ЈУРИЈ ЛОШЧИЦ

Пут Драгоша Калајића

Шта је то но­ви­нар у са­вре­ме­ном све­ту? Де­фи­ни­ци­ја ове про­фе­си­је и од­но­са пре­ма њој има мно­го и ве­ћи­на од њих је не­га­тив­ног свој­ства. Са но­ви­нар­ством су по­ве­за­не увре­же­не пред­ста­ве о ла­жи, ко­рум­пи­ра­но­сти, бес­прин­ци­пи­јел­но­сти, по­вр­шно­сти, не­ча­сно­сти, па­то­ло­шкој ра­до­зна­ло­сти, раз­у­зда­ној бр­бљи­во­сти. Ка­же се да се ре­до­ви но­ви­на­ра по­пу­ња­ва­ју про­па­лим пи­сци­ма, сит­ним охо­лим љу­ди­ма ко­ји во­ле да се стал­но на­ла­зе у цен­тру па­жње јав­но­сти. Уоста­лом, они ни­су баш та­ко без­о­па­сни. Од кад су се у XX ве­ку оку­пи­ли у не­ка­кав свет­ски кон­церн под на­зи­вом СМИ (сред­ства ма­сов­не иди­о­ти­за­ци­је), они озбиљ­но го­во­ре о сво­јим пра­ви­ма на власт над чо­ве­чан­ством. А ко их на­зи­ва „сед­мом си­лом”, ко им да­је ред­ни број два, с об­зи­ром на по­сто­је­ће тра­ди­ци­о­нал­не струк­ту­ре вла­сти? Не­ки но­ви­на­ри не скри­ва­ју сво­је на­ме­ре да бу­ду глав­на власт ко­ја ла­ко и бр­зо сме­њу­је пред­сед­ни­ке, ми­ни­стре, пар­ла­мен­тар­це, су­ди­је и… И то је све. Још ни­ко ни­је чуо да је но­ви­на­ри­ма по­шло за ру­ком да исто та­ко ла­ко и бр­зо сме­не не­ког од фи­нан­сиј­ских бо­го­ва све­та. И зна се за­што. Но­ви­нар­ски ста­леж под на­зи­вом СМИ ни­је у ста­њу да се сам пре­хра­ни. То је са­мо на­јам­на вој­ска вла­сти ко­ја пре­тен­ду­је да по­бе­ђу­је у свим ра­то­ви­ма — ли­те­рар­ним и кр­ва­вим — вла­сти ко­ја кон­тро­ли­ше основ­не ре­сур­се и фи­зич­ке вред­но­сти (зла­то, бри­ли­јан­ти, итд.) са­вре­ме­ног све­та.

Ме­ђу­тим, фи­ло­соф ни­је уза­луд го­во­рио да на све­ту не­ма ства­ри ко­ја је са­ма по се­би ло­ша. Нож, на при­мер, ни­је лош сам по се­би, не­го за­то што по­не­кад до­спе­ва у по­гре­шне ру­ке.

С та­кве тач­ке гле­ди­шта про­фе­си­ја но­ви­на­ра ни­је ни ма­ло го­ра од би­ло ко­је дру­ге и вр­ло је ве­ро­ват­но да ће чо­ве­чан­ство до­жи­ве­ти вре­ме ка­да ће не­ки но­ви­на­ри би­ти про­гла­ше­ни за све­це.

Код нас, у Ру­си­ји, у ста­ра до­бра вре­ме­на, на но­ви­на­ре уоп­ште ни­су гле­да­ли као на ка­сту не­до­дир­љи­вих. Сам Пу­шкин, и то већ у зре­ли­јим го­ди­на­ма, стра­сно се ба­цио на но­ви­нар­ство. А До­сто­јев­ски-но­ви­нар, стро­го го­во­ре­ћи, ни­ма­ло не за­о­ста­је за До­сто­јев­ским-ро­ма­но­пи­сцем. Већ ова два при­ме­ра су би­ла до­вољ­на да се у нас у XIX ве­ку по­ја­ви ве­ли­чан­стве­на ру­ска но­ви­нар­ска шко­ла с та­ко ве­ли­ким име­ни­ма као што су Кат­ков и Иван Ак­са­ков, Су­во­рин и Мењ­ши­ков, де­ли­мич­но Ле­он­тјев и Ро­за­нов. Има­ју­ћи у ви­ду ова име­на, с пу­ним пра­вом мо­же­мо да го­во­ри­мо о ви­со­ком сти­лу у но­ви­нар­ству, о сво­је­вр­сној ру­ској но­ви­нар­ској кла­си­ци. Они ни­ка­да ни­су тра­жи­ли пр­вен­ство у вла­сти (ма­да се ни­ка­да ни­су ни ула­ги­ва­ли вла­сти­ма). На свој по­сао гле­да­ли су као на гра­ђан­ску ду­жност, др­жав­ну слу­жбу, све­тов­но по­слу­ша­ње др­жав­ној за­јед­ни­ци. Као не­у­мор­ним пре­га­о­ци­ма на њи­ви на­род­ног про­све­ћи­ва­ња, њи­ма је по­ла­зи­ло за ру­ком да оп­ште­по­зна­те не­до­стат­ке, ма­не и по­ро­ке оди­о­зне про­фе­си­је пре­тво­ре у вред­но­сти с по­зи­тив­ним пред­зна­ком. Пред очи­ма чи­та­ла­ца до­ла­зи­ло је до чу­де­сне ме­та­мор­фо­зе: лаж је по­сти­ђе­но усту­па­ла ме­сто од­ва­жној исти­но­љу­би­во­сти, ко­рум­пи­ра­ност се по­вла­чи­ла пред не­под­ми­тљи­во­шћу, по­вр­шност и бр­зо­пле­ту ра­до­зна­лост за­ме­ни­ла је про­ду­бље­на па­жња, сјај­на еру­ди­ци­ја; ти љу­ди су на­ви­ка­ва­ли дру­штво на то да но­ви­нар­ство ни­је без­оч­но и бр­бљи­во на­кла­па­ло већ па­мет­на, бри­жна и пу­на љу­ба­ви са­го­вор­ни­ца, пу­те­во­ди­те­љи­ца дру­штве­ног жи­во­та.

Од та­да но­ви­на­ра та­квог фор­ма­та у Ру­си­ји ви­ше ни­је би­ло. На жа­лост, њих не­ма ни да­нас — ни у зва­нич­ним пост­со­вјет­ским из­да­њи­ма, ни ме­ђу они­ма ко­ји се­бе на­зи­ва­ју „не­за­ви­сним”. Ре­пе­ти­ло­вљев­ска бр­бљи­вост би­ло ко­јим по­ли­тич­ким по­во­дом, опре­зно до­зи­ра­на фа­ми­ли­јар­ност при­ли­ком про­су­ђи­ва­ња вла­да­ју­ћих пер­со­на, без­оч­но сит­на раз­врат­ност, шта још да ка­же­мо за на­ше „не­за­ви­сне”?

