ДЕ­ЈАН ЂО­РИЋ

Челични романтизам Драгоша Калајића

Пре би­ло ка­квог го­во­ра (текст има и сми­сао го­во­ра) о Дра­го­шу Ка­ла­ји­ћу, це­ре­мо­ни­јал­мај­стор тре­ба­ло би три пу­та сна­жно да уда­ри па­ли­цом о под и та­ко, као на дво­ру фран­цу­ских кра­ље­ва, на­ја­ви ула­зак зна­чај­не лич­но­сти. Сли­кар Ми­хај­ло Ђо­ко­вић Ти­ка­ло је тог ха­ри­зма­тич­ног офи­ци­ра и џен­тлме­на, осни­ва­ча на­ше но­ве ели­те, умет­ни­ка ко­ји је хо­дао пу­те­ви­ма ру­жа и че­ли­ка, нај­бо­ље опи­сао: „Ка­да се он из­не­на­да по­ја­вио у на­шој сре­ди­ни, сви смо би­ли из­не­на­ђе­ни. Ме­ђу нас је ни­от­ку­да сту­пио де­чак ван­ред­не ле­по­те, ело­квен­ци­је, брит­ко­сти ума и не­ма­лог ли­ков­ног да­ра. За нас је био не­ка вр­ста прин­ца и то је остао”. Ка­ла­јић – че­до „Ме­ди­а­ле”, при­ја­тељ Ле­о­ни­да Шеј­ке и Оље Ива­њиц­ки, бли­зак са Или­јом Са­ви­ћем, езо­те­ри­ком у по­за­ди­ни ове гру­пе и са Сло­бо­да­ном Ма­ши­ћем, го­ди­на­ма не­раз­дво­јан са Ра­до­ми­ром Ре­љи­ћем и Ми­ром Гла­вур­ти­ћем, био је не­при­ко­сно­ве­ни ау­то­ри­тет ко­га је при­ро­да на свим пла­но­ви­ма крај­ње не­се­бич­но да­ро­ва­ла. У Ита­ли­ји по­зна­ник Езре Па­ун­да и при­пад­ни­ка ве­ли­ких рим­ских ари­сто­крат­ских по­ро­ди­ца у не­ста­ја­њу, по­след­њи бли­зак са Ју­ли­ју­сом Ево­лом, Дра­гош Ка­ла­јић је био рат­ник све­тло­сти, при­ре­ђи­вач нај­бо­љег срп­ског из­да­ња о са­му­ра­ји­ма, бо­рац и есте­та по­пут Ју­ки­ја Ми­ши­ме. У ње­го­вом ду­ху су­сре­ли су се па­пир и мач, а већ у сво­јој пр­вој књи­зи, ко­ју је об­ја­вио у два­де­сет пе­тој го­ди­ни, на­го­ве­стио је свој пут у сфе­ре ви­со­ке по­ли­ти­ке. Био је је­дан од нај­ве­ћих европ­ских си­но­ва, а за­ме­ра­ло му се да је из­дао Евро­пу, што је би­ло до­каз не­по­зна­ва­ња ње­го­вих књи­га, тек­сто­ва и сли­ка. Це­лог жи­во­та стра­сно је чи­тао ан­тич­ке пи­сце, јер је сма­трао да ин­те­лек­ту­а­лац мо­ра сва­ког да­на да про­ве­де че­ти­ри са­та у чи­та­њу и да на­пи­ше нај­ма­ње че­ти­ри стра­не тек­ста. Ви­ше пу­та је пи­сао о Ису­су Хри­сто­су као „ле­ши­ни са кр­ста” ма­да је мр­зео ђа­во­ла, ру­жно­ћу, зло, сва­ку сла­бост и – мо­дер­ну умет­ност. То су би­ле те­ме ње­го­вих бру­тал­них, уби­тач­них и ду­хо­ви­тих ана­ли­за, ко­је га, по­ред све­га оста­лог, свр­ста­ва­ју и у ред на­ших нај­о­ри­ги­нал­ни­јих ли­ков­них кри­ти­ча­ра и кул­ту­ро­ло­га два­де­се­тог и два­де­сет пр­вог ве­ка. Мно­го пу­та су до­ма­ћи и стра­ни ин­те­лек­ту­ал­ци (ме­ђу њи­ма и Хер­берт Мар­ку­зе) оста­ја­ли без ре­чи, за­пре­па­шће­ни ње­го­вим др­ским, али нео­бо­ри­вим ар­гу­мен­ти­ма, што му је у че­стим ду­е­ли­ма и са ви­ше про­тив­ни­ка до­но­си­ло сим­па­ти­је пу­бли­ке. Са­мо је он умео да еми­си­јом Огле­да­ло два­де­се­тог ве­ка кра­јем се­дам­де­се­тих ис­пра­зни бе­о­град­ске ули­це. По­што­вао је Бо­жић не са­мо као древ­ни па­ган­ски већ и као хри­шћан­ски пра­зник.

