СЛИКАРСТВО

ДРА­ГОШ КА­ЛА­ЈИЋ

Београдски поглед на свет

 

У част Де­спо­та Сте­фа­на Ла­за­ре­ви­ћа

 

 

Увод

 

На­ше из­ла­га­ње и од­го­ва­ра­ју­ћа из­ло­жба ства­ра­лач­ких по­твр­да су по­све­ће­ни по­зи­тив­ном од­го­во­ру на пи­та­ње: да ли Бе­о­град по­се­ду­је соп­стве­но и је­дин­стве­но умет­нич­ко осве­до­че­ње, ко­је га чи­ни осо­бе­ним те пре­по­зна­тљи­вим и не­за­мен­љи­вим ме­стом на ма­пи европ­ске кул­ту­ре? Под све­тлом пре­до­че­не за­пи­та­но­сти је оче­вид­но да наш од­го­вор не об­у­хва­та це­ли­ну бе­о­град­ске ства­ра­лач­ке ствар­но­сти, већ са­мо онај њен до­мен ко­ји је ни­зом свој­ста­ва је­дин­стве­на по­ја­ва у европ­ској кул­ту­ри XX сто­ле­ћа и сто­га пр­ва ле­ги­ти­ма­ци­ја ау­тен­тич­но­сти Бе­о­гра­да. Ви­тал­ност тих свој­ста­ва, огра­ни­че­на збор­ност и ин­тен­зи­тет њи­хо­вих ма­ни­фе­ста­ци­ја су већ одав­но обра­зо­ва­ли са­мо­бит­ну ства­ра­лач­ку тра­ди­ци­ју, ко­ју ов­де озна­ча­ва­мо тер­ми­ном бе­о­град­ски по­глед на свет. Реч је о тра­ди­ци­ји ко­ја је пр­ви пут јав­но ис­по­ље­на ства­ра­ла­штвом Ми­ле­не Па­вло­вић-Ба­ри­ли и ко­ју од та­да ка­рак­те­ри­ше ду­хов­на не­за­ви­сност или су­ве­ре­ност спрам ме­на и про­ме­на мо­дер­не умет­но­сти.

Нео­п­ход­но је у уво­ду ис­та­ћи да на­ша афи­р­ма­ци­ја са­мо­бит­но­сти бе­о­град­ске ства­ра­лач­ке тра­ди­ци­је не под­ра­зу­ме­ва не­ки естет­ски вред­но­сни суд. Из­ве­сно је да из­ван ре­че­не тра­ди­ци­је бе­о­град­ска сце­на умет­нич­ког пред­у­зет­ни­штва пру­жа мно­га зна­чај­на оства­ре­ња, али у њи­ма углав­ном ни­је при­су­тан бе­о­град­ски по­глед на свет, јер њи­хо­ви фор­ма­тив­ни и ин­фор­ма­тив­ни прин­ци­пи при­па­да­ју „ин­тер­на­ци­о­на­ли” мо­дер­не умет­но­сти.

У на­шем од­ре­ђе­њу са­мо­бит­но­сти бе­о­град­ске тра­ди­ци­је, „по­глед на свет” је кључ­ни по­јам, ко­ји са­др­жи пр­во бит­но и оп­ште свој­ство. У пи­та­њу је пре­вод не­мач­ког Wel­tan­scha­u­ung, да­кле пој­ма ко­ји пре­вас­ход­но са­др­жи ди­сци­пли­ну ми­шље­ња и/или ства­ра­ња ро­ђе­ну из све­сти о ко­нач­ној кри­зи мо­дер­ног ци­клу­са кул­ту­ре и ци­ви­ли­за­ци­је За­па­да, у зна­ку вла­да­ви­не си­ла ни­хи­ли­зма. Реч је о ди­сци­пли­ни спо­зна­је и/или од­го­во­ра на иза­зо­ве кри­зе и in­ter­reg­nu­ma, ко­ји по­чи­ва­ју на је­дин­стве­ном опа­жа­њу про­па­да­ња мо­дер­ног све­та. Им­пли­цит­но или екс­пли­цит­но, Wel­tan­scha­u­ung из­и­ску­је пред­у­зи­ма­ње про­тив­по­кре­та, од­но­сно во­љу ус­по­ста­вља­ња вред­но­сне ал­тер­на­ти­ве ни­хи­ли­зму.

Да­кле, Wel­tan­scha­u­ung је ди­сци­пли­на ство­ре­на кроз су­о­ча­ва­ње са си­ла­ма ни­хи­ли­зма и оку­пља ду­хо­ве об­да­ре­не во­љом от­по­ра и ства­ра­ња но­вих упо­ри­шта кул­тур­но-ци­ви­ли­за­циј­ске об­но­ве Евро­пе. Та ди­сци­пли­на по­ти­че и из све­сти да иза­зо­ве кри­зе и ка­та­стро­фе мо­дер­ног све­та ни­је мо­гу­ће ва­ља­но спо­зна­ти и пре­вла­да­ти са­мо ве­шти­на­ма ра­зу­ма, ни­ти је­ди­но уз­ле­ти­ма ин­ту­и­ци­је. Ис­ку­ства от­по­ра ни­хи­ли­зму све­до­че да су ме­то­де, кон­цеп­ти и фор­му­ле кла­сич­не фи­ло­со­фи­је су­ви­ше „твр­ди” и пре­у­ски те сто­га крх­ки и ла­ко ло­мљи­ви при за­хва­та­њу мо­дер­не ствар­но­сти. Исто ис­ку­ство све­до­чи и да су ме­та­фо­ре по­ет­ске ин­ту­и­ци­је су­ви­ше „ме­ке” и пре­оп­ште те сто­га сла­бе и по­ви­тљи­ве при су­да­ру са ма­те­ри­ја­ли­ма ни­хи­ли­зма. На­ва­ла и сти­хи­ја ни­хи­ли­зма из­и­ску­је од­бра­ну и про­тив­по­крет ко­ји ује­ди­њу­је ра­зум и ду­шу европ­ског чо­ве­ка, да­кле фи­ло­со­фи­ју и по­е­зи­ју. Из из­ло­же­ног са­зна­ња по­ти­че при­ро­да те но­ве, ово­ве­ков­не ди­сци­пли­не европ­ског чо­ве­ка, ко­ја по­чи­ва из­ме­ђу фи­ло­со­фи­је и по­е­зи­је, ко­ја за­пи­та­но­сти и од­го­во­ре ис­ка­зу­је ме­ша­ви­ном кон­цеп­ту­ал­ног је­зи­ка фи­ло­зо­фи­је и ме­та­фо­рич­но-сли­ко­ви­тог је­зи­ка по­е­зи­је.

Иде­ал­ни про­из­во­ди Wel­tan­scha­u­ungа по­се­ду­ју свој­ства „за­тво­ре­но­сти” фи­ло­соф­ских си­сте­ма и „отво­ре­но­сти” по­ет­ских до­жи­вља­ја. У тој спре­зи, фи­ло­соф­ски еле­мент оне­мо­гу­ћа­ва гу­би­так ау­то­но­ми­је и су­ве­ре­ни­те­та су­бјек­та до­жи­вља­ја све­та, под те­ре­том ма­те­ри­ја­ла ства­ри и по­ја­ва. Исто­вре­ме­но, по­ет­ски еле­мент оне­мо­гу­ћа­ва су­бјек­ту спо­зна­је да се из­гу­би у ап­страк­ци­ја­ма и илу­зи­ја­ма соп­стве­них про­ми­шља­ња, ко­ја — у крај­њој пер­спек­ти­ви ау­тар­хич­ног фи­ло­со­фи­ра­ња — оста­ју са­ма са со­бом као је­ди­ним пред­ме­том, у пра­зни­ни сво­је оту­ђе­но­сти од све­та ства­ри и по­ја­ва.

Си­ла те спре­ге из­и­ску­је од­ре­ђе­не жр­тве од фи­ло­со­фи­је и од по­е­зи­је те на­ме­ће ин­дук­тив­ни пут спо­зна­је и про­јек­ци­је ал­тер­на­ти­ве, да­кле је­ди­ни пут где се мо­гу сре­сти фи­ло­со­фи­ја и по­е­зи­ја, ује­ди­њу­ју­ћи кон­цеп­ту­ал­но по­и­ма­ње и по­ет­ско до­жи­вља­ва­ње све­та. Ди­сци­пли­на о ко­јој је ов­де реч из­и­ску­је и ве­ли­ку ин­те­лек­ту­ал­ну сме­лост те ван­ред­но раз­ви­је­ну ду­шев­ну осе­ћај­ност. За­то су ау­то­ри Wel­tan­scha­u­ungа, ско­ро по пра­ви­лу, апарт­не и са­мо­бит­не лич­но­сти, спо­соб­не да уса­мље­но оп­ста­ју на кри­тич­ним или чак из­гу­бље­ним ме­сти­ма, јед­на­ко уда­ље­не од зва­нич­них ка­те­дри фи­ло­со­фи­је и по­пу­лар­них три­би­на по­е­зи­је.

На ма­пи европ­ске ми­сли, тра­ди­ци­ју Wel­tan­scha­u­ung обе­ле­жа­ва­ју глав­ни сто­же­ри ди­сци­пли­не, ве­ли­ки учи­те­љи, од Ни­чеа и Жо­зе­фа де Ме­стра, пре­ко Вај­нин­ге­ра и Шпен­гле­ра, до Јин­ге­ра и Зедлма­је­ра, те од До­сто­јев­ског, пре­ко Со­ло­вје­ва, Да­ни­лев­ског, Бер­ђа­је­ва, Ше­сто­ва и Ле­он­тје­ва, до Ла­ва Гу­ми­љо­ва. Не­мач­ко и ру­ско по­ре­кло те ди­сци­пли­не мо­же­мо об­ја­сни­ти и чи­ње­ни­цом да са­мо не­мач­ки и сло­вен­ски је­зи­ци по­се­ду­ју реч „до­жи­вљај”, ко­ја са­др­жи за­јед­нич­ки ко­рен ми­шље­ња и пе­ва­ња, је­дин­ство ума и ср­ца, ра­зу­ма и ду­ше. За­то су и ве­ли­ки учи­те­љи те ди­сци­пли­не из­ван не­мач­ког и ру­ског кру­га — од Ор­те­ге и Га­се­та, пре­ко Ево­ле до Си­о­ра­на — углав­ном фор­ми­ра­ни под ути­ца­јем не­мач­ке и/или ру­ске кул­ту­ре. До­бар при­мер не­мач­ко-ру­ских ве­за, од­но­сно син­те­зе те­ко­ви­на не­мач­ког и ру­ског Wel­tan­scha­u­ungа пру­жа­ју Зедлма­је­ро­ве ико­но­ло­шке ана­ли­зе зна­че­ња и зна­ча­ја по­ру­ка мо­дер­не умет­но­сти.

По­пут сти­ло­ва, као ди­сци­пли­на љу­ди „по­след­њег вре­ме­на”, Wel­tan­scha­u­ung се ис­по­ља­ва и у дру­гим обла­сти­ма де­ло­твор­но­сти те и у оној ко­јој ов­де по­све­ћу­је­мо на­шу па­жњу, да­кле у ли­ков­ној умет­но­сти. Вен­ча­ње фи­ло­соф­ских кон­цеп­та и по­ет­ских ме­та­фо­ра опа­жа­мо у ства­ра­ла­штву ни­за про­та­го­ни­ста умет­но­сти мо­дер­ног до­ба, ина­че не­сво­ди­вих у оп­ште по­кре­те, од Ка­спа­ра Фри­дри­ха и Бе­кли­на, пре­ко де Ки­ри­ка, Да­ли­ја, Ма­гри­та, Еше­ра и Шлих­те­ра, до Гла­зу­но­ва.

 

Су­прот­но од „над­ре­а­ли­зма”

 

На­ви­ка зва­нич­не кри­ти­ке да ве­ћи­ну на­ве­де­них про­та­го­ни­ста Wel­tan­scha­u­ungа свр­ста­ва у ка­те­го­ри­ју Бре­то­но­ве до­сет­ке, зва­не „над­ре­а­ли­зам” — осве­до­ча­ва са­мо ин­те­лек­ту­ал­ну ту­пост те кри­ти­ке или сле­пи­ло упо­тре­бље­них оп­ти­ка. У окви­ру раз­ма­тра­ња симп­то­ма „смр­ти све­тло­сти”, у мо­дер­ној умет­но­сти, Ханс Зедлма­јер је убе­дљи­во по­ка­зао и до­ка­зао да Бре­то­но­ва „те­о­ри­ја” бес­прав­но но­си узур­пи­ра­но име те да она ма­ни­фе­сту­је за­пра­во те­жњу ка „под­ре­а­ли­зму”.