Уоста­лом, ко су они? Би­ло би нам ве­о­ма те­шко да поку­ша­мо да по­ме­не­мо ба­рем два-три име­на. Авај, ту не­ма лич­но­сти! Не­ма ни­ко­га с ки­ме би чо­век мо­гао да ла­ко и ин­те­ре­сант­но раз­го­ва­ра сва­ки дан и на би­ло ко­ју те­му. А упра­во та­кав иде­ал мо­рао би ис­пу­ња­ва­ти пра­ви но­ви­нар — ваш стал­ни, по­у­зда­ни, не­на­ме­тљи­ви са­го­вор­ник ко­ји се не раз­ме­ће сво­јим све­зна­њем, лич­ност за ко­ју вам ни­је жао да одво­ји­те по­ла са­та, сат или два, ма ко­ли­ко ваш дан био оп­те­ре­ћен нео­д­ло­жним по­сло­ви­ма. Ва­ше оп­ште­ње са њим као да је све­тов­на ис­по­вест. Сло­бод­но му по­ве­ра­ва­те сво­је не­ми­ре, сум­ње, гор­чи­ну сво­је со­ци­јал­не бес­по­моћ­но­сти. Он вас не куц­ка по че­лу, не ки­ко­ће се по­во­дом ва­ших на­ив­них су­до­ва о зе­мљи, о све­ту, о пар­ти­ја­ма, о ар­ми­ји, еко­но­ми­ји, ве­ри и ате­и­зму, итд. На­про­тив, ви упра­во от­кри­ва­те да сте сво­јим умом до­шли до ско­ро истих оних за­кљу­ча­ка ко­је чу­је­те од ње­га. Он вам по­ма­же да се по­диг­не­те у соп­стве­ним очи­ма, да се осе­ти­те пу­но­прав­ним гра­ђа­ни­ном, а не пред­ме­том не­чи­јих ци­нич­них ма­ни­пу­ла­ци­ја. Он вас не­при­мет­но до­во­ди до јед­но­став­них и из­у­зет­них от­кри­ћа: жи­вот ни­је без на­де, тре­ба се бо­ри­ти за сво­је људ­ско до­сто­јан­ство, за оно нај­бо­ље што је скри­ве­но у ва­шој ду­ши — до­бро­ту, част, са­вест, ве­ру, од­ва­жност, прав­до­љу­би­вост.

И та­ко ви отва­ра­те јед­не но­ви­не, дру­ге, де­се­те, да на­ђе­те се­би не­ког та­квог са­го­вор­ни­ка, учи­те­ља, по­знан­ство ко­је би, прем­да он ни­је фи­зич­ки при­су­тан, укра­си­ло ваш жи­вот и — не на­ла­зи­те га. Уме­сто то­га, та­мо се пре­не­ма­жу не­ка­ква стра­ши­ла. Ти­тра­ју, гу­ра­ју вам под нос сво­је хо­ро­ско­пе, укр­ште­не ре­чи и ре­бу­се, пре­гле­де нај­но­ви­јих уби­ста­ва, бро­је­ве те­ле­фо­на са­у­на са пре­кра­сним ма­сер­ка­ма, ре­цеп­те за му­ње­ви­то бо­га­ће­ње.

Украт­ко, и са­ми зна­те, и са­ми се сва­ко­днев­но уве­ра­ва­те: ми но­ви­нар­ство не­ма­мо. А уме­сто ње­га су про­ту­ве, дру­штве­ни шљам, пе­тит­на и нео­бра­зо­ва­на го­ми­ла без прем­ца, пла­ће­ни аген­ти СМИ.

— А опо­зи­ци­о­ни ли­сто­ви? — про­мр­мља­ће не­ко. — Зар ни та­мо не­ма ни­ког?

Шта да се ка­же на ово? Зар нам ни­је сви­ма ја­сно да је опо­зи­ци­о­на штам­па у Ру­си­ји 90-их го­ди­на (тач­ни­је, по­чет­ком 1995) ско­ро пот­пу­но раз­би­је­на, не ус­пев­ши да ста­са по за­ко­ни­ма при­ро­де. Чи­ње­ни­ца ко­ја за­вре­ђу­је да бу­де за­пам­ће­на: пет го­ди­на пре кра­ја два­де­се­тог ве­ка ру­ски на­род у Ру­си­ји не­ма ни је­дан опо­зи­ци­о­ни, истин­ски не­за­ви­сни лист ко­ји се не на­ла­зи у ста­њу жа­ло­сне аго­ни­је. И ни­је­дан, ма­кар и нај­ма­ло­ти­ра­жни­ји, та­кав ча­со­пис-не­дељ­ник. На­ши „не­за­ви­сни” ко­ји вред­но слу­же вла­да­ју­ћем ре­жи­му, исти­на, уз­бу­ђу­ју јав­ност це­лим спи­ском опо­зи­ци­о­них из­да­ња ко­ја, на­вод­но, угро­жа­ва­ју де­мо­крат­ске про­це­се у зе­мљи. Али тај ла­жни спи­сак се са­сто­ји  упра­во од јад­них и бед­них на­сло­ва ко­ји се по­ја­вљу­ју јед­ном или два пу­та го­ди­шње, не че­шће, и то још у ни­штав­ним ти­ра­жи­ма.

Да­кле, ка­ко ис­ку­ство не­дво­сми­сле­но по­ка­зу­је, код нас се не­за­ви­сно мо­же ћу­та­ти. Са­мо се мо­же ис­коп­ни­ти. Са­мо уми­ра­ти.

Ова­кав пред­го­вор је нео­п­хо­дан за при­чу о Дра­го­шу Ка­ла­ји­ћу и о ње­го­вој пр­вој књи­зи ко­ја се по­ја­вљу­је на ру­ском је­зи­ку.

Да би се у са­вре­ме­ном све­ту са­гле­да­ло не­што до­бро, чо­век мо­ра да окре­не гла­ву од увре­дљи­вог пеј­са­жа свет­ских ни­шта­ри­ја, пеј­са­жа ко­ји ти­ра­ни­ше очи. Хо­ћу да упо­зо­рим чи­та­о­ца: са­да по­чи­ње­мо да го­во­ри­мо о до­бром, о но­ви­нар­ству ве­ли­ко­ду­шног и ум­ног рас­пра­вља­ња. Али то не­ће би­ти ап­стракт­ни раз­го­вор, већ раз­го­вор у ве­зи са лич­но­шћу срп­ског пу­бли­ци­сте, пи­сца и ми­сли­о­ца Дра­го­ша Ка­ла­ји­ћа. Јер, по мом ду­бо­ком убе­ђе­њу (и не са­мо мом), Ка­ла­јић је је­дан из оне ма­ло­број­не ко­хор­те ис­тра­жи­ва­ча бу­дућ­но­сти ко­ји сво­јим ства­ра­ла­штвом оправ­да­ва­ју по­сто­ја­ње но­ви­нар­ства као та­квог.

