Ви­ди­ко­вац

 

 

ИН­ТЕ­ГРАЛ­НА ВЕР­ЗИ­ЈА ИН­ТЕР­ВЈУА ДРА­ГО­ША КА­ЛА­ЈИ­ЋА ЛИ­СТУ „ОГЛЕ­ДА­ЛО” ГО­ДИ­НЕ 2005.

Стоглави патриотски покрет

 

• Опа­сно је су­сре­ди­ти све па­три­от­ске сна­ге на јед­ном ме­сту, на при­мер у СРС — тај по­крет мо­ра да бу­де сто­глав и ра­ши­рен по­пут не­са­гле­ди­ве мре­же, та­ко да му не­при­ја­тељ ни­ка­да не мо­же „до­ћи гла­ве” • Ср­би­ју у по­след­њем ра­ту ни­је из­да­ла Ру­си­ја не­го ру­со­фо­би у ма­ри­о­нет­ској вла­сти у Мо­скви, чи­нов­ни­ци „се­дам бан­ка­ра” и ва­шинг­тон­ске по­ли­ти­ке • Од За­па­да тре­ба пре­у­зе­ти низ по­зи­тив­них ци­ви­ли­за­циј­ских и тех­но­ло­шких до­стиг­ну­ћа, али не и кул­ту­ру (сло­вен­ска и пра­во­слав­на је су­пер­и­ор­ни­ја), не мо­де­ле и ци­ље­ве жи­во­та, не по­ли­тич­ки и еко­ном­ски си­стем, јер то во­ди у ка­та­стро­фу ко­ја је са­да већ сви­ма ви­дљи­ва

 

 

Дру­го, ка­пи­тал­но до­пу­ње­но из­да­ње књи­ге Ру­си­ја уста­је Дра­го­ша Ка­ла­ји­ћа упра­во је у Бе­о­гра­ду иза­шло из штам­пе, де­сет го­ди­на на­кон пр­вог, рат­ног, у Ре­пу­бли­ци Срп­ској. Оно што је пре јед­ну де­це­ни­ју, усред до­сад нај­о­па­сни­је но­ћи ру­ског на­ро­да и др­жа­ве, из­гле­да­ло као ле­па али нео­сно­ва­на на­да — са­да се, из­гле­да, оства­ру­је: Ру­си­ја, за­и­ста, уста­је!?

— Ни­је по­треб­но ни­шта зна­ти о са­вре­ме­ној Ру­си­ји, па схва­ти­ти да она уста­је: до­вољ­но је са­мо ослу­шну­ти ка­ко и ко­ли­ко очај­нич­ки да­нас ври­ште до не­ба про­тив те Ру­си­је пр­ви те­но­ри ру­со­фо­би­је и ср­бо­фо­би­је, у слу­жби за­кле­тих не­при­ја­те­ља хри­шћан­ске Евро­пе, од Бер­на­ра Ан­ри-Ле­ви­ја и Ан­дреа Глик­сма­на до Да­ни­је­ла Кон-Бен­ди­та. На­рав­но, за њих, од­но­сно за њи­хо­ве атлант­ске на­ло­го­дав­це, реч „Ру­си­ја” озна­ча­ва по­след­њу сна­гу Евро­пе ка­дру да је осло­бо­ди су­жањ­ства те по­ве­де у ве­ли­ку кул­тур­ну и ци­ви­ли­за­ци­ју об­но­ву — ка­же, у екс­клу­зив­ном ин­тер­вјуу, пи­сац и сли­кар Дра­гош Ка­ла­јић, је­дан од кључ­них иде­о­ло­га срп­ског, ру­ског и све­е­вроп­ског па­три­от­ског по­кре­та про­тив „по­рет­ка све­та као аме­рич­ке пр­ћи­је”.