Вра­тив­ши се, на­кон нео­п­ход­ног екс­кур­зу­са, на­шој основ­ној те­ми, мо­же­мо за­кљу­чи­ти да је јед­на од бит­них ка­рак­те­ри­сти­ка бе­о­град­ске сце­не упра­во оби­ље умет­ни­ка по­све­ће­них ди­сци­пли­ни Wel­tan­scha­u­ung. То­ли­ко оби­ље ау­то­ра те ди­сци­пли­не и ви­тал­ност ње­не тра­ди­ци­је — не по­се­ду­је ни­јед­но дру­го ме­сто на ма­пи европ­ске умет­но­сти.

Прем­да до да­нас до­ма­ћа кри­ти­ка ни­је опа­зи­ла по­сто­ја­ње те ди­сци­пли­не, у ње­ним на­ла­зи­ма има тра­го­ва на­слу­ћи­ва­ња бе­о­град­ског по­гле­да на свет, од­но­сно ње­го­вих свој­ста­ва. До­бар при­мер ре­че­ног пру­жа од­нос кри­ти­ке пре­ма ства­ра­ла­штву Ми­ла­на По­по­ви­ћа, јер је оно, у по­сле­рат­ном пе­ри­о­ду, да­ло пр­ву при­ли­ку за су­о­ча­ва­ње са де­ло­твор­но­шћу ди­сци­пли­не по­глед на свет. Та­ко Ми­о­драг Б. Про­тић — не­до­сти­жни ау­то­ри­тет и зна­лац на­ше кри­ти­ке — 1956. го­ди­не до­бро уо­ча­ва у сли­ка­ма Ми­ла­на По­по­ви­ћа еле­мен­те фи­ло­соф­ских кон­це­па­та, али то схва­та као ма­ну, као ано­мал­но од­сту­па­ње од до­ми­нант­не есте­ти­ке „чи­стог ли­ков­ног из­ра­за” те умет­ни­ку са­ве­ту­је: „ком­по­нен­ту ли­ков­них за­го­нет­ки и до­сет­ки би тре­ба­ло сма­њи­ти а по­ве­ћа­ти дру­гу, чи­сто ли­ков­ну ком­по­нен­ту”.

На дру­гој стра­ни, исте го­ди­не, Па­вле Ва­сић, стал­ни кри­ти­чар днев­ни­ка По­ли­ти­ка, ва­ља­но опа­жа да се сли­кар­ство Ми­ла­на По­по­ви­ћа не мо­же све­сти у ка­те­го­ри­ју зва­ну „над­ре­а­ли­зам”, слу­те­ћи no­vum ди­сци­пли­не уз­ви­ше­ног, ме­та­фи­зич­ког по­гле­да на свет. Ипак, и Ва­си­ће­ва оп­ти­ка ту ди­фе­рен­ци­ра­ност спрам „над­ре­а­ли­зма” ту­ма­чи као не­ку ма­ну, пру­жа­ју­ћи увид ко­ји је не­у­по­ре­ди­во ду­бљи не­го што је ми­шљен: „(По­по­ви­ћев) став пред­ста­вља уда­ље­ње од жи­во­та, од ње­го­вих пул­са­ци­ја и уча­у­ра­ва­ња у не­што огра­ни­че­но и про­ра­чу­на­то, са­свим су­прот­но од оно­га што је над­ре­а­ли­зам у сво­јим на­сто­ја­њи­ма осло­бо­ђе­њем ин­стинк­та и под­све­сних обла­сти же­лео да оства­ри. Мо­жда због све­га то­га По­по­ви­ће­во сли­кар­ство не­ма обе­леж­ја сна­ге и по­ле­та не­го ви­ше но­си пе­чат из­ве­сне ме­лан­хо­ли­је, чак пе­си­ми­зма.”

Уо­ча­ва­ју­ћи „став” ко­ји „пред­ста­вља уда­ље­ње од жи­во­та” и не­што „са­свим су­прот­но од оно­га што је над­ре­а­ли­зам… же­лео да оства­ри,” по­сред­ством „осло­ба­ђа­ња ин­стинк­та и под­све­сних обла­сти” — на­ве­де­ни осма­трач је био за­пра­во на пра­гу спо­зна­је осо­бе­не ди­сци­пли­не ми­шље­ња и до­жи­вља­ва­ња све­та ства­ри и по­ја­ва, али ни­је мо­гао одо­ле­ти маг­не­ти­зму оп­штих ме­ста и дог­ми мо­дер­не умет­но­сти те је сна­гу и по­лет ме­та­фи­зич­ког уз­ди­за­ња По­по­ви­ће­вог по­гле­да на свет схва­тио као не­ку пре­кор­љи­ву сла­бост, што узро­ку­је не­моћ свр­ста­ва­ња у по­крет „над­ре­а­ли­зма”, од­но­сно под­ре­а­ли­зма. На­рав­но, вре­ме је нај­бо­љи јер нај­стро­жи ис­пит сна­ге не­ког умет­нич­ког де­ла. Из­ве­сно је да су де­ла Ми­ла­на По­по­ви­ћа по­ло­жи­ла зна­ча­јан ис­пит вре­ме­на вр­ли­ном ис­трај­ног зна­ча­ја сво­јих зна­че­ња, ко­ја нам већ де­це­ни­ја­ма по­кре­ћу ми­сли и сно­ве, за­пи­та­но­сти и од­го­во­ре. На дру­гој стра­ни, де­ла у ко­ји­ма је на­ве­де­ни хро­ни­чар ли­ков­ног жи­во­та Бе­о­гра­да ви­део из­ра­зе сна­ге и по­ле­та — оста­ла су фа­тал­но и не­у­мит­но ве­за­на за сво­је вре­ме, слу­же­ћи нам углав­ном као све­до­чан­ства дав­но­про­шлих се­зо­на уку­са или не­у­ку­са.

 

Ме­та­фи­зич­ко ста­ни­ште

 

По де­фи­ни­ци­ји, по­глед на свет из­и­ску­је од по­све­ће­ни­ка та­квој ди­сци­пли­ни осва­ја­ње ме­та­фи­зич­ког и ме­та­и­сто­риј­ског ме­ста осма­тра­ња и до­жи­вља­ва­ња све­та ства­ри и по­ја­ва, про­сто­ра и вре­ме­на. Пре­ма лу­цид­ном опа­жа­њу Бер­ђа­је­ва, та­кво осва­ја­ње, од­но­сно из­два­ја­ње из све­та омо­гу­ћа­ва­ју свет­ски про­це­си кри­зе и ка­та­стро­фа, ки­да­ју­ћи спо­не дру­штве­но­сти и ло­ме­ћи по­рет­ке уо­би­ча­је­них пред­ста­ва. У пи­та­њу је оп­шта ка­рак­те­ри­сти­ка ау­то­ра по­гле­да на свет, ко­ју опа­жа­мо и у бе­о­град­ској тра­ди­ци­ји.

И ту, у бе­о­град­ском по­гле­ду на свет, опа­жа­мо оп­шту ан­ти­те­зу или ду­ал­ност: сво­јим ми­сли­ма и осе­ћа­њи­ма ства­ра­лац при­па­да све­ту на­ста­ја­ња и не­ста­ја­ња, ко­ји про­ми­шља и до­жи­вља­ва — али исто­вре­ме­но те­жи пре­ва­зи­ла­же­њу про­це­са, „кру­га ну­жно­сти” или ли­не­ар­но-исто­риј­ске (те ес­ха­то­ло­шке) про­гре­си­је. Реч је о те­жњи ка осва­ја­њу ме­та­фи­зич­ког или ап­со­лут­ног и веч­ног ста­ни­шта, да­кле објек­тив­ног по­ла ствар­но­сти. Ства­ра­лац је по­де­љен: јед­ним сво­јим де­лом он уче­ству­је у све­ту на­ста­ја­ња и не­ста­ја­ња, дру­гим на­сто­ји да се из­дво­ји из про­це­са те да их го­спо­дар­ски над­ви­си. Те­жња из­и­ску­је лич­ни под­виг, што по­сред­но об­ја­шња­ва че­сту ау­то­пор­трет­ску при­сут­ност по­све­ће­ни­ка по­гле­да на свет у сре­ди­шту њи­хо­вих ви­зи­ја свет­ске дра­ме.

На овом ме­сту на­шег раз­ма­тра­ња мо­же­мо уо­чи­ти по­себ­ни узрок и сми­сао вен­ча­ња фи­ло­со­фи­је и по­е­зи­је у по­гле­ду на свет: де­ка­ден­ци­ја и не­моћ фи­ло­соф­ског, дис­кур­зив­ног ми­шље­ња те сла­бље­ње по­ет­ских мо­ћи уз­ди­за­ња. Да­кле, су­о­ча­ва­ју­ћи иза­зо­ве ко­нач­не кри­зе мо­дер­не кул­ту­ре и ци­ви­ли­за­ци­је, по­глед на свет исто­вре­ме­но осве­до­ча­ва ту кри­зу соп­стве­ним удру­же­њем оне­мо­ћа­ле фи­ло­со­фи­је и осла­бље­не по­е­зи­је. Уме­сто све­о­бу­хват­них си­сте­ма фи­ло­со­фи­је или бо­жан­ских све­ви­ђе­ња по­е­зи­је — на иза­зо­ве кри­зе и ка­та­стро­фе од­го­ва­ра­ју сме­ло­сти уса­мље­них лич­но­сти, на­о­ру­жа­них оста­ци­ма фи­ло­со­фи­је и по­след­њим енер­ги­ја­ма по­е­зи­је. Те лич­но­сти исту­па­ју из шко­ла ми­шље­ња и по­кре­та умет­но­сти, пред­у­зи­ма­ју­ћи са­мо­стал­на, пу­сто­лов­на тра­га­ња за ме­та­фи­зич­ким упо­ри­штем сми­сла жи­во­та и пре­по­ро­да. За­то сва де­ла про­из­ве­де­на у ра­ди­о­ни­ца­ма по­гле­да на свет но­се пе­ча­те екс­трем­но ис­по­ље­них пер­со­нал­но­сти по­све­ће­ни­ка тој ди­сци­пли­ни.

При­зо­ри бе­о­град­ског по­гле­да на свет ску­па тво­ре ши­ро­ки хо­ри­зонт ме­та­фи­зич­ких и ме­та­и­сто­риј­ских упо­ри­шта и ста­ни­шта, по­чев­ши од „ко­смич­ког” осмо­три­шта Ми­ла­на По­по­ви­ћа, пре­ко „ме­ди­ал­ног” Сре­ди­шта, Гла­вур­ти­ће­ве тач­ке „ко­ин­ци­ден­ци­је су­пр­от­но­сти”, Шеј­ки­не ес­ха­то­ло­шке ви­зи­је „Тач­не Оме­га” (на­дах­ну­те те­о­ри­јом оца Те­ја­ра де Шар­де­на) и Ви­да­ко­вих све­мир­ских хра­мо­ва су­ђе­ња све­му људ­ском (Пред по­че­так Ве­ли­ког су­ђе­ња), све до Бу­ну­шев­че­вих про­јек­ци­ја но­ве, над­зе­маљ­ске кул­ту­ре и ци­ви­ли­за­ци­је.

Ства­ра­ла­штво Ми­ла­на По­по­ви­ћа је но­ви ис­каз веч­не ме­та­фо­ре „све­та као те­а­тра”, ко­ју су до­се­за­ле спо­зна­је ни­за ве­ли­ких и уса­мље­них ис­тра­жи­ва­ча људ­ске суд­би­не, од Пло­ти­на, пре­ко Шек­спи­ра до са­му­ра­ја Ја­ма­мо­то Цу­не­то­ма. И у По­по­ви­ће­вом „све­ту као те­а­тру” чо­век је глу­мац или лу­тан, а ње­го­ва игра је пред­о­дре­ђе­на или усло­вље­на. Чо­век рас­по­ла­же са­мо сло­бо­дом за спо­зна­ју сво­је не­сло­бо­де, од­но­сно под­ре­ђе­но­сти си­ла­ма што упра­вља­ју ства­ри­ма и по­ја­ва­ма на сце­ни све­та. Та спо­зна­ја је је­ди­на од­бра­на до­сто­јан­ства чо­ве­ка пред упра­вља­чи­ма „те­а­тра све­та”, ко­јој По­по­вић по­све­ћу­је сво­је ства­ра­ла­штво, у зна­ку де­ло­твор­ног пе­си­ми­зма.

