Мисли Драгоша Калајића

(ма­ли су­бјек­тив­ни из­бор, за по­че­так)

> Са­мо­по­што­ва­ње је основ сва­ког ва­ља­ног са­мо­по­у­зда­ња.

> Ми­сли и де­лај не­у­сло­вљив од прет­њи по­ра­за или обе­ћа­ња по­бе­де. Не­ма по­бе­де вред­ни­је од вер­но­сти се­би у по­ра­зу, ни­ти има ве­ћег по­ра­за од из­дај­ства се­бе због по­бе­де.

> Под уда­ри­ма не­при­ја­тељ­ства, ка­да те об­у­зи­ма­ју те­ско­ба и ма­ло­ду­шност, осе­ћај без­на­ђа и уса­мље­но­сти — по­глед упу­ти ка зве­зда­ним ка­те­дра­ма ко­је нас на­дах­њу­ју лек­ци­ја­ма су­ве­ре­ног спо­кој­ства и не­бе­ске ве­дри­не. Та­мо је наш дом.

> Раз­ви­јај у се­би мо­ћи гип­ко­сти и чвр­сти­не би­ћа, као да је у пи­та­њу из­ра­да ван­ред­ног ма­ча у нај­ви­шим ра­ди­о­ни­ца­ма уме­ћа. Са­ма гип­кост је по­во­дљи­ва, а са­ма кру­тост ло­мљи­ва. Нео­п­ход­но је по­се­до­ва­ти обе осо­би­не: гип­кост ко­ја слу­жи чвр­сти­ни, оне­мо­гу­ћа­ва­ју­ћи пре­ло­ме — и чвр­сти­ну ко­ја слу­жи гип­ко­сти, су­зби­ја­ју­ћи под­ви­ја­ња.

> По сред­стви­ма пре­по­знај и про­це­њуј ци­ље­ве. Са­мо сред­ства оправ­да­ва­ју ци­ље­ве.

> Бо­ље је би­ти мр­тви лав не­го жи­ви пас. У ме­мо­ри­ји по­том­ства вр­ли при­мер је моћ­ни­ји и пло­до­твор­ни­ји од жи­во­та ко­ји га је из­вео у овој аре­ни уни­вер­зу­ма.

> Не сле­ди пу­те­ве ак­ци­је због до­бит­ка ни­ти од­сту­пај од пу­те­ва ак­ци­је због гу­бит­ка: ако си ве­ран се­би, ако пот­пу­но је­си — ти ни­шта ви­ше не мо­жеш до­би­ти, ни­ти из­гу­би­ти.

> Из­о­ста­нак бри­ге о соп­стве­ном те­лу и де­ло­ва­њу спољ­ни је знак уну­тра­шњих ка­пи­ту­ла­ци­ја, знак из­о­стан­ка по­ве­ре­ња у вред­но­сти чо­ве­ка.”

> Пред пи­та­њем „ко су ти ро­ди­те­љи?” — пра­ви­лан од­го­вор гла­си: „Мо­ји ро­ди­те­љи су со­лар­на тра­ди­ци­ја.” Ре­че­но је у на­шим све­тим књи­га­ма: „Све­тлост ко­ја бли­ста над на­ма, ко­ја сја­ји са оне стра­не све­га, из­над уни­вер­зу­ма, у нај­ви­шим све­то­ви­ма иза ко­јих не­ма ви­ших — то је иста све­тлост ко­ја зра­чи у чо­ве­ку.”

> Ре­че­но је у на­шим све­тим књи­га­ма да је „сун­це ко­је ви­ди­мо на­шим очи­ма — сли­ка јед­ног ин­те­ли­ги­бил­ног сун­ца ко­је не ви­ди­мо очи­ма”.

> Пред пи­та­њем „ода­кле до­ла­зиш, ку­да идеш?” — пра­ви­лан од­го­вор гла­си: „до­ла­зим са зве­зда­них пу­те­ва и идем ка зве­зда­ним пу­те­ви­ма”. Сву­да и у сва­ком тре­нут­ку бу­ди при зна­њу да до­ла­зиш из да­ле­ка и да да­ле­ко идеш: ти до­ла­зиш из пра-исто­ри­је и идеш ка над-исто­ри­ји.

