Исписи Драгоша Калајића

(Фајл из за­о­став­шти­не)

 

 

***

 

„Чо­век ко­ји не­ма хра­бро­сти да сто­ји иза сво­јих иде­ја или не вре­ди као чо­век или ње­го­ве иде­је не вре­де ни­шта.” Езра Па­унд

 

„Са­мо нам пре­по­род древ­ног ду­ха му­дро­сти мо­же ули­ти но­ви ду­хов­ни под­сти­цај, нео­п­хо­дан за пре­вла­да­ва­ње су­во­пар­ног ин­те­лек­ту­а­ли­зма ко­ји да­нас пре­о­вла­ђу­је.” Хер­ман Граф Кеј­сер­линг

 

„Оно што за­и­ста во­лиш ни­ко ти не мо­же од­у­зе­ти. Оно што за­и­ста во­лиш је тво­је истин­ско на­сле­ђе. Све оста­ло је от­пад.” Езра Па­унд

 

„Si frac­tus il­la­ba­tur or­bis – im­pa­vi­dum fe­ri­ent ru­i­nae.”

„Ако сло­мљен про­пад­не свет – он ће не­у­стра­шив ста­ја­ти ме­ђу ру­ше­ви­на­ма.” Хо­ра­ци­је (Оде, III, 3)

 

„У соп­стве­ним гру­ди­ма: ту по­чи­ва, као не­кад у Те­ба­и­ди, сре­ди­ште сва­ке пу­сти­ње и про­па­сти. Ту сва­ко, без об­зи­ра на усло­ве и ранг, во­ди сам и лич­но сво­ју пре­суд­ну бор­бу.” Ернст Јин­гер

 

„Ве­ро­ва­ње да стал­ни тре­зор зна­ња чо­ве­чан­ства чи­не са­мо она схва­тљи­ва ра­ци­о­нал­ним пу­тем, или чак са­мо на­уч­но до­ка­зи­ва, гре­шка је ко­ја има ка­та­стро­фал­не по­сле­ди­це. Та гре­шка под­сти­че мла­де, ’про­све­ће­не на­у­ком’, да од­ба­цу­ју огром­на бла­га спо­зна­ја и му­дро­сти што по­чи­ва­ју у тра­ди­ци­ја­ма свих древ­них кул­ту­ра и уче­ња ве­ли­ких ре­ли­ги­ја.” Кон­рад Ло­ренц

 

„Функ­ци­ја ин­те­лек­ту­а­ла­ца, или бар јед­не њи­хо­ве вр­сте, је­сте да иду ис­пред сва­ко­днев­них до­га­ђа­ја, да ис­ку­ша­ју ри­зич­не ста­зе, да про­ђу свим мо­гу­ћим пу­те­ви­ма исто­ри­је. Ни­је стра­шно ако по­гре­ше. Из­вр­ши­ли су нео­п­ход­ну ми­си­ју од­ла­зе­ћи та­мо где ни­ко­га не­ма. На­пред, на­зад или са стра­не – то не­ма зна­ча­ја. До­вољ­но је што су иза­шли из ста­да ма­се. Бу­дућ­ност је ство­ре­на од ма­те­ри­је раз­ли­чи­те не­го што је са­да­шњост. Бу­дућ­ност је ство­ре­на од оног што ће ви­де­ти ве­ћи­на и што је пред­о­се­ћа­ла ма­њи­на.” Дри­је ла Ро­шел

 

„Пра­во ве­ли и исти­ну збо­ри онај за ко­га гвел­фи ка­жу да је ги­бе­лин а ги­бе­ли­ни да је гвелф.” Ита­ли­јан­ска по­сло­ви­ца

 

***

 

„Отаџ­би­на тра­је оп­штом де­ло­твор­но­шћу ко­ја је по вред­но­сти и да­ту­му из­над свих лич­них хте­ња.” Шарл Мо­рас

 

„Отаџ­би­на је оно што нас је све ство­ри­ло. Она је из­ван, и те ка­ко из­ван свих про­ла­зних и про­мен­љи­вих уста­ва. Упр­кос то­ме што да­нас из­гле­да да је до те ме­ре ра­зо­рен и окр­њен мно­го­о­блич­ни жи­вот у Ру­си­ји, још увек има­мо вре­ме­на да оп­ста­не­мо и бу­де­мо до­стој­ни је­да­на­ест сто­ти­на го­ди­на на­ше не­из­бри­си­ве по­ве­сти.” Алек­сан­дар Сол­же­њи­цин

 

