­та? Ка­ква је на­че­ла др­жа­ња у по­ра­зу се­би про­пи­сао гроф де Сент-Ег­зи­пе­ри?

 

 

Не­ка ми бог Марс опро­сти што увод­не ре­чи у те­му рат­ног дру­гар­ства не­ћу по­ве­ри­ти не­ком од ње­го­вих вр­сних пи­са­ца већ јед­ном од њи­хо­вих чи­та­ла­ца. Реч је о пу­ков­ни­ку Је­зди­ми­ру Ла­ки­ће­ви­ћу ко­ји је у сед­мој де­це­ни­ји жи­во­та на­пу­стио пен­зи­о­нер­ску на­сло­ња­чу пред те­ле­ви­зо­ром да би сту­пио у од­бра­ну свог на­ро­да, пре­у­зев­ши ко­ман­ду над ар­ти­ље­ри­јом Хер­це­го­вач­ког кор­пу­са. У очи­ма ви­со­ких офи­ци­ра имао је са­мо јед­ну ма­ну, ко­ја им је слу­жи­ла за до­бро­ћуд­на за­дир­ки­ва­ња и уве­се­ља­ва­ња: био је и остао „не­из­ле­чи­ви” ле­ви­чар, то­ли­ко „не­из­ле­чив” да је од­би­јао да им се обра­ћа с про­пи­са­ним „го­спо­ди­не”, осло­вља­ва­ју­ћи упор­но све, зна­не и не­зна­не, с „дру­же”. Ка­да сам сте­као ње­го­ву на­кло­ност, кра­јем ле­та 1995. го­ди­не, на јед­ном ис­ту­ре­ном по­ло­жа­ју из­над Тре­би­ња, по­ло­жио је ру­ку на мо­је ра­ме и ре­као:

„Знам ја да ти не ми­ри­шеш мно­го ле­ви­ча­ре, али ја те по­шту­јем јер си чо­век од ин­те­гри­те­та. Од­мах си при­хва­тио да ти се обра­ћам са ,ти’ и не штре­цаш се кад те осло­вим са ,дру­же’. Ви­диш, те­би то не сме­та а сме­та овим но­во­ком­по­но­ва­ним де­сни­ча­ри­ма, све са­мим бив­шим и при­ви­ле­го­ва­ним чла­но­ви­ма Са­ве­за ко­му­ни­ста Ју­го­сла­ви­је, ко­ји се од­мах вре­ђа­ју, као да сам им мај­ку опсо­вао. Као: они су го­спо­да а не дру­го­ви! Ка­жем јед­ном ко­ле­ги: ,дру­же пу­ков­ни­че’ — а он, ко­ји је у ЈНА био за­ду­жен са­мо за марк­си­зам, мр­шти се и опо­ми­ње ме ка­ко тре­ба да га осло­вља­вам са ,го­спо­ди­не пу­ков­ни­че’. А ја он­да ње­га по­у­чим да Ре­марк ни­је на­пи­сао Три рат­на го­спо­ди­на не­го Три рат­на дру­га.”

Опа­жа­ње је ду­бље не­го што је ми­шље­но, јер је дру­гар­ство не са­мо те­мељ­ни услов рат­нич­ког жи­во­та већ и ње­гов нај­дра­го­це­ни­ји за­јед­нич­ки плод, ко­ме сви они што су га оку­си­ли до­жи­вот­но оста­ју ода­ни. У су­шти­ни, и са­ме ре­чи по­пут друг и дру­гар­ство ни­су до­вољ­не да озна­че зна­че­ња ко­ја сти­чу у ра­ту, а ко­ја се раз­ли­ку­ју од мир­но­доп­ских јед­на­ко као што се раз­ли­ку­је рат од ми­ра. За­то у је­зи­ци­ма по­пут ен­гле­ског, фран­цу­ског или ита­ли­јан­ског пи­сци бо­га Мар­са нај­ра­ди­је ко­ри­сте ре­чи ка­ма­рад и ка­ма­рад­ство да би озна­чи­ло рат­ног дру­га и рат­но дру­гар­ство. Ен­гле­ски пи­сац Но­ел Ко­вард та­кво ка­ма­рад­ство опи­су­је као не­ку вр­сту бри­жно­сти… што све др­жи за­јед­но и што је из­над све љу­ба­ви ко­ју има­те, не­што не­до­дир­љи­во и очај­нич­ки ле­по.

Мо­же се сло­бод­но ре­ћи да на ра­ти­шту на­да ни­је оно по­след­ње што чо­ве­ку пре­о­ста­је већ ка­ма­рад­ство. Уства­ри, у ра­ту, та­мо где по­сто­ји ка­ма­рад­ство, на­да је из­ли­шна јер оно са­др­жи не са­мо мно­го ја­чи под­сти­цај већ и сми­сао де­ло­твор­но­сти, из­над сва­ке бри­ге спрам по­бе­де или по­ра­за.

 

Пуц­њи у Бо­га

 

Ме­та­фи­зич­ку сна­гу тог ка­ма­рад­ства, од­но­сно рат­ног дру­гар­ства, убе­дљи­во осве­до­ча­ва је­дан од нај­зна­чај­ни­јих ства­ра­ла­ца XX ве­ка и из­ве­сно, уз Ерн­ста Јин­ге­ра, нај­о­штро­ви­ди­ји пи­сац бо­га Мар­са, ко­ји је са са­мо ше­сна­ест ле­та, сла­гав­ши уз­раст пред ре­грут­ном ко­ми­си­јом, сту­пио на по­при­ште Бал­кан­ског ра­та, во­ју­ју­ћи слав­но и ско­ро не­пре­кид­но до сво­је два­де­сет и тре­ће го­ди­не. Реч је, на­рав­но, о Ста­ни­сла­ву Кра­ко­ву. Ка­ко све­до­чи ње­гов ау­то­би­о­граф­ски ро­ман Жи­вот чо­ве­ка на Бал­ка­ну, то рат­но дру­гар­ство ка­ли се на нај­те­жим ис­пи­ти­ма, по­пут оних ко­је је срп­ска вој­ска по­ла­га­ла по­вла­че­ћи се пре­ко Ал­ба­ни­је, кроз студ, глад и под­ле за­се­де ал­бан­ских пљач­ка­ша:

„Не­ко­ли­ко пуц­ње­ва раз­ди­ру су­тон. Да ли се љу­ди уби­ја­ју? Пуц­ње­ви су из на­ших ре­до­ва, ис­пред и иза ме­не. Ви­дим јед­ног свог вој­ни­ка са пу­шком упе­ре­ном у не­бо.

— Шта ра­диш то?

— Пу­цам на Бо­га — од­го­ва­ра ми, по­мра­че­ног по­гле­да и по­лу­лу­дач­ког из­гле­да.

— Стр­пље­ње, са­мо стр­пље­ње, и ово­ме ће бр­зо би­ти крај — по­ку­ша­вам да га уми­рим. Пу­шке и да­ље пу­ца­ју и као да њи­хов пра­сак уми­ру­је љу­де ко­ји су бар ова­ко да­ли оду­шка свом стра­шном оча­ја­њу.”

Рат­ни ис­пи­ти са­го­ре­ва­ју у дру­жи­ни рат­ни­ка ско­ро све хи­је­рар­хиј­ске струк­ту­ре и по­де­ле свој­стве­не мир­но­доп­ском, гра­ђан­ском дру­штву, све ње­го­ве „осред­њо­сти”. Ту не­ма ни­ка­кве раз­ли­ке у до­ме­ну до­сто­јан­ства из­ме­ђу пле­ми­ћа и ра­та­ра, ин­те­лек­ту­ал­ца и рад­ни­ка, си­на бо­га­та­ша и си­на си­ро­ти­ње. Рат­на све­до­чан­ства Кра­ко­ва осве­тља­ва­ју пр­вен­ство срп­ске вој­ске у том до­ме­ну. Не­ма дру­гих при­ме­ра у би­бли­о­те­ка­ма пи­са­ца бо­га Мар­са да обич­ни вој­ник, ре­дов, мо­же као срп­ски сло­бод­но при­сту­пи­ти сто­лу где се­де ви­со­ки офи­ци­ри, па и ге­не­ра­ли, те на­кон ду­жних из­ра­за по­што­ва­ња и по­здра­ва бе­се­ди­ти с њи­ма као са се­би рав­ни­ма. У тој срп­ској вој­сци нај­ви­ши офи­ци­ри па и сам краљ де­ле са обич­ним вој­ни­ци­ма, јед­на­ко, сва­ко па и нај­ма­ње до­бро, а у злу сно­се те­рет нај­ви­ших ду­жно­сти и од­го­вор­но­сти. Офи­ци­ри су пр­ви на уда­ру не­при­ја­тељ­ства, и пр­ви у ју­ри­ши­ма. Мо­жда је из­ли­шно ис­ти­ца­ти да је та­кво пр­вен­ство по­губ­но, кад се осма­тра с тач­ке гле­ди­шта еко­но­ми­је ра­то­вод­ства, али ва­ља има­ти у ви­ду и чи­ње­ни­цу да је оно из­раз осе­ћа­ња ду­жно­сти и ча­сти, је­згра вред­но­сти ко­је се с оруж­јем у ру­ка­ма бра­не.

Ов­де је нео­п­ход­но ис­та­ћи да тај осе­ћај јед­на­ко­сти љу­ди по до­сто­јан­ству код Ср­ба ни­је ре­пу­бли­кан­ског или про­ле­тер­ског, од­но­сно про­ко­му­ни­стич­ког по­ре­кла. У пи­та­њу је осе­ћај из­ра­зи­то ари­сто­крат­ског по­ре­кла, ка­ко су уо­чи­ли мно­ги стра­ни на­мер­ни­ци и пут­ни­ци по срп­ским зе­мља­ма, то­ком XIX и по­чет­ком XX ве­ка. Не­мач­ки пу­то­пи­сац Гу­став Раш у књи­зи Све­ти­о­ник Ис­то­ка — Ср­би­ја и Ср­би све­до­чи да је ту „сва­ки Ср­бин пле­мић” те да је Ср­би­ма са­свим ту­ђе „осе­ћа­ње ни­жег пре­ма ви­шем, ка­кво има­ју Нем­ци, из­у­зев Пру­са: Ср­би оп­ште с ми­ни­стром, с на­чел­ни­ком, са се­на­то­ром и др­жав­ним са­вет­ни­ком јед­на­ко као са сво­јим су­се­дом… Би­ро­крат­ска на­ду­тост и ду­бо­ка по­ни­зност су не­по­зна­те по­ја­ве код Ср­ба.”

Та свој­ства олак­ша­ва­ју обра­зо­ва­ње рат­не дру­жи­не и рат­ног дру­гар­ства ко­је се сву­да по Евро­пи, ка­ко све­до­че ње­ни пи­сци-рат­ни­ци, кри­ста­ли­ше око два основ­на по­ла жи­во­та. Онај гор­њи је ви­те­шка ети­ка а до­њи чи­не ра­том про­бу­ђе­ни еле­мен­тар­ни ин­стинк­ти и об­ли­ци са­мо­о­др­жа­ња, те за­то Кра­ко­ву ње­го­ва дру­жи­на ли­чи на чо­пор ву­ко­ва:

„Оп­ко­ље­ни, увек оп­ко­ље­ни, ми смо се као чо­пор кур­ја­ка про­би­ја­ли кроз за­тво­ре­ни обруч.”

