Епи­сто­ле

ЈЕД­НО НЕО­БИЧ­НО ПИСМО ПОЧИВ­ШЕМ ДРА­ГО­ШУ КАЛА­ЈИ­ЋУ

Луча тамом обузета

„Одго­вор на суштин­ска пита­ња сушти­на је чове­ка, наци­је и дру­штва. Пошто човек са два кич­ме­на сту­ба (или без кич­ме) не може опста­ти, не сме­ју их, ана­лог­но, умно­жа­ва­ти (или их се лиша­ва­ти) ни поме­ну­те струк­ту­ре сло­же­ни­јег соци­јал­ног типа, ина­че су изгу­бље­не. То се, уоста­лом, упра­во и дога­ђа: инсти­ту­ци­ја држа­ве се топи, ста­рим наци­ја­ма ломе кич­му, ства­ра­ју нове, бес­кич­ме­не, а људи се пови­ја­ју, пузе и изоб­ли­ча­ва­ју у инфор­ма­ци­о­ном смо­гу пакле­них ради­о­ни­ца лажи”

Пише: Оли­вер Томић^*

Дра­ги и пошто­ва­ни Дра­го­ше,

Допу­сти ми да, пре него што ти се обра­тим пово­дом глав­не теме овог писма, дам чита­о­ци­ма обја­шње­ње зашто га уоп­ште пишем, јер то писмо, сти­ца­јем окол­но­сти, мора бити „отво­ре­но”, те доступ­но нај­ши­рој јав­но­сти. А обја­шње­ње теби зашто га пишем тек сада, када се тво­ја адре­са више не обе­ле­жа­ва про­ла­зним име­ни­ма ули­ца и увек замен­љи­вим бро­је­ви­ма, оста­вљам за касни­је. Из овог пото­њег про­и­за­ћи ће и логич­на после­ди­ца – зашто не кори­стим све­ча­ну мно­жи­ну, и не осло­вља­вам те са „Ви”, што сам на позор­ни­ци мани­фе­сто­ва­ног све­та увек чинио, мада (на моју вели­ку жалост) у рет­ким при­ли­ка­ма.

Као прво, све­ти­на би још и раз­у­ме­ла да ти напи­шем похвал­но сло­во – мада би њен већи део због тога задрх­тао, јер се више пла­ше мртвог лава него живог џук­ца. На стра­ну што би ме таква „хоми­ли­ја” сме­ста свр­ста­ла у нека­кав табор тво­јих след­бе­ни­ка, „про­кле­тих” од стра­не оних који нема­ју сна­ге ни за кле­тву, а камо­ли за бла­го­слов. Али, знам да ће нега­тив­на реак­ци­ја бити ума­ње­на збу­ње­но­шћу пово­дом и могућ­но­шћу да се писмо шаље покој­ни­ку. Таква запи­та­ност, нарав­но, све­до­чи о томе да дана­шњи про­сеч­ни чита­лац нема пој­ма о при­ро­ди живо­та и смр­ти. Уоста­лом, ако је Крај све­та само „крај јед­не илу­зи­је”, изве­сно је да је крај ово­зе­маљ­ског бити­са­ња, по име­ну Смрт – тако­ђе илу­зи­ја. Про­сеч­ни чита­лац је додат­но усло­вљен ути­ли­та­ри­стич­ким теро­ром, по коjем човек не тре­ба да учи­ни ништа што му не доно­си макар какву корист. У том слу­ча­ју, „око­ри­стио” бих се лако, само да те јав­но испљу­јем, макар и покој­ног, пред „губит­ном масом” пуког људ­ског мате­ри­ја­ла, која себе зове гра­ђан­ством. Дакле, ако сам већ морао да ти пишем, боље би, по мно­ги­ма, било да сам то радио за твог „живо­та”, јер сам се ипак могао нада­ти одго­во­ру, из кога бих нешто ућа­рио. Али, пошто у доме­ну веч­них вред­но­сти вре­мен­ски ток губи не само сна­гу, већ и сми­сао (запра­во и не важи), све­јед­но је кадa ти пишем и кадa те нешто питам, јер си ми на пита­ња већ одго­во­рио, чак и ако их сва још нисам поста­вио. То не зна­чи да сам увек и у све­му доби­јао одго­во­ре који ме задо­во­ља­ва­ју.

