МОМО КАПОР

Фрагменти о Драгошу

Ка­да вас за­у­век на­пу­сти не­ко бли­зак, го­то­во вр­шњак, по­треб­но је мно­го вре­ме­на да би се у пот­пу­но­сти схва­ти­ла ње­го­ва пра­ва вред­ност и зна­чај ко­ји је имао. Аутор ових ре­до­ва, на жа­лост, не­ма вре­ме­на да че­ка на ту исто­риј­ску дис­тан­цу ка­да је у пи­та­њу де­ло Дра­го­ша Ка­ла­ји­ћа, па ће сто­га за­бе­ле­жи­ти са­мо не­ко­ли­ко фраг­ме­на­та из дру­же­ња ду­гог ви­ше од че­тр­де­сет го­ди­на.

Из­ме­ђу сли­кар­ства и пи­са­ња

Не­где кра­јем пе­де­се­тих про­шлог ве­ка, јед­не по­зне је­се­ње ве­че­ри пред Ки­но­те­ком, где смо че­ка­ли у ре­ду за Гри­фи­то­ву „Не­тр­пе­љи­вост”, мла­ди Ка­ла­јић, у из­ли­за­ној пи­лот­ској ко­жној јак­ни, об­ја­шња­вао ми је за­грц­ну­то ви­зи­ју сво­је бу­ду­ће ars po­e­ti­ke. То сли­кар­ство, го­во­рио је, тре­ба да бу­де у кре­та­њу, по­пут ка­квог па­ноп­ти­ку­ма… Мно­го ста­тич­них еле­ме­на­та у ни­зу.

Не­ко­ли­ко го­ди­на ка­сни­је на­пра­вио је та­кву сли­ку са­ста­вље­ну од ква­дра­та у ко­ји­ма је би­ло све­га, од фи­гу­ра­ци­је, пре­ко ап­стракт­них зна­ко­ва, ен­фор­ме­ла, до фо­то­граф­ског рас­те­ра и сли­кар­ства ак­ци­је. Та сли­ка ро­ђе­на је не­ко­ли­ко го­ди­на пре не­го што је Ен­ди Вор­хол на­пра­вио сво­је чу­ве­но мул­типл плат­но и ре­про­ду­ко­ва­на је, са да­ту­мом на­стан­ка, у Исто­ри­ји са­вре­ме­не ита­ли­јан­ске умет­но­сти.

Ре­као сам му та­да да је сли­кар­ство умет­ност ти­ши­не и за­у­ста­вље­ног кре­та­ња и да би му ви­ше од­го­ва­ра­ло да се ба­ви фил­мом и те­ле­ви­зи­јом. И ба­вио се. Играо је у јед­ном фил­му; рас­крин­као је бри­љант­но са­вре­ме­ну умет­ност у са­мом ње­ном све­ти­ли­шту – у њу­јор­шком му­зе­ју МО­МА, го­во­ре­ћи да је цар наг, а да су Ра­у­шен­бер­го­ви и Џа­спер Џон­со­ви из­ло­же­ни от­па­ци плод чи­сте за­ве­ре ди­ле­ра. Био је то са­вр­шен спој сли­кар­ства на зи­до­ви­ма, сли­ке у кре­та­њу пред ка­ме­ром и есе­ји­стич­ког тек­ста ко­ји је Ка­ла­јић ле­жер­но из­го­ва­рао не гле­да­ју­ћи у под­сет­ник. У тим еми­си­ја­ма он је оства­рио свој сан – до­шао је до кра­ја.

Ути­цај „Ме­ди­а­ле”