„Дух вре­ме­на на­шег је суп­тил­на са­бла­зан на­ших да­на; под том ети­ке­том про­да­је се фал­си­фи­кат про­гре­са, про­све­ће­ња, ци­ви­ли­за­ци­је, кул­ту­ре. За­то је да­нас по­треб­ни­је не­го икад има­ти дар за раз­ли­ко­ва­ње ду­хо­ва, дар пра­во­слав­ни, дар под­ви­жнич­ки, да се чо­век не­са­бла­жњен мо­же про­би­ја­ти кроз је­зи­ви ха­ос на­ше сва­ки­да­шњи­це. Ду­хом Веч­но­сти тре­ба про­ве­ра­ва­ти дух на­шег вре­ме­на.” Отац Ју­стин По­по­вић

 

„За­што је срп­ски на­род та­ко гор­ко на­стра­дао? За­то што се одво­јио од сво­јих бо­го­но­сних ота­ца и ви­те­зо­ва и по­шао за без­бо­жни­ци­ма и је­ре­ти­ци­ма европ­ским. Ка­да то зна­мо, па­зи­мо ко­јим пу­тем тре­ба да иде­мо убу­ду­ће.” Вла­ди­ка Ни­ко­лај Ве­ли­ми­ро­вић

 

„У Ка­ли ју­га љу­ди не­ће по­што­ва­ти ка­сте, ред и уста­но­ве, ни­ти свет­ко­ви­не ка­кве су на­ло­жи­ле Ве­де. У Ка­ли ју­га сви спи­си би­ће сма­тра­ни као да су све­ти; сви не­бе­ски би­ће сма­тра­ни јед­на­ким а на­чин жи­во­та би­ће јед­нак ско­ро за све… Сва­ко три­ча­во вла­сни­штво чи­ни­ће вла­сни­ка по­но­сним на свој име­так… Же­не ће на­пу­шта­ти му­же­ве кад они из­гу­бе бо­гат­ства и са­мо ће бо­га­та­ша та­да же­не сма­тра­ти сво­јим го­спо­да­ром. Онај ко­ји бу­де де­лио ве­ли­ки име­так би­ће сма­тран Учи­те­љем а пле­ме­ни­то по­ре­кло не­ће би­ти сма­тра­но од­ли­ком… Свест љу­ди би­ће за­о­ку­пље­на за­ра­ђи­ва­њем нов­ца ко­ји ће би­ти тро­шен на за­до­во­ља­ва­ње се­бич­них же­ља. Ни­ко не­ће одва­ја­ти чак ни нај­ма­њи де­лић свог бо­гат­ства и жр­тво­ва­ти свој ин­те­рес чак и ако то ишту при­ја­те­љи. У Ка­ли ју­га љу­ди ће се­бе сма­тра­ти јед­на­ким брах­ма­ни­ма и кра­ве ће би­ти це­ње­не са­мо ра­ди мле­ка… Прин­че­ви ће пљач­ка­ти сво­је по­да­ни­ке уме­сто да их шти­те. У Ка­ли ју­га сва­ко ко по­се­ду­је ко­ла и сло­но­ве или ко­ње сма­тра­ће се­бе по­гла­ва­ром; сва­ко ко је слаб по­ста­ће роб. Ва­ишyас­и (при­пад­ни­ци тре­ћег ста­ле­жа, прим. Д. К.) ће на­пу­сти­ти по­љо­при­вре­ду и тр­го­ви­ну те ће се из­др­жа­ва­ти слу­же­ћи или вр­ше­ћи ме­ха­нич­ке по­сло­ве; Шу­дре ће на­сто­ја­ти да пре­жи­вља­ва­ју про­се­ћи и по­при­ми­ће из­глед вер­ских про­сја­ка те ће по­ста­ти не­чи­сти след­бе­ни­ци по­гре­шних и из­о­па­че­них уче­ња. Му­че­ни гла­ђу и по­ре­зи­ма, љу­ди ће на­пу­шта­ти за­ви­ча­је и скла­ња­ће се на зе­мљи­шти­ма ко­ја су по­год­на са­мо за про­сте кул­ту­ре. Ста­за Ве­да би­ће збри­са­на и на­род ће скре­ну­ти у из­о­па­че­ност.” (Ви­шну­пу­ра­на, VI, 1)

 

„Сви Цр­но­гор­ци ста­ре Цр­не Го­ре сма­тра­ју Ми­ло­ша Оби­ли­ћа као свог ду­хов­ног пре­тка, и не са­мо да ми­сле о ње­му и да му се ди­ве већ га и са­ња­ју. Кад су чи­ни­ли ју­нач­ка де­ла, раз­ми­шља­ли су и пре­пи­ра­ли се да ли би Оби­лић та­ко ура­дио и да ли су се при­бли­жи­ли Оби­ли­ћу.” Јо­ван Цви­јић

 