„Свет као те­а­тар” је фор­му­ла ко­ја ка­рак­те­ри­ше и при­зо­ре ства­ра­ла­штва Да­де Ђу­ри­ћа и Љу­бе По­по­ви­ћа, осо­би­то у њи­хо­вом нај­зна­чај­ни­јем и пре­суд­ном бе­о­град­ском пе­ри­о­ду. Њи­хо­ва де­ла из бе­о­град­ског пе­ри­о­да до­бро осве­до­ча­ва­ју скло­ност ау­то­ра по­гле­да на свет да кроз иза­бра­не аспек­те све­та са­гле­да­ва­ју зна­че­ње ње­го­ве це­ли­не. У пре­до­че­ним при­ме­ри­ма, та­ван­ска скла­ди­шта — ко­ја су и бо­ра­ви­шта умет­ни­ка — пре­о­бра­жа­ва­ју се, ви­зи­о­нар­ски, у це­ли­ну „све­та као те­а­тра”. У очи­ма тих умет­ни­ка, та­ван­ска скла­ди­шта од­ба­че­них ства­ри по­ста­ју ме­та­фо­ре про­па­сти „све­та то­та­ли­те­та чи­ње­ни­ца”, од­но­сно сме­тли­шта ње­го­ве исто­ри­је.

У „ме­ди­ал­ним” те­о­ри­ја­ма, ме­та­фи­зич­ко Сре­ди­ште је ме­сто са­би­ра­ња и по­ми­ре­ња су­прот­но­сти све­та; оно је и крај­ња тач­ка пер­спек­ти­ва ре­ин­те­гра­ци­је, од­но­сно об­но­ве из­гу­бље­не це­ло­ви­то­сти европ­ског чо­ве­ка и ње­го­ве кул­ту­ре. У Шеј­ки­ним по­то­њим раз­ви­ја­њи­ма те­ме Сре­ди­шта, оно по­при­ма при­ро­ду ко­нач­ног ци­ља ес­ха­то­ло­шке дра­ме, озна­че­ног тер­ми­ни­ма де­шар­де­нов­ске хер­ме­не­у­ти­ке: Тач­ка Оме­га. Одо­лев­ши ис­ку­ше­њи­ма ђу­бри­шта (мо­дер­не кул­ту­ре и ци­ви­ли­за­ци­је), Шеј­ка је ви­зи­о­нар­ски пре­вла­дао „крај мо­дер­ног све­та илу­зи­ја” (Ге­нон) и на сво­ја плат­на про­јек­то­вао од­ра­зе Тач­ке Оме­га, ода­је ње­ног Зам­ка и те­ра­се ње­них Бла­го­ве­сти. Ни­ко ни­је исти­ни­ти­је и на­дах­ну­ти­је опи­сао тај ду­хов­ни под­виг од са­мог Шеј­ке: „Да­нас, без об­зи­ра на то да ли је Бог мр­тав или од­су­тан, сли­ка се мо­же пра­ви­ти као на­да или иш­че­ки­ва­ње; као иш­че­ки­ва­ње јед­ног све­та си­ме­трич­ног, ко­нач­ног, ко­ји по­се­ду­је не­ко сво­је тај­но сре­ди­ште, сво­ју тач­ку Оме­га, ка ко­јој је све упу­ће­но… Оче­ки­ва­на тач­ка Оме­га мо­же учи­ни­ти да се у ха­о­су из­гу­бље­не, у вр­тлог ба­че­не и рас­ту­ре­не, ства­ри сре­де пре­ма не­ком хо­ри­зон­ту пер­спек­ти­ве, те та­ко да по­но­во у сли­кар­ство уђу два ње­го­ва бит­на атри­бу­та: Зе­мља и Не­бо… На из­лаз ко­ји по­сто­ји из ла­би­рин­та Ђу­бри­шта ука­зу­је фа­та­мор­га­на јед­ног Зам­ка… За­мак је мо­жда остр­во сло­бо­де, зо­на из­ми­ре­ња су­прот­но­сти, те­ра­са зе­маљ­ског ра­ја, ка­те­дра­ла це­ло­ви­то­сти ду­ше.” (1968)

Кроз есе­је, рас­пра­ве, по­е­ти­ке и ис­по­ве­сти про­та­го­ни­ста Ме­ди­а­ле про­си­ја­ва је­дин­стве­но све­до­чан­ство да њи­хо­ва те­жња ка ме­та­фи­зич­ком Сре­ди­шту по­ти­че из от­по­ра си­ла­ма ни­хи­ли­зма, из жуд­ње за пред­у­зи­ма­њем вред­но­сне ал­тер­на­ти­ве.

При­по­ве­да Оља Ива­њиц­ки: „Тре­ба­ло је за­ме­ни­ти без­на­ђе на­дом, рас­па­да­ње ства­ра­лач­ким спа­ја­њем, де­струк­ци­ју ар­хи­тек­ту­ром, пар­ти­ку­ла­ри­зам це­ло­ви­то­шћу” (1966). У јед­ном зна­чај­ном ре­тро­спек­тив­ном сал­ду „ме­ди­ал­них” прег­ну­ћа, Си­ни­ша Ву­ко­вић ис­ти­че њи­хо­ву до­ми­нан­ту, у зна­ку за­ла­га­ња „за кон­ти­ну­и­тет вред­но­сти, за оно што је веч­но, за ду­бље исти­не жи­во­та”, за­ла­га­ња „да се син­те­ти­зу­ју са­зна­ња и да се ус­по­ста­ви је­дин­стве­на вер­ти­ка­ла при­мор­ди­јал­них вред­но­сти, ко­ја озна­ча­ва ли­ни­ју глав­ног то­ка” (1969).

Бит­на од­ре­ђе­ња „ме­ди­ал­не” пу­сто­ло­ви­не на­го­ве­ште­на су у Ко­дек­су Ми­ло­ва­на Ви­да­ка, из 1952 го­ди­не: (члан IV) „Сру­ши­ти Хе­ге­лов зид”; (члан VI­II) „Тра­жи­ти и пре­по­зна­ва­ти мо­гу­ћи кључ веч­ног тра­ја­ња жуд­ње ка уни­вер­зу­му људ­ског ду­ха”; (Члан IX) „Про­у­ча­ва­ти и упо­зна­ва­ти сва под­руч­ја ко­ја от­кри­ва­ју, укљу­чу­ју или ис­кљу­чу­ју да­ти тре­ну­так свог уоб­ли­че­ног по­сто­ја­ња или не­стан­ка, по­сред­ног или не­по­сред­ног бит­ка објек­тив­ног жи­во­та или смр­ти”; (члан XI) „Осло­бо­ди­ти се ру­ши­лач­ког и опло­ђа­ва­ти гра­ди­тељ­ски на­гон”; (члан XI­II) „По­и­ма­ти и раз­ја­шња­ва­ти ма­те­ри­ја­ли­стич­ко по­сто­ја­ње све­та и ње­го­во ме­та­фи­зич­ко оту­ђе­ње”.

Оста­ју­ћи, де­це­ни­ја­ма, не­по­ко­ле­бљи­во ве­ран свом Ко­дек­су, осло­ба­ђа­ју­ћи се ру­ши­лач­ког и опло­ђа­ва­ју­ћи у се­би гра­ди­тељ­ски на­гон, стре­ме­ћи на­су­прот сти­хи­је ме­та­фи­зич­ког оту­ђе­ња мо­дер­ног све­та, Ви­дак је пре­по­знао „кључ веч­ног тра­ја­ња” у глав­ним чи­но­ви­ма дра­ме хри­шћан­ског чо­ве­ка, ко­ји­ма је по­све­тио сли­ке од­го­ва­ра­ју­ћег ци­клу­са жи­во­пи­са­ња: Пред по­че­так Ве­ли­ког су­ђе­ња, Ра­ђа­ње, Рас­пе­ће и (још нео­ства­ре­но) Бо­го­ја­вље­ње.

За раз­ли­ку од Шеј­ки­них ви­зи­ја Сре­ди­шта, у зна­ку бла­жен­ства ко­нач­не ве­дри­не, сте­че­не по­ми­ре­њем су­прот­но­сти и ис­пу­ње­њем ес­ха­то­ло­шког пла­на — Ви­да­ко­ве ви­зи­је ме­та­фи­зич­ког Сре­ди­шта осве­до­ча­ва­ју ин­ту­и­ци­ју веч­ног аго­на и ко­смо­кра­тор­ске све­мо­ћи, ма­ни­фе­сто­ва­не ап­со­лу­ти­змом аси­јал­но­сти и си­ме­трич­но­сти ар­хи­тек­тон­ског по­рет­ка над-људ­ских маг­ни­ту­да. Су­де­ћи по до­жи­вља­ју пи­сца ових ре­до­ва, они ко­ји при­сту­па­ју пер­спек­ти­ва­ма хра­ма Ве­ли­ког су­ђе­ња има­ју са­мо два по­зи­тив­на из­бо­ра: или пот­пу­но стра­хо­по­што­ва­ње или ода­зи­ва­ње по­зи­ву на пре­ва­зи­ла­же­ње „људ­ског, су­ви­ше људ­ског”.

Пре­лаз по­гле­да од Ви­да­ко­ве до Ву­ко­ви­ће­ве ви­зи­је Сре­ди­шта мо­же се му­зич­ки ис­ка­за­ти пре­ла­зом од Ваг­не­ро­вих до Мо­цар­то­вих ок­та­ва. Апо­ка­лип­тич­ни дух усту­па ме­сто ана­ли­тич­ком, ко­ји учин­ке ни­хи­ли­зма спо­зна­је ег­закт­ним ме­ре­њи­ма и ко­ји иза­зо­ви­ма ни­хи­ли­зма од­го­ва­ра из­град­њом струк­ту­ра са­вр­ше­них про­пор­ци­ја. Кла­сич­ну по­став­ку „мр­тве при­ро­де” Си­ни­ша Ву­ко­вић пре­о­бра­жа­ва у ме­та­фи­зич­ки ол­тар вен­ча­ња до­бр­о­те, ле­по­те и исти­не. У том пре­о­бра­жа­ју, ор­ди­нар­ни естет­ски све­то­на­зор, ко­ји се ма­ни­фе­сту­је урав­но­те­же­ним рас­по­ре­дом пред­ме­та у про­сто­ру те од­го­ва­ра­ју­ћим из­бо­ром тач­ке гле­ди­шта — би­ва при­ве­ден свом ме­та­е­стет­ском ис­хо­ди­шту, да­кле ме­та­фи­зич­ком ко­ре­ну људ­ске скло­но­сти ре­ду на­су­прот не­ре­ду, ар­хи­ји на­су­прот анар­хи­ји, цен­трич­но­сти на­су­прот екс­цен­трич­но­сти, ле­по­ти на­су­прот ру­жно­ћи. Као да же­ли де­мон­стри­ра­ти све­моћ тог ме­та­фи­зич­ког про­све­тље­ња, Ву­ко­вић за сво­је ол­та­ре би­ра нај­не­по­доб­ни­је „мр­тве при­ро­де”, од­но­сно ис­тро­ше­не и рас­пад­ну­те пред­ме­те мо­дер­не ци­ви­ли­за­ци­је, у ко­ји­ма је Шеј­ка уо­чио „цр­не ре­кви­зи­те ра­се­че­не утро­бе XX ве­ка”. Та­кав из­бор ма­те­ри­ја­ла мо­же­мо схва­ти­ти и као осве­до­че­ње пот­пу­не оску­ди­це, да­кле као све­до­чан­ства три­јум­фа ни­хи­ли­зма, ко­ме умет­ник пр­ко­си обра­зу­ју­ћи од рас­по­ло­жи­вог от­па­да кла­сич­не по­став­ке вр­ли­на и вред­но­сти.

