БРАН­КО КУ­КИЋ

Традиција будућности Драгоша Калајића

Пи­са­ти да­нас о Дра­го­шу Ка­ла­ји­ћу као уред­ни­ку у из­да­ва­штву под­ра­зу­ме­ва да се не­што ка­же и о ње­го­вим иде­ја­ма, од­но­сно о ње­го­вој уло­зи у ства­ра­њу од­ре­ђе­ног ми­шље­ња у на­шој кул­ту­ри.

Дра­гош Ка­ла­јић је се­дам­де­се­тих и осам­де­се­тих при­па­дао оним љу­ди­ма ко­ји су ве­ро­ва­ли да се мо­дер­на ми­сао не мо­же раз­ви­ја­ти ако ни­је уте­ме­ље­на у тра­ди­ци­ји. Тра­ди­ци­ја је под­ра­зу­ме­ва­ла сва она ис­ку­ства, ка­ко у умет­но­сти та­ко и у фи­ло­зо­фи­ји, ко­ја је чо­век кроз раз­вој ци­ви­ли­за­ци­је сте­као да би мо­гао у са­вре­ме­но­сти да об­у­хва­ти свет као це­ли­ну, да га са­гле­да у свим ње­го­вим аспек­ти­ма, да се су­о­чи са свим ње­го­вим ма­ни­фе­ста­ци­ја­ма, да би чо­ве­ко­во де­ло­ва­ње у вре­ме­ну има­ло сми­сао, да би се ис­по­љи­ло као низ про­це­са ме­ђу­соб­но за­ви­сних, а не као ни­за­ње пар­ти­ку­ла ко­је ће пред­ста­вља­ти скла­ди­ште иде­ја и по­ја­ва. Ка­ла­јић тра­ди­ци­ју, да­кле, ни­је схва­тао у тра­ди­ци­о­на­ли­стич­ком сми­слу ве­зи­ва­ња за ока­ме­ње­не обра­сце, мо­де­ле и фи­гу­ре пу­ке про­шло­сти, не­го као жи­во пул­си­ра­ње кон­ти­ну­и­те­та жи­во­та. Да­кле, у ду­ху Е. Па­ун­да ко­ји је го­во­рио да тра­ди­ци­ја ни­су лан­ци за оки­ва­ње. На­рав­но да у јед­ној ма­лој кул­ту­ри, оп­те­ре­ће­ној за­ви­сно­шћу од ве­ли­ких кул­ту­ра, ра­зо­ре­ној иде­о­ло­ги­јом то­та­ли­тар­ног ми­шље­ња, при­ми­тив­ној у сво­јој не­мо­гућ­но­сти да свет схва­ти као кон­ти­ну­и­тет, оп­те­ре­ће­ној про­шло­шћу и без по­ве­ре­ња у бу­дућ­ност, у кул­ту­ри цен­зу­ре и ауто­цен­зу­ре, ми­шље­ње по­пут овог ни­је на­и­ла­зи­ло на ши­ре раз­у­ме­ва­ње и при­хва­та­ње. Из јед­не вул­гар­но па­три­јар­хал­не и марк­си­с­тич­ко-ле­њи­ни­стич­ке ви­зу­ре, ова­кво ми­шље­ње је осу­ђи­ва­но и ту­ма­че­но као је­дан вид ре­ак­ци­о­нар­ног, кон­зер­ва­тив­ног ми­шље­ња. Смет­ну­ло се, да­кле, с ума да је упра­во од­су­ство ова­квог ми­шље­ња до­ве­ло до то­та­ли­та­ри­зма, ко­ји у сво­јој су­шти­ни не при­хва­та и не тр­пи кон­ти­ну­и­тет.

Као млад и обра­зо­ван чо­век, Ка­ла­јић је на раз­не на­чи­не по­ку­ша­вао да јав­ност при­бли­жи иде­ја­ма ко­је је за­сту­пао, а ко­је су би­ле чвр­сто уте­ме­ље­не код број­них ми­сли­ла­ца и де­ла у Евро­пи, а де­ли­мич­но у Аме­ри­ци. Те сво­је иде­је он је нај­пре из­но­сио у тек­сто­ви­ма у ча­со­пи­су „Де­ло”, а по­том их је са­брао и об­ја­вио у књи­зи „Упо­ри­ште”. Та­ко­ђе је у „Де­лу”, као члан ре­дак­ци­је, об­ја­вљи­вао тек­сто­ве ауто­ра ко­ји су за­сту­па­ли ове иде­је, а чи­ји су тек­сто­ви иза­шли у збор­ни­ку „Мит, тра­ди­ци­ја, са­вре­ме­ност”. У овом збор­ни­ку је наш чи­та­лац пр­ви пут мо­гао да на јед­ном ме­сту са­гле­да су­шти­ну иде­ја тра­ди­ци­је као кон­ти­ну­и­те­та, од­но­сно – ка­ко би Ка­ла­јић ре­као – као део тра­ди­ци­је бу­дућ­но­сти. Ту пре све­га ми­слим на тек­сто­ве М. Ели­ја­деа, Е. Зо­ле, К. Ке­ре­њи­ја, Е. Јин­ге­ра.