„Све док не­ки на­род по­сто­ји у сфе­ри по­ли­тич­ког, он мо­ра сам – прем­да са­мо за крај­њи слу­чај – од­ре­ди­ти раз­ли­ко­ва­ње на при­ја­те­ља и не­при­ја­те­ља. У то­ме је су­шти­на ње­го­вог по­ли­тич­ког по­сто­ја­ња. Ако ви­ше не­ма спо­соб­но­сти или во­ље за то раз­ли­ко­ва­ње, он пре­ста­је по­ли­тич­ки да по­сто­ји. До­пу­сти ли да му не­ки стра­нац про­пи­су­је ко је ње­гов не­при­ја­тељ и про­тив ко­га сме да се бо­ри или не, он­да он ви­ше ни­је по­ли­тич­ки сло­бо­дан на­род и под­ре­ђен је не­ком дру­гом по­ли­тич­ком си­сте­му.” Карл Шмит

 

„Ако се не­ки на­род бо­ји на­по­ра и ри­зи­ка по­ли­тич­ког по­сто­ја­ња, на­ћи ће се не­ки дру­ги на­род ко­ји ће му сма­њи­ти те на­по­ре, пре­у­зи­ма­ју­ћи ње­го­ву за­шти­ту од спољ­них не­при­ја­те­ља и ти­ме по­ли­тич­ку вла­да­ви­ну над њим. Та­да за­штит­ник од­ре­ђу­је не­при­ја­те­ља, на осно­ву веч­не по­ве­за­но­сти за­шти­те и по­кор­но­сти.” Карл Шмит

 

„Да би се је­дан на­род из­ба­вио из де­ка­ден­ци­је – он мо­ра по­но­во по­че­ти сво­ју исто­ри­ју… Да би се јед­но по­чи­ња­ње по­но­ви­ло, не тре­ба вра­ти­ти се­бе уна­зад, као у не­што из про­шло­сти, по­зна­то и као та­кво опо­на­ши­во, већ тре­ба учи­ни­ти да то по­чи­ња­ње бу­де још ори­ги­нал­ни­је, са свим оним збу­њу­ју­ћим, мрач­ним и из­ве­сно опа­сним што ве­ро­до­стој­но по­чи­ња­ње под­ра­зу­ме­ва.” Мар­тин Хај­де­гер

 

„Са­мо пр­ви хи­тац ка­ме­ном на ста­туу су­ве­ре­на по­га­ђа су­ве­ре­на. Сви по­то­њи по­га­ђа­ју са­мо пра­зни­ну.” Ан­то­ан де Ри­ва­рол

 

„Сва­ка др­жа­ва је при­ну­ђе­на да про­из­ве­де не­ка­кву уто­пи­ју ка­да из­гу­би ве­зу са ми­том.” Ернст Јин­гер

 

„Би­ти слу­га др­жа­ве је ари­сто­крат­ска вр­ли­на ка­кву ма­ло љу­ди по­се­ду­је.” Освалд Шпен­глер

 

„Онај ко­ме је по­ве­ре­но уре­ђе­ње др­жа­ве узе­ће као свој циљ оно што се мо­же оства­ри­ти, а ни­ка­ко оно што је нео­ствар­љи­во, јер та­кве же­ље су за­луд­не, па не тре­ба ни по­ку­ша­ва­ти. При­пад­ни­ци др­жа­ве сва­ка­ко мо­ра­ју да бу­ду срећ­ни и исто­вре­ме­но че­сти­ти љу­ди. Тај циљ, да­кле, он ће при­хва­ти­ти да оства­ри. Али ако се бо­гат­ство схва­ти као што га схва­та­ју про­сти љу­ди из го­ми­ле, он­да је не­мо­гу­ће да они бу­ду и ве­о­ма бо­га­ти а ујед­но и по­ште­ни и ва­ља­ни.” Пла­тон

 

***

 

„Ми, Ру­си, има­мо две отаџ­би­не: Ру­си­ју и Евро­пу… Да ли ви, го­спо­до, схва­та­те ко­ли­ко је на­ма дра­га Евро­па, ка­ко ми во­ли­мо и по­шту­је­мо, ви­ше не­го брат­ски, ње­не ве­ли­ке на­ро­де и све ве­ли­ко што су ти на­ро­ди из­ве­ли!? Да ли ви зна­те до ка­квих нас су­за и гр­че­ва у ср­цу по­тре­са и му­чи суд­би­на те дра­ге и ро­ђе­не Евро­пе, и ка­ко нас пла­ше мрач­ни обла­ци ко­ји све ви­ше и ви­ше за­сти­ру ње­но не­бо?!” Фјо­дор Ми­ха­и­ло­вич До­сто­јев­ски

 

„Ми (Нем­ци) има­мо ап­со­лут­ну по­тре­бу за до­го­во­ром са Ру­си­јом, за но­вим за­јед­нич­ким про­гра­мом ко­ји не­ће до­пу­сти­ти у Ру­си­ји ни­ка­кву ен­гле­ску над­моћ и ни­ка­кву аме­рич­ку бу­дућ­ност.” Фри­дрих Ни­че

 