 

Ле­по­та опа­сно­сти

 

Кра­ков нам осве­тља­ва ви­те­шку ети­ку ра­то­ва­ња и рат­ног дру­гар­ства и кроз опис су­сре­та са сво­јим уја­ком, бу­ду­ћим спа­си­о­цем срп­ског на­ро­да од про­па­сти, та­да пу­ков­ни­ком Ми­ла­ном Не­ди­ћем. Из­ле­чен од те­шких ра­на у со­лун­ској бол­ни­ци, си­но­вац свра­ћа код уја­ка да га по­здра­ви, хи­та­ју­ћи ка фрон­ту да пре­у­зме ко­ман­ду над сво­јом је­ди­ни­цом. Ујак та­да, са­мо за је­дан тре­ну­так, по­пу­шта под ис­ку­ше­њем крв­не при­стра­сно­сти:

„— Слу­шај Ста­ша. Ја имам за те­бе је­дан пред­лог. До­ста је би­ло фрон­та. У ро­ку од го­ди­ну да­на два пу­та си ра­њен. Ви­диш да још ву­чеш но­гу. Ја сам спре­мио ме­сто за те­бе. У Фран­цу­ској је са­да ор­га­ни­зо­ва­на ђач­ка че­та, ко­ја тре­ба да ство­ри но­ве ре­зер­вне офи­ци­ре. Ти ћеш при­ми­ти та­мо јед­ну гру­пу тих мла­дих љу­ди да им бу­деш ко­ман­дир и да их спре­маш за вој­нич­ки по­зив.

Ја га гле­дам ско­ро не­при­ја­тељ­ски:

— Пре ви­ше од ме­сец да­на ја сам мо­гао да одем са тран­спор­том ра­ње­ни­ка за Би­зер­ту. Ни­је ми би­ло ла­ко да од­би­јем да по­ђем и бу­дем по­ред де­вој­ке у ко­ју сам лу­до био за­љу­бљен. И са­да, по­ред свих чу­да што сам ов­де по­чи­нио, ја увек ми­слим на њу. Ја се вра­ћам на фронт, јер су та­мо мо­ји вој­ни­ци, мо­ји дру­го­ви и при­ја­те­љи, ко­јих је сва­ког да­на све ма­ње, и јер сам та­мо на свом, сло­бод­ном, тлу. Ја сам та­мо пот­пу­но сре­ћан, јер знам да је та­мо мо­је ме­сто.

Сво­јим круп­ним, там­ним, ма­ло из­бу­ље­ним очи­ма, пу­ков­ник Ми­лан Не­дић са­да гле­да у ме­не за­чу­ђе­но, али има у ње­го­вом по­гле­ду не­чег та­ко не­жног, што је рет­кост код ње­га јер је увек не­при­сту­па­чан, ско­ро груб.

— Ако бу­деш до­био на­ре­ђе­ње, ти га мо­раш из­вр­ши­ти и ићи та­мо где те по­ша­љу, јер си вој­ник…

— Или се мо­гу уби­ти…

Ово­га пу­та гле­дам га од­луч­но, пра­во у очи. Не знам ка­кав из­раз има мо­је ли­це, али ми он при­ла­зи, при­вла­чи ми гла­ву ру­ка­ма и љу­би ме у оба обра­за:

— И ја сам тра­жио да ме по­ша­љу на фронт, да и ја бу­дем на на­шем сло­бод­ном тлу, али ме не пу­шта­ју одав­де. И за­то ја те­би за­ви­дим…”

Они­ма ко­ји су га уме­ли за­слу­жи­ти и сте­ћи, рат­но дру­гар­ство оста­је нај­бли­ста­ви­ја те­ко­ви­на жи­во­та ко­јој ис­трај­но, уда­ља­ва­ју­ћи се кроз про­сто­ре и вре­ме­на ми­ра, упу­ћу­ју ми­сли и сно­ве но­стал­ги­је. Реч је о но­стал­ги­ји за до­жи­вље­ном ве­ли­чи­ном чо­ве­ка. То Кра­ков спо­зна­је већ у пр­вим да­ни­ма ми­ра, на ули­ца­ма За­гре­ба ко­ји је по­но­во на­шао свој ма­ло­гра­ђан­ски мир, где је срео три срп­ска по­врат­ни­ка из за­ро­бље­ни­штва, ме­ђу ко­ји­ма и свог ре­до­ва, ра­та­ра Ста­но­ја:

„Пру­жам му ра­до­сно ру­ку, али он се од­јед­ном ско­ро стро­по­шта­ва и спу­шта сво­је ис­пу­ца­ле усне на мо­ју на­дла­ни­цу. Тр­зам ру­ку из­не­на­ђен. Из Ста­но­је­вих из­бле­де­лих очи­ју те­ку су­зе:

— Да ни­је би­ло Вас не бих се да­нас ше­тао по За­гре­бу.

Ста­вио сам му брат­ски ру­ку око мр­ша­вих ра­ме­на. И ја сам ја­ко уз­бу­ђен. Мо­жда су и мо­је очи вла­жне.

— Ста­но­је, да знаш да сам сре­ћан што те ви­дим жи­вог и здра­вог.

Це­ла епо­пе­ја Кри­ве Фе­је про­ла­зи као му­ња кроз мо­је се­ћа­ње. Док сам са ру­ком у за­во­ју ја­хао на Ран­ђи­ће­вом ко­њу ка са­ни­тет­ском во­зу, на­шао сам свог вој­ни­ка Ста­но­ја Ни­ко­ли­ћа у јар­ку крај пу­та, до­кле је сти­гао пу­зе­ћи сву ноћ че­тво­ро­но­шке, са гру­ди­ма про­би­је­ним че­ли­ком.

— Ви сте по­мо­гли да ме пре­не­су у воз и то ме је спа­сло. Од­не­ли су ме у бол­ни­цу у Кру­ше­вац и ту су ме за­ро­би­ли Ау­стри­јан­ци. Они бар не уби­ја­ју ра­ње­ни­ке. Ка­да ми је ра­на за­ра­сла, од­ве­ли су ме у ла­гер. И, ево, са­да идем ку­ћи, по­сле то­ли­ких го­ди­на.

Ну­дим му но­вац ко­ји не­ће да при­ми. Од­во­дим сву тро­ји­цу до згра­де Ми­си­је да до­би­ју хра­ну за пут.

Цео умр­ли Се­дам­на­е­сти пук ко­ра­ча за Ста­но­је­вим жу­тим и из­гу­жва­ним ши­ње­лом.

Ка­да се опра­штам од ње­га, јер жу­ри да угра­би воз за Бе­о­град, Ста­но­је оста­је као фан­том ко­ји је до­шао до ме­не са оне стра­не жи­во­та, као је­дан за­мо­ре­ни еми­сар јед­ног слав­ног до­ба ко­је је, пу­но не­из­ве­сно­сти али и ле­по­те опа­сно­сти и бес­крај­ног људ­ског ју­на­штва, не­по­врат­но иш­че­зло.

Та­ко бли­ске го­ди­не, ско­ро ме­се­ци, не­ста­ли су као је­дан свет ко­га су ве­ко­ви по­ко­па­ли и из­бри­са­ли. Осе­ћам се очај­но сам, као да сам се из­гу­био у про­сто­ру и вре­ме­ну. Имам два­де­сет три го­ди­не, а мо­ја се­ћа­ња су ис­пу­ње­на са­мо мр­тви­ма:

— По­ги­нуо, уби­јен, умро од ра­на, раз­нет, жив спа­љен…

Са­мо то мо­гу да до­дам иза бес­крај­не ли­сте дру­гар­ских име­на.”

 

Узрок „не­сна­ла­же­ња” рат­ни­ка у ми­ру

 

Рас­про­стра­ње­на по­ја­ва „не­сна­ла­же­ња” рат­ни­ка у мир­но­доп­ским усло­ви­ма жи­во­та, ко­ју мо­дер­на псе­у­доп­си­хо­а­на­ли­за пет­па­рач­ки об­ја­шња­ва ди­јаг­но­зом „ви­јет­нам­ски син­дром”, има свој нај­ду­бљи ко­рен у том пам­ће­њу ис­ку­ства стра­шне ве­ли­чан­стве­но­сти жи­во­та спрам ко­је све оста­ло из­гле­да ба­нал­но и не­до­стој­но тру­да. Ко же­ли да се бо­ље оба­ве­сти о тој по­ја­ви тре­ба да се окре­не де­ли­ма пи­са­ца бо­га Мар­са, по­пут Дри­је ла Ро­ше­ла, ко­ји овим ре­чи­ма ис­по­ве­да сво­ју не­из­ле­чи­ву љу­бав, на стра­ни­ца­ма књи­ге Низ у иде­ја­ма:

„Ра­ту, вр­сто уса­мље­но­сти, оп­се­дао си ме и још увек ме др­жиш. Ево твог вр­хов­ног на­па­да. Мо­рам да ти се пре­дам, ду­шом и те­лом. По­кре­нуо си у ме­ни не­из­ле­чи­ву љу­бав; не мо­гу ви­ше да жи­вим из­ван те­бе. Ис­пу­нио си ме чуд­ном љу­ба­вљу. Ја сам за­се­ње­ни и из­гу­бље­ни де­чак. Да ли ћу икад ус­пе­ти да се про­бу­дим из тог ми­стич­ног сна?”

По­не­кад, у про­сто­ри­ма и вре­ме­ни­ма ми­ра, не­ки ван­ред­ни от­клон од уста­ље­ног дру­штве­ног ре­да мо­же да про­бу­ди у по­врат­ни­ци­ма из ра­та, бар за тре­ну­так, на­ду да ће се по­но­во су­о­чи­ти са из­гу­бље­ном и не­пре­жа­ље­ном а стра­шном ве­ли­чан­стве­но­шћу жи­во­та. Је­дан та­кав до­га­ђај, ма­сов­не де­мон­стра­ци­је фран­цу­ске мла­до­сти — ко­ја се отр­гла од ди­зги­на свих пр­ти­ја, ле­ви­чар­ских као и де­сни­чар­ских — про­тив ко­рум­пи­ра­не по­ли­тич­ке псе­у­до­е­ли­те Фран­цу­ске, од 6. фе­бру­а­ра 1934. го­ди­не, опи­су­је Дри­је ла Ро­шел, кроз до­жи­вљај свог књи­жев­ног двој­ни­ка, ју­на­ка ро­ма­на Жил:

„Нео­че­ки­ва­но, док се вра­ћао ка тр­гу Кон­корд, не­ка те­шка бу­ка, и же­же­ни дах, уда­ри­ли су га у ли­це. Дру­га ма­са је при­сти­за­ла с тог тр­га, за ко­ји је ве­ро­вао да је пра­зан, док је био у ре­дак­ци­ји ли­ста… Не­ка ли­ца ба­ци­ла су му се у су­срет, ужа­ре­на, окр­ва­вље­на те­ла ју­ри­ла су на­пред, об­у­зе­та на­глом фре­не­зи­јом, уз ви­со­ке ур­ли­ке и у не­ре­ду: из­гле­да­ли су као кр­до ко­ња ко­ји су обо­ри­ли за­бран.

— Пу­ца­ју — ви­ка­ли су, узи­ма­ју­ћи га за све­до­ка, с на­сил­ним по­ве­ре­њем. Не­ке ру­ке су га шче­па­ле. Не­ке очи су га ис­пи­ти­ва­ле са стра­шћу ко­ја је има­ла у се­би не­ку ис­кљу­чи­вост.

— По­ђи­те с на­ма!