Ка­ла­ји­ћев езо­те­ри­зам и лич­ни маг­не­ти­зам до­ла­зи­ли су из со­лар­не сфе­ре, из пре­де­ла где сун­це, ко­је је то­ли­ко пу­та на­сли­као, ни­ка­да не за­ла­зи. Хтео је у цр­ни­лу ра­та да при­ре­ди из­ло­жбу по­све­ће­ну бе­ли­ни и све­тло­сти, али му ни­су до­зво­ли­ли. По­сле рас­пра­ва у уда­р­ним тер­ми­ни­ма ита­ли­јан­ске те­ле­ви­зи­је, у ко­ји­ма је ви­те­шки бра­нио Ср­би­ју, ње­го­ва по­след­ња са­мо­стал­на из­ло­жба у Ри­му до­би­ла је ве­ли­ки пу­бли­ци­тет. Пред крај жи­во­та ус­пе­ло му је оно што ни­је мо­гао ни у на­по­ну сна­ге. Во­де­ћи ита­ли­јан­ски ли­сто­ви по­све­ти­ли су му це­лу стра­ну, при­ка­зу­ју­ћи и ње­го­во иде­о­ло­шко де­ло­ва­ње, а у Ср­би­ји ни­је мо­гао да об­ја­вљу­је и по­ја­вљу­је се у ме­ди­ји­ма. Ди­рек­тор­ка и ку­сто­си Му­зе­ја са­вре­ме­не умет­но­сти у Бе­о­гра­ду по­кре­ну­ли су хај­ку на ње­га, прем­да је је­дан од сту­бо­ва но­ви­је срп­ске умет­но­сти и те­о­ри­је умет­но­сти. Оспо­ра­ва­ња су га са­мо уве­ра­ва­ла у соп­стве­ну вред­ност, на­па­ди су га за­ба­вља­ли. Се­би је по­ста­вљао су­ро­ве зах­те­ве и за­то је од сво­јих са­рад­ни­ка мно­го тра­жио. При­ли­ком јед­ног од на­ших по­след­њих су­сре­та, уз ши­рок осмех, ре­као је: „Са­му­рај са­би­ра сна­ге до пе­де­се­те, а он­да де­лу­је”. Сли­као је сјај­но и у по­след­њим го­ди­на­ма и, ма­да те­шко бо­ле­стан, об­ја­вио че­ти­ри књи­ге, оста­вио број­не тек­сто­ве при­пре­мље­не за штам­пу, на­сту­пао ужи­во и осно­вао Евро­пу на­ци­ја, наш ван­ред­ни тра­ди­циј­ски ча­со­пис. Из­ме­ђу ви­зи­ја, на­дах­ну­ћа и про­ро­шта­ва, ко­ја је оста­вио пре све­га ода­бра­ни­ма, би­ла је ду­бо­ко са­кри­ве­на бри­га и осе­ћај­ност. Уме­сто да га хра­брим у по­след­њим да­ни­ма жи­во­та, он је, уз осмех, ве­ру, си­гур­ност и бес­крај­ну ве­дри­ну, ода­гна­вао мој очај. На нај­те­жем жи­вот­ном ис­пи­ту Дра­гош Ка­ла­јић је по­ка­зао од ка­кве је ко­ви­не био.