МРЖЊА ИЗ СТРА­ХА

Морам ти при­зна­ти да сам пре­ма теби, или оном што си од себе путем меди­ја пру­жао, имао амби­ва­лен­тан однос: знао си да ме оду­ше­виш, али и свој­ски изнер­ви­раш. Прва реак­ци­ја је неу­по­ре­ди­во важни­ја, јер су њени резул­та­ти трај­ни. Раз­ја­снио си ми мно­го тога, раз­об­ли­ча­ва­ју­ћи број­не савре­ме­ни­ке као људ­ске патуљ­ке, живе само уто­ли­ко што још дишу, а ожи­вља­ва­ју­ћи никад неу­мр­ле вели­ка­не, истрај­но под­се­ћа­ју­ћи не толи­ко на њих, већ на иде­је и вред­но­сти које су засту­па­ли. Али, овом при­ли­ком можда је зани­мљи­ви­је то што си ме често жив­ци­рао сво­јим насту­пом, коли­ко год да данас знам (а и онда сам слу­тио) да су тво­ја аро­ган­ци­ја, над­ме­ност и нескри­ве­ни пре­зир пре­ма све­му „само људ­ском” били све­сно и намер­но ода­бра­ни стил пона­ша­ња и пред­ста­вља­ња све­ту. Сва­ка­ко да је мно­ги­ма то уме­ло да засме­та, што те је чак и радо­ва­ло, али већи­на је то ста­ње пре­тво­ри­ла у став непри­ја­тељ­ства пре­ма теби, па чак и мржње. Ети­ке­те типа „фаши­сте” не узи­мам за озбиљ­но, тим пре што су ти их качи­ли они који не раз­ли­ку­ју фаши­зам од наци­зма и који су одав­но изгу­би­ли појам о извор­ном зна­че­њу речи (попут „дис­кри­ми­на­ци­ја”, „демо­кра­ти­ја” итд). Но, ма како бесми­сле­не, те су ети­ке­те биле недво­сми­сле­ни израз посто­ја­не мржње вели­ког бро­ја људи, чак већи­не мојих лич­них позна­ни­ка и рођа­ка.

Одав­но сам поста­вио себи пита­ње: зашто те толи­ки људи мрзе? И дао одго­вор, нарав­но, јер само у овој изо­па­че­ној и инверз­ној циви­ли­за­ци­ји вре­ди мак­си­ма да су пита­ња важна, а не одго­во­ри – што за после­ди­цу има све­оп­шту кон­фу­зи­ју о било ком пита­њу. У нор­мал­ном порет­ку ства­ри, пита­ње је само повод за одлу­чан одго­вор, макар он био погре­шан са тач­ке гле­ди­шта Апсо­лу­та. Одго­вор на суштин­ска пита­ња сушти­на је чове­ка, наци­је и дру­штва, а пошто човек са два кич­ме­на сту­ба (или без кич­ме) не може опста­ти, не сме­ју их ана­лог­но умно­жа­ва­ти (или их се лиша­ва­ти) ни поме­ну­те струк­ту­ре сло­же­ни­јег соци­јал­ног типа, ина­че су изгу­бље­не. То се, уоста­лом, упра­во и дога­ђа: инсти­ту­ци­ја држа­ве се топи, ста­рим наци­ја­ма ломе кич­му, ства­ра­ју нове, бес­кич­ме­не, а људи се пови­ја­ју, пузе и изоб­ли­ча­ва­ју у инфор­ма­ци­о­ном смо­гу пакле­них ради­о­ни­ца лажи.