Жил је осе­тио ка­ко се об­на­вља ње­го­ва мла­дост и при­дру­жио се тој но­вој мла­до­сти. Да ли је он­да по­гре­шио? Да, на­жа­лост, по­гре­шио је. На исти на­чин ни­је ве­ро­вао у рат 1914. Си­лом сво­је за­гли­бље­но­сти у муљ ни­је ви­ше осе­ћао тај­не по­ле­те суд­би­не. Фран­цу­ска ко­нач­но пре­у­зи­ма на се­бе на­пор це­ле Евро­пе, це­лог све­та у по­кре­ту. Осе­тио је ка­ко је у јед­ном тре­ну пре­о­бра­жен. Оба­зрев­ши се на де­сно и на ле­во опа­зио је да га по­но­во окру­жу­је бо­жан­ски пар ко­ји се вра­тио, Страх и Хра­брост, што упра­вља­ју ра­том. Ба­цио се на­пред, усе­ца­ју­ћи се у ма­су ко­ја је при­сти­за­ла. Као оне ве­че­ри на Шам­па­њу, ка­да је пр­ва ли­ни­ја па­ла, као оног ју­тра код Вер­де­на, ка­да је сти­гао са Два­де­се­тим кор­пу­сом, док су за­штит­не ди­ви­зи­је већ би­ла уни­ште­не…”

 

У оче­ки­ва­њу по­врат­ка Чо­ве­ка

 

Рат­но дру­гар­ство тра­је од пра­и­сто­ри­је, ка­ко нас оба­ве­шта­ва­ју ис­тра­жи­ва­чи по­ве­сних пу­те­ва ин­до­е­вроп­ских на­ро­да и њи­хо­вих кул­ту­ра, по­гла­ви­то ка­те­дра Жор­жа Ди­ме­зи­ла, ко­ји је тра­ди­ци­ји дру­жби мла­дих рат­ни­ка по­све­тио по­себ­ну сту­ди­ју. Пре­ма ње­го­вим на­ла­зи­ма, те дру­жи­не су и у ми­ру ле­гал­но или бар пре­ћут­но из­над за­ко­на ко­ји­ма се по­ко­ра­ва­ју оста­ли. Њи­хо­во над­за­ко­ње или ван­за­ко­ње је је­дан об­лик ха­о­са ко­ји за­јед­ни­ца све­сно и до­бро­вољ­но под­но­си има­ју­ћи у ви­ду од­го­ва­ра­ју­ће ко­ри­сти, од­но­сно ви­ше стра­те­шке по­тре­бе: на иза­зо­ве ха­о­са ко­јим пре­ти не­при­ја­тељ, нај­по­доб­ни­је мо­же од­го­во­ри­ти соп­стве­ни, за ту при­ли­ку га­је­ни об­лик ха­о­са, да­кле дру­жи­не мла­дих рат­ни­ка.

Ипак, и за мла­де рат­ни­ке по­сто­је за­ко­ни ко­је не сме­ју по­га­зи­ти. Пр­ви и основ­ни је упра­во вер­ност те слу­жба за­јед­ни­ци ко­јој при­па­да­ју. За­то гроф Ан­то­ан де Сент-Ег­зи­пе­ри, у да­ни­ма по­ра­за фран­цу­ске вој­ске, опи­са­ним на стра­ни­ца­ма ро­ма­на Рат­ни пи­лот, док по­сма­тра сво­ју рат­ну дру­жи­ну кроз њу ви­ди и сво­ју зе­мљу и на­ци­ју, отаџ­би­ну и др­жа­ву:

„От­кри­вам да ни­сам са­мо са сво­јим ка­ма­ра­ди­ма ује­ди­њен. Кроз њих ја сам ује­ди­њен са це­лом мо­јом зе­мљом. Љу­бав, ка­да про­кли­ја, пру­жа ко­ре­ње ко­је не пре­ста­је да ра­сте.”

Та­ко се et­hos рат­не со­ли­дар­но­сти спрам ка­ма­ра­да про­ду­жа­ва и спрам по­ра­же­не на­ци­је. Из тог ethosа Ан­то­ан де Сент-Ег­зи­пе­ри је из­вео на­че­ла свог и оп­штег жи­во­та под те­ре­том по­ра­за:

„На­да­све, не сме­мо од­ба­ци­ти ни­шта од оно­га че­му при­па­да­мо… С об­зи­ром да им при­па­дам, не­ћу ни­ка­да од­ба­ци­ти мо­је, без об­зи­ра шта они чи­ни­ли. Ни­кад не­ћу го­во­ри­ти про­тив њих, пред дру­ги­ма. Ако бу­де мо­гу­ће да их бра­ним — ја ћу их бра­ни­ти. Ако ме осра­мо­те, за­тво­ри­ћу ту сра­мо­ту у мом ср­цу и ћу­та­ћу. Без об­зи­ра шта о њи­ма ми­слио ни­кад не­ћу све­до­чи­ти про­тив њих. Су­пруг не иде од ку­ће до ку­ће да су­се­ди­ма при­ча ка­ко му је же­на кур­ве­ти­на. Не спа­са­ва се та­ко соп­стве­на част.

По­раз де­ли. По­раз ра­за­ра оно што је са­зда­но. У то­ме по­сто­ји јед­на смрт­на прет­ња: ја не­ћу до­при­но­си­ти та­квим де­о­ба­ма ба­ца­ју­ћи од­го­вор­ност за про­паст на оне ме­ђу мо­ји­ма ко­ји ми­сле раз­ли­чи­то од ме­не. Ни­шта се не мо­же ва­ља­но из­ву­ћи из та­квих про­це­са без су­ди­ја. Сви смо по­ра­же­ни. Ја сам по­ра­жен… Сва­ко је од­го­во­ран за све.”

Је­згро ethosа ко­ји нам пре­да­је гроф Ан­то­ан де Сент-Ег­зи­пе­ри пре­по­зна­је у фи­гу­ри Чо­ве­ка. За раз­ли­ку од са­мо­зва­них „ху­ма­ни­ста” те по­бор­ни­ка „људ­ских пра­ва” што по­ти­чу из мо­дер­них шко­ла ма­те­ри­ја­ли­зма, ко­ји сво­ју ап­страк­ци­ју зва­ну „чо­век” из­во­де из нај­оп­шти­јег ста­ти­стич­ког узор­ка или пре­се­ка људ­ске вр­сте, гроф Ан­то­ан де Сент-Ег­зи­пе­ри фи­гу­ру Чо­ве­ка пре­по­зна­је као иде­ал око ко­га се кри­ста­ли­ше дру­жи­на ка­ма­ра­да. Ни­је тај Чо­век из­ве­ден из њих већ су они из­ве­де­ни из ње­га, као ње­го­ви си­но­ви и са­бор­ци:

„Чо­век се по­ја­вио. Јед­но­став­но, заузeо је мо­је ме­сто. По­гле­дао је на ма­су у не­ре­ду и ви­део је је­дан на­род. Свој на­род. Чо­век, за­јед­нич­ка ме­ра тог на­ро­да и ме­не. И за­то, хи­та­ју­ћи ка Дру­жи­ни из­гле­да­ло ми је да хи­там ка ве­ли­кој ва­три. Чо­век је гле­дао кроз мо­је очи, Чо­век, ме­ра мо­јих ка­ма­ра­да… Нео­п­ход­но је об­но­ви­ти Чо­ве­ка. Он је су­шти­на мо­је кул­ту­ре. Он је кључ мо­је За­јед­ни­це. Он је по­че­так мо­је по­бе­де.” <

 

 

***

ПИ­СЦИ БО­ГА МАР­СА (5)

Про­тив пост­хе­рој­ског ра­та

 

Да ли је био у пра­ву Ми­лош Цр­њан­ски уста­ју­ћи у од­бра­ну „окле­ве­та­ног ра­та” и про­тив ле­ви­чар­ских па­ци­фи­ста, или пак Мар­ко Ри­стић ко­ји га је због то­га про­гла­сио „мр­твим пе­сни­ком”? Ево јед­ног од­го­во­ра

 

 

Не знам леп­шу пе­сму, ни­ти леп­шу ари­ју жуд­ње за ми­ром а про­тив ра­та од оне ко­ју пе­ва келт­ска све­ште­ни­ца Нор­ма — ра­за­пе­та из­ме­ђу вер­но­сти сво­јој на­ци­ји и љу­ба­ви пре­ма оку­па­то­ру, рим­ском про­кон­зу­лу По­ли­о­ну — мо­ле­ћи се бо­ги­њи Лу­ни, у опе­ри Вин­ћен­ца Бе­ли­ни­ја:

Чед­на бо­ги­њо, што по­сре­бру­јеш

ово све­то др­во,

к на­ма окре­ни лик свој ле­пи,

без обла­ка и без ве­ла.

Об­у­здај ти ср­ца го­ру­ћа,

И об­у­здај рев­но­сну сме­лост,

Ра­спи по зе­мљи онај мир

Што тво­јом во­љом на не­бу вла­да.

Јед­на рат­не ду­бо­ке но­ћи, у оклоп­ном во­зи­лу Вој­ске Ре­пу­бли­ке Срп­ске, што се ус­пи­ња­ло ви­со­ким ста­за­ма Ро­ма­ни­је, жељ­но тра­га­ју­ћи по ра­дио-ска­ли за европ­ском му­зи­ком, на­и­шао сам, та­мо где је Ра­дио За­греб, на глас Ма­ри­је Ка­лас ко­ји је пе­вао ту мо­ли­тву за мир. За­стао сам на том ме­сту ра­дио-ска­ле да је по ко зна ко­ји пут чу­јем, ду­ше ва­зда про­же­те без­мер­ном ра­до­шћу. Из тог бла­жен­ства пре­нуо ме је гру­би глас во­за­ча ко­ји ни­је мо­гао ућут­ка­ти сво­је за­пре­па­шће­ње:

„Го­спо­ди­не Ка­ла­ји­ћу, па Ви слу­ша­те му­зи­ку уста­шког ра­ди­ја!?”

Да је раз­у­мео о че­му пе­ва тај глас био би мо­жда још ви­ше из­не­на­ђен. Мо­рао сам га уми­ри­ти об­ја­шње­њем да му­зи­ка ни­је уста­шка већ ита­ли­јан­ска а да је глас пра­во­сла­ван.

Ни на ска­ли осе­ћа­ња и ми­сли ве­ли­ких пи­са­ца бо­га Мар­са гра­ни­це из­ме­ђу ра­то­љу­бља и ми­ро­љу­бља ни­су увек ја­сно ис­цр­та­не и че­сто у јед­ном истом де­лу мо­же­мо сре­сти оба по­ри­ва из­ме­ша­на до нео­дво­ји­во­сти. С рет­ким из­у­зе­ци­ма — по­пут Лу­ја Фер­ди­нан­да Се­ли­на — нај­слав­ни­ји пи­сци бо­га Мар­са обич­но не све­до­че про­тив ра­та као оп­ште по­ја­ве, не за­то што су за рат а про­тив ми­ра већ за­то што та­кав став сма­тра­ју или осе­ћа­ју бес­плод­ним, с об­зи­ром да је у пи­та­њу веч­на кон­стан­та људ­ске исто­ри­је, ко­ју не мо­же окон­ча­ти ни нај­ве­ћа мо­би­ли­за­ци­ја па­ци­фи­стич­ких же­ља. У зби­р­ци рат­них при­по­ве­да­ка Ко­ме­ди­ја Шар­лроа Пјер Дри­је ла Ро­шел опа­жа:

„У при­ро­ди ће увек по­сто­ја­ти рат, увек ће по­сто­ја­ти бол. Жи­вот и смрт, бол и ра­дост увек ће се из­јед­на­ча­ва­ти.”

Они не уста­ју про­тив ра­та као та­квог већ про­тив бе­сми­сла од­ре­ђе­не ње­го­ве по­ја­ве, про­тив не­људ­ског ка­рак­те­ра ко­ји он по­при­ма у све­ту мо­дер­не ци­ви­ли­за­ци­је и од­го­ва­ра­ју­ћих на­пре­да­ка рат­не тех­но­ло­ги­је. Дри­је­ов исто­ми­шље­ник, пе­сник и ро­ма­но­пи­сац Ро­бер Бра­зи­лак, у де­лу Ка­ко вре­ме­на про­ла­зе, са­жи­ма ту но­стал­ги­ју за ви­те­шким вре­ме­ни­ма ра­то­ва­ња те оп­шту ужа­сну­тост мо­дер­ним, пост­хе­рој­ским ра­том:

„Сва­кој ари­сто­крат­ској, ви­те­шкој кон­цеп­ци­ји ра­та пре­ти да из­гле­да од­врат­на и ла­жна у све­ту ко­ји во­ди де­мо­крат­ски рат.”

