РЕЧ ПРЕ

Пун круг Човеков, у њему крст

Сли­кар­ски пут Дра­го­ша Ка­ла­ји­ћа од­ра­жа­вао је ли­ни­ју ње­го­ве ду­хов­не са­мо­спо­зна­је. Од ен­фор­ме­ла, пре­ко на­ра­тив­не фи­гу­ра­ци­је, „се­ман­тич­ког хо­ра” и ан­ти­ци­па­ци­је поп-ар­та, до ви­зи­о­нар­ског хи­пер­бо­реј­ског ре­а­ли­зма. Од фор­ми и фе­но­ме­на ци­ви­ли­за­ци­је спек­та­кла, пре­ко „есте­ти­ке са­др­жи­не”, до са­мог је­згра бо­го­о­бра­зне лич­но­сти, тач­ке на­шег су­сти­ца­ја са соп­стве­ном Уну­тра­шњом Им­пе­ри­јом. Од екс­цен­трич­но­сти и ни­хи­ли­зма мо­дер­не кул­ту­ре до по­све­ће­нич­ке по­тра­ге за Цен­тром, ме­та­фи­зич­ким сре­ди­штем чо­ве­ка и све­та. Од пр­во­бит­не кр­ше­ви­не до зре­лог со­лар­ног Ре­да. Од фраг­ме­на­та сли­ке-сла­га­ли­це до бес­крај­ног мит­ског хо­ри­зон­та про­чи­шће­них бо­ја и све­тло­сти, кроз ка­кав про­ла­зи ду­ша ски­да­ју­ћи свих шест ве­ло­ва. Од бес­крај­ног ни­за бро­је­ва до Је­дан. Од Ко сам ја до Ја сам ти. Пун круг од Из­го­на до По­врат­ка.

„Дра­гош Ка­ла­јић је схва­тио да смрт умет­но­сти ко­јој те­же по­след­ње аван­гар­де ни­је ни­шта дру­го до смрт чо­ве­ка. За­то свр­ху умет­но­сти ви­ди у „по­врат­ку из­гу­бље­ном сми­слу и на­ди”. „Не у зна­ку ана­хро­ни­зма и вра­ћа­ња, већ но­вог по­чет­ка.” „У но­вој, друк­чи­јој кон­струк­ци­ји ра­зо­ре­ног.” „Ре­а­гу­ју­ћи на аван­гар­ду, он је, ве­ли­чи­ном епо­хал­не све­сти ко­ју у сли­ку ин­ве­сти­ра, и сам аван­гар­дист.”

Он сли­ка иде­је. Ви­зу­а­ли­зу­је пра­сли­ке из на­шег за­пре­те­ног ми­стич­ног се­ћа­ња, ко­је се ду­го већ отва­ра са­мо пред нај­буд­ни­ји­ма, иза­бра­ни­ма. Еле­мен­ти мо­дер­ног пла­ка­та на ње­го­вим сли­ка­ма од­раз су ве­ли­ког уну­тар­њег про­чи­шће­ња, од­ба­ци­ва­ња не­бит­ног, ап­со­лут­не кон­цен­тра­ци­је на по­ру­ку. Об­да­рен ви­со­ким ин­ту­и­ци­ја­ма, Ка­ла­јић зна шта је из­гу­био онај ко­ји је пао као Чо­век а про­бу­дио се као чо­ве­чан­ство, али зна и да пут По­врат­ка не во­ди на­траг не­го на­пред, ли­ни­јом ко­јом се круг за­тва­ра и ми оста­је­мо у ње­му. За­то је он сли­кар ар­хај­ске бу­дућ­но­сти, ар­хе­о­фу­ту­ри­ста. Че­ка дан ко­ји је да­ле­ко иза, да­ле­ко ис­пред.

Ка­ла­јић ни­је на­ив­ни и сла­ду­ња­ви ро­ман­тик. Зна да је пут „од пра­и­сто­ри­је ка над­и­сто­ри­ји”, пут „обо­же­ња људ­ског еле­мен­та”, са­здан од ис­ку­ше­ња, пун опа­сних „ста­ни­ца бив­ства” и ми­та­р­ста­ва, смр­то­но­сних пи­та­ли­ца. Зна сна­гу не­при­ја­те­ља Чо­ве­ко­вог, вр­тло­ге и вар­љи­вост си­ла ни­хи­ли­зма. Све­стан је да тво­рач­ком реч­ју и ма­чем све­тло­сти мо­ра­мо по­се­ћи мно­ге утва­ре на том пу­ту. Отуд на­гла­сак на хе­рој­ском прин­ци­пу, на во­љи, са­мо­ди­сци­пли­ни и ети­ци. На вр­ли­ни ко­ја од­ре­ђу­је на­рав ве­шти­не. Ис­ку­ше­ња су ту да кроз њих ја­ча­мо и при­зи­ва­мо оно нај­бо­ље што у се­би но­си­мо. Буд­ност и „раз­ли­ко­ва­ње ду­хо­ва” су од пре­суд­не ва­жно­сти, јер истим тим пу­тем, кроз нас са­ме, мо­гу хру­пи­ти и хтон­ске си­ле, мрач­не и смрад­не, смр­то­но­сне. Отуд и бор­ба за (по)зна­ње, јер, ка­ко нас уче све­те књи­ге, „зна­ти име не­че­га зна­чи вла­да­ти њи­ме”.