Тре­ба та­ко­ђе ре­ћи да је Ка­ла­јић у ча­со­пи­су „Де­ло” при­ре­дио и не­ко­ли­ко те­мат­ских бро­је­ва по­све­ће­них тра­ди­ци­о­нал­ним кул­ту­ра­ма (Ја­пан, Ин­ди­ја, ислам), као и не­ким фе­но­ме­ни­ма са­вре­ме­не кул­ту­ре ко­ји су би­ли ак­ту­ел­ни тих го­ди­на (уто­пи­ја, рок-кул­ту­ра). Би­ло је то, с јед­не стра­не, са­гле­да­ње древ­них кул­ту­ра у сми­слу ства­ра­ња свет­ске кул­ту­ре, а с дру­ге кри­ти­ка са­вре­ме­не кул­ту­ре под ве­лом дис­кон­ти­ну­и­те­та са тра­ди­ци­о­нал­ним кул­ту­ра­ма.

Али, с Ка­ла­ји­ће­вим пре­ла­ском у из­да­вач­ку ку­ћи „Књи­жев­не но­ви­не” и по­кре­та­њем не­ко­ли­ко би­бли­о­те­ка, он ће би­ти у мо­гућ­но­сти да об­ја­ви не­ке глав­не ауто­ре чи­је су иде­је би­ле те­ме раз­ми­шља­ња о је­дин­ству кул­ту­ра, као и ауто­ре ко­ји су за­сту­па­ли Тра­ди­ци­ју не као исто­ри­ју, не­го као ме­та­фи­зи­ку.

Пре не­го што се освр­нем на Ка­ла­ји­ћев уре­ђи­вач­ки рад у „Књи­жев­ним но­ви­на­ма”, тре­ба на­гла­си­ти да је он при­хва­та­ње тра­ди­ци­је – у чи­јој је есен­ци­ји би­ће или би­ти – гле­дао из два су­прот­на угла. Је­дан пут тра­ди­ци­је пре­ма са­вре­ме­ном чо­ве­ку је лу­нар­ни или хтон­ски, хо­ри­зон­тал­ни пут. Он се ма­ни­фе­сту­је у кул­ту­ра­ма Ве­ли­ке Мај­ке, од­но­сно Зе­мље, до­њег све­та, чи­је су ка­рак­те­ри­сти­ке емо­тив­ност, сек­су­ал­ност, об­но­ва све­та (ра­ђа­ње и уми­ра­ње). Дру­ги пут је со­лар­ни, вер­ти­кал­ни, чи­ји је атри­бут Сун­це. Ње­го­ва ка­рак­те­ри­сти­ка је му­шки прин­цип, сна­га и од­го­вор­ност. Овај дру­ги пут је, пре­ма Ка­ла­ји­ћу, пут ве­ли­ких кул­ту­ра (Грч­ка, Рим, Ин­ди­ја, Ја­пан).