Су­сре­ћу­ћи се не­ко­ли­ко пу­та са Дра­го­шем у Ср­би­ји, у ње­го­вом род­ном Бе­о­гра­ду (за­јед­но смо пу­то­ва­ли, та­ко­ђе, у ра­зо­ре­ни Ву­ко­вар, у Бо­сну ра­зо­ре­ну ра­том), ви­ше пу­та сам имао при­ли­ку да се уве­рим да га као но­ви­на­ра по­зна­је це­ла зе­мља. При­ли­ком сва­ког ње­го­вог су­сре­та, ма­кар и ле­ти­мич­ног, са до­тле не­по­зна­тим чи­та­о­ци­ма, за­ди­вља­ва­ли су ме де­та­љи ко­ји се, ве­ро­ват­но, мо­гу ви­де­ти са­мо ме­ђу Ср­би­ма. Ту ни­је би­ло из­бе­че­них очи­ју и отво­ре­них уста кад се по­ја­ви слав­на лич­ност из пре­сто­ни­це. Баш као што ни­је би­ло ни фа­ми­ли­јар­но­сти: ја и овај мо­мак из Ду­ге се одав­но зна­мо. А и он сам, од­го­ва­ра­ју­ћи на уз­др­жа­не по­здра­ве пу­не про­вин­циј­ског до­сто­јан­ства, ни­је се по­на­шао над­ме­но не­го пот­пу­но при­род­но, као са се­би рав­ни­ма, као да је на­ста­вљао раз­го­вор ко­ји се, из не­ког раз­ло­га, пре по­ла са­та пре­ки­нуо. Та­ко је за­пра­во и би­ло: та по­знан­ства су, у су­шти­ни, са­мо вас­по­ста­вља­ла ат­мос­фе­ру ду­го­трај­ног и уза­јам­ног пло­до­твор­ног раз­го­во­ра са уда­ље­но­сти, пре­ко но­вин­ских стра­ни­ца.

Да би та­ква ат­мос­фе­ра би­ла мо­гу­ћа, но­ви­нар мо­ра, осим мно­го че­га дру­гог, не­у­мор­но да пи­ше и об­ја­вљу­је без ве­ли­ких па­у­за. Јер, код чи­та­ла­ца сва­ки час на­ста­је по­тре­ба да „по­раз­го­ва­ра­ју” са њим о не­чем на­су­шном, не­чем што је са­да сви­ма бит­но. А уко­ли­ко би но­ви­нар за­ћу­тао на ду­же вре­ме — на ме­сец, два — он као да би јед­но­стра­но пре­ки­нуо збли­же­ње ко­је по­сто­ји.

Код ку­ће чу­вам го­то­во пот­пу­не ком­пле­те Ду­ге, бе­о­град­ског ма­га­зи­на у ко­јем је Ка­ла­јић то­ком про­те­кле че­ти­ри го­ди­не члан уред­ни­штва и стал­ни аутор. Не мо­гу да на­ђем ни је­дан број у ко­јем не би би­ло чла­на­ка, ин­тер­вјуа, есе­ја пот­пи­са­ног ње­го­вим име­ном. Ду­га из­ла­зи дво­не­дељ­но, за сва­ко из­да­ње Ка­ла­јић да­је од 10 до 14 стра­ни­ца, по­не­кад и ви­ше; да не го­во­ри­мо да он још и пра­ви (гео)по­ли­тич­ки блок у ча­со­пи­су од тек­сто­ва дру­гих ауто­ра, нај­че­шће стра­них: Не­ма­ца, Фран­цу­за, Ита­ли­ја­на, Ру­са. Ге­о­по­ли­ти­ка се на­ла­зи у цен­тру ње­го­вог ин­те­ре­со­ва­ња. Он се ве­о­ма рет­ко огра­ни­ча­ва са­мо на уну­тар­ње срп­ске до­га­ђа­је. Уоста­лом, ка­ко да се огра­ни­чи кад је Ср­би­ја по­след­њих го­ди­на по­но­во по­ста­ла играч­ка свет­ских си­ла. За­то он има ве­о­ма им­по­зан­тан рад­ни до­си­је о САД. Не­мач­кој, Бли­ском Ис­то­ку, Ја­па­ну, Ита­ли­ји и Фран­цу­ској, а од по­чет­ка 80-их и о Ру­си­ји.

На­рав­но, та­кве до­си­јее ни­је мо­гу­ће на­пра­ви­ти без зна­ња стра­них је­зи­ка. Ка­ла­јић из­вр­сно го­во­ри ита­ли­јан­ски, од­лич­но фран­цу­ски и не­мач­ки, бес­пре­кор­но (ма­да му ни­је склон) ен­гле­ски. Од­не­дав­но се ин­тен­зив­но ба­ви ру­ским и већ чи­та у ори­ги­на­лу чак Кон­стан­ти­на Ле­он­тје­ва. Ла­ко и бр­зо схва­та­ју­ћи ру­ски го­вор­ни је­зик, он се, ме­ђу­тим, не од­лу­чу­је да про­го­во­ри ру­ски, устру­ча­ва­ју­ћи се због из­го­во­ра ко­ји за­и­ста још увек ни­је иде­а­лан. Ето шта зна­чи би­ти строг пре­ма се­би!

Украт­ко, Ка­ла­ји­ће­ва чи­сто но­ви­нар­ска рад­на спо­соб­ност (не ра­чу­на­ју­ћи ра­до­ве сли­ка­ра, це­ње­ног у умет­нич­ким кру­го­ви­ма, пи­сца на­уч­не фан­та­сти­ке и исто­ри­ча­ра фи­ло­соф­ске ми­сли) не мо­же се ни са чим упо­ре­ди­ти на на на­шој оскуд­ној, за­пу­ште­ној, оскр­на­вље­ној но­ви­нар­ској њи­ви. У том сми­слу Ка­ла­јић се мо­же упо­ре­ди­ти је­ди­но са ве­ли­ким пи­сци­ма из ру­ске пред­ре­во­лу­ци­о­нар­не но­ви­нар­ске шко­ле, пи­сци­ма по­пут Ми­ха­и­ла Мењ­ши­ко­ва.

Али, из­у­зет­но из­да­шни у пи­са­њу су и обич­ни скри­бо­ма­ни. Мар­љи­вост до­би­ја на це­ни са­мо кроз ква­ли­тет ство­ре­ног де­ла.

На овом ме­сту, го­во­ре­ћи о Ка­ла­ји­ћу, ра­ди ве­ће очи­глед­но­сти, тре­ба да се обра­ти­мо не­по­сред­ној ру­ској те­ма­ти­ци ње­го­вих ге­о­по­ли­тич­ких ис­тра­жи­ва­ња.

У но­ви­нар­ским, књи­жев­ним, али пре све­га по­ли­тич­ким кру­го­ви­ма Ру­си­је, он је по­стао по­знат од­мах на­кон свог пр­вог члан­ка об­ја­вље­ног у Мо­скви. У но­ви­нар­ској прак­си та­ко не­што до­га­ђа се ве­о­ма рет­ко, па сто­га вре­ди под­се­ти­ти се не­ких де­та­ља. Слу­чај се до­го­дио не та­ко дав­но, у фе­бру­а­ру 1991. го­ди­не. Есеј се у ру­ском пре­во­ду звао „Об­но­ва или про­паст Ру­си­је” и угле­дао је свет у књи­жев­ном не­дељ­ни­ку Ли­те­ра­тур­на­ја Ро­си­ја. Пре­во­ди­лац, из­вр­стан по­зна­ва­лац ју­го­сло­вен­ских при­ли­ка XX ве­ка, пре­да­ју­ћи свој рад при­зна­ла је да је пре­вод ура­ди­ла уз ве­ли­ке по­те­шко­ће за­то што се у члан­ку уоп­ште не ра­ди о Ју­го­сла­ви­ји, већ ис­кљу­чи­во о Аме­ри­ци и Ру­си­ји. Осим то­га, аутор се до­ти­че та­ко шка­кљи­вих де­та­ља из гео­по­ли­ти­ке са по­чет­ка ве­ка… Њој је, пак, ста­ло до ње­ног по­сла. По­ма­ло по­цр­ве­нев­ши, дра­га же­на је за­мо­ли­ла: не тре­ба јој ни­ка­ква нов­ча­на на­док­на­да, али би би­ло до­бро да се не штам­па ње­но пре­зи­ме ис­под пре­во­да. (Мол­ба јој је, на­рав­но, ис­пу­ње­на.)