Ни­је мно­го др­жао до свог сли­кар­ства. Пред смрт, го­во­рио ми је да је у Ри­му сли­као ис­кљу­чи­во због нов­ца. Рет­ко или го­то­во ни­ка­ко ни­је про­да­вао сво­ја плат­на јер ни­је мо­гао да по­стиг­не рим­ске це­не. Ра­ди­је их је по­кла­њао. Те сли­ке из­ве­де­не ми­ну­ци­о­зном тех­ни­ком и вр­хун­ским сли­кар­ским уме­ћем, са мно­штвом фи­ли­гран­ски ура­ђе­них де­та­ља, на ко­ји­ма сна­жни пла­во­ко­си му­шкар­ци ми­ши­ћа­вим ру­ка­ма др­же у за­гр­ља­ју пла­ти­на­сте ле­по­ти­це ис­под све­ви­де­ћих ла­сер­ских ор­лов­ских по­гле­да џи­нов­ских пти­чу­ри­на, не­ма­ју ни сво­је прет­ход­ни­ке ни­ти по­том­ке у но­ви­јој срп­ској умет­но­сти. Оне сто­је уса­мље­но у њој и све­тлу­ца­ју сво­јим лајт-шо­у­ом по­пут кри­стал­не ку­гле из дис­ко-клу­ба, ко­ју је Дра­гош во­лео да сли­ка. Чи­ни се да је то сли­кар­ство по­сле­ди­ца ста­ре де­чач­ке љу­ба­ви пре­ма стри­по­ви­ма и аван­ту­ри­стич­ким фил­мо­ви­ма, а да је та љу­бав про­пу­ште­на кроз ме­та­фи­зич­ку ла­бо­ра­то­ри­ју „Ме­ди­а­ле”, ко­јој је у сво­је вре­ме био бли­зак.

Али, сли­ка му ни­је би­ла до­вољ­на да са­оп­шти сво­ја ис­ку­ства. Мо­гла је то са­мо реч. Због то­га се ма­ни­ја­кал­но ба­цио на пи­са­ње, осе­ћа­ју­ћи да му вре­ме ис­ти­че. Из ње­га је на­про­сто ку­ља­ла не­за­у­ста­вљи­ва бу­ји­ца при­ча, есе­ја, ро­ма­на и сту­ди­ја… Бо­ре­ћи се са бо­ле­шћу, го­во­рио је да мо­же да је по­бе­ди са­мо чо­век ко­ји по­се­ду­је две ства­ри: осе­ћа­ње ми­си­је и са­зна­ње да је не­ко­ме по­тре­бан.

Увр­стио се та­ко у пле­ја­ду срп­ских умет­ни­ка ко­ји су сли­ка­ли и пи­са­ли, по­чев од не­срећ­ног Ђу­ре Јак­ши­ћа, пре­ко Пе­ђе Ми­ло­са­вље­ви­ћа и Ми­ће По­по­ви­ћа, до Зу­ке Џум­ху­ра. Рас­пет из­ме­ђу ове две умет­но­сти, а за сва­ку по­на­о­соб по­треб­но је нај­ма­ње не­ко­ли­ко жи­во­та да би се са­вла­да­ле, осе­ћа­ју­ћи у се­би на­ви­ра­ње са­др­жа­ја ко­је ни­је сти­зао да за­пи­ше или на­сли­ка, Дра­гош је при­бе­га­вао јед­ној но­вој ди­сци­пли­ни – го­во­ре­њу ди­рект­но у те­ле­ви­зиј­ску ка­ме­ру. Ка­да му не би до­шао гост у еми­си­је ко­је је во­дио на ка­на­лу „Пал­ма”, обра­ћао би се гле­да­о­ци­ма ди­рект­но, го­во­ре­ћи пун сат вре­ме­на без за­сто­ја и тај текст, ка­да би се сни­мио и пре­ку­цао, мо­гао је мир­но да се штам­па без ика­квих ис­прав­ки.

Али жи­вот га је че­као у за­се­ди да му оду­зме моћ го­во­ра – ту ве­ли­ку при­ви­ле­ги­ју, до ко­је је мно­го др­жао. Ипак, на­ста­вио је да се бо­ри.

Као у фил­му

У олу­па­ном вој­ном „пу­ху” пу­ту­је­мо на ра­ти­ште као рат­ни ре­пор­те­ри, на сво­ју од­го­вор­ност, пу­тем пре­ко Бре­зо­вог по­ља, где смо иде­ал­на ме­та за ми­тра­ље­зе и ми­но­ба­ца­че с дру­ге стра­не ре­ке. Из бом­ба­ма из­ро­ва­ше­ног дру­ма ви­ре ре­по­ви не­ек­спло­ди­ра­них гра­на­та. Низ че­ло во­за­ча у ти­ши­ни те­че зној од стра­ха. Ово је пут пун не­из­ве­сно­сти. По­сма­трам Ка­ла­ји­ћа ко­ји мир­но чи­та Та­ци­та на ла­тин­ском, као да се на­ла­зи у не­кој би­бли­о­те­ци.

