ЗЛАТ­КО КРА­СНИ

Светлосно биће Драгоша Калајића

Раз­ми­шља­ју­ћи ових да­на о Дра­го­шу, тру­де­ћи се да га са­гле­дам не у не­по­у­зда­ним кр­хо­ти­на­ма мо­јих се­ћа­ња, већ не­ка­ко у це­ли­ни, ка­кав је за­и­ста био, и ка­кав, да­кле, оста­је да по­сто­ји, и тру­де­ћи се да се­би при­ве­дем све­сти са­му су­шти­ну ње­го­вог би­ћа, а зна­ју­ћи да ви­ше ни­је ов­де, већ да је та­мо пре­ко, с дру­ги­ма, се­би рав­ни­ма, у оном мит­ском, не­про­ла­зном вре­ме­ну — отво­рио сам фи­ло­зоф­ски реч­ник и на­и­шао на од­ред­ни­цу, као да је не­ко хтео да ми је по­ка­же, упра­во о том и та­квом чо­ве­ку:

„Био је не­при­ја­тељ де­мо­кра­ти­је, аутор јет­ких по­ле­мич­ких исту­па на ра­чун вла­сти де­мо­са и ја­ча­ња ути­ца­ја ,све­ти­не’. По ње­му, пра­суп­стан­ци­ја из ко­је све на­ста­је и у ко­ју се све вра­ћа је ва­тра, прин­цип жи­во­та из ко­јег се ра­ђа и во­да и ва­здух, пе­ри­о­дич­но се из­ме­њу­ју свет­ски по­жар и по­но­во ства­ра­ње све­та. У етич­ким и со­ци­јал­ним пи­та­њи­ма он ари­сто­крат­ски го­во­ри о мно­штву ко­је је ,не­за­си­то као сто­ка’, и ка­же да нај­бо­љи во­ле веч­ну сла­ву, а не про­ла­зне ства­ри. ,Во­ло­ви ми­сле да су срећ­ни ка­да за је­ло на­ђу љу­те гра­хо­ри­це’, по­зна­та је ње­го­ва ми­сао.” И на кра­ју, овај срп­ско­хр­ват­ски реч­ник, из ше­зде­се­тих го­ди­на XX ве­ка, ипак при­зна­је ка­ко је, без об­зи­ра на сво­је ари­сто­крат­ске и на­зад­не на­зо­ре о дру­штве­ним и по­ли­тич­ким пи­та­њи­ма, ње­го­во зна­че­ње за раз­вој фи­ло­зоф­ске ми­сли огром­но.

Ка­да го­во­ри­мо ов­де о Дра­го­шу, у ис­тој овој са­ли Удру­же­ња књи­жев­ни­ка Ср­би­је у ко­јој је и он на­ма то­ли­ко пу­та го­во­рио, и про­све­тља­вао нас сво­јим уви­ди­ма и ду­хо­ви­тим и тач­ним опа­жа­њи­ма, и док уоча­ва­мо ова­кво ује­ви­ћев­ско по­бра­тим­ство ли­ца у све­ми­ру, и док нам пред очи­ма леб­де фи­зич­ки лик и ду­ша и дух ко­је је та­кав лик са­др­жао, и ко­ји се од ње­га тек не­дав­но, и као и увек, опет не­над­но, одво­јио — ја­сно нам би­ва јед­но: и Дра­гош је, као и Хе­ра­клит, био од еле­мен­та ва­тре. Че­га би се до­та­као, то би по­при­ми­ло и по­ка­за­ло сво­ју све­тло­сну при­ро­ду, за­жа­ри­ло би се, по­че­ло би да зра­чи, раз­бук­та­ло би се. Па би­ла то сли­ка, би­ла то иде­ја. С то­ли­ким ог­њем у се­би, Дра­го­шу ни­је би­ло су­ђе­но да жи­ви на стан­дар­дан на­чин, пре­ма оче­ки­ва­њи­ма дру­штва, да као то­ли­ки дру­ги укло­пље­но–у­ка­лу­пље­но у си­ви­лу сва­ко­дне­ви­це про­ћер­да­ва свој век ис­пу­њен про­гра­ми­ра­ним стра­хо­ви­ма.

