ЕН­РИ­КО КРИ­СПОЛ­ТИ

Смисао нове фигурације Драгоша Калајића

Ра­де­ћи углав­ном у Ри­му, Дра­го је то­ком це­лог пе­ри­о­да ше­зде­се­тих го­ди­на раз­ра­дио је­дан соп­стве­ни, са­свим „нов” пут фи­гу­ра­ци­је. Из по­чет­ног гру­пи­са­ња сим­бо­ла, он се ра­ши­рио у јед­ну ам­бле­мат­ску на­ра­ци­ју сна­жне дра­мат­ске тен­зи­је, у ко­јој су по­че­ле да се уоб­ли­ча­ва­ју ве­о­ма пре­ци­зне те­мат­ске на­кло­но­сти, док се на дру­гој стра­ни је­зик по­сте­пе­но из­о­штра­вао на ве­о­ма пер­со­нал­не, су­штин­ски ди­ја­лек­тич­не на­чи­не: на­ме­ра­н да ко­ри­сти је­зи­к у се­ман­тич­ком (тач­ни­је, се­ман­тич­ко-фи­гу­ра­тив­ном) уме­сто у фор­мал­ном сми­слу, упо­тре­бља­ва­ју­ћи га, да­кле, у де­тер­ми­на­ци­ја­ма ме­ђу­соб­но раз­ли­чи­тим али са­при­сут­ним на истом пла­ну, упра­во да би из­ра­зио раз­ли­чи­те си­ту­а­ци­је, раз­ли­чи­те мо­гућ­но­сти раз­у­ме­ва­ња ре­ал­ног.

Пр­ве те­мат­ске на­кло­но­сти би­ле су при­лич­но јед­но­став­не: из­ла­га­ње јед­не сли­ке на ко­јој су вр­ше­ни лин­гви­стич­ки пре­о­бра­жа­ји у сми­слу вир­ту­ал­но­сти тран­сму­та­ци­је са­ме сли­ке. Али вр­ло бр­зо је то за­ме­нио је­дан дра­мат­ски, ве­о­ма на­гла­шен, ско­ро ви­зи­о­нар­ски сми­сао. И то се де­си­ло у ко­ин­ци­ден­ци­ји са из­ви­ра­њем те­ма­ти­ке чо­ве­ка, исто­риј­ског чо­ве­ка, тач­ни­је европ­ског исто­риј­ског чо­ве­ка.

Ста­ње чо­ве­ка, од ње­го­ве ег­зи­стен­ци­јал­не кон­тин­ген­ци­је до мо­гућ­но­сти ис­ку­пље­ња те кон­тин­ген­ци­је у иде­о­ло­ги­ји — по­ста­ли су Дра­го­ве нај­че­шће те­ме, док се прет­ход­на лин­гви­стич­ка ди­ја­лек­ти­ка, из­гу­бив­ши свој па­си­о­ни­ра­но де­мон­стра­тив­ни ка­рак­тер, по­ви­ла да би из­ра­зи­ла, да би „ис­при­ча­ла” ин­тим­ну ди­ја­лек­ти­ку су­шти­не исто­риј­ског чо­ве­ка у Евро­пи да­нас.

И Дра­го је ја­сно на­ја­вио соп­стве­ни мит јед­ног ху­ма­ног „re­no­va­tio” у „re­no­va­tio” европ­ске ду­хов­но­сти. Је­дан опа­сан пут ко­ји мо­же да скли­зне чак и у ре­ак­ци­ју, у ре­ста­у­ра­ци­ју. Али тај пут за Дра­га вре­ди на­да­све као мит­ска ди­мен­зи­ја, као ми­то­граф­ски пол су­прот­ста­вљен опре­си­ји кон­тин­ген­ци­ја, као мо­гућ­ност тран­сцен­ден­ци­је ег­зи­стен­ци­јал­ног ни­воа.

У ка­рак­те­ри­стич­ни мит Евро­пе схва­ће­не као „re­no­va­tio”, са­да се ка­ле­ми кон­фи­гу­ра­ци­ја мит­ских ста­нов­ни­ка (ан­тич­ких и бу­ду­ћих исто­вре­ме­но): „Хи­пер­бо­реј­ци”, чи­ја се ве­дри­на, чи­ја се спи­ри­ту­ал­ност пред­ла­же упра­во као ди­ја­лек­тич­ки су­про­тан пол ег­зи­стен­ци­јал­ној кон­тин­ген­ци­ји. Лин­гви­стич­ке раз­ли­чи­то­сти ко­је Дра­го и да­ље ста­вља у по­ље плат­на из­ра­жа­ва­ју раз­ли­чи­те тер­ми­не ди­ја­лек­тич­ке игре: упра­во из­ме­ђу кон­тин­гент­не ре­ал­но­сти и зна­ка ње­не мит­ске тран­сцен­ден­ци­је.

Мно­ги европ­ски нео­фи­гу­ра­тив­ци су­ге­ри­шу пер­спек­ти­ву ди­ја­лек­тич­ког пре­ва­зи­ла­же­ња ег­зи­стен­ци­јал­не кон­тин­ген­ци­је (што је био и ве­ли­ки мит епо­хе ен­фор­ме­ла) кроз ма­ње-ви­ше ја­сна (а по­не­кад и дво­сми­сле­на) из­ја­шња­ва­ња за по­ли­тич­ке иде­о­ло­ги­је, бо­ре­ћи се та­ко у са­мим тер­ми­ни­ма њи­хо­вог сли­кар­ства за афир­ма­ци­ју же­ље­не де­мо­крат­ске суд­би­не са­вре­ме­ног чо­ве­ка (из­ме­ђу хи­ља­ду за­се­да вла­сти и ка­пи­та­ла). Дра­го је сле­дио је­дан друк­чи­ји пут, по­што у по­ли­тич­ком ан­га­жо­ва­њу, ма­ње-ви­ше не­по­сред­ном, из­гле­да ви­ди јед­ну ве­зу ко­ја чо­ве­ка др­жи још увек у окви­ру кон­тин­ген­ци­је и ње­ног праг­ма­ти­зма. Ње­го­ва бор­ба ни­је про­тив по­ли­тич­ке ан­га­жо­ва­но­сти, већ је на из­ве­стан на­чин њој ком­пле­мен­тар­на: то је бор­ба за ис­ку­пље­ње ори­ги­нал­них вред­но­сти на ко­ји­ма тре­ба пре­по­зна­ти јед­ну мо­гу­ћу (али, нај­зад, ко­ли­ко мо­гу­ћу?) ин­те­грал­ност чо­ве­ка: исто­риј­ског чо­ве­ка, ов­де, сад, у Евро­пи, пред ње­ном дра­мом, пред ње­ном исто­ри­јом. <

(Пред­го­вор за ка­та­лог из­ло­жбе Дра­го­ша Ка­ла­ји­ћа „У тра­га­њу за Хи­пер­бо­ре­јом”,
Бе­о­град, Са­лон Му­зе­ја са­вре­ме­не умет­но­сти, 11. апри­ла до 7. ма­ја 1973)