Рат је за ње­га не­ка вр­ста фил­ма у ко­ме игра јед­ну од глав­них уло­га. Ни­сам ви­део хра­бри­јег чо­ве­ка. На Су­вој ме­ђи, из­над Дво­ра на Уни, док по­ред нас фи­ју­чу снај­пе­ри, он мир­но сто­ји и за­пи­су­је ре­чи јед­ног бор­ца док се сви скла­ња­мо у за­кло­не. На Ма­лом Ала­ну на Ве­ле­би­ту пре­тр­ча­ва на по­ло­жа­ју бри­са­не про­сто­ре као да се ра­ди о ка­квој де­чач­кој игри.

Он зна да игра у не­ком фил­му и да у ње­му глав­ни ју­нак ни­ка­да не по­ги­не пре за­вр­шет­ка.

Ко је мо­гао да у овом от­ме­ном чо­ве­ку угла­ђе­них ма­ни­ра пре­по­зна чу­бур­ског де­ча­ка од­ра­слог на џом­ба­стој кал­др­ми ули­це Фи­ли­па Фи­ли­по­ви­ћа, из­у­би­ја­них ко­ле­на, са кри­шком хле­ба на­ма­за­ном ма­шћу и по­су­том але­вом па­при­ком? Ње­го­вим не­стан­ком, не­ста­ло је не­ко­ли­ко свет­ских је­зи­ка ко­ји­ма се бри­љант­но слу­жио, не­ста­ла је го­то­во Алек­сан­дриј­ска би­бли­о­те­ка и мно­штво има­ги­нар­них му­зе­ја у ње­го­вој гла­ви. У ба­шти Клу­ба књи­жев­ни­ка, чи­ни се, још увек бле­ште ње­го­ва ле­ген­дар­на бе­ла оде­ла са као зве­зда­на ноћ там­ним леп­тир-ма­шна­ма, раз­би­ја­ју­ћи оп­ште си­ви­ло.

Џен­тлмен, бон­ви­ван и ден­ди, по­ле­ми­чар и сва­ђа­ли­ца, сли­кар и пи­сац, по­ли­гло­та, еру­ди­та, ко­смо­по­ли­та и на­ци­о­на­ли­ста, те­ле­ви­зиј­ски во­ди­тељ и рат­ни ре­пор­тер, до­бро­вољ­ни из­гна­ник, хри­шћа­нин или па­га­нин, ar­bi­ter ele­gan­to­rum – ко је, у ства­ри, био Дра­гош?

Вла­сник но­вог, чуд­ног све­та

Ре­пу­бли­ка Срп­ска Кра­ји­на. Се­ло Бру­шков­ци на­ла­зи се на са­мо две­ста ме­та­ра од пр­ве бор­бе­не ли­ни­је, из­над ста­рог гра­да Скра­ди­на ко­ји је у ру­ка­ма не­при­ја­те­ља. Ка­ме­ни дом по­ро­ди­це Уру­ка­ло. Дра­гош је у са­мом ср­цу пра­ве ан­тич­ке дра­ме. Је­дан од бра­ће Уру­ка­ла но­си сва­ког ју­тра свог дво­го­ди­шњег си­на Сте­фа­на у ров на ва­тре­ној ли­ни­ји да се „ди­је­те на­вик­не на ври­је­ме на оно што ће га че­ка­ти ци­је­ло­га жи­во­та”.