Не, Дра­гош ни­је сам та­мо где се са­да на­ла­зи. У том ње­го­вом по­бра­тим­ству је и Фри­дрих Ни­че, ко­ји је упра­во на Дра­го­ша ми­слио ка­да је ис­пи­сао сле­де­ће сти­хо­ве:

Ja! Ich we­iss wo­her ich stam­me!

Ungesättigt gle­ich der Flam­me,

Glühe und ver­ze­hr ich mich.

Licht wird al­les, was ich fas­se,

Ko­hle al­les, was ich las­se:

Flam­me bin ich sic­her­lich.

И у на­шем пре­пе­ву:

Да! Ја знам ода­кле сти­жем!

Баш ко плам што увис ли­же,

Ог­њем ми бук­ти те­ло.

Све­тлост би­ва све што так­нем,

Угаљ све ка­да се мак­нем:

Да, пла­мен сам за­це­ло!

Да, он мо­ра да је пла­мен. Уоста­лом, зна­мо да је Дра­гош по­ти­цао из Хи­пер­бо­ре­је, из пре­де­ла где зра­чи auro­ra bo­re­a­lis, ко­ја у ње­го­вим ро­ма­ни­ма има и об­лик све­тло­сног кр­ста, и зна­мо да је ње­гов жи­вот­ни прин­цип за­сно­ван на Ве­да­ма и на оној ста­ро­пер­сиј­ској мак­си­ми („Па­ра­бо­ла о врап­цу”): „… да је ва­си­о­на, као и це­ло­ку­пан свет, устро­је­на та­ко што је прин­цип мо­ра­ла из­јед­на­чен с прин­ци­пом по­сто­ја­ња као та­квог, да је у иде­ји ду­жно­сти сва­ке си­ле, сва­ког те­ла и сва­ког би­ћа да вр­ши за­да­ту уло­гу, на нај­бо­љи мо­гу­ћи на­чин. Тај све­мир­ски за­кон оба­ве­зу­је чо­ве­ка да по­на­вља узор­не чи­но­ве бо­го­ва. Оба­ве­зу­је га на је­дин­ство ми­сли, ре­чи и де­ла. И сва­ко из­дај­ство, сва­ка лаж, сва­ко зло­де­ло, по­га­ђа пр­во оно­га ко­ји то чи­ни, ни­ште­ћи, део по део, гра­ђу ње­го­вог би­ћа.”

Зна­мо за Дра­го­ша да је де­ло­вао у срп­ској на­ци­ји, али да му је Евро­па би­ла нај­ма­ња ме­ра; да је у се­би ми­рио су­прот­но­сти ме­ђу­соб­но кон­фрон­ти­ра­них ци­ви­ли­за­ци­ја, и да их ни­ка­да ни­је из­ми­рио; да је жи­вео за две иде­је: до­брог и ле­пог. Да је ве­ро­вао у бо­жан­ску чо­ве­ко­ву при­ро­ду и ди­вио јој се сво­јим ли­ков­ним, књи­жев­ним, па и пу­бли­ци­стич­ким де­ли­ма (а се­ти­мо се Со­кра­то­ве ми­сли ка­ко бо­жан­ско ни­је у оно­ме ко је пред­мет ди­вље­ња, већ у оно­ме ко­ји се ди­ви), али да је ни­шта ма­ње био убе­ђен у ону дру­гу, плот­ску, про­тив ко­је се бо­рио, и то не са­лон­ски, већ на са­мом фрон­ту. Да, мо­же­мо ре­ћи да се он у угро­же­ним кра­је­ви­ма срп­ства про­те­кле де­це­ни­је бо­рио у ро­во­ви­ма упра­во про­тив тог де­ла људ­ске при­ро­де.