У из­да­вач­кој ку­ћи „Књи­жев­не но­ви­не” Ка­ла­јић је по­кре­нуо не­ко­ли­ко еди­ци­ја од ко­јих тре­ба из­дво­ји­ти две: „Кри­ста­ли” и „Ис­ток – За­пад”. Из са­мих на­зи­ва ових еди­ци­ја ја­сна је Ка­ла­ји­ће­ва иде­ја да је у пр­вој хтео да об­ја­вљу­је вр­хун­ска де­ла ко­ја су обе­ле­жи­ла онај со­лар­ни део људ­ске ци­ви­ли­за­ци­је, а у дру­гој је же­лео да при­бли­жи два све­та, две кул­ту­ре ко­је су се у исто­риј­ским про­це­си­ма раз­град­ње раз­дво­ји­ле и по­сред­ством ра­то­ва иде­о­ло­ги­ја по­ста­ле ан­та­го­ни­стич­ке. Ка­ла­јић је сле­дио иде­ју да кул­ту­ре Ис­то­ка и За­па­да има­ју исти ко­рен и те­мељ и да ће њи­хо­во по­нов­но при­бли­жа­ва­ње зна­чи­ти ус­по­ста­вља­ње но­вог пу­та чо­ве­чан­ства. У овој еди­ци­ји ни­је иза­шло мно­го књи­га, али сва­ка­ко тре­ба из­дво­ји­ти књи­ге Де­ни­ја де Ру­жмо­на („Ми­то­ви о љу­ба­ви”, „Аван­ту­ра за­пад­ног чо­ве­ка”), ми­сли­о­ца чи­ја је иде­ја ује­ди­ње­не Евро­пе ите­ка­ко ак­ту­ел­на по­след­њих го­ди­на, упр­кос ра­зи­ла­же­њи­ма, пре­пре­ка­ма и не­су­гла­си­ца­ма. Тре­ба по­ме­ну­ти и књи­ге Ибн Ха­зма („Го­лу­би­чи­на огр­ли­ца”), ве­ли­ког пи­сца и ми­сли­о­ца шпан­ског исла­ма, за­тим ве­ли­ко де­ло Гу­ста­ва Меј­рин­ка („Ан­ђео са за­пад­ног про­зо­ра”), јед­ну чу­де­сну по­хва­лу езо­те­ри­ји и па­ра­лел­ним све­то­ви­ма.

Нај­бо­љи Ка­ла­ји­ћев из­да­вач­ки по­ду­хват сва­ка­ко је би­бли­о­те­ка „Кри­ста­ли”. У тој еди­ци­ји ње­го­ва на­ме­ра је би­ла да на­шем чи­та­о­цу при­бли­жи ве­ли­ка де­ла ко­ја су, пре све­га, пра­ти­ла вер­ти­кал­ну чо­ве­ко­ву ми­сао, би­ло да су ауто­ри тих де­ла би­ли па­га­ни или хри­шћа­ни, аг­но­сти­ци или ми­сти­ци. Та би­бли­о­те­ка је дра­го­це­на јер је са­вре­ме­ном чи­та­о­цу скре­ну­ла па­жњу на иде­ју ин­те­грал­ног ко­ја је, упр­кос екс­тре­ми­ма ко­ји пра­те све ве­ли­ке епо­хе чо­ве­чан­ства, увек при­сут­на, и не­пре­кид­но убла­жа­ва и при­бли­жа­ва људ­ске крај­но­сти, да­ју­ћи сми­сао ми­шље­њу и ства­ра­њу. Из ове еди­ци­је пре све­га тре­ба из­дво­ји­ти са­бра­не тек­сто­ве Ле­о­ни­да Шеј­ке, јед­ног ори­ги­нал­ног умет­ни­ка и ми­сли­о­ца чи­је иде­је код нас ни­су при­хва­ће­не и про­у­че­не у ме­ри у ко­јој ова ми­сао то за­слу­жу­је. Да­ље тре­ба ис­та­ћи ин­те­грал­но из­да­ње књи­ге „Пол и ка­рак­тер” Ота Вај­нин­ге­ра, јед­ног уз­бу­дљи­вог, кон­тро­верз­ног и иза­зов­ног де­ла с по­чет­ка XX ве­ка. Из­два­ја­мо та­ко­ђе и Пло­ти­но­ва де­ла, Шпен­гле­ро­ву „Про­паст За­па­да”, књи­ге Бер­ђа­је­ва и Ше­сто­ва, Де Ру­жмо­на, као и иза­бра­не спи­се Ју­ли­ја­на Им­пе­ра­то­ра.

Иако Ка­ла­јић у „Књи­жев­ним но­ви­на­ма” ни­је ду­го ра­дио (и ова из­да­вач­ка ку­ћа је, као и мно­ге дру­ге, про­па­ла), као уред­ник је оста­вио из­ван­ре­дан и тра­јан траг, пре све­га сво­јим естет­ским и фи­ло­зоф­ским опре­де­ље­њем, а за­тим и ути­ца­јем ко­ји је имао на број­не мла­де ства­ра­о­це и чи­та­о­це. Фор­ми­рао је је­дан круг око се­бе ко­ји се ни­је ни мо­рао сла­га­ти са ње­го­вим иде­ја­ма, али је у Дра­го­шу Ка­ла­ји­ћу пре­по­знао чо­ве­ка ши­ро­ког обра­зо­ва­ња, са ја­сном ви­зи­јом пу­та са­вре­ме­ног чо­ве­ка ко­јим би он мо­гао да се упу­ти да би остао ве­ран „тра­ди­ци­ји бу­дућ­но­сти”. <