У ле­то 2012. на­вр­ши­ло се се­дам го­ди­на от­ка­ко је Дра­гош Ка­ла­јић, фи­ло­соф, пи­сац и сли­кар, за­у­век оти­шао одав­де, ка ви­шим ста­ни­ца­ма чо­ве­ка и бив­ства, ка „на­шим зве­зда­ним ис­хо­ди­шти­ма”. И то ма­ло вре­ме­на би­ло је ви­ше не­го до­вољ­но да сви озбиљ­ни, и они ко­ји се са њим ни­су сла­га­ли, схва­те о ка­квој ве­ли­чи­ни се ту ра­ди­ло. Јед­ни ту ве­ли­чи­ну са­да пре­ме­ра­ва­ју упра­жње­ним про­сто­ром ко­ји је иза ње­га остао у дру­штву и кул­ту­ри (и ко­ји ни­ко ни­је ус­пео да ис­пу­ни ни као бле­да сен­ка Ка­ла­ји­ће­ве убе­дљи­во­сти и све­стра­но­сти). Дру­ги то чи­не са­гле­да­ва­ју­ћи нео­бич­но де­ло ко­је је оста­вио у на­шим би­бли­о­те­ка­ма и ар­се­на­ли­ма. Тре­ћи се нај­ра­ди­је се­ћа­ју сна­ге Ка­ла­ји­ће­вог лич­ног при­ме­ра и су­пер­и­ор­но­сти с ко­јом је рас­крин­ка­вао „ви­со­ко по­диг­ну­те су­те­ре­не”, ни­же об­ли­ке по­сто­ја­ња про­кри­јум­ча­ре­не у чо­ве­ко­ли­ко­сти, на­ро­чи­то у сфе­ра­ма од­лу­чи­ва­ња да ли ће чо­век би­ти „ма­њи од мра­ва или не­што ви­ше од чо­ве­ка”.

Кло­ни­ће­мо се ов­де ве­ли­ких ре­чи. Али не мо­же­мо да не при­ме­ти­мо: у XX ве­ку, у срп­ској кул­ту­ри, умет­но­сти и ми­шље­њу не­ма гла­са и по­ја­ве упо­ре­ди­вих са Ка­ла­ји­ћем. Да је пи­сао на не­ком ве­ли­ком европ­ском је­зи­ку, те­шко да би ико да­нас до­во­дио у пи­та­ње ње­го­во ме­сто ме­ђу ве­ли­ка­ни­ма, па и ме­ђу ње­го­вим ве­ли­ким узо­ри­ма ко­је је сво­јим де­лом и жи­во­том умно­го­ме пре­ва­зи­шао. (О сла­ви не­ће­мо го­во­ри­ти, јер је наш по­јам сла­ве бес­крај­но да­ле­ко од ба­нал­но­сти у ко­ју га сур­ва­ва ова буч­на и ис­пра­зна „ци­ви­ли­за­ци­ја спек­та­кла”.)

Срп­ској кул­ту­ри и ми­шље­њу да­нас је, очи­глед­но, пре­ко по­треб­но но­во чи­та­ње Ка­ла­ји­ћа, очи­шће­но од све­га спо­ред­ног, слу­чај­ног и „су­ви­ше лич­ног”. Сми­ре­но пре­вред­но­ва­ње и нор­ма­ли­за­ци­ја у по­и­ма­њу, без шу­ма бор­бе у ко­јој су на­ста­ја­ле не­ке ње­го­ве књи­ге и тек­сто­ви, без су­рев­њи­во­сти и псе­у­до­и­де­о­ло­шких кри­вих огле­да­ла.

Та­ко про­чи­та­ног Ка­ла­ји­ћа ва­ља из­но­ва и трај­но по­зи­ци­о­ни­ра­ти у срп­ској кул­ту­ри, за тра­ди­ци­ју бу­дућ­но­сти о ко­јој је и сам го­во­рио и сне­вао. Учи­ни­мо ли та­ко, јед­на од пр­вих ства­ри ко­је ће­мо при­ме­ти­ти сва­ка­ко је „про­роч­ки еле­мент” у ње­го­вим спи­си­ма. Ње­го­ве оце­не и про­це­не ко­је су у вре­ме на­стан­ка не­ко­ме мо­гле из­гле­да­ти пре­те­ра­но, чак упро­шће­но и гру­бо, да­нас су хи­пер­ре­а­ли­стич­ки опис оно­га што нам се до­га­ђа. За­ми­шље­ни, схва­та­мо да су та­кве би­ле и он­да, са­мо што је он ви­део од­мах или пре, а ми ве­ћи­ном ни­смо.