> Ре­че­но је у на­шим све­тим књи­га­ма о свој­стви­ма чо­ве­ка со­лар­не тра­ди­ци­је: „И кад би се чи­тав свет сру­шио — он би остао ус­пра­ван, ме­ђу ру­ше­ви­на­ма.” Ти не­маш тла — по­глед ка зве­зда­ним маг­ни­ту­да­ма је тво­је упо­ри­ште. Не­по­ко­ле­бљи­вост твог би­ћа чи­ни део упо­ри­шта ста­бил­но­сти зве­зда­ног по­рет­ка.

> Ти си уче­ник а ко­смич­ки Ум је вр­хов­ни учи­тељ. При нај­ви­шој ка­те­дри уче­ња нај­те­же пи­та­ње гла­си: „Ко си ти?” Од­лич­ни од­го­вор гла­си: „Ја сам Ти.”

> У овој аре­ни ко­смич­ке Игре, је­дин­стве­ни ус­прав­ни по­ло­жај чо­ве­ка је зна­ме­ње иде­ал­не усме­ре­но­сти: по­вра­так „зве­зда­ним бо­ра­ви­шти­ма”, кроз вас­пи­та­ва­ње по­сред­ством зве­зда­них ка­те­дри. Ус­прав­ни по­ло­жај је и нај­не­ста­бил­ни­ји: знак да би­ће чо­ве­ка у ко­смич­кој Игри игра на све или ни­шта.

> При­дај ве­ћу по­зор­ност и зна­чај име­ни­ма не­го де­фи­ни­ци­ја­ма су­шта­ста­ва. Име­на су из­ве­де­на из из­рав­них ис­ку­ста­ва и ма­ни­фе­ста­ци­ја су­шта­ста­ва, а де­фи­ни­ци­је су по­ку­ша­ји ра­зу­ма да про­из­вољ­но огра­ни­чи оно што је, по сво­јој при­ро­ди, нео­гра­ни­че­но.

> Ми­сли као да ћеш су­тра умре­ти — де­лај као да не­ћеш умре­ти ни­кад.

> На пу­те­ви­ма ми­си­је пре­пре­ке су­о­ча­вај као сред­ства уз­ди­за­ња, ам­би­се као сред­ства пре­ва­зи­ла­же­ња а ап­сур­де као сред­ства ква­ли­та­тив­ног пре­о­бра­жа­ја соп­ства. Овај свет ни­је дру­го до аре­на игре кроз ко­ју се би­ће вас­пи­та­ва и про­ве­ра­ва за ви­ше ми­си­је, те­же за­дат­ке.

> Не ту­жи се на те­жи­ну за­дат­ка ми­си­је, јер је та те­жи­на про­це­на тво­јих вред­но­сти и мо­гућ­но­сти.

> Пат­ња, ту­га или страх су раз­ли­чи­та име­на тво­јих сла­бо­сти. За­то не оп­ту­жуј дру­ге или дру­го за сво­је не­да­ће већ устај у бор­бу про­тив соп­стве­них сла­бо­сти.

> Не до­пу­штај да ти свест за­га­ђу­ју и по­ни­жа­ва­ју стра­хо­ви или на­де иза­зва­ни ар­би­трар­ним прет­по­став­ка­ма о при­ро­ди смр­ти; сво­јим де­ли­ма и ми­сли­ма ти по­сред­но усло­вља­ваш при­ро­ду смр­ти.

> Ис­ку­ша­вај соп­стве­ну це­ло­ви­тост и ста­ме­ност би­ћа су­здр­жа­но­шћу усред оби­ља, чед­но­шћу усред ор­ги­ја, бли­ста­во­шћу усред мра­ка. Пра­ви­лан пут ис­пи­та соп­ства ни­је за­то­мља­ва­ње ис­ку­ше­ња већ су­ве­ре­ни­тет соп­ства над свим ис­ку­ше­њи­ма.

> Не за­др­жа­вај се код вр­лих људ­ских ми­сли и де­ла, јер су они са­мо по­ка­за­те­љи ко­смич­ких узо­ра, про­си­ја­ва­ње или од­ра­зи сја­ја ко­смич­ког Ума. Ка пр­во­бит­ним узо­ри­ма стре­ми.