Дакле: зашто те људи мрзе? И опет дигре­си­ја: не сви људи, али већи­на, што је чак и добро, јер ће те исто толи­ко, па и више, воле­ти и пошто­ва­ти мањи број њих, иза­бра­ни, „ели­та”. Али, то није само­зва­на ели­та кон­тро­ло­ра јав­ног мње­ња и колек­тив­них суге­сти­ја овог нао­па­ког вре­ме­на, испли­ва­ла на повр­ши­ну из муља и кала, уза­луд се тру­де­ћи да зау­век на врху оста­не (што већ физи­ка и хидро­ди­на­ми­ка не допу­шта­ју). Пра­ву ели­ту ода­би­ра­ју саме вред­но­сти, које поје­дин­ци само истрај­но засту­па­ју.

Конач­но, одго­вор на пита­ње „зашто те људи мрзе” откри­ва се у свој сво­јој јед­но­став­но­сти: јер се боје, пошто је сва­ка мржња после­ди­ца стра­ха. Но, то није колек­тив­ни страх од све­оп­штег уни­ште­ња (нукле­ар­не опа­сно­сти, епи­де­ми­ја или еле­мен­тар­них непо­го­да), већ стра­ва уса­мље­ног поје­дин­ца, којег тво­ја све­до­чан­ства о вишим вред­но­сти­ма суо­ча­ва­ју са њего­вим лич­ним ста­њем пало­сти и поср­ну­ћа (да не кажем непо­врат­не изгу­бље­но­сти и пора­за) пред одго­во­ри­ма на иза­зо­ве живо­та. Онај кога су речи са кате­дре вред­но­сти (коју си неко вре­ме при­др­жа­вао) пого­ди­ле имао је само један избор: да се успра­ви у виси­ну, или да те из сво­је ниско­сти немоћ­но про­ку­не.

СЈАЈ И СЕН­КЕ ЈЕЗИ­КА

Дају­ћи те (не сво­је „лич­не” и „ори­ги­нал­не”) одго­во­ре на кључ­на пита­ња, насту­пао си бес­ком­про­ми­сно, али толе­рант­но, допу­шта­ју­ћи сва­ком да се ваља у сме­ћу ако то жели, али си без­вред­но ђубре истрај­но нази­вао – без­вред­ним ђубре­том. Поред таквог ста­ва, који ужа­са­ва „гра­ђа­ни­на”, ту „сви­њу која хоће да умре при­род­ном смр­ћу”, одби­јао си све­ти­ну и сво­јим сти­лом, ком­пли­ко­ва­ном струк­ту­ром рече­ни­це и број­ном упо­тре­бом „стра­них” речи, махом из тре­зо­ра не-живих јези­ка. Али, тиме си само дока­зи­вао да те речи нису стра­не, већ наше и да ти јези­ци нису мртви, иако се њима нико данас уоби­ча­је­но не слу­жи. Па како би се и слу­жио, кад дана­шњи свет и његов садр­жај заи­ста не заслу­жу­ју латин­ски и ста­ро­грч­ки, већ један флу­ид­ни и изло­мље­ни језик – леши­ну у рас­па­да­њу, пред чијим би дана­шњим ста­њем Шек­спир поцр­ве­нео од сти­да. Нај­ва­жни­је је, међу­тим, да си те „стра­не” речи кори­стио на збу­њу­ју­ћи начин, али сасвим леги­тим­но, у њихо­вом при­мор­ди­јал­ном зна­че­њу. Непри­ја­те­љи кла­сич­не кул­ту­ре и Евро­пе то ти ника­да неће опро­сти­ти.

Ипак, у твом сти­лу посто­ји нешто што је можда било оте­жа­ва­ју­ћа окол­ност при­ли­ком рецеп­ци­је бла­га које си ште­дро сипао. Раз­у­ме се да бур­жу­ју не тре­ба повла­ђи­ва­ти, али је рече­ни стил био, допу­сти ми да кажем, кат­кад пре­те­жак за „тежа­ка”, за про­сте и јед­но­став­не људе из наро­да, са ста­ме­ним нога­ма на отаџ­бин­ском тлу и мисли­ма вер­ним патри­јар­хал­ној тра­ди­ци­ји Срба, ма како зама­гље­ној. Сви они зна­ју да је кнез Лазар муче­ник, да је „сан лажа, а Бог Исти­на” и да је пред­у­слов опстан­ка „Удри вра­га, не остав’ му тра­га”, па је зато сува ште­та што тво­ју струк­ту­ру рече­ни­це и ток мисли не могу пра­ти­ти и тво­је дело довољ­но добро раз­у­ме­ти они чести­ти, прав­до­љу­би­ви и исправ­ни, али недо­вољ­но обра­зо­ва­ни. Тебе лич­но и ужи­во, међу­тим, они на фрон­ту Репу­бли­ке Срп­ске одлич­но су схва­ти­ли, при­хва­ти­ли и заво­ле­ли.