Дра­гош је био оно што се зо­ве Лич­ност, са ве­ли­ким Л. Из­ра­зи­то на­о­чит, му­же­ван, као и сви сли­ка­ри не ма­ло нар­ци­со­и­дан, ма­да ни­ка­ко и по­зер, про­до­ран, ело­квен­тан, убе­дљив, ду­хо­вит, шар­ман­тан, ви­те­шког по­на­ша­ња, еле­ган­тан, од­не­го­ва­них ма­ни­ра, зна­лац стра­них кул­ту­ра, са­да­шњих и бив­ших, про­во­ка­ти­ван, свеж, зра­чио је и зна­чио, и пле­нио, жен­ска ср­ца и му­шке умо­ве, али је исто­вре­ме­но, иако то ни нај­ма­ње ни­је мо­рао, пр­ко­сио све­му ине­рт­ном, успа­ва­ном, ма­сов­ном, хип­но­тич­ком, гло­бал­ном, оп­ште­при­хва­ће­ном, кон­зум­ном, ср­це­па­ра­ју­ћем, упро­се­че­ном; сва­кој оба­мр­ло­сти ду­ха, сва­кој урав­ни­лов­ци, сва­кој пле­сни­вој апа­тич­но­сти, сва­кој по­доб­но­сти и упо­до­бље­но­сти, олов­ном трој­ству Ре­да, Ра­да и Ми­ра: био је Лич­ност. Опет, са ве­ли­ким Л.

Био је, да­кле, бо­рац про­тив стру­је. Био и остао наш пр­ви бо­рац про­тив де­би­ли­за­ци­је дру­штва, па чак је у ту свр­ху ко­ри­стио и те­ле­ви­зи­ју, глав­ни ин­стру­мент истог тог сва­ко­ве­чер­њег и це­ло­ве­чер­њег, оп­ште­на­род­ног, пла­не­тар­ног и — o tem­po­ra, o mo­res! —  до­бро­вољ­ног за­глу­пљи­ва­ња.

Не­у­стра­шив, ка­кав је био, по­ле­ми­чар на ви­ше је­зи­ка, обра­зо­ван и есте­та, бес­крај­но су­ге­сти­ван, по­ку­ша­вао је да раз­об­ли­чи по­де­ле ме­ђу Ср­би­ма и ство­ри јед­ну је­дин­стве­ну стра­те­ги­ју ко­ја би их на­по­кон оку­пи­ла. Бо­рио се за сво­је хи­пер­бо­реј­ске иде­а­ле: за до­сто­јан­ство, за сло­бо­ду, и то, опет, не због се­бе — јер он је био већ до­сто­јан­ствен и сло­бо­дан — већ за свој на­род. За бо­љи део тог на­ро­да. За­то је ишао и на фронт, за­то се и раз­бо­лео. Име­но­вао је ње­го­ве не­при­ја­те­ље, де­фи­ни­сао их, ана­ли­зи­рао, раз­от­крио, про­звао. Ушав­ши За­па­ду у ши­фру и про­ва­лив­ши му код, ту­ма­че­ћи про­блем срп­ства као нео­дво­ји­ви део европ­ског про­па­да­ња, Дра­гош нам се ука­зу­је као сли­кар ко­ји ре­чи­ма пор­тре­ти­ше Евро­пу но­ве–ста­ре дека­ден­ци­је, Евро­пу из­ме­ђу аме­рич­ке нео-рок-ка­ко­фо­ни­је и на­зал­них на­пе­ва Ле­ван­та, Евро­пу из чи­је се бал­кан­ске „раз­дјел­ни­це” ра­ђа­ју но­ве и но­ве на­ци­је, Евро­пу мо­рал­но опу­сто­ше­ну и про­сти­ту­и­са­ну ка­ко хр­ли ка кри­тич­ном ста­ди­ју­му свог де­ли­ри­јум тре­мен­са. Но, по­след­њи наш Евро­пља­нин је о тој по­след­њој Евро­пи ипак пи­сао са љу­ба­вљу. Бо­ле­ла га је ње­на ва­зал­ност, по­слу­шност, све ве­ћа уни­форм­ност ду­ха и јед­но­о­бра­зност ду­ше. Ње­го­ве гор­ке ре­чи има­ле су за­пра­во ле­ко­ви­ту на­ме­ну.

А ка­да је до­шао по­раз, и ње­го­вог на­ро­да и ње­гов лич­ни, тај по­раз ко­ји нас све че­ка, он га је по­гле­дао у очи, про­гле­дао је кроз Ни­шта­ви­ло и ви­део је да с дру­ге стра­не мра­ка опет си­ја не­ки огањ, и схва­тио је да је то исти онај Огањ од ко­га је и он са­чи­њен. По­ра­за, да­кле, не­ма. Тач­ни­је, има га оно­ли­ко ко­ли­ко тра­је та де­о­ни­ца из­ме­ђу веч­ног и про­ла­зног ог­ња.