Хо­те­ли на оба­ли ви­ше не узи­ма­ју ни ви­но ни ма­сли­но­во уље из фа­ми­ли­је Уру­ка­ла ко­ја их је де­це­ни­ја­ма снаб­де­ва­ла. Ма­ши­не за це­ђе­ње уља ста­ле су јер не­ма ре­зер­вних де­ло­ва, па се оно це­ди на сред­њо­ве­ков­ни на­чин, пре­ша­ма, као и ви­но ко­јем се ви­ше не до­да­ју ше­ћер и во­да. Рет­ка при­ли­ка да осе­ти­мо пра­ве, не­па­тво­ре­не, из­вор­не уку­се. Се­ди­мо за скром­ном тр­пе­зом у при­зем­ној ка­ме­ној ку­ћи. У пли­так та­њир на­су­то је ма­сли­но­во уље, по­со­ље­но и за­би­бе­ре­но. Ума­че­мо у ње­га ко­ма­де тек ис­пе­че­ног цр­ног хле­ба де­бе­ле хр­ска­ве ко­ре, при­сма­чу­ћи ус­пут че­шњак, све то за­ли­ве­но гу­стим цр­ним ви­ном иза ко­га на дну ча­ше оста­је та­ман та­лог та­ни­на. Пра­ва го­зба у рат­ним вре­ме­ни­ма. Ово је су­шти­на тог бла­го­сло­ве­ног под­не­бља: „Хлеб и ви­но” Иг­на­циа Си­ло­неа.

Две не­спо­ји­ве лич­но­сти

Не­де­љу да­на доц­ни­је Дра­гош ће у јед­ном елит­ном бе­о­град­ском ре­сто­ра­ну има­ти при­мед­бе на сред­ње пе­чен биф­тек и вра­ћа­ће, мр­зо­вољ­но, ви­но ко­је му је ко­но­бар ру­тин­ски си­пао у ча­шу да оце­ни ње­гов бу­ке и ква­ли­тет. Ни­ка­да у жи­во­ту ни­сам ви­део не­ко­га ка­ко вра­ћа бо­цу ви­на јер је по­ву­кло воњ за­пу­ша­ча, осим Дра­го­ша. То, ина­че, чи­ни ре­дов­но, де­мон­стри­ра­ју­ћи раз­ма­же­ни ра­фин­ман по­зна­ва­о­ца.

Две не­спо­ји­ве лич­но­сти; рат­ник у ма­скир­ној уни­фор­ми ко­ји ума­че хлеб у уље и ден­ди ко­ји има при­мед­бе на „bef stro­ga­nov” у Клу­бу књи­жев­ни­ка.

Во­ди­мо у рат­ну Кра­ји­ну ита­ли­јан­ску гро­фи­цу Ђи­ни Тоски Ма­ран­ца­ни Ви­скон­ти, при­пад­ни­цу јед­не од нај­ста­ри­јих ита­ли­јан­ских пле­мић­ких ло­за. То је бла­га, још ве­о­ма при­влач­на же­на ко­јој су го­ди­не по­кло­ни­ле си­гур­ност и зре­лу ле­по­ту. Упра­во је на­пу­стио Да­ни­ел Ши­фер, ко­га је по­пут пра­вог жен­ског Пиг­ма­ли­о­на ство­ри­ла ни из че­га и ко­ји на сво­јим ви­зит кар­та­ма као за­ни­ма­ње има од­штам­па­но: фи­ло­зоф и ху­ма­ни­ста. Сме­шни­је за­ни­ма­ње ни­ка­да ни­сам ви­део у жи­во­ту. Бе­о­град је стао на Да­ни­е­ло­ву стра­ну. Он оби­ла­зи деч­је бол­ни­це, да­је го­ми­ле ин­тер­вјуа и при­ма но­вац од до­ма­ћих тај­ку­на.

Ми се ста­ра­мо за кон­те­су Ви­скон­ти ко­ја пи­ше за ле­ви­чар­ски ми­лан­ски лист „Ил Ма­ни­фе­сто”. Од­ла­зи са на­ма у Кра­ји­ну где, сем пи­са­ња сво­јих рат­них ре­пор­та­жа, има на­ме­ру и да усво­ји дво­је си­ро­ча­ди. За ве­че­ром, ко­ју за њу при­ре­ђу­је ко­ман­дант вој­ске Ре­пу­бли­ке Срп­ске Кра­ји­не, ге­не­рал Ми­ле Но­ва­ко­вић, пред­ла­жем кон­те­си да усво­ји ме­не и Ка­ла­ји­ћа: пре­бро­ди­ли смо осе­тљи­ве го­ди­не, за­вр­ши­ли шко­ле, из­бе­гли дро­гу (сем по­ма­ло ал­ко­хо­ла), а Ка­ла­јић уз то мо­же за њу и да пи­ше ње­не тек­сто­ве. Гро­фи­ца, ко­ја се у по­чет­ку сме­ја­ла мом пред­ло­гу, из­гле­да да се по­ма­ло увре­ди­ла ње­го­вом за­вр­шет­ку.