Же­лео је да из­не­дри „сли­кар­ство су­ро­во­сти”, али је де­ве­де­се­тих от­крио ча­ри Ме­ди­те­ра­на и со­лар­не ле­по­те. Ше­зде­се­тих је ис­тра­жи­вао од­нос фор­ме и пред­ста­ве, пред­мет­ног, фи­гу­рал­ног и ап­стракт­ног, укр­шта­је иде­ја и на­бра­ја­ња, ме­та­мор­фо­зе по­е­ти­ка, (дис)кон­ти­ну­и­ра­ну на­ра­ци­ју, од­нос ко­ла­жне, фраг­мен­тар­не и це­ло­ви­те сли­ке и де­ло као ли­ков­ни је­зик или кон­цепт (сли­ка Кру­жни ис­каз у кру­гу из 1964). Ко­ли­ко бли­зак ис­ку­ству поп-ар­та, а ка­сни­је и гла­му­ро­зним ви­до­ви­ма и тех­ни­ци хи­пер­ре­а­ли­зма (сли­као је и по­мо­ћу air-brush и ту­фо­ва­ња сун­ђе­ром), то­ли­ко се Ка­ла­ји­ћев опус фор­ми­рао на Шеј­ки­ним агло­ме­ра­ци­ја­ма, скла­ди­шти­ма, као и на ме­ди­ал­ним иде­ја­ма је­дин­ства су­пр­от­но­сти и ма­ги­је екс­тре­ма. Он је пр­ви пра­ви пред­став­ник на­ше но­ве фи­гу­ра­ци­је и те­о­риј­ски пре­те­ча свих бу­ду­ћих иде­ја об­но­ве сли­ке. Не­сла­га­ње са ше­зде­се­то­сма­шким по­гле­дом на свет по­сте­пе­но је усме­ри­ло ње­го­во ли­ков­но де­ло­ва­ње ка на­пу­шта­њу свих ви­до­ва исто­риј­ских аван­гар­ди и окре­та­њу пре­ма есте­ти­ци ле­пог, езо­те­риј­ског и ко­смо­ло­шког, у тра­ди­циј­ском а не кон­тра­и­ни­ци­ја­циј­ском сми­слу. Злат­ни вр­хо­ви мит­ских пла­ни­на, ин­до­е­вроп­ски и ари­јев­ски сим­бо­ли­зам ње­го­вих сли­ка одво­ји­ли су га од све­га по­зна­тог на срп­ској и европ­ској ли­ков­ној сце­ни. Хе­рал­дич­ке, ам­бле­мат­ске сли­ке мо­ну­мен­тал­них ком­по­зи­ци­ја а кат­кад и раз­ме­ра, за­сно­ва­не као ико­но­ло­шки трак­та­ти, из­ве­де­не су у скла­ду са хлад­но­ћом и ди­сци­пли­ном ње­го­вих лич­них и над­лич­них зах­те­ва: твр­до и стро­го, без ви­дљи­вог тра­га чет­ке, ужи­ва­ња у ма­те­ри­ји и чи­ну сли­ка­ња, од­ба­ци­ва­њем сен­ти­мен­тал­но­сти и тра­ди­ци­о­нал­ног по­и­ма­ња. За­ни­мао га је ви­зи­о­нар­ски фу­ту­ри­зам, окре­та­ње од про­шло­сти ка бу­дућ­но­сти. Бе­о­град ни­је сма­трао (као Шеј­ка и Дра­ган Мо­јо­вић) са­мо цен­тром све­та већ и мо­гу­ћим цен­тром бу­ду­ћег европ­ског пре­по­ро­да сли­кар­ства, на­да­ју­ћи се да ће у ње­му би­ти фор­ми­ран пот­пу­но нов стил. Ка­ла­ји­ћев при­ват­ни и јав­ни жи­вот, есте­ти­ка, де­ло­ва­ње, за­ми­сли, сли­кар­ство, од­нос пре­ма љу­ди­ма, по­ја­ва­ма и ства­ри­ма увек су би­ли спек­та­ку­лар­ни, од­луч­ни, ра­ди­кал­ни и ри­гид­ни, што је био стал­ни пред­мет по­ла­ри­за­ци­је око ње­га и ње­го­ве умет­но­сти. Као је­дан од на­ших нај­зна­чај­ни­јих ли­ков­них те­о­ре­ти­ча­ра, ни­зом кључ­них тек­сто­ва и ау­тор­ских из­ло­жби још 1976. го­ди­не пи­о­нир­ски је — у свет­ским раз­ме­ра­ма — на­ја­вио пост­мо­дер­ну а 1968. на­сли­као Дра­гош Ка­ла­јић го­во­ри Ма­ши­ћу, Шеј­ки и Ре­љи­ћу о ује­ди­ње­њу Евро­пе. Ка­ла­јић је био си­гур­но нај­о­бра­зо­ва­ни­ји сли­кар у но­ви­јој исто­ри­ји срп­ске умет­но­сти, pic­tor–doc­tus, а умет­ност тог учи­те­ља ра­зу­мљи­ва је са­мо у скло­пу ње­го­вог ши­ро­ког и сло­же­ног иде­о­ло­шког де­ло­ва­ња.