У Пи­сму вој­ни­ку кла­се че­тр­де­се­те, пи­са­ном из не­мач­ког за­ро­бље­нич­ког ло­го­ра, Бра­зи­лак са­жи­ма сво­је крат­ко­трај­но рат­но ис­ку­ство:

„Рат је јед­но од­врат­но зло јер ов­де, као и та­мо, по­ве­ра­ва ап­со­лут­ну власт по­је­дин­ци­ма ко­ји се на­мах рас­по­ма­мљу­ју.”

 

Ка­да па­ци­фи­сти и ра­то­љуп­ци за­ме­њу­ју по­зи­ци­је

 

Ако пак по­глед про­ши­ри­мо на по­вест иде­о­ло­шких су­ко­ба из­ме­ђу по­бор­ни­ка ми­ра и при­ста­ли­ца ра­та, мо­ра­мо опа­зи­ти ка­ко су се и од­го­ва­ра­ју­ћи по­кре­ти уме­ли пре­о­кре­та­ти у соп­стве­не су­прот­но­сти. Де­сни­чар­ски за­го­вор­ни­ци ра­та зна­ли су да по­ста­ну и ми­ро­љуп­ци, док су ле­ви­чар­ски па­ци­фи­сти јед­на­ко спрем­но уме­ли да се пре­о­бра­зе у гор­љи­ве по­бор­ни­ке рат­не ин­тер­вен­ци­је, че­сто да­ле­ко од соп­стве­не зе­мље и ње­них ин­те­ре­са. Су­де­ћи на осно­ву исто­риј­ског ис­ку­ства, мо­гли би­смо за­кљу­чи­ти да од­но­си пре­ма ра­ту и ми­ру ни­су то­ли­ко по­бу­ђе­ни и од­ре­ђе­ни не­ким иде­ал­ним или ап­со­лут­ним на­че­ли­ма већ про­мен­љи­вим по­ли­тич­ким окол­но­сти­ма. До­бар при­мер из­ло­же­не по­ја­ве пру­жа фран­цу­ски исто­ри­чар књи­жев­но­сти Пол Се­ран, осма­тра­ју­ћи фран­цу­ску по­ли­тич­ку сце­ну из­ме­ђу два свет­ска ра­та:

„По­чев­ши од 1936. го­ди­не, што ће ре­ћи од вре­ме­на На­род­ног фрон­та и (гра­ђан­ског) ра­та у Шпа­ни­ји, у Фран­цу­ској се де­сио чуд­ни пре­о­крет ста­во­ва спрам спољ­не по­ли­ти­ке. Љу­ди ле­ви­це, до тог ча­са па­ци­фи­сти и пар­ти­за­ни по­ли­ти­ке ин­те­р­на­ци­о­нал­ног до­го­ва­ра­ња — чак и по це­ну огром­них жр­та­ва Фран­цу­ске — осе­ти­ли су се угро­же­ним од по­ра­за њи­хо­ве иде­о­ло­ги­је у су­сед­ним зе­мља­ма. Њи­хов па­ци­фи­зам, про­пра­ћен са сим­па­ти­ја­ма за де­мо­крат­ске еле­мен­те у ре­че­ним зе­мља­ма, по­чео је да по­пу­шта ,ан­ти­фа­ши­стич­кој’ ра­то­бор­но­сти. Су­прот­ни по­крет ма­ни­фе­сто­вао се код ве­ли­ког бро­ја на­ци­о­на­ли­ста, пар­ти­за­на не­по­пу­стљи­ве по­ли­ти­ке спрам си­ла ко­је су сма­тра­ли пре­те­ћим. Вре­ме­ном, они су до­спе­ва­ли до то­га да се за­ла­жу за спо­ра­зум с Ита­ли­јом, Фран­ко­вом Шпа­ни­јом и Не­мач­ком, чи­ја је ‘на­ци­о­нал­на ре­во­лу­ци­ја’ ужи­ва­ла сву њи­хо­ву на­кло­ност.”

Тај пре­о­крет тач­но је и две го­ди­не ра­ни­је пред­ска­зао је­дан од нај­слав­ни­јих пи­са­ца бо­га Мар­са, Дри­је ла Ро­шел, на­ја­вљу­ју­ћи по­ја­ву про­со­вјет­ске пар­ти­је и ње­не по­сле­ди­це на фран­цу­ској по­ли­тич­кој сце­ни:

„То ће иза­зва­ти нај­не­ве­ро­ват­ни­је пре­о­кре­те сте­че­них по­зи­ци­ја и у свим уста­ље­ним кла­си­фи­ка­ци­ја­ма. С јед­не стра­не, ви­де­ће се ка­ко фран­цу­ски ко­му­ни­зам, ко­ји је да­нас то­ли­ко слаб, по­при­ма не­ку сна­гу за­хва­љу­ју­ћи ме­ша­њу сво­јих ци­ље­ва са ци­ље­ви­ма на­ци­о­на­ли­ста, од­но­сно с еле­мен­ти­ма успе­ха што су им пот­пу­но не­до­ста­ја­ли. С дру­ге стра­не, ви­де­ће се ка­ко бур­жу­ји, до тог тре­нут­ка на­ци­о­на­ли­сти, уви­ђа­ју да на­ци­о­на­ли­зам ни­је био ко­нач­ни циљ њи­хо­вог жи­во­та, у шта су ве­ро­ва­ли. Та­да ће они нео­че­ки­ва­но по­че­ти да прав­да­ју не­мач­ки дух и да се спу­шта­ју до усту­па­ка ка­кве вр­ли љу­ди ле­ви­це ни­си ни са­ња­ли да их мо­гу по­чи­ни­ти. До­ла­зе ве­ли­ки да­ни за Хи­тле­ра.”

Да­кле, по­чев­ши од санк­ци­ја Ве­ли­ке Бри­та­ни­је про­тив Ита­ли­је — кри­ве што је и она хте­ла да по­ста­не ко­ло­ни­јал­на си­ла, осва­ја­ју­ћи Аби­си­ни­ју — те од из­би­ја­ња Шпан­ског гра­ђан­ског ра­та, на фран­цу­ској сце­ни од­но­си пре­ма ра­ту се пре­о­кре­ћу. Де­сни­ча­ри на­пра­сно по­ста­ју „па­ци­фи­сти” а ле­ви­ча­ри „рат­ни ху­шка­чи”.

Ни са­ме иде­о­ло­шке по­зи­ци­је на сце­ни по­ли­тич­ких де­о­ба ни­су ту по­сто­ја­не, па не­ки ле­ви­ча­ри би­ва­ју про­гла­ше­ни де­сни­ча­ри­ма, или обрат­но, не то­ли­ко сво­јим из­бо­ром већ ту­ђом кла­си­фи­ка­тор­ском во­љом.

 

Се­лин: од ми­ље­ни­ка до ку­ди­те­ља Троц­ког

 

До­бар при­мер пру­жа суд­би­на јед­ног од од нај­слав­ни­јих али и нај­кон­тро­верз­ни­јих пи­са­ца бо­га Мар­са, Лу­ја Фер­ди­нан­да Се­ли­на. Ње­гов пр­ви и ан­ти­рат­ни ро­ман Пу­то­ва­ње на крај но­ћи, овен­чан на­гра­дом Ре­но, ле­ви­ца је сла­ви­ла као ње­но ре­мек-де­ло ко­је је за оп­шту лек­ти­ру и пре­во­ђе­ње на ру­ски јав­но пре­по­ру­чио и сам Лав Троц­ки. По­зван у Со­вјет­ски Са­вез, Се­лин је ду­бо­ко раз­о­ча­рао сво­је до­ма­ћи­не: био је то је­ди­ни у ни­зу уго­шћа­ва­них пи­са­ца — од Лу­ја Ара­го­на и По­ла Ели­ја­ра до Ан­дре Жи­да — ко­ји је при по­врат­ку са (дво­ме­сеч­ног) пу­то­ва­ња ис­при­чао све нај­го­ре о оно­ме што је сво­јим очи­ма ви­део у пр­вој зе­мљи ко­му­ни­зма. Та­ко је, без пра­ва жал­бе, од сво­јих по­бор­ни­ка био гур­нут у па­као крај­ње де­сни­це.

У свом огле­ду У по­част Зо­ле, Луј Фер­ди­нанд Се­лин оп­ту­жу­је све мо­дер­не иде­о­ло­ги­је и од­го­ва­ра­ју­ће по­ли­ти­ке да слу­же ми­ли­та­ри­зму, фа­ши­сте јед­на­ко као и ли­бе­рал­не де­мо­кра­те, ли­бе­ра­ле јед­на­ко као и ко­му­ни­сте. По­том, у Mea cul­pa, из­ве­шта­ју о бо­рав­ку у Со­вјет­ском Са­ве­зу, он прст оп­ту­жбе за по­ли­ти­ку рат­ног ху­шка­ња упи­ре пак са­мо у „оп­ти­ми­сте”, од­но­сно по­бор­ни­ке ру­жи­ча­сто-уто­пи­стич­ке иде­о­ло­ги­је веч­ног про­гре­са, да­кле у ли­бе­рал­не де­мо­кра­те и ко­му­ни­сте:

„Без­мер­ни ма­са­кри, сви ра­то­ви од По­то­па па на­да­ље, има­ли су као сво­ју му­зи­ку Оп­ти­ми­зам… Све уби­це ви­де ру­жи­ча­сту бу­дућ­ност, то је део њи­хо­вог по­сла. Нек та­ко бу­де. Би­ло би са­свим ра­зу­мљи­во ако би тла­че­ни љу­ди јед­ном за сваг­да уста­ли про­тив бе­де, али бе­да је ти­пич­но сред­ство у исто­ри­ји мо­дер­ног све­та.”

Се­лин, ко­ји је ду­ги низ го­ди­на вр­шио ле­кар­ску ду­жност у рад­нич­ким квар­то­ви­ма Па­ри­за, оп­ту­жио је у Шко­ли ле­ше­ва и мо­дер­ну ме­ди­ци­ну да је са­у­че­сник ми­ли­та­ри­зма:

„Људ­ска жи­во­ти­ња, за­хва­љу­ју­ћи нај­но­ви­јој тех­ни­ци ра­ци­о­нал­не, ско­ро тре­ну­тач­не тран­сфу­зи­је, на са­мим по­при­шти­ма би­та­ка, као да ти­ме сти­че ско­ро ве­ћи раз­лог да уми­ре у бор­би. Не. Од­мах му се при­ме­њу­је тран­сфу­зи­ја кр­ви, та­ко, у го­ми­ли, с још отво­ре­ном ра­ном, кр­ви жи­ве или кр­ви „кон­зер­ви­ра­не”, у за­ви­сно­сти од мо­мен­та, од ста­ња ле­ша. Ожи­вља­ва­ју га ка­ко би мо­гао да се вра­ти у бор­бу.”

У ан­ти­је­вреј­ском ро­ма­ну-пам­фле­ту Ба­га­те­ла за је­дан ма­са­кр, Се­лин прст оп­ту­жбе свог бор­бе­ног па­ци­фи­зма упи­ре у Је­вре­је и прет­по­ста­вље­не фи­нан­сиј­ске ин­те­ре­се. Твр­де­ћи да ста­ти­сти­ке све­до­че ка­ко је од­зив Је­вре­ја на мо­би­ли­за­ци­ју у Пр­вом свет­ском ра­ту био да­ле­ко ис­под њи­хо­вог уде­ла у ста­нов­ни­штву Фран­цу­ске, сми­слио је и пред­ло­жио па­тент ка­ко да се из­бег­ну сви бу­ду­ћи ра­то­ви: до­вољ­но је са­мо из­ве­сти ма­сов­но Је­вре­је на пр­ве ли­ни­је фрон­то­ва за­ра­ће­них стра­на. Пред не­ким има­ги­нар­ним су­дом олак­ша­ва­ју­ћу окол­ност мо­гла би пред­ста­вља­ти чи­ње­ни­ца да у нај­по­вољ­ни­јем вре­ме­ну за из­ра­жа­ва­ње ан­ти­је­вреј­ских осе­ћа­ња, да­кле то­ком оку­па­ци­је Фран­цу­ске, Се­лин ни­је об­ја­вио ни јед­ну реч про­тив Је­вре­ја, прем­да је рев­но­сно по­се­ћи­вао са­ло­не ко­ла­бо­ра­ци­је.