Об­ја­вљи­ва­ње члан­ка иза­зва­ло ти­хи шок у ку­ћи на Ста­ром тр­гу, где се у то вре­ме — по­ла го­ди­не пре пре­се­ље­ња — на­ла­зио ЦК КПСС. При­ча се да су пар­тиј­ски чи­нов­ни­ци ју­ри­ли из ка­би­не­та у ка­би­нет са Ка­ла­ји­ће­вим члан­ком као да су у ру­ка­ма има­ли пор­та­тив­ну атом­ску бом­бу са сат­ним ме­ха­ни­змом. Ствар ни­је за ша­лу! Овај упор­ни Ср­бин го­во­рио је оно о че­му на­ив­на ве­ћи­на  ста­нов­ни­штва СССР ни­шта ни­је зна­ла, а „по­све­ће­на” ма­њи­на уред­но пре­ћут­ки­ва­ла. Го­во­рио је о из­во­ри­ма фи­нан­сиј­ског и иде­о­ло­шког снаб­де­ва­ња пр­ве ру­ске (у су­шти­ни ан­ти­ру­ске) ре­во­лу­ци­је. Ци­ти­рао је до­ку­мен­те из те­шко при­сту­пач­них ар­хи­ва САД. По­ми­њао је пре­зи­ме­на нај­ве­ћих нов­ча­них кра­ље­ва Аме­ри­ке с по­чет­ка ве­ка, жи­вот­но за­ин­те­ре­со­ва­них за свр­га­ва­ње омр­зну­те им са­мо­др­жав­не вла­сти у Ру­си­ји. Но, шта су Пар­вус или Троц­ки! Са­мо сит­ниш у ру­ка­ма та­квих као што су Ја­коб Шиф и ком­па­ни­ја. Аме­рич­ки фи­нан­сиј­ски маг­на­ти, твр­дио је Ка­ла­јић са ци­фра­ма и чи­ње­ни­ца­ма у ру­ка­ма, ни­су жа­ли­ли зла­то за сце­на­рио два­ју ре­во­лу­ци­ја 1917. го­ди­не.

Ни­је про­шло ни ме­сец да­на по­сле об­ја­вљи­ва­ња, а глав­ни уред­ник Ли­те­ра­тур­на­је Ро­си­је Ер­нест Ива­но­вич Са­фо­нов при­мио је ко­ве­рат ко­ји је при­спео од не­куд са Ку­ба­на. У ко­вер­ту се на­ла­зи­ла стра­ни­ца из ло­кал­них но­ви­на са Ка­ла­ји­ће­вим члан­ком (исти­на, пре­штам­па­ним без по­зи­ва­ња на до­ма­ћи из­вор). На мар­ги­на­ма те стра­ни­це, ру­ком је би­ло ис­пи­са­но све­га не­ко­ли­ко ре­чи: „Што ви та­мо у Мо­скви стал­но спа­ва­те! Ето ка­кве ауто­ре тре­ба да штам­па­те, а не да пу­ни­те но­ви­не сва­ка­квим ђу­бре­том!”

Та­ко је Ка­ла­јић до­био у Ру­си­ји сво­је пр­ве по­у­зда­не и за­хвал­не не­ви­дљи­ве са­го­вор­ни­ке. По­ја­ви­ли су се, по­на­вљам, по­сле пр­вог об­ја­вљи­ва­ња. Хва­ла Бо­гу, ру­ски чи­та­лац још увек ни­је за­бо­ра­вио да од­мах про­це­ни ква­ли­тет тек­ста — на Ку­ба­ну, на Вол­ги, на Ан­га­ри… Уско­ро је Дра­гош Ка­ла­јић до­био по­зив од Ва­лен­ти­на Рас­пу­ти­на да се огла­си на стра­ни­ца­ма Књи­жев­ног Ир­кут­ска са свим оним што би хтео да ка­же о са­вре­ме­ној суд­би­ни сло­вен­ства. О Ру­си­ји.

Али Ка­ла­ји­ће­ву „ру­ску те­му” ће­мо оста­ви­ти за крај, а са­да ће­мо па­жљи­ви­је раз­мо­три­ти ње­го­ве аме­рич­ке те­ме. Го­ди­не 1993. Ка­ла­јић је у сво­јој отаџ­би­ни из­дао књи­гу под упе­ча­тљи­вим на­зи­вом Аме­рич­ко зло. Сво­јом отво­ре­но­шћу овај на­зив мо­же иза­зва­ти не­мир, зар не? Зар аутор, ре­ћи ће не­ко, озбиљ­но сма­тра да све зло са­вре­ме­ног све­та по­ти­че од САД? Не­ма ли у тој осу­ди ису­ви­ше ег­зал­ти­ра­но­сти, пре­те­ри­ва­ња или, бла­же ре­че­но, су­бјек­тив­но­сти? Не вра­ћа ли нас то сти­ли­сти­ци вре­ме­на ка­да се озбиљ­но пи­са­ло о „ај­ку­ла­ма им­пе­ри­ја­ли­зма”, лин­чо­ва­њу цр­на­ца и то­ме слич­но?

Као да пред­ви­ђа ова­ква пи­та­ња, Ка­ла­јић већ у пред­го­во­ру сво­је књи­ге пре­ци­зи­ра: фе­но­мен ко­ји он ис­пи­ту­је има пот­пу­но очи­глед­но европ­ско по­ре­кло ко­је се, услов­но го­во­ре­ћи, мо­же од­ре­ди­ти као син­те­за „ју­де­о­про­те­стант­ске кон­цеп­ци­је еко­но­ми­је, анар­хич­ног ин­ди­ви­ду­а­ли­зма и уста­но­ве гра­ђан­ског дру­штва, где се власт тре­ћег ста­ле­жа из­мет­ну­ла у плу­то­кра­ти­ју”. На огром­ним про­сто­ри­ма „но­вог кон­ти­нен­та”, да­ле­ко од об­у­зда­ва­ју­ћих нор­ми европ­ске кул­ту­ре и мо­ра­ла, та екс­пло­зив­на сме­са је на­ра­сла до пла­не­тар­них раз­ме­ра, по­при­мив­ши па­то­ло­шке цр­те и свој­ства. Пр­ве жр­тве аме­рич­ког зла би­ле су ве­ли­чан­стве­не кул­ту­ре ста­ро­се­де­ла­ца ко­ји су пре­тр­пе­ли стра­хо­ви­ти ду­хов­ни и би­о­ло­шки ге­но­цид. Дру­ги ра­зор­ни та­лас на­си­ља сру­чио се на „Ју­жња­ке” ко­ји су из Евро­пе на­сле­ди­ли пле­ме­ни­ту ар­ха­и­ку аграр­ног фе­у­дал­ног на­чи­на жи­во­та, фор­ми­ра­ног још пре Фран­цу­ске ре­во­лу­ци­је. Уоста­лом, са­ма та ре­во­лу­ци­ја, пре­ци­зи­ра Ка­ла­јић, умно­го­ме је би­ла по­сле­ди­ца по­врат­ног по­хо­да „аме­рич­ког зла” на Евро­пу. О то­ме све­до­че број­не чи­ње­ни­це, по­чев од за­ку­ли­сног ра­да аме­рич­ких еми­са­ра у пред­ре­во­лу­ци­о­нар­ном Па­ри­зу, па све до „Де­кла­ра­ци­је о пра­ви­ма чо­ве­ка и гра­ђа­ни­на”, са­ста­вље­не по узо­ру на аме­рич­ке об­ја­ве не­за­ви­сно­сти и еман­ци­па­ци­је од европ­ске пра­по­стој­би­не.