„Ру­си­ји је су­ђе­на ве­ли­ка ду­хов­на бу­дућ­ност: она мо­ра да ре­ши сва пи­та­ња о ко­ји­ма се спо­ри Евро­па.” Пе­тар Ча­да­јев

 

„У исто­ри­ји све­та је­ди­но је Сје­ди­ње­ним Аме­рич­ким Др­жа­ва­ма по­шло за ру­ком да ско­ро по це­ло­куп­ној по­вр­ши­ни пла­не­те сни­зе ин­те­ли­ген­ци­ју, мо­рал­ност и ква­ли­тет чо­ве­ка. Ја оп­ту­жу­јем Сје­ди­ње­не Аме­рич­ке Др­жа­ве да стал­но чи­не зло­чин про­тив чо­веч­но­сти.” Ан­ри де Мон­тер­лан

 

„По­гре­шно је ми­шље­ње да су де­мо­кра­ти­је мли­та­ве и не­бор­бе­не. Од древ­не Ати­не, пре­ко ја­ко­бин­ско-на­по­ле­о­нов­ске Фран­цу­ске и ли­бе­рал­не ко­ло­ни­ја­ли­стич­ке Ен­гле­ске, до им­пе­ри­је до­ла­ра и атом­ске бом­бе – де­мо­крат­ски си­сте­ми су сви­ре­по осва­јач­ки и ра­то­бор­ни.” Ђа­но Ака­ме

 

„Ли­бе­ра­ли­зам и бољ­ше­ви­зам ни­су две су­прот­но­сти ми­шље­ња и де­ло­ва­ња не­го при­ми­тив­ни и на­пред­ни об­лик истог по­кре­та, по­че­так и крај.” Освалд Шпен­глер

 

„Да у овом ве­ли­ком су­ко­бу од ко­га за­ви­си суд­би­на све­та не­ма дру­гих бор­би до оних из­ме­ђу со­ци­ја­ли­ста и ли­бе­ра­ла – ње­гов ис­ход не би био не­из­ве­стан, ни­ти по­бе­да сум­њи­ва.” Дон Ху­ан До­но­со Кор­тес, 1851.

 

„Чо­ве­чан­ство не пред­ста­вља не­што ствар­но ус­по­ста­вље­но, не­што што иде ка не­ком од­ре­ђе­ном ци­љу, већ је оно са­мо ап­страк­ци­ја пој­ма о пра­ви­ма по­себ­ног чо­ве­ка, про­ши­ре­на на све ње­му слич­не. За­то се све што се го­во­ри о оба­ве­за­ма у од­но­су пре­ма чо­ве­чан­ству од­но­си упра­во на оба­ве­зе пре­ма по­је­дин­ци­ма, ма ком ро­ду или пле­ме­ну они при­па­да­ли. Ме­ђу­тим, не­за­ви­сно од тих оба­ве­за, по­сто­је и по­себ­не оба­ве­зе, не са­мо пре­ма др­жа­ви већ и пре­ма тој нај­ви­шој је­ди­ни­ци ко­ју на­зи­ва­мо кул­тур­но-исто­риј­ским ти­пом.” Ни­ко­лај Да­ни­лев­ски

 

„Ре­во­лу­ци­ја је кћи суд­би­не а не сло­бо­де. Нај­по­зи­тив­ни­је цр­те ру­ског чо­ве­ка ко­је су се от­кри­ле у ре­во­лу­ци­ји и ра­ту – чу­де­сни дух по­жр­тво­ва­но­сти, спо­соб­ност тр­пље­ња не­чу­ве­них пат­њи, дух за­јед­ни­штва – је­су цр­те ко­је је хри­шћан­ство ути­сну­ло у ру­ски на­род, да­кле цр­те из про­шло­сти.” Ни­ко­лај Бер­ђа­јев

 

„Ци­ља­ли смо ко­му­ни­зам а по­го­ди­ли Ру­си­ју.” Алек­сан­дар Зи­но­вјев

 

***

 

„Не­мам не­при­ја­те­ља: мој не­при­ја­тељ је мо­ја не­буд­ност. Не­мам оклоп: до­бра во­ља и ис­прав­ност су мој оклоп. Не­мам за­мак: не­по­ко­ле­бљи­ви дух је мој за­мак.” Из са­му­рај­ског ко­дек­са Бу­ши­до

 

„Ни­шта што чи­ни­те не­ће има­ти до­бр­ог учин­ка ако не во­ди­те ра­чу­на о исти­ни.” Са­му­рај Ја­ма­мо­то Цу­не­то­мо

 

