Реч пре

Оста­вио је ду­бок траг у до­ме­ну те­ле­ви­зиј­ског ства­ра­ла­штва. Ње­го­ва еру­ди­ци­ја, иде­је и из­о­штре­на оп­ти­ка да­ле су на те­ле­ви­зи­ји на­ро­чи­то про­до­ран из­раз. Упе­ча­тљив и ори­ги­на­лан.

Ка­ме­ра је во­ле­ла Дра­го­ша Ка­ла­ји­ћа, а он је знао ње­ну моћ. Знао је да се ка­ме­ра не да пре­ва­ри­ти, да она ви­ди сва­ку пу­ко­ти­ну и не­си­гур­ност, и за­то ни­ка­да ни­је им­про­ви­зо­вао. Тај ста­ри мај­стор по­што­вао је на­ук: „По­треб­но је мно­го зна­ња и тру­да да би из­гле­да­ло да је не­што учи­ње­но с ла­ко­ћом.” Са­мо­по­што­ва­ње му ни­је до­пу­шта­ло да о не­че­му го­во­ри ако ни­је мак­си­мал­но спре­ман. Та­ква при­пре­мље­ност да­ва­ла му је са­мо­по­у­зда­ње и су­ге­стив­ност. То­ме је он до­да­вао лич­ни шарм и пре­фи­ње­ну др­скост ден­ди­ја, оно не­скри­ве­но за­до­вољ­ство да уз­не­ми­ра­ва и се­ки­ра ма­ло­гра­ђа­не и кул­тур­не про­вин­ци­јал­це, а на­ро­чи­то „из­дај­ни­ке срп­ства и европ­ске Евро­пе, из­дај­ни­ке пре­да­ка и по­то­ма­ка, из­дај­ни­ке љу­ди и бо­го­ва”.

Као фи­ло­зоф, ми­слио је у пој­мо­ви­ма, али је, као умет­ник, умео да ми­сли и у сли­ка­ма. Имао је ве­о­ма ис­тан­чан осе­ћај за ка­дар, за ра­курс и по­за­ди­ну, за сце­но­гра­фи­ју и ат­мос­фе­ру. С ла­ко­ћом се кре­тао кроз про­стор и вре­ме, кроз ме­тро­по­ле и ви­со­гор­ја, кроз ме­та­фи­зич­ке тра­ди­ци­је и „свет ства­ри и по­ја­ва”. У Њу­јор­ку се кроз шу­му не­бо­де­ра „но­ве Ва­ви­ло­ни­је” во­зио у ко­чи­ји. У хе­ли­коп­те­ру над тим гра­дом ци­ти­рао је дво­сми­сле­ну ме­та­фо­ру пи­сца-хо­мо­сек­су­ал­ца Тру­ма­на Ке­по­та о Њу­јор­ку као „чма­ру све­та”. У Хар­ле­му је то­ком сни­ма­ња јед­ног де­ла свог пре­да­ва­ња за­стао, окре­нуо се, но­ка­у­ти­рао цр­ног дрип­ца ко­ји је до­ба­ци­вао увре­дљи­ве ра­си­стич­ке опа­ске, а он­да је мир­но на­ста­вио пре­ки­ну­ту ми­сао и при­вео кра­ју сво­је ка­зи­ва­ње. О псе­у­до­е­лит­ној умет­но­сти За­па­да из­ве­шта­вао је из град­ског пре­во­за јед­не европ­ске ме­тро­по­ле. Из ко­му­ни­стич­ке тру­ле­жи 1970-их и 1980-их увео нас је у нај­ва­жни­је европ­ске и аме­рич­ке му­зе­је, га­ле­ри­је и ате­љее. Опа­сно се над­но­сио над ве­ли­ком пра­зни­ном мо­дер­не умет­но­сти, ка­ко би нам пре­до­чио симп­то­ме сло­ма „тре­ћег, за­пад­ног, ци­клу­са европ­ске ци­ви­ли­за­ци­је”. У ње­го­вом Огле­да­лу XX ве­ка ви­де­ли смо не­за­бо­рав­не из­ве­шта­је о „кра­ју илу­зи­ја” за­пад­не им­пе­ри­је ки­ча и „ци­ви­ли­за­ци­је ис­пра­зног спек­та­кла”, ди­рек­тан пре­нос до­спе­ва­ња у ћор­со­как мо­дер­ног све­та и чо­ве­ка.

Ни­је то био ла­мент ни по­греб­на све­ча­ност. Бит­на од­ли­ка Ка­ла­ји­ће­вог по­гле­да на свет би­ла је да увек тра­жи и отва­ра пу­те­ве спа­со­но­сних ал­тер­на­ти­ва. То­ме је у це­ли­ни био по­све­ћен дру­ги ве­ли­ки те­ле­ви­зиј­ски се­ри­јал Дра­го­ша Ка­ла­ји­ћа, Мон Блан, на­стао у те­шком раз­до­бљу ра­та у ру­ше­ви­на­ма „дру­ге Ју­го­сла­ви­је”. Ње­го­ва фун­да­мен­тал­на ТВ пре­да­ва­ња ци­ља­ла су да све­тло­шћу ви­со­ког сми­сла оба­сја­ју бор­бу ње­го­вог на­ро­да, тих по­след­њих бра­ни­ла­ца ве­ро­до­стој­не Евро­пе, али и да на­док­на­де пра­зни­не у зна­њу и вас­пи­та­њу но­ве ге­не­ра­ци­је, из ко­је се је­ди­но мо­же кри­ста­ли­зо­ва­ти но­ва ели­та, пред­вод­ник пре­по­ро­ди­лач­ког по­кре­та. По том кри­те­ри­ју­му би­ра­не су те­ме пре­да­ва­ња, пи­сци чи­је де­ло нам је об­ја­шња­вао, го­сти ко­је је до­во­дио у сту­дио као жи­ве при­ме­ре срп­ске ели­те ка­ква нам је по­треб­на пред иза­зо­ви­ма да­на­шњи­це. (Та­квим при­сту­пом под­сти­цао је и сво­је го­сте да се доц­ни­је још ви­ше и до­след­ни­је при­бли­жа­ва­ју иде­а­лу но­ве срп­ске ели­те. „Ме­ди­ји не слу­же са­мо за то да про­сто ре­ги­стру­ју до­га­ђа­је, не­го да кроз при­ме­ре про­из­во­де мо­де­ле”, го­во­рио је.)

И жан­ров­ски, и са­др­жин­ски и идеј­но, ТВ се­ри­ја­ли Дра­го­ша Ка­ла­ји­ћа Огле­да­ло XX ве­ка и Мон Блан оста­ли су без прем­ца у по­ве­сни­ци ју­го­сло­вен­ске и срп­ске те­ле­ви­зи­је. То нам је ја­сно на још бол­ни­ји на­чин са­да, кад смо су­о­че­ни са овом „буч­ном мо­но­то­ни­јом” и са­бла­сним пли­ћа­ком да­на­шњих те­ле­ви­зи­ја. У овом одељ­ку Сај­та мо­же­те по­гле­да­ти не­ке од еми­си­ја из оба се­ри­ја­ла, а њи­хов број ће ов­де сва­ка­ко ра­сти у вре­ме­ну пред на­ма. <