> Бу­ди рав­но­ду­шан пре­ма сла­ви ко­ју де­ле љу­ди. Где је ко­смич­ки Ум — та­мо је тво­ја сла­ва.

> Ли­це је нај­не­по­сред­ни­је и нај­о­чи­глед­ни­је осве­до­че­ње би­ћа, осо­би­то очи, за ко­је је ре­че­но да су „про­зо­ри ду­ше”. Реч ли­це по­ти­че од ре­чи чи­ни­ти, јер је ли­це син­те­тич­ки из­раз ску­па ми­сли и де­ла.

> Ни­је у пи­та­њу смак све­та, не­го смак илу­зи­ја јед­ног од ни­за све­то­ва у овој аре­ни уни­вер­зу­ма. У из­ло­же­ним окол­но­сти­ма, упут­но је при­ме­њи­ва­ти на­че­ло зва­но „ја­ха­ти ти­гра”: да­кле, не су­прот­ста­вља­ти се сти­хи­ји, за­луд­но, већ је „за­ја­ха­ти” и че­ка­ти ње­но ис­цр­пље­ње.

> Нео­п­ход­но је ства­ра­ти „па­ра­лел­не” про­сто­ре, уз­ди­за­ти ци­та­де­ле ве­ро­до­стој­не ал­тер­на­ти­ве ко­је су вир­ту­ел­ни цен­три кри­ста­ли­за­ци­је но­ве, еу­то­пиј­ске, кул­ту­ре. Да­кле, ни­ка­кав „кон­такт” са не­при­ја­те­љем, ни­ка­кав су­коб или ди­ја­лог, по­ле­ми­ка или ком­про­мис — већ из­дво­је­на де­ло­твор­ност и при­пре­ма об­но­ве вред­но­сти и ра­до­сти жи­во­та.

> Брак је еми­нент­но ме­та­фи­зич­ко пред­у­зе­ће, јер се су­прот­ста­вља про­це­си­ма фи­зич­ке сфе­ре ко­ји те­же про­ми­ску­и­те­ту, по­ти­ра­њу ква­ли­та­тив­них раз­ли­ка и ни­ве­ла­ци­ји, те, у крај­њој кон­се­квен­ци, „то­плот­ној смр­ти” из дру­гог за­ко­на тер­мо­ди­на­ми­ке. У свом иде­ал­ном од­ре­ђе­њу и опре­де­ље­њу, брак је из­раз хе­рој­ске од­лу­ке би­ћа за је­дин­стве­ност упр­кос мно­штва, за веч­ност упр­кос про­ла­зно­сти, за ква­ли­тет упр­кос кван­ти­те­та, за фор­му упр­кос амор­фи­је.

> Ни­ко те не те­ра да сту­паш у брак и пре­у­зи­маш од­го­ва­ра­ју­ће, хе­рој­ске, ду­жно­сти и од­го­вор­но­сти; за­то, рас­ки­да­ју­ћи брач­ни са­вез, не оп­ту­жуј уста­но­ву већ сво­ју сла­бост, од­но­сно не­моћ за из­вр­ше­ње ме­та­фи­зич­ких ци­ље­ва.

> Брак је је­дан од об­ли­ка вер­но­сти те­мељ­ним вред­но­сти­ма. Ди­сци­пли­на брач­не вер­но­сти не вр­ши се спрам не­ка­квих (пре­вр­тљи­вих) мо­рал­них оби­ча­ја, ни­ти  спрам су­пру­жни­ка, већ пред соп­ством но­си­о­ца вер­но­сти. У пи­та­њу је вер­ност соп­стве­ној од­лу­ци, не­по­мрач­ном со­лар­ном прин­ци­пу људ­ског еле­мен­та.