По­во­дом па­ри­ских су­сре­та са Се­ли­ном, у ре­че­ним са­ло­ни­ма, је­дан не­мач­ки офи­цир, хе­рој Пр­вог свет­ског ра­та и јед­на­ко чу­вен пи­сац бо­га Мар­са, Ернст Јин­гер, пру­жио је у свом днев­ни­ку за­ни­мљи­во осве­до­че­ње сво­је не­тр­пе­љи­во­сти. Пр­ви пут га по­ми­ње на стра­ни­ци од 14. мар­та 1943, где пре­но­си јед­но ре­кла-ка­за­ла, по ко­ме Се­лин све па­ре тро­ши на про­сти­тут­ке, ко­је се ина­че ње­му обра­ћа­ју да их ле­чи од ве­не­рич­них бо­ле­сти. На стра­ни­ци од 22. апри­ла 1943. го­ди­не Јин­гер бе­ле­жи прет­по­став­ку да Се­ли­но­ви до­при­но­си раз­го­во­ру о гро­теск­но­сти­ма рат­ног жи­во­та по­ти­чу из ис­ку­ства број­них слу­ча­је­ва сви­ре­по­сти:

„Уо­ста­лом, он је Бре­то­нац. То об­ја­шња­ва мој пр­ви ути­сак по ко­ме сам га свр­стао у ка­ме­но до­ба. Сад се спре­ма да кре­не у Ка­тин­ску шу­му, ко­јој се пра­ви про­па­ган­да. Ла­ко је раз­у­ме­ти да га та­ква ме­ста при­вла­че. Че­сто ми се де­ша­ва, са­да, да на­ба­са­вам на осо­бе, та­ко­ђе и же­не, ко­је се хва­ле да их уоп­ште не по­тре­са су­ро­вост, по­себ­но ма­сов­на уби­ства у на­ше вре­ме; и у то­ме ви­де, шта ви­ше, не­што ра­зу­мљи­во, при­род­но, по­жељ­но, чак фа­ми­ли­јар­но. Опа­жа се да им та­ква ис­по­вест при­чи­ња­ва за­до­вољ­ство, као да се осло­ба­ђа­ју од не­ке пре­ду­го и на­пор­но чу­ва­не тај­не.”

На стра­ни­ци од 16. но­вем­бра 1943, Јин­гер опа­жа да су Се­ли­но­ви нок­ти пр­ља­ви и ис­по­ве­да:

„Ула­зим у фа­зу кад ми су­срет са ни­хи­ли­сти­ма по­ста­је и фи­зич­ки не­под­но­шљив.”

Вра­тив­ши се из ег­зи­ла у Фран­цу­ску, Се­лин је на­ста­вио да пи­ше бе­сне пам­фле­те, али са­мо про­тив глу­пих Ари­је­ва­ца ко­ји ни­шта не схва­та­ју и по­је­ди­на­ца што су му се лич­но за­ме­ра­ли, по­пут Жан-Пол Сар­тра. На­во­де­ћи Сар­тро­ву оп­ту­жбу про­тив ње­го­вог ко­ла­бо­ра­ци­о­ни­зма, Се­лин му од­го­ва­ра у За­тре­се­ном бо­ка­лу:

„Опла! Ето шта је пи­сао тај ма­ли цр­но­бер­зи­ја­нац док сам ја у за­тво­ру ри­зи­ко­вао да ме обе­се. Кр­во­жед­на кур­ви­це, вре­ћо го­ва­на, ти ми из­ла­зиш из ду­пе­та да би ме спо­ља ис­пр­љао! Ка­и­нов чма­ру, фуј! Шта хо­ћеш? Да ме уби­ју! То је очи­то. Ов­де! Кад бих мо­гао са­мо да те зга­зим! Ви­дим га на фо­то­гра­фи­ји… оне на­ду­ве­не очи… ону ко­вр­џу… она ба­ла­ва уста… то је црв!”

Мо­гло би се за­кљу­чи­ти да Се­ли­но­ва ре­то­ри­ка пре­зи­ра и мр­жње пру­жа школ­ски при­мер ка­ко па­ци­фи­зам мо­же би­ти ис­пу­њен истим пси­хо­ло­шким или пси­хо­па­то­ло­шким по­ри­ви­ма као и нај­гор­љи­ви­ја ра­то­бор­ност. Не­ки ци­ник, об­да­рен иро­ни­јом, мо­гао би до­да­ти да је па­ци­фи­зам че­сто јед­на вр­ста де­ви­ја­ци­је и су­бли­ма­ци­је ра­то­љу­бља.

 

Да ли је Цр­њан­ски умро око 1929. го­ди­не?

 

Про­стор­но нај­бли­жи при­мер ре­че­ног па­ра­док­са пру­жа фи­гу­ра Мар­ка Ри­сти­ћа ко­ји је свој нај­ви­ши ин­те­лек­ту­ал­ни до­мет али и ду­бо­ки (прем­да не и нај­ду­бљи) мо­рал­ни пад оства­рио по­ле­мич­ким спи­сом про­тив три сво­ја бив­ша при­ја­те­ља, Три мр­тва пе­сни­ка, Ми­ло­ша Цр­њан­ског, Раст­ка Пе­тро­ви­ћа и По­ла Ели­ја­ра. Све их је „са­хра­нио” због иде­о­ло­шких раз­ми­мо­и­ла­же­ња. Су­де­ћи по тој „чи­ту­љи”, ис­пи­са­ној 1954. го­ди­не, пе­сник Цр­њан­ски је „умро” не­где око 1929:

„Био је та­да већ ко­нач­но ушао у ону фа­зу књи­жев­не не­мо­ћи и сте­рил­но­сти из ко­је из­ла­за ви­ше ни­ка­да на­ћи не­ће… Го­во­рио је Цр­њан­ски и да­ље, и све гла­сни­је, и што гла­сни­је то глу­пље, све до сво­јих увод­ни­ка у Иде­ја­ма, не­дељ­ни­ка из­ра­зи­то на­ци­о­на­ли­стич­ког, ра­си­стич­ког, шо­ви­ни­стич­ког, ан­ти­марк­си­стич­ког, ре­гре­сив­ног и ре­пре­сив­ног, по­ли­циј­ског, јед­ном ре­чи фа­ши­стич­ког ти­па, ко­ји је по­кре­нуо 6. ок­то­бра 1934. Та­да је, на­рав­но, пе­сник у ње­му био већ дав­но умро… Ба­цао је ка­ме­ње на са­мо­га се­бе, на оно што је не­ка­да био он, не­ги­ра­ју­ћи, бе­сно, ка­ри­је­ри­стич­ки, су­лу­до, да је у де­фе­ти­зму био на­шао сво­ју пра­ву ин­спи­ра­ци­ју.”

Да је у Ри­сти­ће­вој „чи­ту­љи” ко­јом сре­ћом из­о­ста­ла глав­на, иде­о­ло­шка осно­ва и по­бу­да за оп­ту­жбу и ли­кви­да­ци­ју, она би из­ве­сно оста­ла упам­ће­на као ве­о­ма стра­сна али не ма­ње ин­те­лек­ту­ал­но вр­сна об­ја­ва јед­ног чи­та­лач­ког уку­са и од­го­ва­ра­ју­ћег ту­ма­че­ња књи­жев­ног де­ла (Цр­њан­ског), упр­кос све­му што је у по­то­њем ства­ра­ла­штву на­пад­ну­тог пи­сца то по­ри­ца­ло. Уо­ста­лом, сво­ју „смрт” Цр­њан­ски је по­ре­као и ре­мек-де­ли­ма што су усле­ди­ла, од дру­ге књи­ге Се­о­ба, пре­ко Ро­ма­на о Лон­до­ну и Код Хи­пер­бо­ре­ја­ца, до Ла­мен­та над Бе­о­гра­дом. По­себ­но там­ну сен­ку на Ри­сти­ће­ву по­ле­ми­ку ба­ца чи­ње­ни­ца да ни­ко, па ни „мр­тви пе­сник”, ни­је та­да имао пра­ва на жал­бу, од­но­сно мо­гућ­но­сти да од­го­во­ри нај­го­рој пре­су­ди та­мо где су га жи­вог „са­хра­њи­ва­ли”. Мар­ко Ри­стић је су­дио у свој­ству Бро­зо­вог ди­пло­ма­те и не­зва­нич­ног по­ли­тич­ког ко­ме­са­ра те цен­зо­ра над срп­ском кул­ту­ром, док је Ми­лош Цр­њан­ски гла­до­вао у из­бе­гли­штву.

 

Са­мо ра­та­ри не кле­ве­та­ју мр­тве

 

До­ду­ше, Цр­њан­ски је отво­ре­но из­ра­жа­вао сво­је по­ли­тич­ке ста­во­ве те је сто­га, бар на­чел­но, под­ло­жан по­ли­тич­ком про­су­ђи­ва­њу и осу­ђи­ва­њу. Ту бит­но пи­та­ње гла­си: да ли је Мар­ко Ри­стић имао пра­во да пре­у­зме уло­гу мо­рал­ног су­ди­је те да, при­ме­ри­це пам­флет Ми­ло­ша Цр­њан­ског про­тив марк­си­стич­ког па­ци­фи­зма, Окле­ве­та­ни рат, осу­ди као не­ко сла­вље­ње ра­та као та­квог. Исти­на је да Ри­стић ни­је уче­ство­вао ни у Пр­вом, као ни у Дру­гом свет­ском ра­ту, али не због евен­ту­ал­ног па­ци­фи­зма већ за­то што је за Пр­ви био пре­млад а за Дру­ги не­до­вољ­но хра­бар: уме­сто да се с оруж­јем у ру­ка­ма при­дру­жи сво­јим ко­му­ни­стич­ким дру­го­ви­ма и исто­ми­шље­ни­ци­ма, он га је ку­ка­вич­ки про­вео у угод­ној, бо­га­та­шкој до­ко­ли­ци Вр­њач­ке Ба­ње. Чим је Бе­о­град био осло­бо­ђен или по­но­во оку­пи­ран, го­ди­не 1944, Ри­стић се на пр­вој стра­ни­ци По­ли­ти­ке огла­сио увод­ни­ци­ма у ко­ји­ма је кр­во­жед­но тра­жио и сла­вио ма­сов­на стре­ља­ња свих по­ли­тич­ки не­по­доб­них Ср­ба, под де­ви­зом Не­ка се ко­тр­ља­ју гла­ве! Оста­је исто­ри­ча­ри­ма да про­це­њу­ју ко­ли­ко де­се­ти­на или сто­ти­на хи­ља­да срп­ских гла­ва је та­да би­ло смак­ну­то.