 

Осе­ћа­ње ци­клич­но­сти исто­ри­је

 

У сва­ком зна­чај­ни­јем осве­до­че­њу бе­о­град­ског по­гле­да на свет при­сут­на је за­пи­та­ност пред сми­слом исто­ри­је и исто­рич­но­сти чо­ве­ка. Про­та­го­ни­сти бе­о­град­ског по­гле­да на свет по­се­ду­ју је­дин­стве­ну во­љу за пре­вла­да­ва­ње си­ле и сме­ра вре­ме­на и исто­ри­је, ко­ја се ма­ни­фе­сту­је већ кроз од­нос спрам соп­стве­не са­вре­ме­но­сти, кроз од­бој­ност пре­ма на­ло­зи­ма мо­дер­не умет­но­сти, пре­ма си­ре­на­ма ње­них „иза­ма.” Умет­ни­ци бе­о­град­ског по­гле­да на свет углав­ном упо­тре­бља­ва­ју сред­ства и об­ли­ке из­ра­жа­ва­ња ко­ји по­ти­чу из „ака­де­ми­зма”, јер су уни­вер­зал­но при­мен­љи­ве, не огра­ни­ча­ва­ју­ћи, ни­ти бит­но усло­вља­ва­ју­ћи ви­зи­ју.

И ка­да ис­по­ља­ва­ју жи­ву и кон­стант­ну ра­до­зна­лост спрам мо­дер­не умет­но­сти, пре­у­зи­ма­ју­ћи ње­не из­у­ме или иди­о­ме — по­пут Ле­о­ни­да Шеј­ке и Оље Ива­њиц­ки — умет­ни­ци бе­о­град­ског по­гле­да на свет су­ве­ре­но го­спо­да­ре кре­ди­ти­ма, че­сто им пре­и­на­чу­ју­ћи сми­сао, свр­ху и на­ме­ну, не пла­ћа­ју­ћи ду­го­ве, да­кле оста­ју­ћи сло­бод­ни од ду­хов­них ути­ца­ја мо­дер­не. Ту су­о­ча­ва­мо оп­шту или ве­о­ма рас­про­стра­ње­ну ка­рак­те­ри­сти­ку про­та­го­ни­ста бе­о­град­ског по­гле­да на свет: са­мо­свест и осе­ћа­ње су­пер­и­ор­но­сти спрам мо­дер­не умет­но­сти, ње­них ме­на и про­ме­на. Про­та­го­ни­ста бе­о­град­ског по­гле­да на свет ми­сли и осе­ћа да је из­над и ис­пред мо­дер­не умет­но­сти као ма­ни­фе­ста­ци­је све­та ко­ји пре­вла­да­ва сво­јим про­јек­ти­ма вред­но­сне ал­тер­на­ти­ве, на­ме­ње­ним оном „по­сле” кра­ја „мо­дер­ног све­та илу­зи­ја”.

У том аспек­ту ка­рак­те­ро­ло­ги­је бе­о­град­ског по­гле­да на свет упа­дљи­ва је те­о­ри­ја (и прак­са) Ле­о­ни­да Шеј­ке, ко­ји је мо­дер­ну умет­ност ис­тра­жи­вао као свет Ћу­бри­шта. Кроз то Ђу­бри­ште, Шеј­ка је, по соп­стве­ној де­фи­ни­ци­ји, „про­ла­зио кла­си­фи­ку­ју­ћи”, пра­ве­ћи ин­вен­тар симп­то­ма „рас­па­да вред­но­сти,” при­пре­ма­ју­ћи об­но­ву, на пу­ту ка Зам­ку, од­но­сно „тач­ки Оме­га”. Шеј­ка и оста­ли про­та­го­ни­сти Ме­ди­а­ле ви­де­ли су у мо­дер­ној умет­но­сти ле­ши­ну ко­ја се рас­па­да на све сит­ни­је пар­ти­ку­ле, те су се­би по­ста­ви­ли за­да­так ре­ха­би­ли­та­ци­је иде­ал­ног ин­те­гри­те­та и ви­тал­но­сти, по ре­не­сан­сним узо­ри­ма.

Из­ло­же­но опа­жа­ње ре­гре­сив­не при­ро­де про­це­са мо­дер­не умет­но­сти пот­пу­но про­ти­ву­ре­чи ве­ри мо­дер­ног чо­ве­ка у про­гре­сив­ни сми­сао и фи­на­ли­тет тен­ден­ци­ја све­та ко­ме при­па­да. Та ве­ра, ју­де­о­хри­шћан­ског по­ре­кла али се­ку­ла­ри­зо­ва­не при­ро­де, под­ра­зу­ме­ва и од­го­ва­ра­ју­ћу ак­си­о­ло­ги­ју: вред­но је са­мо оно што је „про­гре­сив­но”, од­но­сно „но­во”. Оту­да по­ти­че и пре­зир пре­ма све­му „про­шлом” и „ста­ром”, као без­вред­ном или бар ма­ње вред­ном од „са­вре­ме­ног” и „но­вог”. Тај пре­зир, у мо­дер­ној умет­но­сти (при­ме­ри­це у дог­ма­ти­ци шко­ле Ба­у­ха­ус), до­се­же раз­ме­ре за­бра­на „освр­та­ња у про­шлост.” У дис­кур­зив­ним и ства­ра­лач­ким ма­ни­фе­ста­ци­ја­ма бе­о­град­ског по­гле­да на свет не­ма ни тра­га та­квог, ти­пич­но мо­дер­ног, су­је­вер­ја. Са бе­о­град­ског осмо­три­шта ње­го­ви про­та­го­ни­сти че­сто опа­жа­ју упра­во кон­тра­е­во­лу­ци­о­ни и де­ге­не­ра­тив­ни смер и сми­сао про­це­са европ­ске кул­ту­ре и умет­но­сти, по­чев­ши од ре­не­сан­сног вр­ха.

До­бре при­ме­ре из­ло­же­ног схва­та­ња и до­жи­вља­ва­ња исто­ри­је пру­жа­ју пр­ва „ме­ди­ал­на” де­ла Оље Ива­њиц­ки, ре­ин­тер­пре­та­ци­је ре­мек-де­ла ре­не­сан­сних ства­ра­ла­ца, од Кар­па­ча до Ђор­ђо­неа. До­вољ­на је са­свим ле­ти­мич­на ико­но­ло­шка ана­ли­за Ољи­ног све­до­чан­ства о ак­ту­ел­ном ста­њу при­зо­ра Ма­до­не из Ка­стел­фран­ка да би се оба­ве­сти­ли о ни­хи­ли­стич­ком сми­слу исто­ри­је Евро­пе по­след­њих сто­ле­ћа. Пре­сто, на ко­ме је по­чи­ва­ло Ђор­ђо­не­о­во при­ка­за­ње Ма­до­не — остао је пот­пу­но пра­зан, осве­до­ча­ва­ју­ћи смрт или од­сут­ност бо­жан­ског у мо­дер­ном чо­ве­ку. Та­мо где су ста­ја­ли чу­ва­ри бо­жан­ског, фи­гу­ре ви­те­за и све­ца, оте­ло­тво­ре­ња пу­та ак­ци­је и пу­та кон­тем­пла­ци­је — на­шим очи­ма ука­зу­ју се крш зар­ђа­лих оста­та­ка окло­па и згу­жва­не кр­пе мо­на­шке оде­ће. На пу­те­ви­ма умет­но­сти XX сто­ле­ћа те­шко је на­ћи де­ло ко­је се мо­же ме­ри­ти са Ољи­ном „ре­пли­ком” Ма­до­не из Ка­стел­фран­ка по ја­сно­ћи пе­да­го­шког пре­до­ча­ва­ња маг­ни­ту­да мо­дер­ног ни­хи­ли­зма.

Бе­о­град­ски по­глед на свет углав­ном ис­по­ља­ва схва­та­ња и осе­ћа­ња исто­ри­је и вре­ме­на ко­ја при­па­да­ју „ци­клич­ним” или „сфе­рич­ним” пред­ста­ва­ма. Тај по­глед на свет моћ­но пре­вла­да­ва усло­вља­ва­ња ли­не­ар­но-про­гре­сив­не пред­ста­ве исто­ри­је и гра­ни­це вре­ме­на и про­сто­ра, че­сто пру­жа­ју­ћи сли­ке „веч­не са­да­шњо­сти”. Пр­ве при­ме­ре пре­вла­да­ва­ња јед­но­смер­не стру­је вре­ме­на (од про­шло­сти ка бу­дућ­но­сти) и ства­ра­ња сли­ка „веч­не са­да­шњо­сти”, пру­жа­ју ре­мек-де­ла Ми­ле­не Па­вло­вић-Ба­ри­ли. Реч је о ре­мек-де­ли­ма ство­ре­ним но­стал­ги­јом, ко­ја се про­сти­ре од на­пу­ште­них оба­ла про­шло­сти, ре­не­сан­сних узо­ра пле­ме­ни­то­сти жен­ског прин­ци­па — до хо­ри­зо­на­та бу­дућ­но­сти, где је Ми­ле­нин по­глед жуд­ње тра­гао за по­ја­вом хе­рој­ског оте­ло­тво­ре­ња му­шког прин­ци­па. Пре­ве­де­на у свет об­ли­ка, та Ми­ле­ни­на но­стал­ги­ја се ис­по­ља­ва­ла кри­ста­ли­за­ци­ја­ма свад­бе бо­ти­че­ли­јев­ских узо­ра уре­ђе­ња зе­маљ­ског еле­мен­та и ми­сти­ке све­тло­сти не­бе­ског еле­мен­та.

Тра­ди­ци­ја бе­о­град­ског по­гле­да на свет све­до­чи да Ми­ле­ни­на че­жња за но­вим пост­ва­ре­њем ре­не­сан­сних иде­а­ла је­дин­ства ле­по­те, до­бр­о­те и исти­не ни­је пре­се­дан већ нор­ма, од­но­сно ма­ги­страл­на кон­стан­та. Ва­ља ис­та­ћи да је Ми­ле­ни­но де­ло би­ло не­по­зна­то но­вим ге­не­ра­ци­ја­ма, до ше­зде­се­тих го­ди­на, ка­да је вра­ће­но из за­бо­ра­ва за­хва­љу­ју­ћи пред­у­зе­ћу Ми­о­дра­га Б. Про­ти­ћа, пр­вог и не­над­ма­ше­ног управ­ни­ка Му­зе­ја са­вре­ме­не умет­но­сти. Да­кле, та бе­о­град­ска кон­стан­та на­дах­њи­ва­ња ре­не­сан­сним узо­ри­ма не мо­же се об­ја­сни­ти Ми­ле­ни­ним ути­ца­јем већ ду­хов­ном по­тре­бом, ко­ју по­се­ду­ју све ге­не­ра­ци­је бе­о­град­ског по­гле­да на свет.

Мо­жда је из­ли­шно ис­ти­ца­ти да ре­не­сан­сни узо­ри по­гле­де но­стал­ги­је нео­до­љи­во упу­ћу­ју још да­ље, ка све­то­ви­ма хе­лен­ске кул­ту­ре, ко­ји су оми­ље­но бо­ра­ви­ште ми­сли и сно­ва нај­зна­чај­ни­јих про­та­го­ни­ста по­след­ње ге­не­ра­ци­је бе­о­град­ског по­гле­да на свет, од Љу­би­це Мр­каљ и Сло­бо­да­не Ма­тић до Бо­жи­да­ра Да­мја­нов­ског. Сна­га но­стал­ги­је за узо­ри­ма вр­ли­не и вред­но­сти ис­по­ља­ва се, у бе­о­град­ском по­гле­ду на свет, и про­јек­ци­ја­ма соп­стве­ног ли­ка у про­сто­ре жуд­њи. Та­ко Оља Ива­њиц­ки про­јек­ту­је соп­стве­ни лик у ате­ље свог (ду­хов­ног) оца, Ле­о­нар­да да Вин­чи­ја. Сло­бо­да­на Ма­тић, у сли­ци Пла­во огле­да­ло, по­кре­том са­вр­ше­не жен­стве­но­сти тра­жи и на­ла­зи за­штит­нич­ки осло­нац у ли­ку ре­не­сан­сног прин­ца. Љу­би­ца Мр­каљ пре­у­зи­ма уло­гу све­ште­ни­це Дел­фа, об­на­вља­ју­ћи све­тост и све­тло­зрач­ност древ­них ми­сте­ри­ја. А Ле­о­нид Шеј­ка у сре­ди­шњу дво­ра­ну Зам­ка до­во­ди во­ље­ну су­пру­гу, пе­сни­ки­њу Ма­ри­ју Чу­ди­ну.