Он је сли­кар ко­ји је сим­бо­ли­ма и пре­но­сом на­сле­ђа по­ла­ри­зо­вао раз­ли­чи­те еле­мен­те сли­ке, у ци­љу фор­ми­ра­ња је­дин­ства ду­хов­них вред­но­сти. Гра­дио је па­ра­лел­ну ти­по­ло­ги­ју са­др­жајâ, иде­је из­не­те у тек­сто­ви­ма у од­ре­ђе­ним тач­ка­ма по­кла­па­ју се са иде­јом сли­ке. Сли­кар при­ме­њу­је ме­тод ства­ра­ња по­ља зна­че­ња сли­чан сло­же­ној струк­ту­ри ње­го­вих књи­га. На ње­го­вој сли­ци би се ла­ко да­ла утвр­ди­ти при­мар­на ти­по­ло­ги­ја об­ли­ка ко­ји је еле­мен­тар­но усло­вља­ва­ју. Од­ре­ђе­ни пред­ме­ти као де­ло­ви, чи­ни­о­ци, мо­гу се све­сти на уже по­јав­но деј­ство, на сво­ју ма­те­ри­јал­ност. Че­лик, мер­мер, ста­кло, тка­ни­не, пер­је, ко­са, кан­џе, ин­кар­нат и пла­сти­ка ни­су са­мо но­си­о­ци чи­сте ви­зу­ел­но­сти већ и сим­бо­ли ко­ји пред­ста­вља­ју раз­ли­чи­те кул­ту­ре. Ци­ви­ли­за­ци­је ства­ра­ју сво­је осо­бе­не ма­те­ри­ја­ле ко­ји су у по­за­ди­ни фи­ло­зоф­ских, ми­то­ло­шких, есте­тич­ких и етич­ких вред­но­сти. Умет­ник од­ре­ђе­ним ма­те­ри­ја­ли­ма и њи­ма од­го­ва­ра­ју­ћим об­ли­ци­ма ства­ра ли­ков­не од­но­се у ко­ји­ма су­о­ча­ва исто­риј­ска и ме­та­фи­зич­ка од­ре­ђе­ња. У пи­та­њу је ме­та­сли­кар­ство у ко­ме се на пост­мо­де­ран на­чин исто­риј­ски и умет­нич­ки раз­ли­чи­ти са­др­жа­ји ко­ри­сте као еле­мен­ти из­град­ње де­ла; кла­си­чан вид ра­да на од­ре­ђе­ним те­ма­ма и мо­ти­ви­ма тран­сцен­ди­ран је а го­вор сли­ке по­сре­дан. На ње­го­ви­ма сли­ка­ма по­сто­ји и ви­ша сфе­ра од пред­мет­не или исто­риј­ске ко­ја из­ра­жа­ва пре­лаз из ис­ку­стве­ног у нат­чул­но. Му­шка­рац и же­на при­ка­за­ни су као ап­со­лут­ни, на­су­прот ко­смич­кој пра­зни­ни ко­ја тра­жи од­ре­ђе­ње и под­ра­зу­ме­ва ви­ши ни­во све­сти. За раз­ли­ку од