Из­ве­сно је да стра­сна па ме­сти­мич­но и ина­џиј­ски пре­те­ра­на, али пе­снич­ки на­дах­ну­та и по­не­се­на ре­то­ри­ка Цр­њан­ског пру­жа зло­гла­сној ме­то­ди оп­ту­жи­ва­ња на осно­ву на­во­да ис­трг­ну­тих из це­ли­не мо­гућ­но­сти да спис Окле­ве­та­ни рат про­гла­си сла­вље­њем ра­та као та­квог. Увид у це­ли­ну тог спи­са раз­ве­ја­ва сва­ку та­кву оп­ту­жбу. Реч је о спи­су упе­ре­ном про­тив опа­сних илу­зи­ја што их је та­да се­јао бор­бе­ни па­ци­фи­зам у слу­жби не иде­а­ла ми­ра већ јед­не отво­ре­но ра­то­бор­не, марк­си­стич­ке иде­о­ло­ги­је:

„Свет је био за­глу­шен дре­ком нај­о­па­сни­јих илу­зи­о­ни­ста од пам­ти­ве­ка, не­из­ле­чи­вих са­ња­ра ко­ји ве­ру­ју у до­ла­зак веч­ног ми­ра. У ра­зним ни­јан­са­ма тра­жи­ло се не са­мо од на­ших ср­ца, не­го и од на­шег мо­зга, над не­по­бит­ним по­да­ци­ма из про­шло­сти, над нај­гро­зни­јим при­ме­ри­ма са­свим су­прот­них до­ка­за, да ве­ру­је­мо да ни­ка­да ви­ше не­ће би­ти ра­та. Да ће не­ка ме­ђу­на­род­на ин­сти­ту­ци­ја, уско­ро, га­ран­то­ва­ти мир и прав­ду сла­би­јем про­тив си­ле ко­ја за прав­ду не пи­та.”

Да­кле, ука­зу­ју­ћи да је рат трај­на кон­стан­та људ­ске исто­ри­је, Цр­њан­ски је устао про­тив илу­зи­ја да чо­ве­чан­ство сто­ји на пра­гу веч­ног ми­ра те да је вој­ска сто­га не­по­треб­на:

„Па­ра­лел­но са кле­ве­та­њем ра­та ишла је про­па­ган­да про­тив ми­ли­та­ри­стич­ких прин­ци­па и вој­ни­ка. Ни­је то би­ла ни­ка­ква иде­о­ло­ги­ја па­ци­фи­ста, би­ла је то обич­на по­тре­ба кла­сне бор­бе, де­фе­ти­стич­ка про­па­ган­да. Да би се мо­гли спро­ве­сти ре­во­лу­ци­о­нар­ни про­гра­ми, кла­сни уда­ри, тре­ба­ло је при­пре­ми­ти рас­па­да­ње вој­ски. При­пре­ми­ти про­па­ган­дом ко­ја је има­ла да ра­зо­ри ми­ли­та­ри­стич­ких дух, да ка­ри­ки­ра вој­нич­ке пој­мо­ве и фор­ме, да кле­ве­та вој­ни­ка као та­квог и да ка­са­ру при­ка­же као нај­го­ру ку­ћу.”

У том спи­су Цр­њан­ски нај­ви­ше сла­ви не рат већ ра­та­ре, што по­твр­ђу­ју и ње­го­ви увод­ни­ци у Иде­ја­ма, где не­ма ни јед­не је­ди­не ре­чи у при­лог не­ка­квог срп­ског на­ци­о­на­ли­зма а ка­мо­ли шо­ви­ни­зма, већ је­ди­но у при­лог ју­го­сло­вен­ске на­ци­је ра­та­ра:

„Ако је ико­ји ста­леж за­слу­жио мир, за­слу­жи­ло га је се­ља­штво. Ње­гов жи­вот у по­љу, у не­пре­кид­ном и пра­ста­ром ра­ду, нај­бли­жи је веч­ној ле­по­ти при­род­ног жи­во­та и има нај­ви­ше сми­сла. Тај и та­кав жи­вот нај­леп­ши је сим­вол ми­ра и по­тре­бе ми­ра. То је је­ди­ни ста­леж ко­ји ни­ка­да ни­је ра­то­бо­ран, ко­га рат­на ху­ка ни­ка­да не хва­та, па ипак, то је је­ди­ни ста­леж ко­ји мр­тве не кле­ве­та.”

Мо­жда је из­ли­шно ис­ти­ца­ти да су се упо­зо­ре­ња Цр­њан­ског об­и­сти­ни­ла, да обе­ћа­ни веч­ни мир ни­је до­шао. Ипак, на бој­ном по­љу по­бе­ди­ла је про­па­ган­да „па­ци­фи­ста”, ка­ко су то жа­ло­сно осве­до­чи­ли бр­зи и срам­ни слом вој­ске Ју­го­сла­ви­је у Дру­гом свет­ском ра­ту те још срам­ни­ја бе­жа­ни­ја ње­не по­ли­тич­ке ели­те, што је оста­ви­ла на­род на це­ди­лу, пре­пу­стив­ши га на ми­лост и не­ми­лост не­при­ја­те­ља иза­зва­ног пу­чем од 27. мар­та 1941. го­ди­не. <

 

 

***

ПИ­СЦИ БО­ГА МАР­СА (6)

Ка­ко Чо­век по­ста­је вук

 

За­што се ми­ран гра­ђа­нин пре­о­бра­жа­ва у бес­кру­пу­ло­зног ре­во­лу­ци­о­на­ра? За­што Јо­зеф Ге­белс ни­је хтео да за­дат­ке из­ве­шта­ва­ња са ра­ти­шта по­ве­ра­ва про­фе­си­о­нал­ним но­ви­на­ри­ма? Ка­ко је­дан фран­цу­ски па­до­бра­нац схва­та из­раз „про­ти­ву­реч­но­сти ка­пи­та­ли­зма”? Ка­ко је Ан­дре Ма­лро на­ја­вио Пол По­та, по­ла ве­ка ра­ни­је? Ево од­го­во­ра

 

 

Раз­ли­ке из­ме­ђу ра­то­ва ан­тич­ког и мо­дер­ног све­та до­бро од­ме­ра­ва­ју и од­го­ва­ра­ју­ће ко­ли­чи­не рат­них из­ве­шта­ча: је­дан пре­ма ма­си. О де­се­то­го­ди­шњој оп­са­ди Тро­је рас­по­ла­же­мо са­мо јед­ним све­до­чан­ством, Или­ја­дом, хе­рој­ским епом Хо­ме­ра, пр­вог, нај­бо­љег и нај­слав­ни­јег пи­сца бо­га Мар­са. Осма­тра­ни са­мо са тач­ке гле­ди­шта ра­то­вод­ства, Хо­ме­ро­ви опи­си би­та­ка су то­ли­ко струч­ни и убе­дљи­ви да нас уве­ра­ва­ју ка­ко их је мо­гао пру­жи­ти са­мо не­по­сред­ни и бор­би вич­ни уче­сник. Де­се­так ве­ко­ва ка­сни­је, Фла­ви­је Кла­у­ди­је Ју­ли­јан, це­зар за­пад­них про­вин­ци­ја Рим­ске им­пе­ри­је — ко­је су ње­го­ви не­спо­соб­ни или ко­рум­пи­ра­ни прет­ход­ни­ци ско­ро из­гу­би­ли — ус­пео је да без ика­квог вој­ног обра­зо­ва­ња и ис­ку­ства по­бе­до­но­сно по­вра­ти све те­ри­то­ри­је при­ме­њу­ју­ћи про­тив гал­ских и гер­ман­ских сна­га са­мо стра­те­шка зна­ња ко­ја је сти­цао чи­та­ју­ћи на­да­све Хо­ме­ра, у кућ­ном при­тво­ру, где га је до зре­ло­сти др­жао ро­ђак, вла­сто­љу­би­ви им­пе­ра­тор Кон­стан­ци­је.

У рат за осва­ја­ње цар­ске вла­сти, 401. го­ди­не пре но­ве ере, Кир Мла­ђи по­вео је де­сет хи­ља­да хе­лен­ских пла­ће­ни­ка и са­мо јед­ног али ге­ни­јал­ног рат­ног из­ве­шта­ча, пле­ми­ћа-фи­ло­со­фа Ксе­но­фо­на, ко­ји се ла­тио те слу­жбе јер му је жи­вот у Ати­ни, где су власт за­у­зе­ли де­мо­кра­ти, по­стао не са­мо мр­зак већ и не­под­но­шљив. Прем­да су хе­лен­ски пла­ће­ни­ци из­во­је­ва­ли по­бе­ду у глав­ној би­ци, рат су ипак из­гу­би­ли јер је Кир Мла­ђи из­гу­био жи­вот. На­шав­ши се оп­ко­ље­ни ду­бо­ко у не­при­ја­тељ­ској те­ри­то­ри­ји, на­до­мак Пер­сиј­ског за­ли­ва, Хе­ле­ни­ма је пре­ти­ло пот­пу­но ис­тре­бље­ње. Та­да је вр­хов­ну ко­ман­ду пре­у­зео рат­ни из­ве­штач Ксе­но­фон, по­вев­ши са­бра­ћу кроз низ пу­сто­ло­ви­на ка отаџ­би­ни, где је на свом има­њу, под за­шти­том ари­сто­крат­ске Спа­р­те, опи­сао тај хе­рој­ски по­ход под скром­ним на­сло­вом Ана­ба­за (у пре­во­ду: Марш од оба­ле ка коп­ну), ство­рив­ши ре­мек-де­ло хе­лен­ске и европ­ске књи­жев­но­сти.

Сма­тра­ју­ћи да у усло­ви­ма мо­дер­ног ра­та за­да­ци рат­ног из­ве­шта­ча из­и­ску­ју љу­де ко­ји по­се­ду­ју ван­ред­не ин­те­лек­ту­ал­не и мо­рал­не сна­ге, љу­де спо­соб­не да се исто­вре­ме­но бо­ре и да о бор­ба­ма из­ве­шта­ва­ју, цр­ни ге­ни­је мо­дер­не про­па­ган­де др Јо­зеф Ге­белс по­тра­жио их је из­ван окви­ра но­ви­нар­ског ста­ле­жа. На осно­ву Ге­бел­со­ве на­ред­бе, за по­тре­бе рат­ног из­ве­шта­ва­ња из­вр­ше­на је вој­на мо­би­ли­за­ци­ја људ­ског ма­те­ри­ја­ла, из­а­би­ра­ног из вој­не кар­то­те­ке и на осно­ву кри­те­ри­ју­ма се­лек­ци­је ка­др­о­ва за оба­ве­штај­не и кон­тра­о­ба­ве­штај­не слу­жбе. То су мо­ра­ли би­ти ви­со­ко­о­бра­зо­ва­ни и хра­бри љу­ди, уз то об­да­ре­ни ви­со­ком пи­сме­но­шћу, од­но­сно спо­соб­но­шћу да ви­ђе­но и до­жи­вље­но пре­ве­ду у убе­дљи­ве ре­чи. Пр­ви круг из­бо­ра об­у­хва­тио је пет­на­ест хи­ља­да кан­ди­да­та ко­ји су на­кон тро­ме­сеч­не струч­не и вој­не обу­ке би­ли сла­ти у пр­ве ре­до­ве да из­ве­шта­ва­ју као бор­бе­ни из­ве­шта­чи, у окви­ру по­себ­ног пу­ка, под ко­ман­дом ге­не­рал-ма­јо­ра Хајн­ри­ха фон Ве­де­ла.

 

Ан­дре Ма­лро: хе­рој или ми­сти­фи­ка­тор?