Упра­во има­ју­ћи то на уму, у сво­јој по­след­њој књи­зи Срп­ска де­ца цар­ства он на­во­ди сти­хо­ве ир­ског пе­сни­ка Јеј­тса, при­ме­њу­ју­ћи их на свој на­род, од­но­сно онај ње­гов део ко­ји и да­ље у се­би но­си Дра­го­ша, и све бив­ше и но­ве Дра­го­ше: „ро­ђен(и) за те­жу ствар од три­јум­фа”.

* * *

Ко­декс со­лар­ног ре­да је cre­do, вје­ру­ју Дра­го­ша Ка­ла­ји­ћа. Ко год по­же­ли да зна шта сто­ји иза ње­го­вог по­гле­да на свет, у на­шој сре­ди­ни са­свим је­дин­стве­ног, и под­јед­на­ко осо­бе­ног на­чи­на на ко­ји је во­дио свој жи­вот, он­да ће му овај Ко­декс пру­жи­ти од­го­во­ре на та­ква пи­та­ња. Мо­жда је то по оби­му нај­та­ња, а по ути­ца­ју нај­зна­чај­ни­ја Дра­го­ше­ва књи­га. Као збир­ка му­дрих из­ре­ка, на­ста­лих по на­руџ­би, сти­ца­јем окол­но­сти, она је ар­ти­ку­ли­са­на у тре­нут­ку ка­да њен аутор нај­ве­ро­ват­ни­је уоп­ште ни­је имао на­ме­ру да за­пи­су­је не­што што пре­би­ва та­ко ду­бо­ко у ње­му. Ко­декс, чи­ји је Дра­гош Ка­ла­јић (ка­ко сам ка­же) тек за­пи­си­вач, пред­ста­вља квин­те­сен­ци­ју јед­ног ка­ко лич­ног, та­ко и ко­лек­тив­ног, оп­ште­људ­ског ци­ви­ли­за­циј­ског ис­ку­ства, јед­но обра­ћа­ње из про­шло­сти, по­ру­ку све­тих књи­га ста­ро­став­них, али фор­му­ли­са­но са­вре­ме­ним је­зи­ком, при­ла­го­ђе­но мо­дер­ном чи­та­о­цу, „пре­ве­де­но” на ра­зу­мљи­ви кôд да­на­шње ко­му­ни­ка­ци­је.

Не мо­же­мо, а да се на овом ме­сту не под­се­ти­мо при­че о на­стан­ку јед­не од нај­чу­ве­ни­јих књи­га те вр­сте, Тао Те Чин­га. Зна­мо да је Лао Це, већ стар, од­лу­чио да на­пу­сти двор и ме­тро­по­лу и да оста­так жи­во­та про­ве­де у да­ле­кој про­вин­ци­ји и ано­ним­но­сти. На пут је кре­нуо у во­лов­ској за­пре­зи ко­ју је во­дио је­дан деч­ко. Ка­да су до­шли на гра­ни­цу, де­жур­ни ца­ри­ник их је пи­тао, ка­ко то ца­ри­ни­ци већ ра­де, шта има­ју да при­ја­ве за ца­ри­ну.

„Све што има да при­ја­ви”, ре­че де­чак, „овај му­драц но­си у гла­ви. Он је фи­ло­зоф.”

„А је ли не­што са­знао?”

„Да ти­ха во­да брег ро­ни. Схва­таш, сла­би­ји по­бе­ђу­ју.”

„Зна­чи ни­шта”, од­го­во­ри ца­ри­ник и да­де им ру­ком знак да на­ста­ве.

Упра­во су сти­гли до пр­ве кри­ви­не, кад иза се­бе за­чу­ше по­ви­ке: ца­ри­ник се тр­ком при­бли­жа­вао. „Ста­ни, ста­ни”, ви­као је, „ а шта то бе­ше са оном во­дом?”

„Зар те то за­ни­ма?” упи­та Лао Це.