У при­зо­ри­ма „веч­не са­да­шњо­сти” Бо­жи­да­ра Да­мја­нов­ског не­ма пат­хо­са обра­ћа­ња узо­ри­ма про­шло­сти, ко­ји ка­рак­те­ри­ше прет­ход­ни­ке. Да­мја­нов­ски ус­по­ста­вља „објек­тив­не” па­ра­ле­ле из­ме­ђу сво­је са­вре­ме­но­сти и да­ле­ке про­шло­сти, из­ме­ђу по­кре­та фи­гу­ра из сво­је око­ли­не и од­го­ва­ра­ју­ћих па­ра­диг­ми из дво­ра­на му­зе­ја умет­но­сти ар­хај­ских вре­ме­на. Пред сли­ка­ма по­пут Апо­ло­но­вог те­ста, Еги­пат­ске мр­тве при­ро­де, Асур­ба­ни­па­ло­вог ло­ва или За­ме­не при­сут­но­сти сто­ји­мо као пред ико­на­ма што нам пру­жа­ју под­ло­гу за кон­тем­пла­ци­ју „веч­не са­да­шњо­сти”. Ико­не Да­мја­нов­ског су „објек­тив­не”, од­но­сно отво­ре­не за са­др­жа­је ко­је из­и­ску­ју од кон­тем­пла­ци­је. Оста­ју отво­ре­на и пи­та­ња ана­го­шког сми­сла ус­по­ста­вље­них па­ра­ле­ла. Да ли нам умет­ник пре­до­ча­ва веч­ност основ­них струк­ту­ра жи­во­та? Или нас по­зи­ва да сво­је жи­во­те са­о­бра­жа­ва­мо нај­бо­љим узо­ри­ма? Или на­шим очи­ма при­ка­зу­је иде­ју „веч­ног по­врат­ка”? Из­ве­сно је са­мо да се и те па­ра­ле­ле су­сти­чу у јед­ној тач­ки бес­кра­ја, ко­ја је и ко­нач­ни до­мет пер­спек­ти­ва на­ше кон­тем­пла­ци­је.

Ми­лић од Ма­чве је одав­но узео уло­гу сли­кар­ског три­бу­на и ту­ма­ча суд­би­не срп­ског на­ро­да, по­пев­ши се на ме­та­и­сто­риј­ско осмо­три­ште, што нам ево­ци­ра мит­ски „чар­дак ни на не­бу, ни на зе­мљи.” На том ме­сту ви­зи­о­нар­ство бе­о­град­ског по­гле­да на свет ис­по­ља­ва ка­рак­те­ри­сти­ке мит­ске све­сти, ко­ја це­ло­куп­ну исто­ри­ју и свет­ску сце­ну са­жи­ма у је­дин­стве­ну струк­ту­ру људ­ске дра­ме, од тр­пље­ња стра­да­ња до оче­ки­ва­ња ис­ку­пље­ња. Кроз срп­ски на­род Ми­лић од Ма­чве ви­ди чо­ве­чан­ство, уве­рен да су Ср­би пр­ва и не­кад нај­ра­спро­стра­ње­ни­ја на­род­на за­јед­ни­ца људ­ског ро­да. На та­квом уве­ре­њу по­чи­ва и ве­ра да су Ср­би „иза­бра­ни на­род” за пат­њу и бо­го­слу­же­ње, да­кле за нај­те­жу ми­си­ју. Ма­шта Ми­ли­ћа од Ма­чве се хра­ни ср­бо­цен­трич­ним те­о­ри­ја­ма про­шло­ве­ков­них ро­ман­ти­ча­ра, ко­ји су у по­ду­дар­но­сти­ма или слич­но­сти­ма срп­ског је­зи­ка са ни­зом дру­гих, до сан­скри­та, ви­де­ли спо­ме­ни­ке при­мор­ди­јал­но­сти срп­ског на­ро­да, уме­сто тра­го­ве је­дин­стве­ног ко­ре­на и за­ви­ча­ја свих ин­до­е­вроп­ских кул­ту­ра и на­ро­да.

На­рав­но, у до­ме­ну умет­но­сти, вред­ност те­о­ри­ја упо­тре­бље­них за на­дах­ну­ће не ме­ри се њи­хо­вом на­уч­ном осно­ва­но­шћу већ по­ет­ском ефи­ка­сно­шћу, ства­ра­лач­ком пло­до­твор­но­шћу. О вред­но­сти те пло­до­твор­но­сти до­вољ­но све­до­чи и са­мо је­дан је­ди­ни осмех бла­го­род­но­сти, ко­ји нам иза­зи­ва Ми­лић од Ма­чве сво­јим спек­та­клом „веч­не са­да­шњо­сти” псе­у­до­и­сто­ри­је срп­ског на­ро­да, уз по­моћ број­ге­лов­ског мо­де­ла ви­до­кру­га. Реч је о осме­ху ко­ји је ску­по­це­на рет­кост у мо­дер­ном све­ту и ко­ји осве­до­ча­ва очу­ва­ност чед­но­сти, упр­кос свих обез­ду­ша­ва­ња. Ту чед­ност Ми­лић од Ма­чве на­ла­зи у на­род­ној тра­ди­ци­ји, где је она са­чу­ва­на по­пут се­ме­ња у зе­мљи, под љу­том зи­мом, што оче­ку­је про­ле­ће.

У при­зо­ри­ма по­гле­да на свет Да­де Ђу­ри­ћа, из бе­о­град­ског пе­ри­о­да, исто­ри­ја нам се ука­зу­је као ве­ли­ко ђу­бри­ште. На Да­ди­ним та­ва­ни­ма или ме­ди­те­ран­ским тр­го­ви­ма, сце­на­ма „кра­ја исто­ри­је” све­та као те­а­тра — ис­то­ва­ре­ни су, на­из­глед на­сум­це, ре­лик­ти ве­ков­ног ни­за сло­је­ва ци­ви­ли­за­ци­је и кул­ту­ре, од ро­ман­ске до мо­дер­не. У том Да­ди­ном Суд­њем да­ну — што обе­сми­шља­ва сва­ко „где?” и „ка­да?” — кроз ђу­бри­шта исто­ри­је сом­на­бул­но лу­та­ју би­ћа ко­ја ур­ла­ју оча­ја­ње сво­је де­ка­ден­ци­је и де­мен­ци­је. На том ме­сту хо­ри­зон­та бе­о­град­ског по­гле­да на свет, очи­ту­је се дру­ги, не­га­тив­ни пол осе­ћа­ња „веч­не са­да­шњо­сти” као ис­ку­ство ни­хи­ли­зма ко­ји уни­шта­ва чак и на­ду.

На­дах­нут при­зо­ри­ма Шеј­ки­них „скла­ди­шта” а на­о­ру­жан чу­де­сним мо­ћи­ма осе­ћај­но­сти, ви­зи­о­нар­ства и уме­ћа пост­ва­ре­ња уну­тра­шњих сли­ка — Да­до Ђу­рић је сво­јим фа­сци­нант­ним и су­ге­стив­ним де­ли­ма из­вр­шио пре­суд­ни и да­ле­ко­се­жни ути­цај на низ ге­не­ра­ци­ја умет­ни­ка, по­чев­ши од Вла­ди­ми­ра Ве­лич­ко­ви­ћа и Љу­бе По­по­ви­ћа. Те­му Шеј­ки­них „скла­ди­шта,” по­сре­до­ва­ну Да­ди­ним ви­зи­ја­ма, Ве­лич­ко­вић је пре­вео у фи­гу­ре стра­ши­ла и при­зо­ре сме­тли­шта, ко­ји та­ко­ђе по­се­ду­ју уни­вер­зал­ну при­ро­ду. Ње­го­ве фи­гу­ре, по­том­ци Да­ди­них, са­зда­не су од оста­та­ка ор­ган­ских и хи­брид­них све­то­ва, као спо­мен-обе­леж­ја „кра­ја исто­ри­је”, од­но­сно кра­ја „мо­дер­ног све­та илу­зи­ја”, што тр­пе по­след­ње уда­р­це ни­хи­ли­зма. Уз­гред ре­че­но, по­пу­лар­ност Ве­лич­ко­ви­ће­вих при­зо­ра стра­да­ња људ­ског је та­ко­ђе зна­ча­јан „знак вре­ме­на,” симп­том­ског зна­че­ња. Истом, симп­том­ском по­рет­ку при­па­да и чи­ње­ни­ца да су ме­ђу про­та­го­ни­сти­ма Ме­ди­а­ле је­ди­но сли­ка­ри под зна­ком але сти­ца­ли ино­стра­на при­зна­ња зва­нич­не кри­ти­ке.

Из­у­зе­так у тој по­де­ли при­зна­ња је Ми­ро Гла­вур­тић, мо­жда и за­то што је ње­го­вом де­лу има­нен­тан сна­жан ин­те­лек­ту­ал­ни по­рив за осло­ба­ђа­ње од фа­сци­на­ци­је алом, за свр­ста­ва­ње на стра­ну ме­да, ту оли­че­ног је­ван­ђељ­ским уче­њем и ау­то­ри­те­том ка­то­лич­ке Цр­кве. У де­ли­ма ство­ре­ним под зна­ком але, Гла­вур­тић са­жи­ма свој по­глед на свет у про­јек­ци­је има­ги­нар­не зе­мље Ру­та­ни­је. Реч је о про­јек­ци­ји син­те­зе исто­риј­ског ис­ку­ства би­о­ло­шке, кул­тур­не и ци­ви­ли­за­циј­ске де­ка­ден­ци­је. Пре­ма све­до­че­њу Гла­вур­ти­ће­вих цр­те­жа, по­след­њи жи­ви ста­нов­ни­ци те зе­мље и ње­ног „по­след­њег вре­ме­на” су на­уч­ни­ци, те­о­ло­зи, астро­но­ми, ле­ка­ри, умет­ни­ци, ге­о­ме­три и ал­хе­ми­ча­ри, ко­ји уса­мље­но ис­тра­ја­ва­ју на пу­те­ви­ма по­све­ће­ња тај­ним зна­њи­ма и трај­ним исти­на­ма, упр­кос си­ла­ма ни­хи­ли­зма и осу­де на иш­че­зну­ће. Њи­хо­ва те­ла осве­до­ча­ва­ју крај­ње про­це­се би­о­ло­шке де­ка­ден­ци­је и ге­нет­ске из­ну­ре­но­сти. По­след­ње остат­ке енер­ги­ја ула­жу у пред­у­зе­ће очу­ва­ња и тра­ди­ци­је, од­но­сно пре­но­са зна­ња, као по фор­му­ли за­пи­та­но­сти Жа­на д’Ор­ме­со­на: „Ако ни­ко не зна да ис­цр­та врт, из­гра­ди храм, на­пи­ше оду, про­сла­ви култ бо­го­ва ка­ко је мо­гу­ће об­но­ви­ти кул­ту­ру и ци­ви­ли­за­ци­ју, об­но­ви­ти ра­дост жи­во­та и спо­зна­је?”

Мо­жда је из­ли­шно ис­ти­ца­ти да је Гла­вур­ти­ће­ва Ру­та­ни­ја ме­та­фо­ра Евро­пе у ру­ше­ви­на­ма, под оку­па­ци­јом си­ле ма­мон­ско-ма­сон­ске де­мо­ни­је. Сво­ју ме­та­фо­ру Гла­вур­тић при­во­ди ствар­но­сти у ро­ма­ну Пси­не, где слич­ном ме­то­дом са­жи­ма­ња исто­риј­ског ис­ку­ства Ко­тор пре­о­бра­жа­ва у сце­ну ве­ков­не европ­ске дра­ме и тра­ге­ди­је, ме­сто где се су­ко­бља­ва­ју по­кре­ти из раз­ли­чи­тих хо­ри­зо­на­та, од ма­со­на и је­зу­и­та до ко­му­ни­ста и фа­ши­ста.

Пра­те­ћи, хро­но­ло­шки, сли­кар­ство Љу­бе По­по­ви­ћа, опа­жа­мо да се ње­го­ва ви­зи­ја „све­та као те­а­тра” ши­ри, од та­ван­ске сце­не до ви­ше­стру­ких хо­ри­зо­на­та кул­ту­ра и ци­ви­ли­за­ци­ја, уз умно­жа­ва­ње пер­спек­ти­ва, од­но­сно тач­ки гле­ди­шта. Сву­да до­ми­ни­ра сен­ка але те је сва­ки хо­ри­зонт не­кро­по­ла што иси­ја­ва фос­фо­ре­сцент­ну све­тлост рас­па­да­ња би­о­ло­шких и ци­ви­ли­за­циј­ских ор­га­но­на. Та кон­стан­та осе­ћа­ња три­јум­фа смр­ти и смрт­но­сти мо­жда об­ја­шња­ва па­ра­лел­но при­су­ство дру­ге, у зна­ку оп­се­сив­не по­све­ће­но­сти умет­ни­ко­вог по­гле­да ам­би­си­ма еро­ти­ке.