Упра­во пре­ка по­тре­ба за но­вим чи­та­њем и са­гле­да­ва­њем Дра­го­ша Ка­ла­ји­ћа, озбиљ­ним и објек­тив­ним, и нас је оку­пи­ла ов­де. Свест о тој по­тре­би по­ди­гла је овај сајт, ус­по­ста­ви­ла ову тач­ку пул­си­ра­ња у елек­трон­ском кр­во­то­ку све­та. Свест о тој по­тре­би, и не­ка по­ма­ло ста­рин­ска од­го­вор­ност у за­јед­ни­ци, да­ће енер­ги­ју за да­ље раз­ви­ја­ње овог про­јек­та. При том, сва­ка по­моћ ква­ли­тет­на и до­бро­на­мер­на (јер у су­прот­ном ни­је по­моћ) до­бро­до­шла је.

Ми ни­смо по­ли­тич­ка стран­ка, вла­ди­на или не­вла­ди­на ор­га­ни­за­ци­ја, по­го­то­ву не гру­па гра­ђа­на. Ни (па­ра)на­уч­на уста­но­ва, езо­те­риј­ско удру­же­ње или кул­тур­но-умет­нич­ко дру­штво. Ни­смо ло­жа ни ло­жни­ца, ни­смо пар­тер ни ло­би, а на­ро­чи­то не на­ви­јач­ка три­би­на.

Ми смо „брат­ство оза­ре­но не­ком тра­гич­ном ве­дри­ном”, де­ло­твор­ни пе­си­ми­сти и но­стал­ги­ча­ри бу­дућ­но­сти. Све­сни раз­ме­ра „пу­сти­ње ко­ја се ши­ри”, при­кла­ња­мо се „хе­рој­ском ре­а­ли­зму ак­ци­је”, мир­ни и од­луч­ни. Ми смо по­што­ва­о­ци, са­пут­ни­ци и са­пат­ни­ци чо­ве­ка чи­је име но­си овај сајт, ова „уз­ви­си­на над све­то­ви­ма”.

Ми?

На­ша име­на ов­де ни­су ва­жна. Ов­де нас не до­во­де но­вац, ка­ри­је­ре или та­шти­не, ни дру­ге три­це и ку­чи­не. Уо­ста­лом, све­га то­га има­мо са­свим до­вољ­но дру­где, где вр­ло до­бро зна­ју на­ша пра­ва име­на. Ра­су­ти смо у про­сто­ру и вре­ме­ну, у све­то­ви­ма и по­све­ће­њи­ма, бли­ски у да­љи­на­ма. Ов­де ће­мо се сре­та­ти на осно­ву древ­них пре­по­зна­ва­ња, зна­ме­ни­тих од по­ста­ња. У ду­ху са­му­рај­ског ко­дек­са, или му­драч­ке ети­ке на­ших све­тих пре­да­ка, мо­гли би­смо ре­ћи:

Не­ма­мо име; вер­ност је на­ше име.

Не­ма­мо адре­су; ви­си­не су на­ша адре­са.

Не гра­ди­мо сла­во­лук; зве­зда­но не­бо је на­ша сла­ва и наш пут.

Не­ма­мо бан­ков­не ра­чу­не ни ди­ги­тро­не; пла­ме­но ср­це је на­ша је­ди­на ра­чу­ни­ца.

Не­ма­мо де­кла­ра­ци­је ни ма­ни­фе­сте; за­вет је наш ма­ни­фест.

Не­ћеш за на­шим па­сом на­ћи мач, ни нож у на­шој чи­зми; на­ша оруж­ја су у очи­ма и ре­чи­ма.

Не обе­ћа­ва­мо ти да ћеш се ов­де за­ба­ви­ти не­го да ћеш одав­де оти­ћи бо­љи, ако ика­да од­лу­чиш да одеш.

Са­да се пред­ста­ви и сту­пи у ове ода­је она­ко ка­ко се хо­ди пу­те­ви­ма на­ших мит­ских се­ћа­ња, нај­древ­ни­је са­чу­ва­не исти­не о на­ма. <