Дру­га ва­жна ауто­ро­ва ми­сао ко­ја се од­но­си на ко­ре­не и раз­ме­ре „аме­рич­ког зла” је она по ко­јој то зло уоп­ште ни­је ап­со­лут­но чак ни у са­мој Аме­ри­ци, за­то што му се све упор­ни­је про­ти­ви „ти­ха ве­ћи­на” Аме­ри­ка­на­ца. Оних истих ко­ји, ка­ко по­ка­зу­ју со­ци­о­ло­шки ди­ја­гра­ми, све па­сив­ни­је уче­ству­ју у пред­сед­нич­ким из­бо­ри­ма и у дру­гим ак­ци­ја­ма ко­је зах­те­ва­ју ис­по­ља­ва­ње по­ли­тич­ких осе­ћа­ња. Су­штин­ска при­ро­да зла се и са­сто­ји у то­ме што оно ни­је ап­со­лут­но, већ стал­но по­ку­ша­ва да се све­ту при­ка­же у свој­ству ап­со­лут­не вред­но­сти ко­ја је по во­љи сви­ма и све­му. Ка­ла­јић не кри­је да ње­го­во на­ро­чи­то ин­те­ре­со­ва­ње за при­ро­ду и ис­по­ља­ва­ња аме­рич­ког зла ни­је у пр­вом ре­ду по­ве­за­но са тим што је упра­во ње­го­ва Отаџ­би­на по­след­њих го­ди­на по­ста­ла ме­та број је­дан у Евро­пи за ам­би­ци­је за­ко­но­да­ва­ца „но­вог свет­ског по­рет­ка” (чи­тај: аме­рич­ког зла). Тим по­во­дом ци­ти­ра не­дво­сми­сле­ну ди­рек­ти­ву прет­по­след­њег аме­рич­ког пред­сед­ни­ка: „Ср­би­ја је нај­ве­ћа прет­ња без­бед­но­сти, еко­ном­ским и по­ли­тич­ким ин­те­ре­си­ма САД.” Ис­под ових Бу­шо­вих ре­чи, ка­ко се ви­ди по до­га­ђа­ји­ма по­след­њих го­ди­на, са­свим мир­не ду­ше се мо­же пот­пи­са­ти и ње­гов на­след­ник.

Али ин­те­ре­со­ва­ње Дра­го­ша Ка­ла­ји­ћа за Аме­ри­ку ни­је то­ли­ко ре­ак­ци­ја срп­ског но­ви­на­ра по­го­ђе­ног у ср­це, не­го па­жљи­ви по­глед ис­тра­жи­ва­ча ко­ји већ де­се­тле­ћи­ма све­стра­но про­у­ча­ва исту ту Аме­ри­ку и изгле­да да сам ра­ди уме­сто чи­та­вог јед­ног ин­сти­ту­та. У крај­њој ли­ни­ји, чи­та­ње Ка­ла­ји­ће­ве књи­ге нам до­ка­зу­је да је он при­ку­пио ве­о­ма зна­ча­јан аме­рич­ки до­си­је и про­сту­ди­рао чи­та­ву би­бли­о­те­ку мо­но­гра­фи­ја ко­је се ба­ве истим пред­ме­том и ко­је по­ти­чу не са­мо од Евро­пља­на, не­го пре све­га од са­мих аме­рич­ких ауто­ра. Ду­хов­на и фи­зич­ка ште­та ко­ју са­вре­ме­на аме­рич­ка ци­ви­ли­за­ци­ја на­но­си оста­лом све­ту је та­ко ра­зно­ли­ка да иза­зи­ва вр­то­гла­ви­цу. Ту су и екра­ни (те­ле­ви­зи­ја, филм) ко­је за­пљу­ску­ју огав­ни мла­зе­ви хо­ли­вуд­ске кр­ви. Ту је и сми­шље­на, план­ска нар­ко­ти­за­ци­ја са­да­шњег и бу­ду­ћих по­ко­ле­ња жи­те­ља Зе­мље. И ци­ни­чан од­нос пре­ма оста­лом све­ту као ис­по­ру­чи­о­цу ре­сур­са и по­тро­ша­чу дру­го­ра­зред­них аме­рич­ких про­из­во­да. И са­тан­ски рит­мо­ви ан­ти­му­зи­ке ко­ји се на­ту­ра­ју слу­ху сва­ког чо­ве­ка. И ка­та­стро­фа­лан тем­по за­га­ђи­ва­ња пла­не­те — нај­пре код сво­је ку­ће, а са­да и на дру­гим кон­ти­нен­ти­ма ку­да Аме­ри­ка из­ба­цу­је сво­је у еко­ло­шком по­гле­ду нај­штет­ни­је про­из­во­де.

Са­мо­за­до­вољ­ство, хва­ли­са­ва охо­лост „Де­мо­кра­ти­је бр. 1” оп­слу­жу­ју чи­та­ве го­ми­ле ње­них сред­ста­ва ма­сов­не иди­о­ти­за­ци­је, ко­ја не­у­мор­но об­ра­ђу­ју ка­ко сво­је гра­ђа­не, та­ко и ста­нов­ни­ке дру­гих про­сто­ра. Ка­ла­јић скре­ће па­жњу на вул­гар­ну те­о­ри­ју „кра­ја исто­ри­је” ко­ја се са­да успе­шно уса­ђу­је у мо­зго­ве про­сеч­них Аме­ри­ка­на­ца, пре­ма ко­јој свет мо­же да до­крај­чи сво­ју исто­ри­ју, по­што је Аме­ри­ка већ углав­ном до­сти­гла  иде­ал удоб­ног жи­во­та на зе­мљи, жи­во­та ко­ји за­до­во­ља­ва све чо­ве­ко­ве по­тре­бе и ћу­ди, те по­врх то­га ни­ка­кав исто­риј­ски про­грес ви­ше ни­је мо­гућ. Али шта за­пра­во оче­ку­је обич­ног гра­ђа­ни­на у аме­рич­ком ве­штач­ком ра­ју? Суд­би­на про­сеч­не „еко­ном­ске жи­во­ти­ње” ко­ја успе­шно за­до­во­ља­ва све сво­је фи­зи­о­ло­шке по­тре­бе, тро­ше­ћи све што се мо­же по­тро­ши­ти. Ако „про­сеч­но чо­ве­чан­ство” бу­де три­јум­фо­ва­ло у све­ту, ако хор­де „еко­ном­ских жи­во­ти­ња” сву­да по­ти­сну сво­је кон­ку­рен­те, „крај све­та” ће ствар­но на­ста­ти. Али то не­ће би­ти гро­мо­гла­сни три­јумф ко­ји сли­ка­ју сред­ства свет­ске иди­о­ти­за­ци­је, већ не­по­сред­но ова­пло­ће­ње но­во­за­вет­них апо­ка­лип­тич­них слут­њи. Амо­рал­ност и по­губ­ност бу­ду­ће ци­ви­ли­за­ци­је „еко­ном­ских жи­во­ти­ња” мо­же се до­жи­ве­ти већ у на­ше вре­ме. Пре све­га, осе­ћа се у фа­тал­ном гу­бље­њу осе­ћа­ја ме­ре, што је ка­рак­те­ри­стич­но за аме­рич­ку ге­о­по­ли­ти­ку, ка­да се на сва­ком ко­ра­ку „зо­на­ма од жи­вот­ног ин­те­ре­са” аме­рич­ког ше­ри­фа про­гла­ша­ва­ју све но­ве и но­ве европ­ске зе­мље (ра­чу­на­ју­ћи ту, од­не­дав­но, и мо­ју род­ну Укра­ји­ну!) У рав­ни сва­ко­дне­ви­це, ова­кво гу­бље­ње еле­мен­тар­ног осе­ћа­ја ме­ре мо­же иза­зва­ти на­ступ здра­вог про­сто­на­род­ног сме­ха. Али, ако се исти не­до­ста­так по­сма­тра из онто­ло­шког угла, ту већ ре­ак­ци­ја љу­ди не сме би­ти ни ма­ло ша­љи­ва, већ опре­зна и буд­на. Из­гле­да да је Го­спод од­лу­чио да при­мер­но ка­зни „Де­мо­кра­ти­ју бр. 1”, сил­но об­да­рив­ши ње­ну ели­ту од­су­ством осе­ћа­ја ме­ре, по­ли­тич­ке и сва­ке дру­ге.