„Ка­да гро­мо­ви уда­ра­ју да­ле­ко, ин­тер­вал вре­ме­на из­ме­ђу бље­ска му­ње што нас оба­сја­ва док сто­ји­мо крај про­зо­ра и по­тму­ле гр­мља­ви­не је чуд­но дуг. У мом по­себ­ном слу­ча­ју, он је тра­јао два­де­сет го­ди­на. Глас из­ги­ну­лих хе­ро­ја је глас му­ње. У не­да­ле­кој бу­дућ­но­сти, та гр­мља­ви­на ће мо­жда по­кре­ну­ти на­ше људ­ске ду­ше, обе­ћа­њем ди­вље плод­но­сти по­кре­ну­ће и ср­це Ја­па­на.” Ју­кио Ми­ши­ма

 

„Част је ус­хи­ће­на са­вест, да­нас је­ди­на жи­ва ре­ли­ги­ја у искре­ним му­шким ср­ци­ма.” Ал­фред де Ви­њи

 

„Др­жи свој ум у па­клу а не оча­ја­вај.” Отац Си­лу­ан

 

***

 

„Све жи­во­тињ­ско је у чо­ве­ку, али ни­је све људ­ско у жи­во­ти­њи.” Лао Це

 

„Ка­да би мо­дер­ни љу­ди би­ли при­ну­ђе­ни да иза­бе­ру из­ме­ђу жи­во­та жи­во­та Спар­та­на­ца и жи­во­та њи­хо­вих ро­бо­ва, хе­ло­та, без ика­квих пре­до­ми­шља­ња би се од­лу­чи­ли за роп­ски жи­вот.” Ки­то, бри­тан­ски исто­ри­чар

 

„Ne ste a ve­ne tua te­ra, tua vi­ta.”

„Не­мој да про­даш сво­ју зе­мљу, свој жи­вот.” Мо­то Ла­ди­на, до­ло­мит­ског на­ро­да

 

„У овој пу­сти­њи чо­век са­мо два пу­та пла­че. Пр­ви пут кад се на­се­ли у њу, дру­ги пут кад мо­ра да из ње оде.” На­ми­биј­ска по­сло­ви­ца

 

„До­ћи ће дан ка­да ће овај обе­лиск, до­спео из пу­сти­ње, на овом тр­гу зло­чи­на про­на­ћи, по­но­во, ти­ши­ну и уса­мље­ност Лук­со­ра.” Ша­то­бри­јан, фран­цу­ски пи­сац, пред еги­пат­ским обе­ли­ском на Тр­гу Кон­корд у Па­ри­зу

 

„Ох, ру­ше­ви­не, по­ро­ди­цо мо­ја!” Шарл Бо­длер, ше­та­ју­ћи по Па­ри­зу ко­ји је, сру­шив­ши сред­њо­ве­ков­ни град, по на­ло­гу На­по­ле­о­на Тре­ћег, по­ди­гао ур­ба­ни­ста Осман

 

„Не­мам пра­ва да ишта ка­жем, јер не уче­ству­јем. Са­мо онај ко­ји уче­ству­је у ра­ту има пра­ва да го­во­ри.” Гроф Ан­то­ан де Сент-Ег­зи­пе­ри

 

„Фронт не мо­же а да те не при­вла­чи, јер је на не­ки на­чин крај­ња гра­ни­ца из­ме­ђу оног што већ до­бро по­зна­јеш и оног што се упра­во обра­зу­је. Не са­мо да та­мо ви­диш ства­ри ко­је ниг­де дру­где ни­си мо­гао ис­ку­си­ти, већ ви­диш и ка­ко из те­бе са­мог из­ви­ре те­мељ­на стру­ја ја­сно­сти, енер­ги­је и сло­бо­де, ка­кву би те­шко би­ло мо­гу­ће от­кри­ти у обич­ном жи­во­ту.” Те­јар де Шар­ден

 

„До­са­да ис­пи­ту­је са­др­жај сва­ке књи­ге са стро­го­шћу ко­ја пре­ти мно­го ви­ше од сва­ке цен­зу­ре, од би­ло ка­квог In­dex li­bro­rum pro­hi­bi­to­rum.” Ернст Јин­гер

 

„Баш би до­бро до­шао је­дан рат да рас­те­ра сву ову ма­ска­ра­ду!” Ан­ри де Мон­тер­лан

 

„Што се чо­век ви­ше при­бли­жа­ва ва­тре­ној ли­ни­ји фрон­та, чу­је све ма­ње ре­чи и сре­ће све бо­ље љу­де.”