Она и Ка­ла­јић раз­го­ва­ра­ју о бу­дућ­но­сти Евро­пе. Не раз­у­мем ни ре­чи од оно­га о че­му за­грц­ну­то го­во­ре. Слу­шам га ка­ко го­во­ри ита­ли­јан­ски као да му је ма­тер­њи је­зик. Жи­вот ме­ша кар­те. Не­жна кон­те­са, из нај­от­ме­ни­јих ита­ли­јан­ских кру­го­ва, се­ди окру­же­на му­шкар­ци­ма стро­гих, из­бра­зда­них ли­ца у из­бле­де­лим ма­скир­ним уни­фор­ма­ма и раз­го­ва­ра са мо­јим при­ја­те­љем о срећ­ној Евро­пи ко­ју оче­ку­је бу­дућ­ност.

Дра­гош са­ња свет

Из де­тињ­ства и ра­не мла­до­сти на Не­и­ма­ру оста­ло ми је са­мо јед­но осе­ћа­ње – стра­шна до­са­да про­лећ­них и лет­њих по­по­дне­ва ка­да не зна­мо шта ће­мо са со­бом, па ву­че­мо прст по та­ра­би или кљу­чем оста­вља­мо ду­гу ли­ни­ју по зи­до­ви­ма. У се­но­ви­тој ули­ци Фи­ли­па Фи­ли­по­ви­ћа, тро­мој од по­по­днев­ног дре­ме­жа, Дра­гош са­ња свет. У то вре­ме, то је пре све­га, град у ко­ји во­де сви пу­те­ви: Рим. Про­би­ја­ће се до ње­га му­ко­трп­но и лу­ка­во, пре­ко су­мор­них кла­са на Ака­де­ми­ји ли­ков­них умет­но­сти у Ра­ји­ће­вој ули­ци код Ка­ле­мег­да­на, где ће мо­ра­ти да цр­та и сли­ка на­ка­зне жен­ске ак­то­ве ис­пред па­ра­ва­на од пра­шња­ве ју­те.

За то вре­ме Рим бле­шти свим све­тли­ма жи­во­та. Виа Мар­гу­та са сво­јим га­ле­ри­ја­ма још увек је у ве­ли­кој мо­ди; Ђор­ђо де Ки­ри­ко пи­је сва­ког ју­тра ка­пу­ћи­но у „Ка­фе Гре­ко” у Виа Кон­до­ти, у бли­зи­ни свог ате­љеа код Шпан­ских сте­пе­ни­ца; Ре­на­то Гу­ту­зо је у пу­ној сна­зи, ње­го­во цр­но-бе­ло сли­кар­ство вла­да рим­ским га­ле­ри­ја­ма у ко­ји­ма се на­ла­зе још увек од­сја­ји ве­ли­ких сли­ка­ра Си­ро­ни­ја, Кам­пи­ља, Бу­ри­ја и Лу­ћа Фон­та­не. Фе­ли­ни­јев „Сла­дак жи­вот” (Ани­та Ек­берг ку­па се оде­ве­на у фон­та­ни на пја­ци На­во­на), уоб­ли­чио је на­чин рим­ског по­на­ша­ња. У та­кав град сти­же мла­ди Дра­гош са сво­јим плат­ни­ма ко­ја је већ де­фи­ни­сао у Бе­о­гра­ду. Он не до­ла­зи у овај град да не­што на­у­чи, већ да по­ну­ди свој већ об­ли­ко­ва­ни свет.

