ПУТ

Вар­ни­це из неса­ни­це

 

 

СЈЕ­ЋА­ЊЕ НА ДРА­ГО­ША КАЛА­ЈИ­ЋА

Икона српске културе

 

 

Кад физич­ки неста­ну људи који су нас некад импре­си­о­ни­ра­ли сво­јом лич­но­шћу. човјек осје­ти пра­зни­ну у којој пома­ло, тир­јан­ством и под­му­кло­шћу вре­ме­на, бли­је­де оне оштре црте које су чини­ле фор­мат те лич­но­сти.

Помр­ли су ми или изги­ну­ли број­ни при­ја­те­љи, па се осје­ћам, она­ко како је то лије­по рекао Сте­ван Сре­мац, „као пти­ца којој је јато некуд одле­те­ло…” У мојим неса­ни­ца­ма јави се лик јед­ног човје­ка о коме сам доста знао при­је него што смо се и упо­зна­ли, а то је лик Дра­го­ша Кала­ји­ћа. Наше познан­ство деси­ло се у нај­те­жим дани­ма мог живо­та, а и њего­вог, како је и сам рекао: у рату, на Пала­ма, 1993. годи­не. Не знам шта је о мени мислио и судио, али знам шта сам у томе човје­ку открио што дота­да нисам знао.

Он сло­бод­но може да се увр­сти у оне све­ти­о­ни­ке срп­ске кул­ту­ре који би чини­ли част и већим кул­ту­ра­ма и наро­ди­ма од нас. А како ћемо се ми пони­је­ти пре­ма њему у будућ­но­сти, њего­вој лич­но­сти и дје­лу? Посли­је свих иску­ста­ва с нашим одри­ца­њем од оних који су били врхо­ви наше кул­ту­ре, умјет­но­сти, мисли и родо­љу­бља, немам сигур­но увје­ре­ње да неће­мо и у том слу­ча­ју учи­ни­ти неправ­ду себи сами­ма и срп­ској кул­ту­ри.

Дра­гош Кала­јић спа­да у оне ријет­ке људе у срп­ској духов­но­сти чији је дух био обда­рен чита­вом лепе­зом духов­них даро­ва. Не само да је био вели­ки наш сли­кар, него и исто­ри­чар умјет­но­сти, књи­жев­ни и ликов­ни кри­ти­чар, роман­си­јер, фељ­то­нист, бесјед­ник, мудрац и визи­о­нар. Он је спа­дао и у оне ријет­ке срп­ске инте­лек­ту­ал­це у који­ма је било толи­ко духов­ног ари­сто­кра­ти­зма, и то уро­ђе­ног, у мисли, у гесту, у поступ­ци­ма, да сам се томе заи­ста дивио. Он је био и син­те­за естет­ског и етич­ког човје­ка на начин како вели­ки Данац Кјер­ке­гор при­дје­ва те епи­те­те људи­ма. Наве­шћу рије­чи Сере­на Кјер­ке­го­ра (уко­ли­ко је пре­вод аде­ква­тан њего­вој мисли) које важе за Кала­ји­ћа:

„Шта зна­чи то живе­ти естет­ски, а шта зна­чи то живе­ти етич­ки? Шта је естет­ско у чове­ку, а шта етич­ко? На ово бих одго­во­рио: естет­ско у чове­ку је оно чиме је он непо­сре­дан, оно што он јесте; етич­ко је у чове­ку оно чиме он поста­је оно што поста­је…”

Она­ко како је Андрић дожи­вља­вао уро­ђе­но господ­ство пје­сни­ка Мила­на Раки­ћа, тако су и људи који су бли­же позна­ва­ли Кала­ји­ћа дожи­вља­ва­ли њега. Њего­ва лич­ност била је дале­ко при­ма­мљи­ви­ја за мон­ди­ја­ли­зам у који су Аме­ри­ка и Евро­па увла­чи­ле неке срп­ске писце и полу­ин­те­ли­ген­те да пљу­ју по сво­јој отаџ­би­ни која се грчи­ла у мука­ма, али је Кала­ји­ћу била пре­ча суд­би­на сво­га наро­да, при­ти­сну­тог злом под које је и он под­мет­нуо сво­ја раме­на, од „све­тог запад­но­е­вроп­ског каме­ња” којем су се кла­ња­ли ти срп­ски инте­лек­ту­ал­ни тра­бан­ти, на начин како је Фјо­дор Михај­ло­вић, у свом вре­ме­ну, исми­ја­вао руске „евро­пеј­це”.