У ве­зи са овом окол­но­шћу, Ка­ла­јић спо­ми­ње Хе­ге­ла ко­ји је го­во­рио о „фи­зич­кој и мо­рал­ној им­по­тен­ци­ји” Аме­ри­ке. Ни­је ли се пре­ја­ко из­ра­зио ста­ри иде­а­ли­ста? Од­го­ва­ра ли та фи­ло­соф­ска по­гр­да са­да­шњем ка­рак­те­ру над­им­пе­ри­је ко­ја бом­бар­ду­је Баг­дад и срп­ске „вар­ва­ре”?

У свом есе­ју „Са­му­ра­ју по­бе­ђу­ју ли­хва­ре”, по­све­ће­ном ана­ли­зи за­о­штре­них еко­ном­ских про­ти­ву­реч­но­сти из­ме­ђу Ја­па­на и САД, Ка­ла­јић на­во­ди у Евро­пи по­пу­лар­ну анег­до­ту чи­ји је глав­ни ју­нак пред­сед­ник Буш. По­што је јед­ном пао у ко­му, Буш се бу­ди по­сле три го­ди­не и од­мах пи­та свог пот­пред­сед­ни­ка да ли је све у ре­ду у Аме­ри­ци. „Ка­ко да не!” жи­вах­но од­го­ва­ра овај. „Ин­фла­ци­ја је па­ла на ре­корд­но ни­зак про­це­нат. Ин­ду­стри­ја про­из­во­ди и про­да­је ви­ше не­го икад у исто­ри­ји САД. У на­шим шко­ла­ма ђа­ци ко­нач­но уче, а из ге­та је иш­че­зла дро­га. И сви ра­де као лу­ди!” Буш је пре­сре­ћан: „Див­но! А сад бих во­лео да по­пи­јем јед­ну до­бру ка­фу.” Пот­пред­сед­ник од­мах пре­ста­је да се сме­је: „Мо­же, го­спо­ди­не Пред­сед­ни­че, ако баш ин­си­сти­ра­те… али мо­ра­те зна­ти да ће Вас то за­до­вољ­ство ко­шта­ти шест је­на.”

Иза овог ге­о­по­ли­тич­ког ви­ца на­ла­зи се ни­ма­ло ве­се­ла ре­ал­ност са­вре­ме­не Аме­ри­ке: не са­мо моћ­ни при­ти­сак на ње­ну еко­но­ми­ју ја­пан­ског уво­за и чи­та­вих тех­но­ло­шких ком­плек­са, не­го и осва­ја­ње од стра­не ја­пан­ског ка­пи­та­ла нај­ве­ћих хо­ли­вуд­ских сту­ди­ја, сто­ти­на хо­те­ла „Ин­тер­кон­ти­нен­тал”, или не­ко­ли­ко не­бо­де­ра у са­мом „Рок­фе­лер-цен­тру” Иза ових ре­ал­но­сти сто­је су­прот­но­сти два­ју по­ре­да­ка све­та: јед­ног ко­ји се осла­ња на тра­ди­ци­о­нал­не на­ци­о­нал­не вред­но­сти и дру­гог озна­че­ног ма­сон­ском де­ви­зом „Из мно­штва јед­но”. Иза те де­ви­зе, упр­кос ње­ној „оп­штој људ­ској” ми­ло­звуч­но­сти, кри­је се те­жња да се ни­ве­ли­шу истин­ске на­ци­о­нал­не, ре­ли­ги­о­зне, исто­риј­ске, кул­тур­не вред­но­сти на­ро­да у име без­о­блич­ног чо­ве­чан­ства „еко­ном­ских жи­во­ти­ња”.

Па­то­сом сво­је књи­ге Дра­гош Ка­ла­јић упо­зо­ра­ва: фа­мо­зни аме­рич­ки „ко­тао на­ци­ја”, на­ме­њен ста­па­њу дру­штва по­жи­во­ти­ње­них по­тро­ша­ча, ра­ди да­нас на гра­ни­ци сво­јих мо­гућ­но­сти. Да­ља оп­те­ре­ће­ња, по­ве­за­на са пот­пу­ним гу­бит­ком осе­ћа­ја ме­ре, опа­сна су за це­ло чо­ве­чан­ство. Аме­рич­ка тех­но­крат­ска ци­ви­ли­за­ци­ја, сла­ве­ћи сво­ју сјај­ну свет­ску по­бе­ду, те­жи да при­кри­је за­стој и шкри­пу из утро­бе ги­гант­ског ме­ха­ни­зма ко­ји је ис­тро­шио ско­ро све сво­је ре­сур­се. Отро­ван нар­ко­тич­ким хи­ме­ра­ма про­спе­ри­те­та, ор­га­ни­зам је озбиљ­но опа­сан за це­ло чо­ве­чан­ство.

Дра­гош Ка­ла­јић је ро­ђен 1943. го­ди­не у Бе­о­гра­ду, у вре­ме не­мач­ке оку­па­ци­је. У апри­лу 1944. го­ди­не, на сам пра­зник Вас­кр­се­ња Хри­сто­вог, град је био из­ло­жен вар­вар­ском, пот­пу­но бе­сми­сле­ном (с тач­ке гле­ди­шта вој­не ефи­ка­сно­сти) бом­бар­до­ва­њу од стра­не аме­рич­ких ва­зду­шних сна­га. Они су над­ле­та­ли Бе­о­град иду­ћи ка Ру­му­ни­ји да би бом­бар­до­ва­ли ру­мун­ске нафт­не из­во­ре, али због не­че­га су од­лу­чи­ли да из­ба­це те­рет на по­ла пу­та и то углав­ном на мир­не гра­ђа­не ко­ји су вра­ћа­ли са ус­кр­шњег ју­тре­ња.