За­го­нет­ни кри­ста­ли ра­су­ти су сву­да по Ка­ла­ји­ће­вим сли­ка­ма, као мр­ви­це Ства­ра­ња ко­је у се­би са­жи­ма­ју ко­до­ве тво­рач­ке мо­ћи. Не­где су они „зна­ко­ви крај пу­та” Ре­ин­те­гра­ци­је, пу­та Спа­се­ња, не­где све­тлу­ца­ви прах по тки­ву све­та. Нит ко­ја нас по­ве­зу­је од пр­вог до по­след­њег да­на. Они су и ма­ли ци­тат бо­жан­ског пи­сма, и ори­јен­та­ци­ја, и тач­ке об­но­ви­тељ­ске сна­ге. А сна­жни и раз­ви­је­ни уран­ски сим­бо­ли на Ка­ла­ји­ће­вим сли­ка­ма, по­пут ор­ло­ва и јед­но­ро­га, ма­ча и кр­ста, над­вре­ме­ни су кљу­че­ви за ри­зни­це исти­не о чо­ве­ку, Твор­цу и Тво­ре­ви­ни.

Ру­ка по­зног Ка­ла­ји­ћа је ми­то­граф­ска. Из­но­си пред нас сли­ке са­чу­ва­не у древ­ном ми­ту, ко­ји је још знао тај­ну Пр­вог Об­ја­вље­ња. Та ру­ка и те сли­ке во­де нас ка ар­хај­ском и фу­ту­ри­стич­ком Не­бе­ском Гра­ду. Са на­ма је Бо­го­чо­век. Са на­ма су чу­ва­ри за­ве­та и ме­та­фи­зич­ког зла­та. Учи­тељ и Ви­тез, Све­ште­ник и Рат­ник, Му­драц и Хе­рој. По­све­ће­ни при­пад­ник Ре­да, с не­бе­ским ин­сиг­ни­ја­ма, с пла­ме­ним ср­цем у гру­ди­ма и не­по­бе­ди­вим сун­цем у очи­ма. Ту је ско­ро увек и де­вој­ка, не­бе­ски пар, Со­фи­ја, Да­е­на, чи­је да­ле­ке од­ра­зе уза­луд тра­жи­мо (упор­ни и не­пра­вед­ни) у зем­ној же­ни, Еви, на­из­глед слич­ној а не­пре­мо­сти­во раз­ли­чи­тој.

*

У Га­ле­ри­ји мо­же­те ви­де­ти при­ме­ре сли­ка из свих ства­ра­лач­ких фа­за Дра­го­ша Ка­ла­ји­ћа. А ов­де, у одељ­ку Сли­кар­ство, за­по­чи­ње­мо низ тек­сто­ва о ње­го­вој ли­ков­ној умет­но­сти, као и ње­го­вих тек­сто­ва о дру­гим сли­ка­ри­ма. Низ ће ра­сти. У то­ме и чи­та­о­ци мо­гу да­ти свој до­при­нос; сма­трај­те се по­зва­ним.

Ми­о­драг Про­тић, чи­ји текст (из 1987) о Ка­ла­ји­ће­вом сли­кар­ству мо­же­те про­чи­та­ти ов­де, из­нео је за­ни­мљив пред­лог: на­чи­ни­ти ико­но­граф­ски ин­декс пред­ме­та на Ка­ла­ји­ће­вим сли­ка­ма, пред­ста­ва, при­ча, але­го­ри­ја, и ен­ци­кло­пе­ди­ју ње­го­вих сим­бо­ла. (Баш као што је, до­да­је­мо, нео­п­ход­но на­пра­ви­ти Пој­мов­ник ње­го­ве фи­ло­зо­фи­је и „по­гле­да на свет”.) И тај за­да­так че­ка свог пра­вог из­вр­ши­о­ца. <

Бра­ни­слав Ма­тић

(15. ок­то­бар 2012)