Имао сам сре­ћу да с њим често раз­го­ва­рам кад год би дола­зио на Пале или дру­гдје, на наше ску­по­ве. Прво што ме зачу­ди­ло и оду­ше­ви­ло биле су син­те­зе, било исто­риј­ске, поли­тич­ке или умјет­нич­ке, и те њего­ве син­те­зе су у нај­ви­шем сте­пе­ну издр­жа­ле суд и доби­ле потвр­ду оног суди­је који не гри­је­ши, потвр­ду вре­ме­на. Није ми намје­ра да шире обра­зла­жем ово што твр­дим, јер се, ипак, у нашој добро­на­мјер­ној, пона­вљам добро­на­мјер­ној, и додат­но пона­вљам, пра­вој кул­тур­ној јав­но­сти то зна. Сје­ти­мо се само њего­вог господ­ског држа­ња и за лажљи­ву европ­ску јав­ност уби­тач­них рије­чи којим их пости­дио до те мје­ре (иако су они ишчу­па­ли из сво­је савје­сти стид, то нај­пле­ме­ни­ти­је осје­ћа­ње људ­ско) да нису могли да се оду­пру њего­вој духов­ној супер­и­ор­но­сти јед­ног поври­је­ђе­ног срп­ског инте­лек­ту­ал­ца чији народ муче и пони­жа­ва­ју. У њего­вом рома­ну Послед­њи Евро­пља­ни има сце­на, на јед­ној изло­жби у вели­ком европ­ском гра­ду, гдје један Србин пред нови­на­ри­ма и дома­ћи­цом изло­жбе врло мудро и суве­ре­но, на неко­ли­ко јези­ка, гово­ри о умјет­но­сти. Јед­на плем­ки­ња, кон­те Новен­та, посма­тра га, како писац вели: „Као да не осма­тра живо биће већ неки изло­жак на смо­три егзо­тич­них руко­тво­ри­на:

Дакле, исти­на је да сте Ви Србин… Нисте ми личи­ли она­ко изда­ле­ка.

А онда Србин, дохва­тив­ши посре­бре­ни нож са обли­жњег сто­ла са при­бо­ром и јели­ма, ста­вља га међу зубе, исце­рив­ши се ружно, али крат­ко, само за потре­бе при­ка­зи­ва­ња:

Да ли сад личим на Срби­на?

Дра­го­шу Кала­ји­ћу не тре­ба мога пане­ги­ри­ка, и нека се овај запис схва­ти само као сје­ћа­ње јед­ног њего­вог пошто­ва­о­ца и при­ја­те­ља. Њего­во име сви­је­тли у моме сје­ћа­њу и пред очи­ма, све док се не уга­се и јед­но и дру­го. <

 

Радо­ван Мар­ков Кара­џић

 

 

Пентаграм срца

Дра­гош Ка­ла­јић је овај сим­бол осми­слио и пр­ви пут ви­зу­а­ли­зо­вао на сво­јој сли­ци Пен­та­грам ср­ца из 1986. Спа­да у сло­же­не сим­бо­ле, ко­ји сво­јим ана­го­гич­ким мо­ћи­ма са­жи­ма­ју ви­ше ма­њих сим­бо­ла око за­јед­нич­ке сре­ди­шње тран­сцен­дент­не тач­ке.

 

Ср­це а не тр­бух

 

За раз­ли­ку од кла­сич­ног пен­та­гра­ма, јед­ног од кључ­них сим­бо­ла ма­те­ри­ја­ли­стич­ких кул­ту­ра ши­ром све­та, Пен­та­грам ср­ца на пр­вом ни­воу, нај­ни­жем, ука­зу­је да су те­ме­љи чо­ве­ка та­мо где су ис­хо­ди­шта ње­го­ве ду­ше и осе­ћај­но­сти. Раз­ме­ђе ани­мал­ног и бо­жан­ског ни­је цен­тар дво­стру­ко­сти не­го ме­сто про­жи­ма­ња (ком­пле­мен­тар­но­сти) и ује­ди­ње­ња (ин­те­гра­ци­је), кроз ко­је ће иде­ал­но по­ста­ти ре­ал­но а па­ло се уз­ди­ћи до уз­ви­ше­ног. Обич­на пе­то­кра­ка сво­ди људ­ски еле­мент на ње­гов до­њи, жи­во­тињ­ски и ма­те­ри­јал­ни аспект, а Пен­та­грам ср­ца не­дво­сми­сле­но да­је при­мат ду­хов­ном, лич­но­сном и бо­жан­ском у чо­ве­ку.

Са ста­но­ви­шта „иде­о­ло­ги­је тро­дел­но­сти” — тро­дел­не струк­ту­ре све­та, дру­штва и чо­ве­ка, ко­ју је Дра­гош Ка­ла­јић сма­трао су­штин­ски ва­жном за евро­а­риј­ско са­мо­пре­по­зна­ва­ње и са­мо­об­но­ву — Пен­та­грам ср­ца је у сре­ди­шту трој­ства гла­ва­–ру­ке­–тор­зо. Гла­ва је ту сим­бол ин­те­лек­ту­ал­ног и су­ве­рен­ског сло­ја дру­штва, ру­ке и пр­са су сим­бол рат­нич­ког и од­брам­бе­ног, а тр­бух ра­тар­ског, при­вред­ног и тр­го­вач­ког.

