ЖАН ДИПРЕО
Драго
Galerie Maya, Bruxelles 1967.
Пре неколико година имао сам прилику да опишем једну значајну етапу Драгошевих иступања у којима је веза са „Vita Nuova” била јасно изражена, док је у његовом данашњем сликарству раније дело обогаћено неочекиваним осветљењем.
Уписујући ликове разноврсних евокација у оквиру платна (сасвим ван поука у погледу стила), он тежи рестриктивној аналогији у смислу и концепцијама Аристотелове метафизике, пропорционалности, ако не и једнакости између четири термина: Пруст, Рембо, Бретон и други бодлеровски „путокази” супротстављени су плуралитету својих одраза како би у атемпоралној трансцендентности остварили релације које представљају аналогију ad unum.
Једнодимензионалан човек евоцира циљ сликарског путовања: духовни лов и трагање за каменом мудрости (овде је тај камен истовремено и основа и релејни знак) подударају се у пресеку једне појаве, у тензији његове иконографије која другује са експлозијом или јој претходи. Што се тиче боје, сведене до последњег остатка, она измиче својим природним границама и ослобађа се у небеском зеленом, у жутим тоновима хоризонта, у црвеним бојама минералног и органског света, у плавим тоновима тиркиза, сафира и лапис лазулија.
Онирична слика се смешта у свакодневни живот проширујући законе вероватноће. На тај начин имагинарно даје реалности посебну неуништиву динамику. Али фантастика се упија у страствену потребу која је управо изазвала појаву такве фантастике. Фантастично се налази на нивоу једног новог живота у коме љубав има лице храбрости и авантуре, лице једне младости, заувек сачуване. <