Исте те го­ди­не, 1944, у срп­ску пре­сто­ни­цу ушли су цр­ве­но­ар­меј­ци, ве­ли­ко­ду­шно по­де­лив­ши сла­ву осло­ба­ђа­ња гра­да са Ти­то­вим пар­ти­за­ни­ма. Фа­тал­но не­при­ја­тељ­ство ко­је је не­ко­ли­ко го­ди­на ка­сни­је из­би­ло из­ме­ђу Ста­љи­на и Ти­та до­ве­ло је до то­га да је овај дру­ги за­по­чео из­град­њу со­ци­ја­ли­зма је­дин­стве­ног у сво­јој вр­сти — за аме­рич­ки но­вац. Та­ко се у по­сле­рат­ној Ју­го­сла­ви­ји за­мр­сио чвор ге­о­по­ли­тич­ких про­тив­реч­но­сти ко­ји се ни­је раз­мр­сио ни до да­нас.

Ако би аме­рич­ким бом­бар­де­ри­ма да­нас па­ло на па­мет да по­но­ве из­над Бе­о­гра­да свој „под­виг” од пре пе­де­сет го­ди­на, на јед­ном од нај­ве­ћих рав­них кро­во­ва гра­да про­чи­та­ли би ен­гле­ску псов­ку упу­ће­ну на њи­хо­ву адре­су, ис­пи­са­ну огром­ним сло­ви­ма. Та­ко о уте­ме­љи­ва­чи­ма „но­вог свет­ског по­рет­ка” да­нас ми­сли ве­ћи­на Ср­ба. При том, у по­ли­тич­ким кру­го­ви­ма но­ве Ју­го­сла­ви­је по­сто­је пар­ти­је ко­је ско­ро да и не скри­ва­ју про­а­ме­рич­ку ори­јен­та­ци­ју, а ов­да­шња штам­па жи­во рас­пра­вља ко и ко­ли­ко до­би­ја за сво­ју „не­за­ви­сност” са оне стра­не оке­а­на.

С дру­ге стра­не, прем­да су хи­ља­де ју­го­сло­вен­ских ко­му­ни­ста пла­ти­ли жи­во­ти­ма у Ти­то­вим му­чи­о­ни­ца­ма свој „ста­љи­ни­зам” и сво­је „ру­со­фил­ство” — љу­бав пре­ма мај­чи­ци Ру­си­ји и ру­ском на­ро­ду не­ис­ко­ре­њи­ва је у ду­ша­ма ве­ћи­не Ср­ба. То осе­ћа­ње ни­је по­љу­ља­но чак ни по­след­њих го­ди­на, ка­да су „ми­ро­твор­ци” са Смо­лен­ског тр­га во­ди­ли отво­ре­но ан­ти­срп­ску игру, ни­ма­ло не скри­ва­ју­ћи да де­лу­ју на Бал­ка­ну пре­ма аме­рич­ком сце­на­ри­ју.

Чи­та­лац ове књи­ге ће и без су­ге­сти­је уочи­ти: Дра­гош Ка­ла­јић је убе­ђе­ни и до­след­ни ру­со­фил. Ње­го­ва љу­бав пре­ма Ру­си­ји за­сно­ва­на је не са­мо на ин­ту­и­ци­ји, на осе­ћа­њу, на по­што­ва­њу име­на пи­са­ца-кла­си­ка или ис­так­ну­тих љу­ди из ру­ске исто­ри­је. Ова љу­бав, не за­о­би­ла­зе­ћи на­шу про­шлост, упу­ће­на је, пре све­га, бу­ду­ћој Ру­си­ји, ње­ним још нео­ства­ре­ним ду­хов­ним мо­гућ­но­сти­ма, оној ру­ској бу­дућ­но­сти чи­је пле­ме­ни­те цр­те он уоча­ва већ и у на­шем вре­ме­ну — кроз не­ред, ла­жан сјај и ли­це­мер­је „пе­ре­строј­ке”, кроз оку­па­ци­о­ну бо­дљи­ка­ву жи­цу и мо­рал­ну де­гра­да­ци­ју „де­мо­кра­ти­за­ци­је”. Ни­је без раз­ло­га сво­ју по­след­њу књи­гу (иза­шла је у Ре­пу­бли­ци Срп­ској, 1994), у ко­ју су укљу­че­ни члан­ци о Ру­си­ји с кра­ја осам­де­се­тих и по­чет­ка де­ве­де­се­тих, Ка­ла­јић на­звао с про­ро­чан­ском сме­ло­шћу, ко­ја му не да­је пра­во да од­сту­пи ни ко­рак на­зад или у стра­ну: Ру­си­ја уста­је. Ко би се од на­ших до­ма­ћих про­ро­ка, при­ти­сну­тих срам­ним при­зо­ром ду­го­трај­не смут­ње, од­лу­чио на та­ко од­ва­жну де­фи­ни­ци­ју? Ми са­да ви­ше во­ли­мо да, као бро­ја­ни­це, пре­би­ра­мо симп­то­ме на­ше про­па­сти; ако се и усу­ди­мо да се у не­што по­на­да­мо, не­из­о­став­но по­ста­вља­мо ове или оне усло­ве, без ко­јих је то­бо­же све без­на­де­жно. Код Ка­ла­ји­ћа, ме­ђу­тим, не­ма ни­ка­квих „ако”. Јед­но­став­но: Ру­си­ја уста­је.

Но, јед­но­став­ност Ка­ла­ји­ће­ве де­фи­ни­ци­је је при­вид­на. Она не по­ти­че од иза­зи­вач­ке хра­бро­сти, ни­ти од оп­ште­сло­вен­ске же­ље да се по­хва­ли оним што мо­жда у ствар­но­сти и не по­сто­ји. Ка овом на­зи­ву-де­фи­ни­ци­ји он је ишао те­шким пу­тем, кроз сум­њу, што и при­зна­је у пред­го­во­ру сво­јој књи­зи: „Оку­пи­ра­на Ру­си­ја. Та­ко је по пр­во­бит­ној ауто­ро­вој за­ми­сли тре­ба­ло да бу­де на­сло­вље­на се­ри­ја по­ли­тич­ких огле­да по­све­ће­них да­на­шњој ру­ској тра­ге­ди­ји, све­до­чан­ста­ва и ре­пор­та­жа на­пи­са­них на пу­ту кроз ду­гу ноћ там­но­ва­ња, у зна­ку вла­да­ви­не ино­род­них и из­дај­нич­ких псе­у­до­е­ли­та ко­је слу­же — не­кад не­све­сно, а не­кад и све­сно — де­мо­ну еко­но­ми­је, што је ка­рак­те­ри­стич­но за вре­ме ко­је озна­ча­ва крај за­пад­ног ци­клу­са европ­ске ци­ви­ли­за­ци­је. Ме­ђу­тим, по­гле­дав­ши још јед­ном иза­бра­ни ма­те­ри­јал, аутор је од­ба­цио пр­во­би­тан на­зив, за­ме­нив­ши га дру­гим — Ру­си­ја уста­је — ко­ји ви­ше од­го­ва­ра глав­ном ци­љу ње­го­вих тра­га­ња на про­сто­ри­ма ко­је су оку­пи­ра­ле ру­со­фоб­ске сна­ге.”