ма­те­ри­ја­ла уоб­ли­че­них људ­ском ру­ком, при­род­ни еле­мен­ти, као обла­ци, во­да, оке­ан и ва­здух, ко­ји пре­о­вла­ђу­ју на но­ви­јим сли­ка­ма, упу­ћу­ју да спрам по­јав­ног и про­па­дљи­вог по­сто­ји веч­ни, има­те­ри­јал­ни или ду­хов­ни свет. Ка­ла­ји­ћа, слич­но бо­го­тра­жи­те­љи­ма, ин­те­ре­су­је ка­ко да пре­вла­да ужа­сну ко­смич­ку ду­би­ну и ус­по­ста­ви од­нос пре­ма веч­но­сти. Ње­гов рат­ник, вла­дар и хе­ро­и­на, тај­но­ви­та и ле­па са­ве­зни­ца, успе­ва­ју да за­го­спо­да­ре не­пре­глед­ним по­но­ром; сли­ка­ње је ма­ги­чан чин а ства­ра­лац де­ми­јург ко­ји над­вла­да­ва без­мер­но и не­све­сно. Фи­гу­ре на сли­ка­ма из­вр­ши­о­ци су од­ре­ђе­них ри­ту­а­ла, по­сту­па­ка ко­ји им да­ју моћ, њи­хов свет филм­ски је ка­дри­ран, при­ка­за­ни су на фи­зич­ком и ме­та­фи­зич­ком вр­хун­цу а сли­кар не­ви­но по­ру­чу­је: „Опро­сти за та­ко дуг по­глед”. Ка­ла­ји­ћев ко­смо­тво­рац и ча­роб­ни­ца вла­да­ју све­том сим­бо­ла, жи­во­ти­ња и ду­хов­них по­ру­ка, слу­же се њи­ма да би пре­ва­зи­шли уну­тра­шње иза­зо­ве. Људ­ске фи­гу­ре на Ка­ла­ји­ће­вим сли­ка­ма мо­гу се све­сти на чи­сте из­ра­зе енер­ги­је или ин­те­ли­ген­ци­је, ка­ко је­дан езо­те­рик ка­же, оне ви­бри­ра­ју на дру­гој рав­ни од зе­маљ­ске, бли­ске мо­жда ан­ђе­о­ском. Иза ха­о­са, флу­и­да и аморф­ног оба­сја­ва све­тлост као ис­пу­ње­ње ко­је да­је сми­сао. Ова­ква над­моћ­на иде­ја, ма у ко­јој се умет­нич­кој фор­ми оства­ри­ла, увек има ве­ћи зна­чај од не­ин­те­грал­них, де­ли­мич­них ви­до­ва из­ра­жа­ва­ња. Ка­ла­јић не за­го­ва­ра са­мо од­ре­ђе­ну стра­те­ги­ју, ме­тод пре­ва­зи­ла­же­ња (пост)мо­дер­не не­це­ло­ви­то­сти, не де­лу­је са­мо на ни­воу тех­но­са, већ отва­ра трај­ни пут ко­ји је од­у­век по­сто­јао, ста­зу ка зве­зда­ма.