Са ар­хе­о­ло­шког ста­но­ви­шта, ме­ђу умет­ни­ци­ма о ко­ји­ма је ов­де реч, нај­про­дор­ни­ји и нај­ду­бљи по­глед по­се­ду­је Ми­лин­ко Ми­ко­вић. То је по­глед ко­ји за­ди­ре до ар­хај­ских, па­ган­ских сло­је­ва на­род­ног пре­да­ња и мит­ске све­сти. Реч је о по­гле­ду ко­ји по­ти­че из осе­ћа­ња те­мељ­не уса­мље­но­сти и угр­о­же­но­сти људ­ског еле­мен­та у аре­ни ни­хи­ли­зма мо­дер­не ци­ви­ли­за­ци­је. У аре­ну ни­хи­ли­зма, Ми­ко­ви­ћев на­дах­нут и на­дах­њу­ју­ћи по­глед ме­мо­ри­је из­во­ди чу­ва­ре и бра­ни­о­це људ­ских вр­ли­на и вред­но­сти, ду­ше пре­да­ка, ми­то­ло­шке зве­ри и мит­ска оруж­ја срп­ске на­род­не тра­ди­ци­је. За­стра­шу­ју­ћи из­глед при­зва­них фи­гу­ра и оруж­ја од­го­ва­ра иза­зо­ви­ма прет­њи, по древ­ној фор­му­ли хо­ме­о­пат­ске ма­ги­је: „слич­но про­из­во­ди и де­лу­је на слич­но”.

Ако из­у­зме­мо хи­стри­он­ску при­ро­ду Ми­ли­ће­вог по­све­ће­ња афир­ма­ци­ји зна­че­ња и зна­ча­ја срп­ског на­ро­да — у ви­до­кру­гу на­шег раз­ма­тра­ња Ми­ко­вић је је­ди­ни ства­ра­лац ко­ји се по­све­ћу­је ре­ха­би­ли­та­ци­ји тре­зо­ра срп­ског на­род­ног на­сле­ђа. Ми­ко­ви­ће­ва при­зи­ва­ња по­мо­ћи од ду­ша пре­да­ка, да­кле тра­ди­ци­је, при­па­да­ју, са­мо­све­сно, по­рет­ку нео-европ­ског от­по­ра ни­хи­ли­зму, као што срп­ски на­род при­па­да европ­ској по­ро­ди­ци на­ро­да. Оту­да, у Ми­ко­ви­ће­вим при­зо­ри­ма от­по­ра ни­хи­ли­зму, на крај­њим хо­ри­зон­ти­ма аре­не, че­сто опа­жа­мо си­лу­е­те спо­ме­ни­ка хе­лен­ске, рим­ске и ви­зан­тиј­ске кул­ту­ре. Они су бе­ле­зи упо­ри­шта ду­жно­сти и на­де свих Евро­пља­на, на уси­ље­ном мар­шу, од пра­и­сто­ри­је ка над­и­сто­ри­ји.

Сли­ке Све­то­за­ра Са­му­ро­ви­ћа су од­ра­зи ње­го­вог ода­ног и не­по­ко­ле­бљи­вог, де­це­ни­ја­ма трај­ног и сто­ле­ћи­ма ду­гог по­гле­да ка при­ме­ри­ма ве­ле­у­мет­но­сти Ви­зан­ти­је. Са­му­ро­ви­ћев по­глед са­жи­ма на­сле­ђе до су­шти­не: до са­зве­жђа све­тло­сне веч­но­сти ле­по­та, до­бр­о­та и исти­на. Дар та­квих ико­на за кон­тем­пла­ци­ју ме­та­фи­зи­ке све­тло­сти на­ме­њен је пре­вас­ход­но љу­ди­ма „по­след­њег вре­ме­на”: као што је мр­кла ноћ услов за нај­ја­сни­ју спо­зна­ју зве­зда­них ис­хо­ди­шта људ­ске пле­ме­ни­то­сти — та­ко је и тми­на кра­ја „мрач­ног до­ба,” ко­ју про­си­ја­ва­ју зна­ме­ња „злат­ног до­ба”, нај­бо­ља осно­ва за пе­да­го­шко уво­ђе­ње у тај­ну док­три­не све­тло­сти, у зна­ме­ња све­тло­сне при­ро­де људ­ске су­шти­не. Бла­га и сме­р­на при­ро­да на­шег сли­ка­ра, по­пут не­жног ве­ла, при­пи­то­мља­ва и при­бли­жа­ва ср­цу лек­ци­је нај­ви­ше све­тло­жар­но­сти.

 

Си­ли­ци­јум­ска ге­не­ра­ци­ја

 

У де­ли­ма по­след­ње ге­не­ра­ци­је про­та­го­ни­ста бе­о­град­ског по­гле­да на свет, ко­ја је сту­пи­ла на сце­не на­ше кул­ту­ре се­дам­де­се­тих го­ди­на, опа­жа се сни­жа­ва­ње „тем­пе­ра­ту­ре” до­жи­вља­ја и га­ше­ње ва­тре за­пи­та­но­сти о „ко­нач­ним ства­ри­ма”. Ту пот­пу­но из­о­ста­ју апо­ка­лип­тич­ни дух и скло­ност спо­зна­је „сми­сла исто­ри­је”, ко­ји су ка­рак­те­ри­са­ли „ме­ди­ал­ни” пе­ри­од бе­о­град­ског по­гле­да на свет. При­мет­на је тен­ден­ци­ја де­пе­р­со­на­ли­за­ци­је и објек­ти­ви­за­ци­је спо­зна­је и од­го­ва­ра­ју­ће пред­ста­ве. У из­ло­же­ној по­ја­ви пи­сац ових ре­до­ва склон је пре­по­зна­ти осве­до­че­ње си­ли­ци­јум­ске при­ро­де, ко­ја ка­рак­те­ри­ше ге­не­ра­ци­је кра­ја сто­ле­ћа и дру­гог ми­ле­ни­ју­ма. По­пут си­ли­ци­ју­ма, та при­ро­да са­вр­ше­но про­во­ди иде­је и по­е­ти­ке, али оне као да не оста­вља­ју тра­га у та­квим про­вод­ни­ци­ма. Мо­жда су у пи­та­њу и пред­зна­ци по­ја­ве му­тан­та, но­ве вр­сте, слич­не Јин­ге­ро­вом Рад­ни­ку?

Из­ве­сно је да у ства­ра­њу та­квог ти­па чо­ве­ка ве­ли­ког уде­ла има по­ја­ва но­вог, елек­трон­ског не­ба, ап­со­лу­ти­зам те­ле­ви­зиј­ских ко­му­ни­ка­ци­ја, ко­је све ви­ше за­ме­њу­ју не­по­сред­но људ­ске. Оту­да по­ти­че и дух тех­но­ло­шке ар­ти­фи­ци­јел­но­сти, ко­ји про­жи­ма де­ла ге­не­ра­ци­је о ко­јој је реч. До­бар при­мер си­ли­ци­јум­ске при­ро­де те ге­не­ра­ци­је пру­жа ства­ра­ла­штво Зо­ра­на На­сти­ћа, у ко­ме је кон­стан­тан са­мо „хлад­ни” по­глед спо­зна­је и до­жи­вља­ја све­та. Пред ње­го­вом ре­тро­спек­тив­ном из­ло­жбом или пред јед­ном је­ди­ном сли­ком, не­у­пу­ће­ни или ра­се­ја­ни осма­трач мо­гао би по­ми­сли­ти да је до­спео на смо­тру или пред тво­ре­ви­ну не­ке гру­пе умет­ни­ка. Пра­во име та­кве не­стал­но­сти је ра­до­зна­лост, са ко­јом На­стић при­а­ња уз ра­зно­вр­сне па и про­ти­ву­реч­не сли­ке све­та да би их ими­ти­рао, од­но­сно ис­ку­сио. Де­ла ко­ја у На­сти­ће­вом опу­су по­себ­но при­вла­че на­шу па­жњу су па­ноп­ти­ку­ми свет­ског ба­за­ра „дру­ге ре­ли­ги­о­зно­сти” (Шпен­глер), где се би­зар­но ме­ша­ју ре­лик­ти древ­них тра­ди­ци­ја и кул­ту­ра са кр­шом мо­дер­не ци­ви­ли­за­ци­је, ар­ха­ич­не сим­бо­ли­за­ци­је и мо­дер­не „екра­ни­за­ци­је” све­та ства­ри и по­ја­ва.

Си­ли­ци­јум­ска при­ро­да, уме­сто (сло­вен­ске) ду­ше има ве­о­ма раз­ви­је­но осе­ћа­ње за иро­ни­ју, у ко­јој је Хе­се ис­прав­но уо­чио по­след­њи спас мо­дер­ног чо­ве­ка. На­рав­но, у пи­та­њу је ша­ла: иро­ни­ја је оклоп ко­ји чу­ва не­пр­о­зи­р­ност ду­ше или оно што је од ње оста­ло под уда­ри­ма обез­ду­ше­ња. Да иро­ни­ја отва­ра пут и ка ме­та­фи­зич­ким уз­ле­ти­ма ра­зу­ма — све­до­чи ства­ра­лач­ка пу­сто­ло­ви­на Дра­га­на Мо­јо­ви­ћа. Ње­го­ве пр­ве сли­ке би­ле су све­до­чан­ства пот­пу­не по­све­ће­но­сти сва­ко­днев­ном све­ту иро­ни­је, али је по­све­ће­ник, си­лом про­ду­бља­ва­ња спе­ку­ла­ци­ја и опе­ра­тив­но­сти, до­спео до су­прот­ног по­ла, до соп­стве­не озбиљ­не ко­смо­го­ни­је. Та­ко је, кроз про­цеп иро­ни­је у ха­о­су мо­дер­ног све­та Мо­јо­вић по­ступ­но до­спео до спо­зна­је ар­хи­тек­ту­ре све­мир­ског Ре­да, од за­ко­на си­ме­три­је и рав­но­те­же си­ла, до про­пор­ци­је злат­ног пре­се­ка и Фи­бо­на­ци­ју­со­ве струк­ту­ре са­вр­ше­ног по­рет­ка.

Основ­не еле­мен­те све­та на­ста­ја­ња и не­ста­ја­ња — од зе­мље и во­де до ва­зду­ха и ва­тре — Мо­јо­вић де­фи­ни­ше, од­но­сно „ге­о­ме­три­зу­је”, апо­лон­ским фор­му­ла­ма, ко­је ује­ди­њу­ју фи­ло­соф­ски об­лик и по­ет­ски са­др­жај. У до­глед­ном про­сто­ру са­вре­ме­не умет­но­сти, Мо­јо­вић пру­жа је­дин­ствен при­мер хај­де­ге­ров­ског, фе­но­ме­но­ло­шког су­о­ча­ва­ња бит­ка са основ­ним све­мир­ским по­ја­ва­ма. Да­кле, Мо­јо­вић свој по­глед на свет из­во­ди из пред-ка­те­го­ри­јал­ног ста­ни­шта ка­ко би из­но­ва до­жи­вео све­мир­ске по­ја­ве као ап­со­лут­не но­ви­не. Зна­ју­ћи или осе­ћа­ју­ћи да ње­го­ве ви­зу­ел­не фор­му­ле, си­лом ре­дук­ци­је, не по­се­ду­ју све еле­мен­те по­ет­ског до­жи­вља­ја — Мо­јо­вић их ра­до про­пра­ћа вер­бал­ним ис­ка­зи­ма.