 

„У Га­ли­ци­ји сам ви­део рат. У Бе­чу: ка­ко се јед­но цар­ство и јед­на пре­сто­ни­ца рас­па­да­ју. Беч је већ ује­сен го­ди­не 1915. био јед­на огром­на јав­на ку­ћа… Усред ра­та, се­део сам та­ко у те­а­три­ма, про­ла­зио на та­ла­си­ма вал­са, за­ла­зио у по­ро­ди­це сво­јих по­зна­ни­ка и ви­део људ­ску бе­ду и људ­ска ср­ца. Ко­руп­ци­ју, про­сти­ту­ци­ју, ме­лан­хо­ли­ју, сву­да… По­сто­ја­ла су та­да два Бе­ча. Је­дан: здрав, млад, ко­ји је од­ла­зио на бо­ји­шта, да се вра­ти у бол­ни­це, без ру­ку, но­гу, или гла­ва. А дру­ги: бо­гат, кре­зуб, шка­рт, за­бу­шант, ко­ји се па­рио код ку­ће са оста­вље­ним же­на­ма. Јед­ни, нај­бо­љи део ста­нов­ни­штва, ишли су у смрт, а дру­ги, ко­ји су се бо­га­ти­ли на ра­чун њи­хов, окре­та­ли су се још увек на му­зи­ку вал­са. То је би­ла се­лек­ци­ја.” Цр­њан­ски (Ита­ка и ко­мен­та­ри)

 

„Нај­бо­љи би био шпајз обез­бе­ђен од бом­би, где би се мо­гло за­кљу­ча­ти и иза­ћи тек кад се пот­пи­ше мир. То би би­ло пот­пу­но жи­вот­но ре­ше­ње. То озна­ча­ва где је чо­ве­чан­ство ста­ло у тре­нут­ку из­би­ја­ња ра­та, шта је ми­сли­ло, шта осе­ћа­ло, ка­квим је Си­ла­ма слу­жи­ло и ка­квим је жи­во­том жи­ве­ло. Ко ис­пад­не из ове ат­мос­фе­ре и сту­пи у истин­ски, ак­тив­ни, са­вре­ме­ни, ствар­ни рат, он про­ла­зи кроз кри­зу ко­ја је ду­жа или кра­ћа, али је ве­о­ма же­сто­ка. Ову кри­зу без из­у­зет­ка про­жи­вља­ва сва­ки вој­ник ко­ји је уче­ство­вао у ра­ту и про­бо­ра­вио ду­же вре­ме­на у бли­зи­ни не­при­ја­те­ља, та­ко да ис­ход кри­зе мо­же у ње­му да очвр­сне, чак да се пре­тво­ри у од­ре­ђе­ни став. По­чев од тог тре­на вој­ник се на овој бит­ној тач­ки одво­јио од сва­ко­га из ма­тич­не зе­мље. И то је она тач­ка где се њих дво­је ви­ше не раз­у­ме­ју ме­ђу­соб­но. Та тач­ка на те­ме­љан на­чин одва­ја оног из ма­тич­не зе­мље од вој­ни­ка на фрон­ту и одво­ји­ће их за цео жи­вот, та­ко да онај из ма­тич­не зе­мље ви­ше не­ће раз­у­ме­ти вој­ни­ка. За­што? За­то што се вој­ник осло­бо­дио ма­ги­је Си­ле чи­је је име Искон­ска Стреп­ња. Те­мељ­ни став до­ма­ћег чо­ве­ка у жи­во­ту је искон­ски страх. Те­мељ­ни став вој­ни­ка је да не стре­пи од жи­во­та. Он је ис­ту­пио из обез­бе­ђе­ња сва­ке вр­сте, не­ста­ло је из ње­га схва­та­ње све­та свој­стве­но шпај­зу, из­гу­био је иде­ал шпај­за обез­бе­ђе­ног од бом­би.” Бе­ла Хам­ваш

 

„Мо­ра се би­ти спо­со­бан за спо­зна­ју ло­ги­ке на­си­ља и па­зи­ти се од за­па­да­ња у ле­пе ла­ки­ров­ке ти­па Ми­јеа и Ре­на­на, јед­на­ко као и од ’швај­ца­ри­за­ци­је’, од бе­срам­не уло­ге гра­ђа­ни­на што са вр­ха не­ког без­бед­ног кро­ва про­по­ве­да о мо­ра­лу уче­сни­ци­ма јед­не ужа­сне ак­ци­је. Ко не уче­ству­је у су­ко­бу мо­же да се за­хва­ли Го­спо­ду Бо­гу, али не­ма ни нај­ма­ње пра­во да бу­де при­знат као не­ка­кав су­ди­ја.” Ернст Јин­гер

 

„Вој­ник не­при­ја­те­ља људ­ски осе­ћа бли­жим не­го оног из ма­тич­не зе­мље; у од­ре­ђе­ним екс­трем­ним слу­ча­је­ви­ма, вој­ник жи­ви у за­јед­ни­ци с не­при­ја­тељ­ским вој­ни­ком, јер је с њим на истом ступ­њу по­сто­ја­ња и су­прот­ста­вља се оно­ме из ма­тич­не зе­мље.” Бе­ла Хам­ваш

 

„От­кри­вам да ни­сам ује­ди­њен са­мо са сво­јим ка­ма­ра­ди­ма. Кроз њих, ја сам ује­ди­њен са це­лом мо­јом зе­мљом. Љу­бав, ка­да про­кли­ја, пру­жа ко­ре­ње ко­је не пре­ста­је да ра­сте.” Ан­то­ан де Сент Ег­зи­пе­ри