МА­ЛИ ТИ­ПО­ЛО­ШКИ РЕЧ­НИК

Ред и ха­ос

Устро­ја­ва­ју­ћи сли­ку у ду­ху по­рет­ка це­ло­ви­то­сти, Ка­ла­јић ни­је ис­кљу­чив или то­та­ли­та­ран, ње­го­во ис­ку­ство сли­ке под­ра­зу­ме­ва и есте­ти­ку ко­јој ни­је био на­кло­њен, на ње­го­вим де­ли­ма мо­гу се пре­по­зна­ти ути­ца­ји мо­дер­ни­зма и ап­страк­ци­је. Стро­гост сли­ка­ра ко­ји је био не­у­мо­љи­ви ау­то­ри­тет, за­го­вор­ник па­три­јар­хал­ног и тра­ди­ци­о­нал­ног, из­ра­жа­ва ства­ра­лач­ки ви­ши ред. Био је пре све­га умет­ник ко­ји про­ми­шља сли­ку, до те ме­ре да она кат­кад по­ста­је илу­стра­ци­ја ње­го­вих иде­ја, али је не­сум­њи­во по­ла­зи­ште про­на­шао у веч­ном, апо­ло­ниј­ском прин­ци­пу ко­ји про­жи­ма ње­го­ва де­ла. Свој­ство Апо­ло­на је да ге­о­ме­три­зу­је свет, да зе­мљи да­је ме­ру а ха­ос пре­о­бра­жа­ва у ред, па за­то и сли­кар уре­ђу­је свој уни­вер­зум. Ен­тро­пи­ји осе­ћа­ња и иде­ја, ра­су­лу ма­те­ри­је, су­прот­ста­вио је мир, ин­те­ли­ген­ци­ју, ства­ра­ла­штво и ле­по­ту.

Ле­по­та

Ка­ла­ји­ћа ни­ка­да ни­је као мно­ге (пост)мо­дер­не умет­ни­ке оп­се­ни­ла есте­ти­ка ру­жног ко­ју је те­о­риј­ски по­ста­вио Хе­ге­лов уче­ник Карл Ро­зен­кранц у де­вет­на­е­стом ве­ку, отво­рив­ши но­ве али не и бо­ље умет­нич­ке све­то­ве. Ру­жно је нај­бит­ни­ја од­ред­ни­ца но­ве умет­но­сти, основ­ни умет­нич­ки по­рив ко­ји про­жи­ма сли­ку два­де­се­тог и два­де­сет пр­вог ве­ка, раз­у­див­ши је у без­број ва­ри­јан­ти ко­мер­ци­јал­ног, су­и­цид­ног, тех­но­крат­ског… Са дру­ге стра­не, Ка­ла­ји­ћа ни­је за­ни­ма­ла, као Шеј­ку, ни об­но­ва ре­не­сан­сног ти­па сли­ке ко­ја се ја­вља у ра­зним по­е­ти­ка­ма фи­гу­ра­тив­ног и фан­та­стич­ног а на ко­ју је аван­гар­да ре­а­го­ва­ла уз­но­ше­њем ру­жног, де­струк­тив­ног и кон­цеп­ту­ал­ног. Фан­та­сти­ку ни­је сма­трао све­о­бу­хват­ним ме­та­сти­лом ко­ји сје­ди­њу­је по­зна­те па­ра­диг­ме већ са­мо обич­ним ис­по­ља­ва­њем ли­ков­ног. Те­жио је сли­ци ко­ја ће пре све­га би­ти из­раз лич­ног, од­раз са­зна­ња, слут­њи и про­ми­шља­ња, го­во­рио је о „опа­сним ин­ту­и­ци­ја­ма”, те­о­ри­ји и прак­си за­ве­ре. По­ста­вио се из­ван уо­би­ча­је­них ли­ков­них за­ко­ни­то­сти, ни­је при­па­дао гру­па­ма ни­ти пи­сао ма­ни­фе­сте већ гра­дио ја­сну ви­зи­ју свог све­та веч­не ле­по­те и иза­бра­них вред­но­сти.