> По­сто­је ве­ли­ке би­о­гра­фи­је ко­је у се­би но­се суд­бин­ски пре­о­крет, пот­пу­ну про­ме­ну по­гле­да на свет. На при­мер, фран­цу­ски пе­сник Ло­тре­а­мон, по­сле ис­ку­ства не­по­сред­ног умет­нич­ког су­де­ло­ва­ња у пан­де­мо­ни­ју­му Мал­до­ро­ро­вих пе­ва­ња, до­жи­вља­ва ко­пер­ни­кан­ски обрт и за­по­чи­ње ства­ра­ње ’но­ве по­е­зи­је’ ко­ја је со­лар­на, хи­је­рар­хиј­ска, бо­го­тра­жи­тељ­ска, ду­бо­ко европ­ска. Слич­но се де­си­ло са Де Ки­ри­ком, Да­ли­јем, Вајл­дом, Рем­бо­ом, па чак и са Ви­мом Вен­дер­сом (на­кон ње­го­вог хо­ли­вуд­ског ис­ку­ства)…

> Ви­ше се не по­ста­вља про­блем од­бра­не Сре­ди­шта, по­што је оно сру­ше­но, или за дру­ге љу­де из­гу­бље­но, већ се по­ста­вља про­блем ма­ни­фе­ста­ци­је Сре­ди­шта. Ду­жност ни­је ви­ше да се бра­ни оно што је из­гу­бље­но, не­го да се ма­ни­фе­сту­је оно што је из­гу­бље­но. Сре­ди­ште ви­ше не­ма по­тре­бу за сво­јом гар­дом бра­ни­ла­ца, већ има по­тре­бу да се пре­ко те гар­де об­ја­ви. Не­ма ви­ше по­тре­бе за љу­ди­ма, већ за при­ме­ром.

> Пр­ва и сто­га из­у­зет­но ва­жна тач­ка европ­ске са­мо­све­сти је го­ди­на 732, ка­да је опат Иси­дор де Бе­ја на пер­га­мен­ту свог ле­то­пи­са пр­ви пут у исто­ри­ји европ­ских је­зи­ка ис­пи­сао реч Евро­пља­ни… За­пи­сао је, за­пра­во, да су Евро­пља­ни по­бе­ди­ли му­сли­ман­ску ар­ми­ју у би­ци код По­а­тјеа и та­ко спа­сли Евро­пу од исла­ми­за­ци­је. Ис­пи­сао је ту но­ву реч не­ко­ли­ко пу­та, оста­вља­ју­ћи на­шим ми­сли­ма и сно­ви­ма под­сти­цај да на­слу­ћу­ју дух ко­ји је про­жи­мао сми­сао изу­ма. Мо­жда је и он та­да осе­тио ве­ли­чи­ну, ле­по­ту и исти­ни­тост на­дах­њу­ју­ће иде­је је­дин­ства ко­ју са­др­жи та реч?…

> При­су­ство­ва­ли смо епо­хал­ном свет­ском про­це­су де­гра­да­ци­је по­ли­тич­ког у кри­ми­нал­но и по­сред­нич­ке де­мо­кра­ти­је у плу­то­кра­ти­ју.

> Нај­те­жу бо­лест мо­же да по­бе­ди са­мо чо­век ко­ји по­се­ду­је две ства­ри: осе­ћа­ње ми­си­је и са­зна­ње да је не­ко­ме по­тре­бан.

> Пра­ва же­на, си­лом сво­је при­ро­де, не осе­ћа сво­је оба­ве­зе пре­ма ло­ги­ци жи­во­та зва­ној ети­ка. Она у то­ме ви­ди или осе­ћа не­ку вр­сту ко­стре­ти ко­ја спу­та­ва ње­ну сло­бо­ду, са­о­бра­зну при­род­ним про­це­си­ма… За­хва­љу­ју­ћи сво­јој дис­тан­ци или су­пер­и­ор­но­сти спрам ети­ке, же­на уме мно­го бо­ље од му­шкар­ца да це­ни етич­ност.

> Же­на свет ви­ди и до­жи­вља­ва као ор­ган­ску це­ли­ну. За­то же­на и нај­ма­њи удар до­жи­вља­ва це­ли­ном свог би­ћа, ко­је би­ва сво по­тре­се­но, док му­шка­рац, за­хва­љу­ју­ћи скло­но­сти ап­стракт­ном ми­шље­њу и свр­ста­ва­њу ства­ри и по­ја­ва у огра­ни­че­не ка­те­го­ри­је, уме да та­кве уда­ре ло­ка­ли­зу­је у од­го­ва­ра­ју­ћи до­мен и не­у­тра­ли­ше.