Осе­ћа­ју­ћи по­тре­бу да фор­му­ли­са­ње све­та про­ду­жи са оне стра­не сли­ке или да фор­му­ле пост­ва­ри и про­ве­ри — Мо­јо­вић их че­сто про­јек­ту­је на са­му ствар­ност. О тој те­жњи све­до­че број­на оства­ре­ња Мо­јо­ви­ћа, од (те­ле­ви­зиј­ског) обе­ле­жа­ва­ња цен­тра све­та (1978 го­ди­не, крај Кул­тур­ног цен­тра Бе­о­гра­да), пре­ко ци­клу­са По­све­ће­ње не­до­гле­да (1985), до уно­ше­ња соп­стве­не фи­гу­ре у соп­стве­ни ко­смо­грам (ка­ко све­до­чи фо­то­гра­фи­ја умет­ни­ка у ка­та­ло­гу из­ло­жбе Бла­го­ве­сти ју­тра, Га­ле­ри­ја „На­де­жда Пе­тро­вић”, Ча­чак 1989).

И Ко­ста Бу­ну­ше­вац, из­ве­сно нај­спек­та­ку­лар­ни­ја фи­гу­ра си­ли­ци­јум­ске ге­не­ра­ци­је, по­тра­жио је спас од сти­хи­је и ха­о­са мо­дер­ног ни­хи­ли­зма у не­ком збе­гу иро­ни­је и са­мо­и­ро­ни­је, па­ра­фра­зи­ра­ју­ћи мо­де­ле и иди­о­ме, жа­нр­о­ве и ти­ко­ве мо­дер­не ма­сов­не (под)кул­ту­ре. Из­гле­да да је си­лом де­ло­твор­но­сти и ужи­вља­ва­ња у уло­гу ве­ли­ког игра­ча са играч­ка­ма мо­дер­ног све­та про­ши­рио свој збег до раз­ме­ре ау­то­ном­ног, ау­тар­хич­ног и ал­тер­на­тив­ног све­та, ко­ји је ау­тен­тич­ни­ји од мо­дер­ног упра­во за­то што је пот­пу­но из­ми­шљен и из­ма­штан. Та­ко је по­чет­ни дух иро­ни­је по­ступ­но али не­у­мит­но из­ра­стао до про­јек­та или про­јек­ци­је дру­ге ци­ви­ли­за­ци­је, из­ван зе­маљ­ског све­та. Ван-зе­маљ­ски или над-зе­маљ­ски по­ло­жај те ци­ви­ли­за­ци­је, из­ма­шта­не жуд­њом умет­ни­ка за пле­ме­ни­то­шћу, тач­но од­ме­ра­ва раз­ме­ре спа­со­но­сне дис­тан­це спрам про­ста­штва се­нил­ног вар­вар­ства што ка­рак­те­ри­ше крај мо­дер­ног ци­клу­са ци­ви­ли­за­ци­је За­па­да. На­рав­но, умет­ник се не мо­же пот­пу­но из­дво­ји­ти из све­та у ко­ме жи­ви и ра­ди: оту­да и свет ал­тер­на­ти­ве но­си бе­ле­ге де­ка­ден­ци­је. Ме­ђу тим зна­ци­ма де­ка­ден­ци­је по­себ­ни симп­том­ски зна­чај има­ју фи­гу­ре ан­дро­ги­но­сти и ма­ске ефе­ми­ни­зи­ра­но­сти, ко­је но­си умет­ник. Реч је о симп­то­ми­ма у ко­ји­ма је Кур­цио Ма­ла­пар­те лу­цид­но уо­чио стра­те­ги­ју скри­ва­ња од прет­њи ни­хи­ли­стич­ких си­ла мо­дер­не ци­ви­ли­за­ци­је.

 

Бе­о­град — цен­тар све­та

 

Шта узро­ку­је та­ко ис­трај­ну тра­ди­ци­ју и кон­цен­тра­ци­ју умет­ни­ка ви­зи­о­нар­ске раз­мах­ну­то­сти по­гле­да на свет упра­во у Бе­о­гра­ду? Шта Бе­о­град по­се­ду­је у се­би као осо­бе­ност ко­ја под­сти­че ту тра­ди­ци­ју и кон­цен­тра­ци­ју? Из­ло­же­не за­пи­та­но­сти пр­во су­о­ча­ва­ју по­лар­но про­ти­ву­реч­је или ан­та­го­ни­зам из­ме­ђу ду­хов­не вер­ти­ка­ле бе­о­град­ског по­гле­да на свет и оп­ште скло­но­сти бе­о­град­ског ста­нов­ни­штва ка хо­ри­зон­та­ли ег­зи­стен­ци­је праг­ма­ти­зма, од­но­сно ба­нал­ног ре­а­ли­зма. Под уда­ри­ма ве­тр­о­ва бал­кан­ских и свет­ских ра­то­ва, Бе­о­град ни­је ус­пео да стек­не соп­стве­ну, ве­ро­до­стој­ну и уко­ре­ње­ну гра­ђан­ску кла­су. Огром­ну ве­ћи­ну ста­нов­ни­штва Бе­о­гра­да чи­ни аморф­на ма­са, на сре­до­кра­ћи из­ме­ђу ру­рал­не про­шло­сти и ур­ба­не бу­дућ­но­сти, чи­је из­бо­ре од­ре­ђу­је ну­жда би­о­ло­шког оп­стан­ка а не сло­бо­да соп­стве­не тра­ди­ци­је и во­ка­ци­је.

Реч је о ис­ко­ре­ње­ној ма­си, ко­ја је из­гу­би­ла ру­рал­но тло под но­га­ма али још увек ни­је сте­кла уме­ће са­мо­по­у­зда­ног ко­ра­ча­ња ур­ба­ним про­сто­ри­ма. Гу­би­так па­три­јар­хал­них етич­ких нор­ми ни­је на­док­на­ђен усва­ја­њем мо­рал­них нор­ми ци­ви­ли­за­ци­је. Оту­да по­ти­че и оп­шта пси­хо­ло­ги­ја ег­зи­стен­ци­јал­не не­си­гур­но­сти, ко­ја спас тра­жи и на­ла­зи у при­про­стим ра­чу­ни­ца­ма пре­жи­вља­ва­ња по сва­ку це­ну, у тех­ни­ка­ма ка­ме­ле­он­ског при­ла­го­ђа­ва­ња вла­да­ју­ћим си­ла­ма и у сва­ко­ја­кој пре­вр­тљи­во­сти. На то при­нуд­но гра­ђан­ство Бе­о­гра­да нај­ве­ћи фор­ма­тив­ни и ин­фор­ма­тив­ни ути­цај вр­ше сва­ко­днев­ни слу­жбе­нич­ки или тр­го­вач­ки по­сло­ви, под­сти­чу­ћи по­ри­ве ка ме­ди­о­кри­тет­ству до ма­зо­хи­стич­ких раз­ме­ра. У из­ло­же­ним усло­ви­ма, скло­ност ср­би­јан­ске ра­је (уса­ђе­на у ве­ко­ви­ма пот­чи­ње­но­сти ле­ван­тиј­ској си­ли) ка дру­штве­ној урав­ни­лов­ци, уз не­тр­пе­љи­вост пре­ма сва­ком вред­но­сном ис­ти­ца­њу или штр­ча­њу — по­при­ма ка­рак­тер не­пи­са­ног за­ко­на, од­но­сно при­ну­де. Са ста­но­ви­шта ис­ку­ства пи­сца ових ре­до­ва, у Евро­пи не по­сто­ји град у ко­ме је при­зем­ни ре­а­ли­зам ин­стинк­та пре­жи­вља­ва­ња то­ли­ко рас­про­стра­њен и мо­ћан као у Бе­о­гра­ду.

Оту­да је ис­трај­ност и ван­ред­на кон­цен­тра­ци­ја тра­ди­ци­је по­гле­да на свет у Бе­о­гра­ду ве­ли­ки па­ра­докс. И упра­во у том па­ра­док­су по­чи­ва је­дан од бит­них узро­ка ви­тал­но­сти бе­о­град­ског по­гле­да на свет. Бе­о­град­ски по­глед на свет је од­го­вор на маг­нет­ске си­ле ме­ди­о­кри­тет­ства, да­кле крај­ња ре­ак­ци­ја, чи­је су ви­си­не про­пор­ци­о­нал­не ду­би­на­ма из ко­јих по­ти­чу иза­зо­ви.

Дру­ги и мо­жда зна­чај­ни­ји ко­рен бе­о­град­ског по­гле­да на свет по­чи­ва у ме­та­ге­о­граф­ској и ме­та­и­сто­риј­ској при­ро­ди Бе­о­гра­да. На исто­риј­ској ма­пи Евро­пе, Бе­о­град је сре­ди­ште-рас­кр­сни­ца ни­за ми­гра­ци­о­них или осва­јач­ких по­кре­та. Осма­тран са исто­риј­ског ста­но­ви­шта, у пер­спек­ти­ви ни­за­ња кул­тур­но-ци­ви­ли­за­циј­ских кру­го­ва, Бе­о­град је че­сто на ли­ме­су њи­хо­вих ши­ре­ња, крај­ња тач­ка до­се­за­ња вла­сти. Бе­о­град је ту нај­и­сту­ре­ни­ја твр­ђа­ва са ко­је се осма­тра оно „дру­го”, ту­ђе, не­при­ја­тељ­ско, пре­те­ће, не­по­зна­то… Из­гле­да као да је Бе­о­град не­ко тај­но сре­ди­ште у ко­ме се пре­се­ца­ју или до­ди­ру­ју гра­ни­це кул­тур­но-ци­ви­ли­за­циј­ских кру­го­ва или ци­клу­са: од хе­лен­ског и келт­ског, пре­ко рим­ског и ви­зан­тиј­ског, до угар­ског, осман­лиј­ског, гер­ман­ског и сло­вен­ског. Као ме­ђа крај­њих до­ме­та по­кре­та и ана­ба­за, осва­ја­ња и ми­си­ја, Бе­о­град по­сред­но осве­до­ча­ва нај­ви­ши сми­сао или иде­ал­ни циљ по­кре­та људ­ских за­јед­ни­ца и ор­га­но­на на сце­ни исто­ри­је. Име тог нај­ви­шег сми­сла и иде­ал­ног ци­ља је упра­во „Сре­ди­ште.” Ја­сно је да ствар­но Сре­ди­ште по­чи­ва у над­и­сто­риј­ском и над­зе­маљ­ском хо­ри­зон­ту. Оту­да Бе­о­град мо­же­мо схва­ти­ти као ме­сто са ко­га се уз­ди­же не­ви­дљи­ви мост пре­ва­зи­ла­же­ња са­мо-људ­ског и са­мо-зе­маљ­ског.

Сто­га ни­је из­раз слу­ча­ја већ ви­ше ну­жно­сти од­лу­ка де­спо­та Сте­фа­на Ла­за­ре­ви­ћа да пре­сто­нич­ко сре­ди­ште об­но­вље­не и још моћ­ни­је срп­ске др­жав­но­сти ус­по­ста­ви упра­во у Бе­о­гра­ду. Уз­гред ре­че­но, Сте­фан Ла­за­ре­вић је ве­ли­ки пра­у­зор ре­не­сан­сног иде­а­ла ин­те­грал­ног и уни­вер­зал­ног чо­ве­ка: вој­ско­во­ђа и пе­сник, су­ве­рен и за­ко­но­да­вац, он око бе­о­град­ског пре­сто­ла оку­пља елит­не европ­ске знал­це, ми­сли­о­це и умет­ни­ке те пред­у­зи­ма ве­ли­ки по­сао очу­ва­ња скрип­ту­рал­не тра­ди­ци­је, све­стан ње­ног зна­ча­ја за бу­дућ­ност Ср­би­је и Евро­пе. На­шу Евро­пу он је бра­нио од спољ­них, ази­јат­ских, као и уну­тра­шњих, рас­кол­нич­ких прет­њи. Пр­ви ви­тез у хи­је­рар­хи­ји европ­ског Ре­да Зма­ја, до ње­го­вог осни­ва­ча, им­пе­ра­то­ра Зиг­мун­да — де­спот Сте­фан Ла­за­ре­вић је био „ме­ди­ал­на” лич­ност par ex­cel­len­ce и ду­хов­на пре­те­ча бе­о­град­ског по­гле­да на свет. За­то му и по­све­ћу­је­мо ову пр­ву из­ло­жбу јед­ног де­ла ве­ро­до­стој­ног бе­о­град­ског на­сле­ђа.