Ли­би­до

Ле­по­та, чул­ност и еро­ти­зам ли­ко­ва ни­су у ди­рект­ној ве­зи са те­ле­сним. Му­шка­рац и же­на, ма ко­ли­ко фи­зич­ки узор­ни, ерот­ски елек­три­ци­тет цр­пу из ра­фи­ни­ра­не, угла­ђе­не жуд­ње, кон­тем­пла­ци­је и днев­не са­ња­ри­је о ко­јој го­во­ри Га­стон Ба­шлар; на сли­ка­ма не­ма нок­ту­рал­них при­зо­ра, раз­у­зда­но­сти, ве­ли­ких стра­сти и вул­гар­ног на­ту­ра­ли­зма. У том сми­слу се сли­кар уда­љио ко­ли­ко год је мо­гао од под­све­сног, пре­зи­ру­ћи пси­хо­а­на­ли­зу, ли­ков­ну сек­су­ал­ност и над­ре­ал­не ма­ни­пу­ла­ци­је. Те­ле­сно је бит­но са­мо као еле­мент во­ље, кро­ће­ња и уса­вр­ша­ва­ња. Же­ље, сми­сао и ци­ље­ви ви­те­шких фи­гу­ра пре­не­се­ни су на дру­ги, ду­хов­ни и сим­бо­лич­ки план. Сли­ка по­ста­је из­раз до­се­га, ста­ња и ква­ли­те­та све­сти.

Хи­пер­бо­ре­ја

Хи­пер­бо­ре­ја пред­ста­вља пр­во­бит­ну, иде­ал­ну и веч­ну пра­по­стој­би­ну, слич­на је ан­тич­кој Ар­ка­ди­ји, хри­шћан­ском Еде­ну и не­бе­ском Је­ру­са­ли­му. Сме­ште­на ге­о­граф­ски у кра­је­ве се­вер­ног за­ви­ча­ја, при­па­да ко­ли­ко про­шло­сти, Ми­ло­шу Цр­њан­ском и Ка­ла­ји­ћу, то­ли­ко и бу­дућ­но­сти. По­стој­би­на трај­ног и тра­ди­циј­ског, мит­ско ис­хо­ди­ште и бу­ду­ће ис­то­чи­ште. Обе­ле­жа­ва је има­ги­нар­на ле­по­та, мо­же би­ти и (ге­о­граф­ски) цен­тар. Као из­у­зе­тан при­мер са­крал­не ге­о­гра­фи­је тре­ба је по­ве­зи­ва­ти и са пој­мом пла­ни­на.

Цен­тар

Иде­ја цен­тра има стал­ни од­раз у умет­но­сти, од хра­мов­не ар­хи­тек­ту­ре до Да­ли­ја, Ми­ло­ва­на Ви­да­ка, Шеј­ке и ме­та­фи­зич­ке тач­ке кон­цен­тра­ци­је ду­хов­них спо­соб­но­сти Или­је Са­ви­ћа. Др­во жи­во­та, axis mun­di, цен­тар све­та по­ја­вљу­је се у сим­бо­ли­ци пра­и­сто­риј­ских спо­ме­ни­ка и у ста­ром ин­до­е­вроп­ском зна­ков­ном си­сте­му у ви­ду по­лар­ног кр­ста и точ­ка за­ко­на. Ста­ра пи­сма и си­сте­ми ну­ме­ра­ци­је, атри­бу­ти еги­пат­ских бо­жан­ста­ва, ука­зу­ју на сим­бо­ли­ку зла­та, сун­ца и све­тло­сти ко­ја код Ка­ла­ји­ћа од­го­ва­ра Хи­пер­бо­ре­ји или Евро­пи, иде­ал­ном за­ви­ча­ју. За цен­тар ве­зу­је сим­бо­ли­зам за­бо­ра­вље­них об­ли­ка ми­шље­ња а ње­го­ва се ме­та­фи­зич­ка об­но­ва од­но­си на бу­дућ­ност.