> Етич­ност је вр­ли­на ко­ју же­на нај­ви­ше це­ни код му­шкар­ца. Же­на је ду­бо­ко кон­зер­ва­тив­но би­ће, у нај­бо­љем и нај­пле­ме­ни­ти­јем сми­слу тог пој­ма де­сни­це. Она ра­ђа жи­вот и нај­бо­ље зна вред­ност и це­ну жи­во­та. Она од му­шкар­ца из­и­ску­је етич­ност јер зна, све­сно или ин­ту­и­тив­но, да је жи­вот не­мо­гућ без ети­ке, да је ети­ка основ­на струк­ту­ра и ло­ги­ка жи­во­та.

> Реч де­сни­ца ја ко­ри­стим у из­вор­ном, да­кле тра­ди­ци­о­нал­ном и веч­ном, де­он­то­ло­шком и ду­хов­ном сми­слу, а не у мо­дер­ном, по­ли­ти­кант­ском. Да би­смо се бар при­бли­жно оба­ве­сти­ли о из­вор­ном зна­че­њу де­сни­це, до­вољ­но је да кон­сул­ту­је­мо реч­ни­ке сим­бо­ла. Де­сна стра­на је увек – у свим тра­ди­ци­ја­ма – сим­бол исти­не, на­пред­но­сти, здра­вља, све­тло­сти, сна­ге, ле­по­те, до­бр­о­те. А ле­ва – сим­бол ла­жи, на­за­до­ва­ња, бо­ле­сти, мра­ка, сла­бо­сти, на­ка­зно­сти и зла. За­то је ве­ли­ки Не­ма­ња, од­ла­зе­ћи на онај свет, по­ру­чио Ср­би­ма да иду са­мо де­сним пу­тем, јер су на ње­му Бо­жи­ји, а на ле­вом су ђа­во­ло­ви.

> Је­дан од нај­те­жих за­да­та­ка бор­ца је ка­да – због не­ве­ри­ца или сум­њи у ва­ља­ност др­жа­ве ко­ју тре­ба да бра­ни – мо­ти­ва­ци­је за ње­ну од­бра­ну мо­ра да по­тра­жи је­ди­но у са­мом се­би, у свом уму и сво­јој ду­ши.

> Ка­ко ту­жно све­до­чи ис­ку­ство европ­ских гра­ђан­ских и ме­ђу­на­ци­о­нал­них ра­то­ва, у вре­ме­ни­ма ве­ли­ких пре­о­кре­та ни­шчи до­би­ја­ју ван­ред­не при­ли­ке да ли­ку­ју над уз­ви­ше­ним, ко­ји­ма пре­о­ста­је са­мо сме­лост да оста­ну уса­мље­ни и да то по­ка­жу.

> Ка­да бу­де по­бе­ди­ла у се­би без­раз­ло­жне стра­хо­ве и ма­ло­ду­шно­сти те од­ба­ци­ла из­дај­ни­ке и до­ве­ла на власт сво­је па­три­от­ске сна­ге – Ср­би­ја ће по­ста­ти ве­ли­ка еко­ном­ска, по­ли­тич­ка и кул­тур­на си­ла и де­сно те­жи­ште Евро­пе.

> У сва­кој ве­ро­до­стој­ној ме­та­фи­зич­кој аван­ту­ри, од по­след­њег ко­ра­ка за­ви­си пр­ви ко­рак.

> Је­ди­на рас­по­ло­жи­ва ал­тер­на­ти­ва ма­стур­ба­тор­ском и су­штин­ски са­мо­у­би­лач­ком а по­сву­да­шње на­ме­та­ном и рас­про­стра­ње­ном сме­ру ана­ли­тич­ке фи­ло­со­фи­је и оста­лих ме­та­ста­за нео­по­зи­ти­ви­зма (Pa­ci, 1965) је­сте Хај­де­ге­ро­во упу­ћи­ва­ње на по­тре­бу об­но­ве спо­знај­не не­ви­но­сти те са­мо­за­пи­та­но­сти пред све­том, уз по­моћ ети­мо­ло­ги­је и пе­сни­штва те шум­ског од­мет­ни­штва од ци­ви­ли­за­ци­је За­па­да, уз пу­ку на­ду да нас пред на­ва­лом рас­по­ма­мље­них си­ла ње­ног ни­хи­ли­зма “са­мо не­ки бог мо­же спа­сти”.