 

Из та­ме, кроз in­ter­reg­num, ка све­тло­сти

 

Тро­дел­на те­мат­ска струк­ту­ра из­ло­жбе ства­ра­лач­ких осве­до­че­ња бе­о­град­ског по­гле­да на свет је од­ре­ђе­на под све­тлом Шеј­ки­ног узо­ра, од­но­сно Шеј­ки­ног пре­во­да слав­не Дан­те­о­ве три­ја­де: Град (Па­као), Ђу­бри­ште (Чи­сти­ли­ште), За­мак (Рај). Ми пре­во­ди­мо Шеј­кин пре­вод Дан­те­о­ве три­ја­де тер­ми­ни­ма основ­ног сред­ства сли­кар­ства (chi­a­ro-scu­ro), у ко­ји­ма пре­по­зна­је­мо и зна­че­ња свој­стве­на сим­бо­ли­зму Тра­ди­ци­је. Да­кле, осве­до­че­ња бе­о­град­ског по­гле­да на свет смо раз­вр­ста­ли у три те­мат­ске це­ли­не: Из та­мекроз in­ter­reg­numка све­тло­сти. Ле­ги­ти­ми­тет пре­до­че­не ико­но­ло­шке ти­по­ло­ги­је по­чи­ва и на раз­вр­ста­ва­њу соп­стве­них по­е­ти­ка, ко­је су из­вр­ши­ли про­та­го­ни­сти Ме­ди­а­ле: од умет­ни­ка у зна­ку „ме­да” — до умет­ни­ка у зна­ку „але”.

Из­ве­сно је да на­ша тро­дел­на струк­ту­ра ни­је увек и у пот­пу­но­сти по­ду­дар­на са ства­ра­лач­ким осве­до­че­њи­ма. Код умет­ни­ка ко­ји нам до­но­се ис­ку­ства „из та­ме” при­сут­на је, ма­кар им­пли­цит­но, и те­жња „ка све­тло­сти”. На су­прот­ној стра­ни, код умет­ни­ка упу­ће­них „ка све­тло­сти,” има­нент­но је ис­ку­ство „из та­ме” ко­је по­кре­ће и осми­шља­ва та­кву те­жњу. Шеј­кин опус осве­до­ча­ва ду­хов­ну пу­сто­ло­ви­ну ко­ја је про­шла кроз сва три пре­де­ла ис­ку­ства.

Тро­дел­ном струк­ту­ром из­ло­жбе же­ли­мо да ис­так­не­мо и основ­ну тен­ден­ци­ју бе­о­град­ског по­гле­да на свет, од спо­зна­је та­ме „мрач­ног до­ба” у ко­ме жи­ви­мо, ка све­тло­сти ко­ју обе­ћа­ва на­да у пре­по­род европ­ског чо­ве­ка и европ­ске кул­ту­ре. На­рав­но, сви про­та­го­ни­сти бе­о­град­ског по­гле­да на свет, као и пи­сац ових ре­до­ва те са­вре­ме­ни­ци ко­ји их чи­та­ју — жи­ве у in­ter­reg­nu­mu.

Пи­сац ових ре­до­ва обра­тио се трој­ци мла­дих ту­ма­ча са­вре­ме­не умет­но­сти са мол­бом да сво­јим до­ка­за­ним та­лен­ти­ма осе­ћа­ња и ми­шље­ња осве­тле од­го­ва­ра­ју­ће те­мат­ске це­ли­не бе­о­град­ског по­гле­да на свет. Реч је о Бран­ку Ку­ки­ћу, Де­ја­ну Ђо­ри­ћу и Дра­га­ну Јо­ва­но­ви­ћу Да­ни­ло­ву ко­ји су се вид­но ис­та­кли ис­трај­но­шћу и вич­но­шћу са­гле­да­ва­ња зна­че­ња и зна­ча­ја ства­ра­ла­штва мно­гих про­та­го­ни­ста бе­о­град­ског по­гле­да на свет. Под све­тлом основ­не де­фи­ни­ци­је по­гле­да на свет, пи­сац ових ре­до­ва је иза­брао са­рад­ни­ке има­ју­ћи у ви­ду и њи­хов дар за вен­ча­ња фи­ло­соф­ских кон­це­па­та и по­ет­ских на­дах­ну­ћа у ин­те­р­пре­та­ци­ја­ма ства­ра­лач­ких по­ја­ва.

На­дам се да ће ова из­ло­жба до­при­не­ти, пре све­га у Бе­о­гра­ду, ши­ре­њу све­сти о вред­но­сти са­мо­бит­не бе­о­град­ске тра­ди­ци­је ства­ра­ла­штва, ко­ју је зва­нич­ни Бе­о­град пре­ду­го иг­но­ри­сао, па и за­то­мља­вао. Осим јед­ног слу­ча­ја — де­ла про­та­го­ни­ста бе­о­град­ског по­гле­да на свет ни­су сте­кла зва­нич­на при­зна­ња и те­шко их је на­ћи у ре­пре­зен­та­тив­ним по­став­ка­ма срп­ске умет­но­сти. И то је та­ко­ђе убе­дљив знак из­у­зет­но­сти и вред­но­сти, на­ме­ње­не бу­ду­ћим вре­ме­ни­ма и по­тре­ба­ма.

На кра­ју, мо­рам упо­зо­ри­ти да пре­до­че­ни из­бор умет­ни­ка не об­у­хва­та це­ли­ну тра­ди­ци­је већ ука­зу­је на ње­не ка­рак­те­ри­стич­не сто­же­ре или ре­пе­ре. Да­кле, из­ло­жбу ва­ља схва­ти­ти као пр­ву ори­јен­та­ци­ју. На­дам се да ће усле­ди­ти и дру­ге из­ло­жбе, ко­је ће пру­жи­ти ши­ри и пот­пу­ни­ји ви­до­круг бе­о­град­ског по­гле­да на свет. <

 

(Бе­о­град, 1991)

 

 

Пентаграм срца

Дра­гош Ка­ла­јић је овај сим­бол осми­слио и пр­ви пут ви­зу­а­ли­зо­вао на сво­јој сли­ци Пен­та­грам ср­ца из 1986. Спа­да у сло­же­не сим­бо­ле, ко­ји сво­јим ана­го­гич­ким мо­ћи­ма са­жи­ма­ју ви­ше ма­њих сим­бо­ла око за­јед­нич­ке сре­ди­шње тран­сцен­дент­не тач­ке.

 

Ср­це а не тр­бух

 

За раз­ли­ку од кла­сич­ног пен­та­гра­ма, јед­ног од кључ­них сим­бо­ла ма­те­ри­ја­ли­стич­ких кул­ту­ра ши­ром све­та, Пен­та­грам ср­ца на пр­вом ни­воу, нај­ни­жем, ука­зу­је да су те­ме­љи чо­ве­ка та­мо где су ис­хо­ди­шта ње­го­ве ду­ше и осе­ћај­но­сти. Раз­ме­ђе ани­мал­ног и бо­жан­ског ни­је цен­тар дво­стру­ко­сти не­го ме­сто про­жи­ма­ња (ком­пле­мен­тар­но­сти) и ује­ди­ње­ња (ин­те­гра­ци­је), кроз ко­је ће иде­ал­но по­ста­ти ре­ал­но а па­ло се уз­ди­ћи до уз­ви­ше­ног. Обич­на пе­то­кра­ка сво­ди људ­ски еле­мент на ње­гов до­њи, жи­во­тињ­ски и ма­те­ри­јал­ни аспект, а Пен­та­грам ср­ца не­дво­сми­сле­но да­је при­мат ду­хов­ном, лич­но­сном и бо­жан­ском у чо­ве­ку.

Са ста­но­ви­шта „иде­о­ло­ги­је тро­дел­но­сти” — тро­дел­не струк­ту­ре све­та, дру­штва и чо­ве­ка, ко­ју је Дра­гош Ка­ла­јић сма­трао су­штин­ски ва­жном за евро­а­риј­ско са­мо­пре­по­зна­ва­ње и са­мо­об­но­ву — Пен­та­грам ср­ца је у сре­ди­шту трој­ства гла­ва­–ру­ке­–тор­зо. Гла­ва је ту сим­бол ин­те­лек­ту­ал­ног и су­ве­рен­ског сло­ја дру­штва, ру­ке и пр­са су сим­бол рат­нич­ког и од­брам­бе­ног, а тр­бух ра­тар­ског, при­вред­ног и тр­го­вач­ког.

Пен­та­грам ср­ца об­зна­њу­је нам и на­кло­ност Дра­го­ша Ка­ла­ји­ћа ка кша­триј­ској ка­сти — ви­те­шком и рат­нич­ком со­ју, ме­сту спре­ге ви­ших и ни­жих сло­је­ва дру­штва. У ср­цу рат­ни­ка об­је­ди­ње­ни су вер­ност ели­ти и ода­ност на­ро­ду, из­вр­ша­ва­ње ду­жно­сти по на­ло­гу ви­ших и да­ва­ње соп­стве­ног жи­во­та за од­бра­ну свих. Сто­га, рат­нич­ки слој је сре­ди­шњи, кич­ма и осо­ви­на дру­штва, од су­штин­ске ва­жно­сти за оп­ста­нак и сло­бо­ду, за про­спе­ри­тет и ду­хов­них и ма­те­ри­јал­них (ви­ших и ни­жих) сфе­ра јед­не та­кве бо­го­о­бра­зне за­јед­ни­це.

 

Крст и круг

 

На дру­гом ни­воу, Пен­та­грам ср­ца се огле­да у два опреч­на сим­бо­ла — кру­гу и кр­сту — и њи­хо­вом тра­ди­ци­о­нал­ном зна­че­њу уну­тар европ­ског ми­то­ло­шког и ре­ли­гиј­ског на­сле­ђа. Као у за­пад­ном келт­ском кр­сту, не­ким од кључ­них хи­пер­бо­реј­ских ру­на или да­ле­ко­и­сточ­ном јин-јан­гу, ин­те­ли­гент­но на­зна­че­ни обри­си кру­га и кр­ста уну­тар Пен­та­гра­ма ср­ца ука­зу­ју на пра­ро­ди­тељ­ство Све­та, на ње­го­ву мај­ку Про­ла­зност (круг сам­са­ре, по ста­ром вед­ском пре­да­њу), али и на веч­ност иде­ал­ног, оца со­лар­ног зра­ка­ња ин­те­ли­ги­бил­ног све­та. Под све­тлом ова­квог са­зна­ња би­ва нам још ја­сни­ји и ду­бљи сми­сао уло­ге чо­ве­ка у „овој аре­ни уни­вер­зу­ма”. Упра­во то нам се пот­пу­но от­кри­ва на по­след­њем, нај­ви­шем ни­воу Пен­та­гра­ма ср­ца.

 

Вер­ти­ка­ла

 

Раз­мо­три­ли смо ста­тич­ки ни­во сим­бо­ла (цен­трич­ност) и ди­на­мич­ки (кру­же­ње и зра­ка­ње). Овај сим­бол се, ме­ђу­тим, по­себ­но из­два­ја по тре­ћем ви­ду ди­на­мич­ког сим­бо­ли­зма, у зна­ку Успо­на или Ве­ли­ког По­врат­ка „зве­зда­ним бо­ра­ви­шти­ма” (Пла­тон), Хи­пер­бо­ре­ји, „с ону стра­ну се­ве­ра, ле­да и смр­ти” (Ни­че). Че­ти­ри кра­ка Пен­та­гра­ма ср­ца сво­јим ро­та­ци­о­ним кре­та­њем (на­лик сва­сти­ци) усме­ра­ва­ју жи­жу на­шег по­гле­да ка јед­ном дру­гом цен­тру сим­бо­ла — пе­том кра­ку пен­та­гра­ма — ко­ји по ана­том­ској ана­ло­ги­ји од­го­ва­ра гла­ви. Пе­ти крак је­ди­ни је ко­ји кре­та­њем не по­др­жа­ва век­то­ре кру­же­ња уну­тар сим­бо­ла, већ ди­рект­но по­ка­зу­је пут увис. То је ја­сан пу­то­каз ка оно­ме из­над окви­ра кру­га и са­мог Пен­та­гра­ма ср­ца; ја­сна фор­му­ла ми­си­је зва­не Чо­век, где ве­ра у успон но­си су­штин­ски сми­сао и оп­ста­нак; ја­сна по­ру­ка ау­то­ра Пен­та­гра­ма ср­ца да „Исто­ри­ја оче­ку­је не­што ви­ше од Чо­ве­ка”. <

СЛИКАРСТВО

ПУТ

АРЕНА

ИНТЕРВЈУИ

ОГЛЕДИ

БЕСЕДЕ И ПРЕДАВАЊА

ЉУДИ

GENIUS LOCI

Мејлинг листа