 

„На­да­све, не сме­мо од­ба­ци­ти ни­шта од оно­га че­му при­па­да­мо… С об­зи­ром да им при­па­дам, не­ћу ни­ка­да од­ба­ци­ти мо­је, без об­зи­ра шта они чи­ни­ли. Ни­кад не­ћу го­во­ри­ти про­тив њих, пред дру­ги­ма. Ако бу­де мо­гу­ће да их бра­ним – ја ћу их бра­ни­ти. Ако ме осра­мо­те, за­тво­ри­ћу ту сра­мо­ту у мом ср­цу и ћу­та­ћу. Без об­зи­ра шта о њи­ма ми­слио, ни­кад не­ћу све­до­чи­ти про­тив њих. Су­пруг не иде од ку­ће до ку­ће да су­се­ди­ма при­ча ка­ко му је же­на кур­ве­ти­на. Не спа­са­ва се та­ко соп­стве­на част.

По­раз де­ли. По­раз ра­за­ра оно што је са­зда­но. У то­ме по­сто­ји јед­на смрт­на прет­ња: ја не­ћу до­при­но­си­ти та­квим де­о­ба­ма ба­ца­ју­ћи од­го­вор­ност за про­паст на оне ме­ђу мо­ји­ма ко­ји ми­сле раз­ли­чи­то од ме­не. Ни­шта се не мо­же ва­ља­но из­ву­ћи из та­квих про­це­са без су­ди­ја. Сви смо по­ра­же­ни. Ја сам по­ра­жен… Сва­ко је од­го­во­ран за све.” Сент-Ег­зи­пе­ри о ис­ку­ству по­ра­за

 

„Чо­век се по­ја­вио. Јед­но­став­но, за­у­зео је мо­је ме­сто. По­гле­дао је на ма­су у не­ре­ду и ви­део је је­дан на­род. Свој на­род. Чо­век, за­јед­нич­ка ме­ра тог на­ро­да и ме­не. И за­то, хи­та­ју­ћи ка Дру­жи­ни из­гле­да­ло ми је да хи­там ка ве­ли­кој ва­три. Чо­век је гле­дао кроз мо­је очи, Чо­век, ме­ра мо­јих ка­ма­ра­да… Нео­п­ход­но је об­но­ви­ти Чо­ве­ка. Он је су­шти­на мо­је кул­ту­ре. Он је кључ мо­је За­јед­ни­це. Он је по­че­так мо­је по­бе­де.” Ан­то­ан де Сент-Ег­зи­пе­ри

 

„У при­ро­ди ће увек по­сто­ја­ти рат, увек ће по­сто­ја­ти бол. Жи­вот и смрт, бол и ра­дост увек ће се из­јед­на­ча­ва­ти.” Пјер Дри­је ла Ро­шел

 

„Сва­кој ари­сто­крат­ској, ви­те­шкој кон­цеп­ци­ји ра­та пре­ти да из­гле­да од­врат­на и ла­жна у све­ту ко­ји во­ди де­мо­крат­ски рат.” Ро­бер Бра­зи­лак (Ка­ко вре­ме­на про­ла­зе)

 

„Рат је јед­но од­врат­но зло јер ов­де, као и та­мо, по­ве­ра­ва ап­со­лут­ну власт по­је­дин­ци­ма ко­ји се на­мах рас­по­ма­мљу­ју.” Ро­бер Бра­зи­лак (Пи­смо вој­ни­ку кла­се че­тр­де­се­те)

 

„Без­мер­ни ма­са­кри, сви ра­то­ви од По­то­па па на­да­ље, има­ли су као сво­ју му­зи­ку Оп­ти­ми­зам… Све уби­це ви­де ру­жи­ча­сту бу­дућ­ност, то је део њи­хо­вог по­сла. Нек та­ко бу­де. Би­ло би са­свим ра­зу­мљи­во ако би тла­че­ни љу­ди јед­ном за сваг­да уста­ли про­тив бе­де, али бе­да је ти­пич­но сред­ство у исто­ри­ји мо­дер­ног све­та.” Луј Фер­ди­нан Се­лин

 

***

 

„Ко ни­је жи­вео у вре­ме­ни­ма пре Ре­во­лу­ци­је (фран­цу­ске), тај не зна шта је то слат­ко­ћа жи­во­та.” Кр­ди­нал Ти­ље­ран

 