„ЈЕД­НА ИСКРА У СМРТ­НУ ПРА­ШИ­НУ”

Ниси се либио да лич­но рекла­ми­раш дела која су те фор­ми­ра­ла, кори­сте­ћи свој нао­чит лик и стас. Какав нео­би­чан кон­траст: с јед­не стра­не ти, иза­зи­вач­ки и про­дор­но гле­да­ју­ћи, маса­ма наме­ћеш Пло­ти­на, држе­ћи „Ене­а­де” попут шпи­ла кара­та. Са дру­ге, а у исто вре­ме, један тако­ђе нао­чит и ста­сит визан­то­лог рекла­ми­ра, као мане­кен, сво­ју соп­стве­ну књи­гу, важну нај­пре зато што ју је напи­сао баш он. А сво­ју еру­ди­ци­ју и ело­квен­ци­ју у еми­си­ја­ма типа „Мон Блан” кори­стио си са истан­ча­ном мером, повла­че­ћи се у дру­ги план како би сво­јим гости­ма дао про­стор и вре­ме да пру­же достој­не одго­во­ре на тешка пита­ња. Та си пита­ња изго­ва­рао ти, али их је, запра­во, намет­ну­ло тужно доба у коме живи­мо, а доби­је­ни одго­во­ри били су пра­ва „искра у смрт­ну пра­ши­ну… луча тамом обу­зе­та”.

Не знам коли­ко је оних који­ма си лич­но и непо­сред­но помо­гао да спрам вели­ких иску­ше­ња зау­зму испра­ван став, али мени је твој агон на позор­ни­ци живо­та про­кр­чио пут и, сло­бод­но могу рећи, спа­сао живот. Оту­да и ова потре­ба да ти пишем, па и начин обра­ћа­ња који није израз дрске фами­ли­јар­но­сти, већ при­ја­тељ­ске при­вр­же­но­сти. Захва­љу­ју­ћи књи­га­ма које си неу­мор­но изно­сио на све­тло дана Мрач­ног доба, које си уре­ђи­вао, пре­во­дио или давао на пре­вод, ја сам се успра­вио када је то мени самом изгле­да­ло немо­гу­ће. Уте­шно је, чак и спа­со­но­сно, у пери­о­ди­ма лич­не кри­зе зна­ти да је она само део општег про­па­да­ња све­та у пре­лом­ним раз­до­бљи­ма. Наша­лио си се, у пред­го­во­ру за свој „Смак све­та”, да си се дво­у­мио да ли да фено­ме­ни­ма модер­них вре­ме­на при­даш пози­тив­ни или нега­тив­ни пред­знак и сми­сао, те да си се за ката­стро­фич­ну опци­ју опре­де­лио јер је – зани­мљи­ви­ја за чита­о­ца. А онда си на истог чита­о­ца са лако­ћом сру­чио нео­бо­ри­ве аргу­мен­те да је циви­ли­за­ци­ја у којој живи­мо на изди­са­ју, те про­ро­чан­ства и логич­не закључ­ке неста­лих или древ­них кул­ту­ра са свих кра­је­ва све­та: све се зна­ло, само је тек има­ло да се збу­де. Зби­ва се сад, о томе си све­до­чио и то је у нар­ко­ти­зо­ва­ној и его­цен­трич­ној сре­ди­ни засно­ва­ној на вери у про­грес био твој нај­ве­ћи „грех” и тво­ја нај­ве­ћа заслу­га.

Ave et sal­ve! <

(Аутор је пре­да­вач на Фило­зоф­ском факул­те­ту у Бео­гра­ду,
Кате­дра за Општу исто­ри­ју умет­но­сти сред­њег века)