 

На фрон­ту ан­ти­фа­ши­стич­ке ин­тер­на­ци­о­на­ле Ге­бел­со­вом иде­а­лу по­нај­ви­ше од­го­ва­ра фи­гу­ра Ан­дреа Ма­лр­оа, фран­цу­ског пи­сца про­сла­вље­ног ро­ма­ни­ма у ко­је је уно­сио лич­на ис­ку­ства сти­ца­на на ни­зу по­при­шта, од ан­ти­ко­ло­ни­јал­них и ре­во­лу­ци­о­нар­них бор­би на­ро­да Ки­не и Ин­до­ки­не, пре­ко Шпан­ског гра­ђан­ског ра­та, до Дру­гог свет­ског ра­та. Су­де­ћи пре­ма зва­нич­ним би­о­гра­фи­ја­ма, на свим тим опа­сним ме­сти­ма жи­вље­ња Мал­ро је био не са­мо у свој­ству све­до­ка већ и ис­так­ну­тог уче­сни­ка и иде­о­ло­га. Ипак, мно­ги да­нас сма­тра­ју да је Ма­лро сам фа­бри­ко­вао сво­ју би­о­гра­фи­ју у нар­ци­со­ид­не свр­хе, до­да­ју­ћи оно што му се сви­ђа­ло и пре­ћут­ку­ју­ћи оно што му ни­је од­го­ва­ра­ло. На при­мер, у тим зва­нич­ним би­о­гра­фи­ја­ма пи­ше ка­ко се пр­ви пут оти­снуо из Па­ри­за, са су­пру­гом Кла­ром Гол­дшмит, ка Да­ле­ком ис­то­ку, 1922. го­ди­не, по­кре­нут ар­хе­о­ло­шком ра­до­зна­ло­шћу. Не пи­ше да је осу­ђен на три го­ди­не за­тво­ра због кра­ђе ста­туа из јед­ног хра­ма у Кам­бо­џи, ко­је је на­ме­ра­вао да про­да у Сје­ди­ње­ним Аме­рич­ким Др­жа­ва­ма.

Пре­ма зва­нич­ним би­о­гра­фи­ја­ма, Мал­ро је „ак­тив­но уче­ство­вао у бор­би кмер­ског на­ро­да за сло­бо­ду и бли­ско је са­ра­ђи­вао са ки­не­ским ре­во­лу­ци­о­на­ри­ма, игра­ју­ћи зна­чај­ну уло­гу у ки­не­ској ре­во­лу­ци­ји”. Књи­жев­ни исто­ри­чар Жак Но­бе­кур на­ве­де­не ре­до­ве, пак, чи­та с осме­хом сум­њи­че­ња, до­да­ју­ћи ка­ко Ма­лро ни­је кре­нуо у Ки­ну во­ђен ре­во­лу­ци­о­нар­ним жа­ром већ уго­во­ром ко­ји је пот­пи­сао са из­да­ва­чем за три ро­ма­на. Реч је о ро­ма­ни­ма Осва­ја­чи (1928), Кра­љев­ски пут (1930) и Људ­ска суд­би­на (1933), ко­ји са­др­же ис­ку­ства сте­че­на у ре­во­лу­ци­о­нар­ним по­кре­ти­ма Да­ле­ког ис­то­ка. Чак и за­ке­ра­ло по­пут Но­бе­ку­ра мо­ра да ода при­зна­ње успе­ху тих ро­ма­на:

„Они од­мах по­сти­жу успех и њи­хов чи­та­лац не по­ста­вља се­би пи­та­ње о то­ме ко­ли­ко је од све­га то­га ау­тор ствар­но до­жи­вео. У то вре­ме Ма­лро је мно­го ви­ше це­њен не­го ве­ли­ки ре­пор­те­ри, не­го нај­чу­ве­ни­ји спе­ци­јал­ни из­ве­шта­чи, по­пут Ал­бе­ра Лон­дреа и Јо­зе­фа Ке­се­ла. Мо­жда је Ма­лро ма­ње ри­зи­ко­вао од њих али он пру­жа мно­го ви­ше од си­ро­вог опи­си­ва­ња до­га­ђа­ја…”

 

Ки­не­зи из­ме­ђу ко­му­ни­зма и на­ци­о­на­ли­зма

 

Већ пр­ви ро­ман из те три­ло­ги­је от­кри­ва чи­та­о­цу оно што се кри­је иза ку­ли­са зва­нич­не по­ли­ти­ке, про­фе­си­о­нал­не ре­во­лу­ци­о­на­ре, ор­га­ни­за­то­ре по­бу­на ма­са и на­да­све њи­хо­ве уну­тра­шње по­кре­та­че, њи­хо­ве жи­вот­не суд­би­не и пси­хо­ло­ги­је. Реч је о аген­ти­ма ко­му­ни­стич­ке ин­тер­на­ци­о­на­ле и пла­ће­ни­ци­ма ре­во­лу­ци­је, по­сла­ним или до­зва­ним из Ру­си­је и За­пад­не Евро­пе да на Да­ле­ком ис­то­ку ор­га­ни­зу­ју ан­ти­ко­ло­ни­ја­ли­стич­ки, осло­бо­ди­лач­ки по­крет. Агент по име­ну Бо­ро­дин оли­ча­ва у ро­ма­ну ко­му­ни­стич­ки пут, док Га­рин, шеф Про­па­ган­де ки­не­ских на­ци­о­на­ли­ста, пред­ста­вља на­ци­о­нал-осло­бо­ди­лач­ку иде­ју. О учин­ци­ма њи­хо­вог де­ло­ва­ња Ма­лро нас оба­ве­шта­ва по­сред­ством бе­стра­сног из­ла­га­ња спо­ред­не лич­но­сти, из­ве­сног Же­ра­ра, та­ко­ђе слу­жбе­ни­ка по­ли­тич­ке аги­та­ци­је:

„— Зна­те да Ки­на ни­је по­зна­ва­ла иде­је ко­је во­де ак­ци­ји; а оне су је згра­би­ле као што је иде­ја јед­на­ко­сти за­о­ку­пи­ла љу­де у фран­цу­ској осам­де­сет де­ве­те го­ди­не: као ка­кав плен. Мо­жда је та­ко у це­лој жу­тој Ази­ји; у Ја­па­ну, кад су не­мач­ки пре­да­ва­чи по­че­ли да про­по­ве­да­ју Ни­чеа, фа­на­ти­зо­ва­ни сту­ден­ти су се ба­ца­ли са ви­со­ких сте­на. У Кан­то­ну је то мрач­ни­је, мо­жда и стра­вич­ни­је. Нај­јед­но­став­ни­ји ин­ди­ви­ду­а­ли­зам се ни­је ни на­слу­ћи­вао. Ку­ли­ји упра­во от­кри­ва­ју да по­сто­је, на­про­сто да по­сто­је… Има­мо на­род­ну иде­о­ло­ги­ју, као што има­мо на­род­ну умет­ност, ко­ја ни­је вул­га­ри­за­ци­ја већ дру­га ствар… Бо­ро­ди­но­ва про­па­ган­да је по­ру­чи­ла рад­ни­ци­ма и се­ља­ци­ма: ,Ви сте из­ван­ред­ни мом­ци за­то што сте рад­ни­ци, за­то што сте се­ља­ци, и за­то што при­па­да­те две­ма нај­ве­ћим сна­га­ма др­жа­ве.’ То уоп­ште ни­је упа­ли­ло. Они су за­кљу­чи­ли да се ве­ли­ке сна­ге у др­жа­ви не од­ре­ђу­ју по то­ме што при­ма­ју уда­р­це и уми­ру од гла­ди. Су­ви­ше су на­ви­кли да бу­ду пре­зи­ра­ни као рад­ни­ци, као се­ља­ци. Бо­ја­ли су се да ће ви­де­ти крај ре­во­лу­ци­је и да ће се вра­ти­ти у онај пре­зир, од ко­га ће, на­да­ли су се, би­ти осло­бо­ђе­ни. На­ци­о­на­ли­стич­ка про­па­ган­да, она Га­ри­но­ва, ни­је им ни­шта ка­за­ла у том сми­слу; но она је де­ло­ва­ла на њих на на­чин нео­д­ре­ђен, ду­бок — и не­пред­ви­ђен — нео­бич­ном си­ли­ном, пру­жа­ју­ћи им мо­гућ­ност да ве­ру­ју у соп­стве­но до­сто­јан­ство, у свој зна­чај, ако вам се то ви­ше сви­ђа… Фран­цу­ска и ру­ска ре­во­лу­ци­ја би­ле су моћ­не за­то што су сва­ко­ме да­ле ње­го­ву зе­мљу; ова ре­во­лу­ци­ја се упра­во спре­ма да сва­ко­ме да ње­гов жи­вот. Про­тив то­га ни­јед­на за­пад­на си­ла не мо­же деј­ство­ва­ти.”

Же­рар пред­ста­вља при­по­ве­да­чу Бо­ро­ди­на овим ре­чи­ма:

„Чо­век ко­ји има по­тре­бу да о сва­кој ства­ри про­ми­сли: ,Мо­гу ли се њо­ме ко­ри­сти­ти и ка­ко?’ Бо­ро­дин је то. Сви бољ­ше­ви­ци ње­го­ве ге­не­ра­ци­је ис­ти­ца­ли су се бор­бом про­тив анар­хи­ста: сви ми­сле да тре­ба нај­пре би­ти чо­век за­о­ку­пљен ствар­но­шћу, те­ре­том спро­во­ђе­ња вла­сти. А за­тим, по­сто­ји у ње­му се­ћа­ње на ма­ло­доб­не го­ди­не мла­дог Је­вре­ји­на ко­ји се ба­вио чи­та­њем Марк­са у јед­ном ле­тон­ском гра­ди­ћу, окру­жен пре­зи­ром и са Си­би­ром у пер­спек­ти­ви.”

Ко је Га­рин? Мо­тив ње­гов ода­зи­ва­ња ки­не­ским на­ци­о­на­ли­сти­ма да про­фе­си­о­нал­но ра­ди за њи­хо­ву ствар Ма­лро нам от­кри­ва кроз ис­по­ве­сти ју­на­ка при­по­ве­да­чу:

„— По­сто­је ду­бо­ко у ме­ни ста­ра огор­че­ња чи­ји под­сти­цај да се ве­жем за ре­во­лу­ци­ју ни­је био ма­ли…

— Али ти ни­си био си­ро­мах…

— Ох! Пи­та­ње ни­је у то­ме. Мо­је ду­бо­ко не­при­ја­тељ­ство се од­но­си мно­го ма­ње на по­сед­ни­ке не­го на глу­па на­че­ла у име ко­јих они бра­не сво­је по­се­де. И по­сто­ји још не­што: кад сам био мла­дић, ми­слио сам о нео­д­ре­ђе­ним ства­ри­ма, ни­је ми тре­ба­ло ни­шта да бих имао са­мо­по­у­зда­ња. И да­ље имам са­мо­по­у­зда­ње, али дру­га­чи­је је: да­нас су ми по­треб­ни до­ка­зи. Оно што ме ве­зу­је за Ко­у­мин­танг…

И ста­вља­ју­ћи ша­ку на мо­ју ми­ши­цу, до­вр­шио је:

— То је на­ви­ка, а на­ро­чи­то по­тре­ба за за­јед­нич­ком по­бе­дом…”

Мал­ро­о­ве Осва­ја­че мо­гу­ће је чи­та­ти и као вр­сан при­руч­ник за ди­за­ње град­ских по­бу­на. Све је ту да­то на увид, па и без­ду­шни ци­ни­зам про­фе­си­о­нал­них ре­во­лу­ци­о­на­ра ко­ји не пи­та­ју за це­не успе­ха, по­го­то­ву сто­га што их дру­ги, сво­јим жи­во­ти­ма, пла­ћа­ју.

По­сред­ством ре­чи и не­де­ла не­пи­сме­ног Хон­га — књи­жев­ног пра­у­зо­ра Пол По­та, што је по­ла ве­ка ка­сни­је, ра­ди пост­ва­ре­ња ко­му­ни­стич­ке уто­пи­је, по­био око три ми­ли­о­на љу­ди, кри­вих са­мо за­то што су „ре­ак­ци­о­нар­ни” ин­те­лек­ту­ал­ци или се­ља­ци а не иза­бра­ни про­ле­те­ри — Ма­лро по­ка­зу­је ка­кве чу­до­ви­шне след­бе­ни­ке мо­гу ство­ри­ти за­пад­њач­ке иде­о­ло­ги­је.