По­вре­ме­но до­ла­зи у Бе­о­град ко­ји је су­мор­на бал­кан­ска про­вин­ци­ја. На гла­ви но­си троп­ски ше­шир, а на но­га­ма еле­гант­не чи­зме не­ве­ро­ват­но ме­ке ко­же, ис­под ја­ха­ћих пан­та­ло­на. Ње­го­ва мла­да ле­па же­на, пи­ја­нист­ки­ња, пра­ти га бо­са. Нео­би­чан, екс­тра­ва­ган­тан пар за ше­зде­се­те у Бе­о­гра­ду. Дра­гош је ве­сник јед­ног но­вог, чуд­ног све­та у, та­да, још увек си­вом, со­ци­ја­ли­стич­ком Бе­о­гра­ду. Он при­ча о Ја­ко­пе­ти­је­вим фил­мо­ви­ма „Мон­до ка­не” и „Афри­ка адио”, го­во­ри о Па­зо­ли­ни­је­вим ро­ма­ни­ма и фил­мо­ви­ма, „Ви­та ви­о­лен­ца”, о сли­кар­ским ре­во­лу­ци­ја­ма… Сво­јим оде­ва­њем и по­на­ша­њем на­вла­чи на се­бе за­вист и при­та­је­ну мр­жњу, ко­ја ће га пра­ти­ти све до смр­ти.

Под сво­до­ви­ма атри­ју­ма ма­на­сти­ра Кр­ка, на­шег рат­ног шта­ба, где жу­бо­ре­ћа во­да кли­зи пре­ко ма­хо­ви­не на огром­ном ка­ме­ну-фон­та­ни у сред дво­ри­шта, Дра­гош ми се ис­по­ве­да. При­зна­је ми да се сти­ди ис­пра­зно­сти свог прет­ход­ног жи­во­та у ко­ме му је би­ло ста­ло до до­брих или ло­ших кри­ти­ка, на­гра­да, отва­ра­ња и јав­ног жи­во­та, ме­ста на ко­ји­ма се до­бро је­де и на ко­ји­ма тре­ба би­ти ви­ђен… Овај рат је све из­ме­нио и он је, ка­же, пот­пу­но дру­ги чо­век.

Без мо­но­гра­фи­је

У ма­на­сти­ру не­ма ни­чег дру­гог за је­ло сем пе­че­не јаг­ње­ти­не. Ста­да су се раз­мно­жи­ла, али не­ма ни­чег за са­ла­ту. Ис­по­ста­вља се да Дра­гош не под­но­си јаг­ње­ти­ну и да је на њу алер­ги­чан. Жва­ће ћу­те­ћи ко­мад ста­рог цр­ног хле­ба. За тр­пе­зом је и је­дан ста­ри Рус, бож­ји чо­век, хо­до­ча­сник, Стрељ­цин. Он ме­се­ци­ма оби­ла­зи срп­ске бо­го­мо­ље мо­ле­ћи се за спас на­шег на­ро­да. Дра­гош и он раз­го­ва­ра­ју о по­след­њим да­ни­ма Ла­ва Ни­ко­ла­је­ви­ча Тол­сто­ја, ко­ји је, по­бе­гав­ши из Ја­сне По­ља­не, умро у спа­ва­ћој со­би от­прав­ни­ка во­зо­ва ста­ни­це Аста­по­во. Стрељ­цин твр­ди да су Тол­сто­ја отро­ва­ли ма­со­ни јер је хтео да се ис­по­ве­ди чу­ве­ном ста­ри­ку и да му от­кри­је њи­хо­ве тај­не.

Ни­ка­да га ни­сам ви­део срећ­ни­јег не­го на кр­ми ста­рог тур­ског је­дре­ња­ка „Џа­фер Оглу” док смо се при­бли­жа­ва­ли де­лу оба­ле ода­кле ће­мо се упу­ти­ти ду­бо­ко у коп­но, у Ефес. На сто­лу, ко­зји сир, ма­сли­не и рас­тво­ре­на књи­га Хе­ра­кли­то­вих ми­сли о смр­ти. Дра­гош као да се при­пре­ма за од­ла­зак. Исте је­се­ни при­ла­зи нам за сто у ба­шти Клу­ба књи­жев­ни­ка у Фран­цу­ској 7 и са­оп­шта­ва са­вр­ше­но мир­ним гла­сом да има кар­ци­ном, а за­тим се вра­ћа за свој сто.

За­ни­мљи­во, Дра­гош, ко­ји је отва­рао без­број из­ло­жби и на­пи­сао на сто­ти­не ка­та­ло­га за из­ло­жбе дру­ги­ма, сам не­ма ни нај­ма­њу мо­но­гра­фи­ју о свом сли­кар­ству.

Он има вре­ме­на да че­ка на њу.

Ми не­ма­мо. <