„Је­сте да сам са­мо оби­чан ца­ри­ник, али и ме­не за­ни­ма ко ко­га по­бе­ђу­је. Ако знаш, го­во­ри!”

Ка­ко у сво­јој пе­сми Ле­ген­да о на­стан­ку књи­ге Тао Те Чинг на пу­ту Лао Цеа у еми­гра­ци­ју пи­ше не­мач­ки пе­сник Бер­толд Брехт, Лао Це та­да по­ди­же по­глед и ви­де да че­ло уни­фор­ми­са­ног ли­ца на гра­ни­ци кра­си са­мо јед­на је­ди­на бо­ра. „Ах, још је­дан”, по­ми­сли. „Сва­ка се ро­ба мо­ра ца­ри­ни­ти”, на­ста­ви ца­ри­ник, „пре­ма то­ме, да ви­ди­мо шта то скри­ва­те.”

Лао Це је био већ пре­ви­ше стар, ка­же Брехт, да од­би­је јед­ну та­кву љу­ба­зну мол­бу. Они ко­ји пи­та­ју за­слу­жу­ју од­го­вор. Де­чак до­би пи­саљ­ку и Лао Це му је за тих се­дам да­на и но­ћи из­дик­ти­рао осам­де­сет јед­ну ми­сао, це­ло­куп­но жи­вот­но ис­ку­ство, вла­сти­ту фи­ло­зо­фи­ју, лич­ни Ко­декс.

Но, не­мој­мо се за­хва­љи­ва­ти са­мо ве­ли­ком му­дра­цу чи­је име сто­ји на ко­ри­ца­ма књи­ге, ка­же на кра­ју Брехт. Ни­шта ма­ња ни­је ни за­слу­га ца­ри­ни­ка, јер је је­ди­но он умео да је му­дра­цу от­ме.

Дра­гош Ка­ла­јић, као син зве­зда­них маг­ни­ту­да, до­бро би раз­у­мео ову при­чу. И док чи­та­мо ње­го­ва упут­ства о жи­во­ту и бе­смрт­но­сти, о ме­та­би­о­ло­ги­ји, о спо­зна­ји, о ето­су, о ми­сти­ци све­тло­сти, и док те ми­сли при­ла­го­ђа­ва­мо свом уну­тра­шњем би­ћу, схва­та­мо у јед­ном тре­нут­ку да сва та пи­та­ња на ко­ја не­ма из­ри­чи­тог од­го­во­ра, та пи­та­ња о на­шем ме­сту на овом све­ту, на­шем по­ре­клу, бу­дућ­но­сти, о сми­слу на­шег жи­во­та, је­су и са­ма вр­ста све­тло­сти, чак исте оне од ко­је смо и са­ми са­зда­ни. Ду­хов­но окре­пље­ње пру­жа ова књи­га, и уте­ху оно­ме ко­ји је те уте­хе до­сто­јан! <

(Бе­се­да у Удру­же­њу књи­жев­ни­ка Ср­би­је, 25. јула 2005, на ко­ме­мо­ра­ци­ји по­во­дом смр­ти Дра­го­ша Ка­ла­ји­ћа, штам­па­на и као пред­го­вор пост­хум­ном дру­гом из­да­њу Ко­дек­са со­лар­ног ре­да, Бе­о­град, 2005)

***

ЗЛАТ­КО КРА­СНИ

(Епист. I, 47)

Дра­го­шу Кала­ји­ћу

На тебе Дра­го­ше мислим док сре­бр­на зима град сте­же

иде­је на ветру мрзну евро­пља­ни док тво­ји кости

на штед­ној књи­жи­ци гре­ју сериј­ски одра­ђу­јућ живот

про­грам је бољи ил гори мај­кро­су­соф­ти­ра­на оба

пре­мре­же­но небо је сво скоц­ка­на је музи­ка сфе­ра

свет пред музе­јом се тиска пуње­ног ах сла­мом да види

послед­њег хипер­бо­реј­ца ал ипак кад тебе се сетим

осе­ћам тада на ваги да тас тај пре­тег­ну­ти неће

јер шта нам побе­да вре­ди кад пораз јој сми­сао не да

кихо­та ко би се сећо ветре­ња­ча да не би оних?

(9. јану­ар 2004)