Ва­ља ис­та­ћи да Мал­ро, као сва­ки вр­стан пи­сац, џен­тлмен­ски на­о­ру­жа­ва Хон­га нај­бо­љим ар­гу­мен­ти­ма:

„Му­че­ње је ту — та­ко ја ми­слим — пра­вед­на ствар. За­то што је жи­вот чо­ве­ка у бе­ди ду­го му­че­ње. И они ко­ји љу­де што жи­ве у бе­ди уче да то под­но­се мо­ра­ју би­ти ка­жње­ни, хри­шћан­ски све­ште­ни­ци или ма ко дру­ги. Они не зна­ју. Тре­ба­ло би — ја ми­слим — при­мо­ра­ти их (он под­вла­чи ту реч по­кре­том ко­ји ли­чи на уда­рац) да схва­те. Не пу­шта­ти на њих вој­ни­ке. Не. Гу­бав­це.”

Не­тр­пе­љи­вост ко­ју Бо­ро­дин и Га­рин осе­ћа­ју пре­ма пре­рев­но­сном ки­не­ском след­бе­ни­ку ре­во­лу­ци­о­нар­них узо­ра са За­па­да не по­ти­че то­ли­ко из мо­рал­не ужа­сну­то­сти већ из стра­ха да нео­б­у­зда­ни те­рор мо­же при­чи­ни­ти ве­ли­ке про­бле­ме ре­во­лу­ци­ји. Уо­ста­лом, они, као ба­шти­ни­ци ду­ха Фран­цу­ске ре­во­лу­ци­је, ко­ја је по­би­ла око 800.000 љу­ди, не­ма­ју мо­рал­ног пра­ва да се по­зи­ва­ју на мо­рал, што Хонг до­бро зна кад их пи­та:

„Је л’ у Фран­цу­ској ни­су сме­ли да од­се­ку гла­ву кра­љу, а? То је, на кра­ју, учи­ње­но. И Фран­цу­ска ни­је мр­тва. Тре­ба опет по­че­ти из­во­ђе­њем кра­ља на ги­љо­ти­ну.”

Крај­ња су­прот­ност Хон­гу је ста­ри, му­дри и углед­ни Ченг Дај, ко­га Ма­лро пред­ста­вља као не­ку вр­сту ки­не­ског Ган­ди­ја, по­бор­ни­ка од­го­ва­ра­ју­ће по­ли­ти­ке па­сив­ног от­по­ра, прем­да ње­го­ве ре­чи ода­ју ки­не­ски из­вор, Кон­фу­чи­је­во уче­ње о вр­ли­на­ма људ­ско­сти на ко­ји­ма мо­ра по­чи­ва­ти пра­вед­на др­жа­ва. Мо­жда Мал­ро та­да ни­је био упу­ћен у уче­ња Кон­фу­чи­ја? У том слу­ча­ју, тај пре­вид са­мо ука­зу­је на ве­ро­до­стој­ност Мал­ро­о­вих ис­ку­ста­ва, од­но­сно на ве­ро­до­стој­ност тог гла­са истин­ске Ки­не:

„— Ки­на је увек са­вла­ђи­ва­ла сво­је по­бе­ди­о­це. До­ду­ше, спо­ро. Али увек… Го­спо­ди­не Га­рин, ако Ки­на мо­ра да по­ста­не не­што дру­го а не Ки­на пра­вич­но­сти, она на чи­јој сам из­град­њи — скром­но — ра­дио; ако мо­ра да ли­чи…

(Па­у­за. Под­ра­зу­ме­ва се: на Ру­си­ју.)

… не ви­дим по­тре­бу ње­ног по­сто­ја­ња. Не­ка од ње оста­не ве­ли­ка успо­ме­на… Ми­слим да Ва­ши при­ја­те­љи и Ви ни­сте до­бри па­сти­ри за наш на­род.”

 

Жан Лар­те­ги: ис­по­вест јед­ног „ко­ло­ни­ја­ли­сте”

 

Мал­ро­о­ви ро­ма­ни-све­до­чан­ства о ки­не­ској ре­во­лу­ци­ји, Шпан­ском гра­ђан­ском ра­ту и фран­цу­ском По­кре­ту от­по­ра све­до­че о ве­ли­кој пред­но­сти књи­жев­ни­ка над исто­ри­ча­рем: са сло­бо­да­ма свој­стве­ним умет­нич­ком ис­ка­зи­ва­њу, књи­жев­ник мо­же да сво­јим спо­знај­ним по­гле­дом про­дре мно­го ду­бље не­го исто­ри­чар, до са­мог из­во­ри­шта исто­ри­је, да­кле и до нај­скри­ве­ни­јих иде­ја и осе­ћа­ња ње­них про­та­го­ни­ста, ко­је они обич­но не ста­вља­ју на па­пир, са сво­јим пот­пи­сом, на ве­ли­ку жа­лост исто­ри­ча­ра. До­бар при­мер тих мо­ћи пру­жа­ју и ро­ма­ни Жа­на Лар­те­ги­ја о фран­цу­ским из­гу­бље­ним ра­то­ви­ма за од­бра­ну ко­ло­ни­ја, од Ин­до­ки­не до Ал­жи­ра. Лар­те­ги, ко­ји је у фран­цу­ској ар­ми­ји сте­као чин ви­со­ког офи­ци­ра, све­до­чи на осно­ву соп­стве­ног ис­ку­ства сте­че­ног у пр­вим ре­до­ви­ма бор­би, у елит­ним па­до­бран­ским је­ди­ни­ца­ма.

Лар­те­ги нам от­кри­ва оно што се ку­ва­ло у гла­ва­ма бра­ни­ла­ца ко­ло­ни­ја, иде­је и осе­ћа­ња ко­је ни­је мо­гу­ће на­ћи ни у нај­оп­шир­ни­јим по­ве­сти­ма мо­дер­не Фран­цу­ске. Ње­гов нај­слав­ни­ји и екра­ни­зо­ва­ни ро­ман Цен­ту­ри­о­ни, пра­те­ћи ју­на­ке од по­ра­за до по­ра­за, од Ди­јен Би­јен Фуа у Ин­до­ки­ни до ал­жир­ских ка­зби, по­ка­зу­је нам са­зре­ва­ње јед­ног иде­о­ло­шког ста­ва, у зна­ку ду­бо­ког пре­зи­ра и га­ђе­ња спрам ко­ло­ни­јал­ног си­сте­ма и по­ли­тич­ке кла­се, јед­на­ко оне на вла­сти и оне у опо­зи­ци­ји. Ка­да у за­ро­бље­нич­ком ло­го­ру је­дан бо­рац пи­та дру­гог, обра­зо­ва­ни­јег, шта зна­чи из­раз про­ти­ву­реч­но­сти ка­пи­та­ли­зма — ко­је им стал­но пре­ба­цу­ју њи­хо­ви ко­му­ни­стич­ки му­чи­те­љи — до­би­ја од­го­вор са тач­ке гле­ди­шта ра­то­вод­ства, ко­ји је мно­го ду­бљи не­го што га марк­си­зам прет­по­ста­вља:

„Не­ма­ти хра­бро­сти за рат ка­кав из­и­ску­је по­тре­ба од­бра­не. Не пре­о­бра­жа­ва­ти се, не об­на­вља­ти се за во­ђе­ње ра­та у ку­ћи не­при­ја­те­ља, за­тва­ра­ти се у угод­не твр­ђа­ве, не бо­ри­ти се но­ћу, слу­жи­ти се пла­ће­ни­ци­ма — по­пут нас, на при­мер — уме­сто по­сла­ти у окр­шај све оне ко­ји има­ју ин­те­ре­са да ка­пи­та­ли­стич­ки си­стем оп­ста­не, за­ме­ни­ти ве­ру нов­цем и тех­ни­ком, за­бо­ра­ви­ти да је на­род из­вор свих енер­ги­ја; чи­ни­ти све да тај на­род тру­ли у удоб­но­сти­ма уме­сто да бу­де оку­пљен око не­ких вред­них раз­ло­га, мр­шав и енер­ги­чан…”

По­сред­ством днев­ни­ка јед­ног све­жег ре­гру­та, сту­ден­та те­о­ло­ги­је, Лар­те­ги чи­та­о­цу пре­до­ча­ва дух ко­ја вла­да у ло­го­ру за обу­ку, у Ал­жи­ру, не­за­до­вољ­ство ко­је ће по­том до­ве­сти ге­не­ра­ла Шар­ла де Го­ла на власт:

„Ло­гор­ска ра­дио-ста­ни­ца не пре­ста­је да ур­ла пе­сме, ве­сти, ин­фор­ма­ци­је и сло­га­не, ко­ји че­сто зву­че чуд­но:

,Ми ни­смо ов­де до­шли да би бра­ни­ли ко­ло­ни­ја­ли­зам; не­ма­мо ни­шта за­јед­нич­ко са ве­ли­ким ко­ло­ни­сти­ма ко­ји ис­ко­ри­шћа­ва­ју му­сли­ма­не. Ми смо бра­ни­о­ци јед­не сло­бо­де и но­вог по­рет­ка.’

Ра­дио-ста­ни­ца ка­пе­та­на Рас­пе­ги­ја ин­си­сти­ра на све­му што мо­же да вој­ни­ку ога­ди жи­вот гра­ђа­на. Спољ­ни свет је пред­ста­вљен као бе­дан, труо, без ве­ли­чи­не, а за власт се ка­же да је у ру­ка­ма јед­не бан­де екс­пло­а­та­то­ра, ма­лог фор­ма­та. Мо­ји дру­го­ви већ го­во­ре ,ми, дру­га­чи­ји’, на­су­прот свих оних ко­ји не но­се бе­рет­ку и ма­скир­ну уни­фор­му. Они су опра­ни, по­ста­ју све гип­ки­ји, они су чи­сти док у Фран­цу­ској вла­да­ју ко­руп­ци­ја, ку­ка­вич­лук, ни­скост: то је гре­шни свет на­ших ма­на­сти­ра. У ин­тер­ва­лу из­ме­ђу јед­ног вал­це­ра и вој­ног мар­ша ме­га­фон ур­ла:

,Док смо се ми бо­ри­ли у Ин­до­ки­ни, док смо па­ти­ли од гла­ди у за­ро­бље­ни­штву Ви­јет­ми­на, љу­ди бо­га­то пла­ће­ни су нас из­да­ли у ко­рист не­при­ја­те­ља: та го­ми­ла но­ви­на­ра, по­ли­ца­ја­ца-пе­де­ра­ста, ви­со­ких функ­ци­о­не­ра, беш­ча­сних ге­не­ра­ла и мрач­них по­ли­ти­ча­ра. И из овог про­це­са ни­шта не­ће про­и­за­ћи: ни­ко не­ће би­ти ка­жњен. Дру­же (баш ту је реч упо­тре­био), зар ти ни­је бо­ље с на­ма? Ов­де те ни­ко не­ће из­да­ти, ов­де те ни­ко не­ће ла­га­ти.’

Ка­ко чуд­не, збу­њу­ју­ће оби­ча­је има­ју ови ву­ко­ви! По­зна­ју Со­фо­кла, Марк­са и Мао Це Тун­га, али ја у њи­ма на­слу­ћу­јем бол­не тај­не; знам да их с вре­ме­на на вре­ме на­се­ља­ва­ју мрач­не си­ле. Ма­ло­час сам се по­гле­дао у огле­да­лу и ви­део сам, с ужа­сом а и са за­до­вољ­ством, исто­вре­ме­но, ка­ко по­при­мам ли­це ву­ка.”

Ко не по­зна­је сим­бо­ли­зам ву­ка код европ­ских на­ро­да тре­ба га оба­ве­сти­ти да је он дво­зна­чан: вук је во­дич ка оно­стра­ном све­ту али и оли­че­ње сун­ча­не све­тло­сти. <