То јест, аутор је сма­трао не­у­ме­сним да се огра­ни­чи на кон­ста­та­ци­ју не­по­вољ­не чи­ње­ни­це, уочио је ди­на­ми­ку, пре­ла­зак из јед­ног ста­ња у дру­го. Мо­жда та­ко то са­да и мо­ра би­ти, да се на­ша са­да­шњост бо­ље са­гле­да­ва са стра­не? Јер, ка­да тап­каш у ме­сту — а не ба­ве ли се ти­ме код нас они ко­ји још увек би­ра­ју из­ме­ђу ка­пи­та­ли­зма и со­ци­ја­ли­зма? — он­да се чи­ни да и сам жи­вот тап­ка у ме­сту, не­мо­ћан да се не­ку­да по­кре­не. Ето за­што ми се до­па­да­ју она оштри­на и упор­ност ко­ји­ма Ка­ла­јић већ не­ко­ли­ко го­ди­на не пре­ста­је да убе­ђу­је: раз­ли­ка из­ме­ђу ка­пи­та­ли­зма и со­ци­ја­ли­зма је чи­сто спо­ља­шња, у су­шти­ни они су ве­о­ма по­треб­ни је­дан дру­гом, по­треб­ни ра­ди ма­ни­пу­ла­ци­је ве­ли­ким људ­ским за­јед­ни­ца­ма, то­бо­же у име њи­хо­вог нај­пра­вед­ни­јег зе­маљ­ског бла­го­ста­ња. Су­шти­на ма­ни­пу­ла­ци­ја је у то­ме што је и та­мо и ов­де свет­ска ин­тер­на­ци­о­нал­на вла­да­ју­ћих (псе­у­до)ели­та спрем­на да по­кре­не би­ло ка­кву „хлад­ну” или иде­о­ло­шку рас­пра­ву у име очу­ва­ња кон­тро­ле над мр­твим и жи­вим ре­сур­си­ма пла­не­те. При­нуд­но уче­шће у та­квим ма­ни­пу­ла­ци­ја­ма је по­ни­жа­ва­ју­ће за сло­вен­ске на­ро­де, ра­чу­на­ју­ћи ту и Ру­се и Ср­бе. Ми има­мо пра­во, ми­сле­ћи о свом зе­маљ­ском уре­ђе­њу, сма­тра Ка­ла­јић, да до­стиг­не­мо истин­ски до­сто­јан­стве­не усло­ве по­сто­ја­ња, за­сно­ва­не не на сце­на­ри­ји­ма фи­нан­сиј­ске ин­тер­на­ци­о­на­ле, већ на ви­ше­ве­ков­ном уну­тар­њем ис­ку­ству на­ших на­ро­да, на на­шем на­ци­о­нал­ном по­и­ма­њу прав­де и, на­рав­но, на на­шим ре­ли­ги­о­зним по­гле­ди­ма ко­ји осу­ђу­ју страст пре­ма про­фи­ту, ме­то­де и прак­су то­тал­ног ли­хвар­ства, од­но­сно кла­ња­ње Ма­мо­ну.

Ства­ра­ње иде­о­ло­ги­је за на­ро­де ко­ји при­па­да­ју пра­во­сла­вљу у су­шти­ни и је­сте тра­га­ње за Тре­ћим пу­тем, о ко­јем по­след­њих го­ди­на та­ко че­сто пи­ше Дра­гош Ка­ла­јић. Спе­ци­фич­ност тра­га­ња са­сто­ји се у то­ме да се ту не ра­ди о ло­гич­кој кон­струк­ци­ји ко­ја се ства­ра  у ка­би­нет­ској ти­ши­ни. По­сто­ји је­дан по­јам у вој­ном лек­си­ко­ну: из­ви­ђа­ње кроз бит­ку. Је­ди­ни нео­п­хо­дан и мо­гу­ћан пут тре­ба опи­па­ва­ти и одр­жа­ва­ти у усло­ви­ма ра­та, схва­ће­ног исто­вре­ме­но као ме­та­фо­ра и као ре­ал­ност. Да, чу­је­мо ли да се во­ди тре­ћи свет­ски рат, у пра­ву смо ка­да те ре­чи схва­та­мо као ме­та­фо­ру, јер тре­ћи свет­ски рат ни­ма­ло не ли­чи на два прет­ход­на. Али сва­ко од нас је си­гур­но у ста­њу да на­ве­де де­се­ти­не при­ме­ра за то да се ту ра­ди и о ре­ал­но­сти: о ре­ал­но­сти Ви­јет­на­ма и Ав­га­ни­ста­на, „Пу­стињ­ске олу­је” и пот­пу­но из­ре­ше­та­ног Са­ра­је­ва, До­ма Со­вје­та у пла­ме­ну и сру­ше­них че­твр­ти у Бен­де­ри­ма, Ву­ко­ва­ру и Гро­зном.

… Дра­гош је за­мо­лио да се ауто­бус за­у­ста­ви на јед­ној од рас­кр­сни­ца на­па­ће­ног бо­сан­ског гра­да Брч­ког. Из­ре­ше­та­ни ме­ци­ма и ге­ле­ри­ма, зи­до­ви пра­зних ку­ћа, раз­би­је­ни из­ло­зи рад­њи, уна­ка­же­ни ауто­мо­би­ли, ра­су­те ча­у­ре и ме­тал­ни но­вац под но­га­ма — ето, у јед­ној та­ко ти­пич­ној си­ту­а­ци­ји Ка­ла­јић је хтео да за бе­о­град­ску те­ле­ви­зи­ју сни­ми раз­го­вор са не­ко­ли­ко сво­јих го­сти­ју из Ру­си­је, пи­са­ца и но­ви­на­ра. Док је он по­ста­вљао пи­та­ња јед­ном од нас, оста­ли су, не­у­си­ље­но раз­го­ва­ра­ју­ћи, кре­ну­ли јед­ном од нај­бли­жих пра­зних ули­ца и до­спе­ли пра­во у до­мет про­тив­нич­ке ва­тре. Ка­ко се по­ка­за­ло, овај део гра­да је био на ни­ша­ну му­сли­ман­ских снај­пе­ри­ста ко­ји су се утвр­ди­ли не­где од­мах иза пред­гра­ђа Брч­ког. Ту сам пр­ви пут ви­део ка­ко је Дра­гош из­гу­био при­себ­ност и по­тр­чао да упо­зо­ри нео­пре­зне го­сте. Ви­сок, сед, у све­тлом џем­пе­ру, он је та­да био та­ко по­вољ­на ме­та за снај­пе­ре. Сре­ћом, и он и го­сти су се вра­ти­ли не­по­вре­ђе­ни. Пре­дах­нув­ши, Ка­ла­јић је мир­но на­ста­вио пред ка­ме­ра­ма раз­го­вор о тре­ћем свет­ском ра­ту, ко­ји за ње­га ни­је ме­та­фо­ра не­го ре­ал­ност.

Да­кле, ко ће по­бе­ди­ти?

Ин­тер­на­ци­о­на­ла ши­ћар­џи­ја и ли­хва­ра? До­бро пла­ће­ни на­јам­ни­ци „но­вог свет­ског по­рет­ка”?

Или ми, ко­ји же­ли­мо да у сво­јој ку­ћи жи­ви­мо по сво­ме?

Од­го­вор за­ви­си од сва­ко­га од нас — на про­сто­ри­ма од Дри­не до Аму­ра, од Ду­на­ва до Вол­ге, од Ја­дра­на до Ти­хог оке­а­на. <

(Ли­те­ра­тур­на­ја Ро­си­ја, 1995, по­во­дом об­ја­вљи­ва­ња на ру­ском збир­ке по­ли­тич­ких огле­да Треmя ми­ро­вая во­й­на Дра­го­ша Ка­ла­ји­ћа, из­да­вач ТОО Ли­те­ра­тор. Пре­вод: Зо­ран Бу­љу­гић)