„Мно­ге си­ле по­кре­ћу љу­де и ства­ри под ка­пом не­бе­ском, али у ку­ли­нар­ству две су основ­не: лук­суз и сно­би­зам. Лук­суз вла­да у вре­ме­ни­ма еко­ном­ских оску­ди­ца и кри­за, ка­да љу­ди по­чи­њу да це­не рет­ко­сти ко­је су сто­га и дра­го­це­но­сти. Сно­би­зам пак пре­о­вла­ђу­је у вре­ме­ни­ма еко­ном­ског на­прет­ка и бла­го­ста­ња, ка­да се љу­ди за­си­ће­ни ра­фи­ни­ра­них је­ла окре­ћу оним про­стим и јеф­ти­ним, от­кри­ва­ју­ћи у њи­ма не­ка­кве дра­жи.” Ари­го Ћи­при­ја­ни (вла­сник зна­ме­ни­тог ре­сто­ра­на „Ha­rry’s bar”, Ве­не­ци­ја)

 

„Ва­жност то­га шта се ка­же не мо­же се одво­ји­ти од оно­га ко ка­же.” Сло­бо­дан Ре­љић

 

„Сра­мо­та је шта за­вист мо­же да учи­ни од чо­ве­ка у си­ро­ма­шној зе­мљи без сло­бо­де, ка­ква је Ита­ли­ја, ка­ква је Евро­па. И у Фран­цу­ској је исто, и у Не­мач­кој. Це­ла Евро­па је по­ста­ла јед­на пр­ља­ва и гад­на зе­мља. То је цар­ство ку­ка­ви­ца, бед­ни­ка, им­бе­ци­ла и злоб­ни­ка.” Кур­цио Ма­ла­пар­те (Тру­ла мај­ка, 1959)

 

„Су­штин­ски део гран­ди­о­зно­сти и спо­кој­ства јед­не ци­ви­ли­за­ци­је иш­че­за­ва ка­да она из­гу­би сло­бо­ду за смрт, ка­да под­лег­не стра­ху од смр­ти и ап­со­лут­ној жуд­њи за сло­бо­дом од смр­ти.” Мо­рис Пин­же

 

„У Тра­ди­ци­ји зна­ме­ни­тој од По­ста­ња, лек­ци­ја о смр­ти са­мо је део ве­ли­ке лек­ци­је о сло­бо­ди и вер­но­сти.” Бра­ни­слав Ма­тић

 

„Бо­рио сам се – и то је до­вољ­но!” Ђор­да­но Бру­но

 

„Рав­но­ду­шан пред за­до­вољ­ством и бо­лом, по­бе­дом и по­ра­зом, до­бит­ком и гу­бит­ком – устај у бор­бу!” Бха­га­вад­–ги­та

 

„И уби­ства, и сва­ку смрт, и уни­шта­ва­ње гра­до­ва и гра­беж – све то тре­ба по­сма­тра­ти као и на по­зо­ри­шној сце­ни: као про­ме­не, пре­о­бли­ча­ва­ња и глу­мље­ња пла­ча и ја­ди­ко­ва­ња. Јер и ов­де, у по­је­ди­нач­ним (до­га­ђа­ји­ма) у жи­во­ту, ни­је уну­тра­шња ду­ша већ спо­ља­шња сен­ка чо­ве­ка та ко­ја ја­ди­ку­је, ту­гу­је и сва­шта чи­ни на сце­ни ко­ја је чи­та­ва Зе­мља, по­што су љу­ди сву­где на­чи­ни­ли сце­не.” Пло­тин (Ене­а­де, III)

 

„Ако не­ко ни­је био ро­нин бар се­дам пу­та, он ни­је пра­ви са­му­рај. Се­дам пу­та до­ле – осам пу­та го­ре!” Ја­ма­мо­то Цу­не­то­мо

 

„Ми смо од са­мог по­чет­ка уз­ви­ше­ни из­над те ба­гре, ко­ја ви­ди са­мо што је спо­ља, а оста­је мла­ка од веч­но­сти до веч­но­сти.” Гу­став Меј­ринк

 

***

 

(О тем­пла­ри­ма)

 

„Вој­ник има сла­ву, мо­нах од­мор. Тем­плар је од­би­јао и јед­но и дру­го. Он је ује­ди­ња­вао оно нај­те­же у та два ти­па жи­во­та: опа­сно­сти и аске­зу.” Ju­less Mic­he­let

 

„Јед­но­став­но об­у­че­ни и пре­кри­ве­ни пра­ши­ном, ли­ца спр­же­них зра­ци­ма Сун­ца, оштрог и по­но­сног по­гле­да, у при­ми­ца­њу ча­са бит­ке они су на­о­ру­жа­ва­ли ве­ром свој дух и че­ли­ком сво­је те­ло. Оруж­је је њи­хов је­ди­ни украс и њим се хра­бро слу­же у нај­ве­ћим опа­сно­сти­ма, не бо­је­ћи се ни бро­ја ни­ти сна­ге вар­ва­ра… Ка­ко је то сре­ћан жи­вот, кад се се смрт оче­ку­је без стра­ха, же­ли са ра­до­шћу и при­ма са са­мо­по­у­зда­њем!” San Ber­nar­do di Chi­a­ra­val­le