Пла­ни­на

Ве­ли­ки сим­бол ду­ха. По­сто­ји ли ве­ћи фи­зич­ки и ме­та­фи­зич­ки учи­тељ од Монт Еве­ре­ста, ти­бе­тан­ског бо­жан­ства, има ли би­ло че­га мо­рал­ни­јег у ви­дљи­вом све­ту од Сун­ца? Езо­те­риј­ски ал­пи­ни­зам ис­точ­них и за­пад­них уче­ња увек је пла­ни­ни да­вао зна­че­ње ду­хов­ног осва­ја­ња, ус­пи­ња­ње је са­мо­у­са­вр­ша­ва­ње и уну­тра­шња спо­зна­ја. Што је ал­пи­ни­ста бли­жи вр­ху, има све ма­ње сна­ге, али је по­глед ве­ли­чан­стве­ни­ји, ум ши­ри и све­о­бу­хват­ни­ји, осва­ја­ње вр­ха пред­ста­вља уз­диг­ну­ће над узроч­но­шћу жи­вот­–смрт и пре­ла­зак на дру­гу ра­ван. По­пут пи­ра­ми­де, пла­ни­на омо­гу­ћу­је до­дир са не­бе­ским и бо­жан­ским. Увек је и ап­со­лут­но из­над про­ла­зно­сти и илу­зор­но­сти а ње­но по­сма­тра­ње во­ди сми­ре­њу и на­ди­ла­же­њу ха­о­са. Ка­ла­ји­ћа је од све­тих пла­ни­на при­вла­чи­ла Ме­ру, оби­та­ва­ли­ште ин­до­е­вроп­ских бо­жан­ста­ва. Је­дин­стве­но у исто­ри­ји умет­но­сти, при­ка­зи­вао је уси­јан, од све­тло­сти ужа­рен врх над ле­де­ним те­лом, ње­го­ва све­та пла­ни­на на­лик је кри­ста­лу ко­ји иси­ја­ва по­пут ко­смич­ког цен­тра.

Ap­pen­dix

Сум­ња у реч­ни­ке, у моћ дис­кур­зив­ног ми­шље­ња ко­је во­ди ка ин­ту­и­ци­ји, мај­ци ду­хов­них кон­цеп­ци­ја, увек је би­ла стра­на кре­а­то­ри­ма ин­те­грал­них све­то­ва. На­сто­ја­ња Еже­на Де­ла­кроа, Ле­о­ни­да Шеј­ке, Бор­хе­са и Дра­го­ша Ка­ла­ји­ћа да ство­ре свој реч­ник тре­ба раз­у­ме­ти као те­жњу за на­ди­ла­же­њем је­зич­ке огра­ни­че­но­сти. Њи­хо­во ба­вље­ње реч­нич­ким струк­ту­ра­ма као да има за циљ да пре­ва­зи­ђе лек­си­ко­граф­ску усло­вље­ност, уте­ме­љу­ју­ћи прин­ци­пе но­вог, уни­вер­зал­ног реч­ни­ка, фор­ми­ра­ног и на пре­по­зна­ва­њу уну­тра­шњих или не­фор­мал­них вред­но­сти. У сва­ком вре­мен­ском од­се­ку као да по­сто­ји чу­вар и пре­но­си­лац Mag­num opus или ме­та­реч­ни­ка. Ис­тра­жи­ва­ње ње­го­вог устрој­ства де­ло је по­је­ди­них ства­ра­ла­ца, ме­ђу­тим, ње­го­ва су­прем­на иде­ја по­сто­ји и са­ма за се­бе у по­рет­ку вред­но­сти. <