Пен­та­грам ср­ца об­зна­њу­је нам и на­кло­ност Дра­го­ша Ка­ла­ји­ћа ка кша­триј­ској ка­сти — ви­те­шком и рат­нич­ком со­ју, ме­сту спре­ге ви­ших и ни­жих сло­је­ва дру­штва. У ср­цу рат­ни­ка об­је­ди­ње­ни су вер­ност ели­ти и ода­ност на­ро­ду, из­вр­ша­ва­ње ду­жно­сти по на­ло­гу ви­ших и да­ва­ње соп­стве­ног жи­во­та за од­бра­ну свих. Сто­га, рат­нич­ки слој је сре­ди­шњи, кич­ма и осо­ви­на дру­штва, од су­штин­ске ва­жно­сти за оп­ста­нак и сло­бо­ду, за про­спе­ри­тет и ду­хов­них и ма­те­ри­јал­них (ви­ших и ни­жих) сфе­ра јед­не та­кве бо­го­о­бра­зне за­јед­ни­це.

 

Крст и круг

 

На дру­гом ни­воу, Пен­та­грам ср­ца се огле­да у два опреч­на сим­бо­ла — кру­гу и кр­сту — и њи­хо­вом тра­ди­ци­о­нал­ном зна­че­њу уну­тар европ­ског ми­то­ло­шког и ре­ли­гиј­ског на­сле­ђа. Као у за­пад­ном келт­ском кр­сту, не­ким од кључ­них хи­пер­бо­реј­ских ру­на или да­ле­ко­и­сточ­ном јин-јан­гу, ин­те­ли­гент­но на­зна­че­ни обри­си кру­га и кр­ста уну­тар Пен­та­гра­ма ср­ца ука­зу­ју на пра­ро­ди­тељ­ство Све­та, на ње­го­ву мај­ку Про­ла­зност (круг сам­са­ре, по ста­ром вед­ском пре­да­њу), али и на веч­ност иде­ал­ног, оца со­лар­ног зра­ка­ња ин­те­ли­ги­бил­ног све­та. Под све­тлом ова­квог са­зна­ња би­ва нам још ја­сни­ји и ду­бљи сми­сао уло­ге чо­ве­ка у „овој аре­ни уни­вер­зу­ма”. Упра­во то нам се пот­пу­но от­кри­ва на по­след­њем, нај­ви­шем ни­воу Пен­та­гра­ма ср­ца.

 

Вер­ти­ка­ла

 

Раз­мо­три­ли смо ста­тич­ки ни­во сим­бо­ла (цен­трич­ност) и ди­на­мич­ки (кру­же­ње и зра­ка­ње). Овај сим­бол се, ме­ђу­тим, по­себ­но из­два­ја по тре­ћем ви­ду ди­на­мич­ког сим­бо­ли­зма, у зна­ку Успо­на или Ве­ли­ког По­врат­ка „зве­зда­ним бо­ра­ви­шти­ма” (Пла­тон), Хи­пер­бо­ре­ји, „с ону стра­ну се­ве­ра, ле­да и смр­ти” (Ни­че). Че­ти­ри кра­ка Пен­та­гра­ма ср­ца сво­јим ро­та­ци­о­ним кре­та­њем (на­лик сва­сти­ци) усме­ра­ва­ју жи­жу на­шег по­гле­да ка јед­ном дру­гом цен­тру сим­бо­ла — пе­том кра­ку пен­та­гра­ма — ко­ји по ана­том­ској ана­ло­ги­ји од­го­ва­ра гла­ви. Пе­ти крак је­ди­ни је ко­ји кре­та­њем не по­др­жа­ва век­то­ре кру­же­ња уну­тар сим­бо­ла, већ ди­рект­но по­ка­зу­је пут увис. То је ја­сан пу­то­каз ка оно­ме из­над окви­ра кру­га и са­мог Пен­та­гра­ма ср­ца; ја­сна фор­му­ла ми­си­је зва­не Чо­век, где ве­ра у успон но­си су­штин­ски сми­сао и оп­ста­нак; ја­сна по­ру­ка ау­то­ра Пен­та­гра­ма ср­ца да „Исто­ри­ја оче­ку­је не­што ви­ше од Чо­ве­ка”. <

ПУТ

СЛИКАРСТВО

АРЕНА

ИНТЕРВЈУИ

ОГЛЕДИ

БЕСЕДЕ И ПРЕДАВАЊА

ЉУДИ

GENIUS LOCI

Мејлинг листа