 

ВЕ­ЛИ­КО БУ­ЂЕ­ЊЕ РУ­СКОГ МЕ­ДВЕ­ДА

 

— Да Ру­си­ја уста­је до­ка­зу­ју и ис­хо­ди по­ли­тич­ких и еко­ном­ских су­ко­ба са атлант­ском си­лом у не­по­сред­ном ге­о­по­ли­тич­ком окру­же­њу, да­кле у бив­шим со­вјет­ским ре­пу­бли­ка­ма Цен­трал­не Ази­је. Упр­кос огром­них на­по­ра и тро­ше­ња сто­ти­на ми­ли­јар­ди до­ла­ра у осва­ја­ње тог про­сто­ра ра­ди оп­ко­ља­ва­ња и на­ме­ра­че­ног дро­бље­ња Ру­си­је те екс­пло­а­та­ци­је наф­те и га­са, наф­то­во­да и га­со­во­да — атлант­ски стра­те­зи не успе­ва­ју да за­у­ста­ве не­за­др­жи­ви раст ути­ца­ја Ру­си­је.

Узми­мо за при­мер нај­о­да­ни­јег слу­гу атлант­ске стра­те­ги­је, Гру­зи­ју. Ра­чу­на­ју­ћи да је пре­тво­ре у мо­сто­бран исла­ми­стич­ких на­па­да на Ру­си­ју, ва­шинг­тон­ски стра­те­зи су у њу стра­ћи­ли, то­ком по­след­њих де­се­так го­ди­на, тач­но де­сет ми­ли­јар­ди до­ла­ра. Шта су до­би­ли? Јед­ног еко­ном­ског бо­га­ља и по­ли­тич­ки крај­ње не­ста­бил­ног ва­за­ла, ко­ји ни­је у ста­њу да вла­да ни соп­стве­ним про­сто­ром, да су­зби­је соп­стве­не се­па­ра­ти­стич­ке по­кре­те и од­го­ва­ра­ју­ће па­ра­др­жа­ве. У енер­гет­ском до­ме­ну, Гру­зи­ја пот­пу­но за­ви­си од Ру­си­је јер су ње­ни ре­сур­си и ин­фра­струк­ту­ре вла­сни­штво ру­ских ком­па­ни­ја. У пи­та­њу су прак­тич­но де-при­ва­ти­зо­ва­не, од­но­сно по­др­жа­вље­не ком­па­ни­је ко­је во­де ра­чу­на не са­мо о про­фи­ти­ма већ на­да­све о ге­о­по­ли­тич­ким ин­те­ре­си­ма Ру­си­је.

Од Гру­зи­је до Уз­бе­ки­ста­на, ру­ске ком­па­ни­је ско­ро ре­дов­но по­бе­ђу­ју ан­гло­а­ме­рич­ке, ку­пу­ју­ћи из­во­ре енер­ге­на­та и од­го­ва­ра­ју­ће ин­фра­струк­ту­ре те мре­же пре­но­са, пла­ћа­ју­ћи го­то­ви­ном или от­пи­сом ду­го­ва из со­вјет­ског пе­ри­о­да. Пре­ма на­ла­зи­ма ва­шинг­тон­ске ад­ми­ни­стра­ци­је, ко­је је не­дав­но пре­нео лон­дон­ски The Eco­no­mist, ру­ске ком­па­ни­је кон­тро­ли­шу енер­гет­ске ре­сур­се, наф­то­во­де и га­со­во­де и у Ка­зах­ста­ну, Турк­ме­ни­ста­ну, Јер­ме­ни­ји, Бе­ло­ру­си­ји, Укра­ји­ни, Мол­да­ви­ји те Ле­то­ни­ји, Ли­тва­ни­ји и Есто­ни­ји. Осим то­га, ру­ске још опе­ра­тив­не вој­не ба­зе и ин­ста­ла­ци­је на­ла­зе се у Ка­зах­ста­ну, Кир­ги­зи­ји, Та­џи­ки­ста­ну, Азер­беј­џа­ну, Гру­зи­ји, Јер­ме­ни­ји, Бе­ло­ру­си­ји, Укра­ји­ни и Мол­да­ви­ји. У до­ме­ну на­о­ру­жа­ња, Ру­си­ја је око два­на­ест го­ди­на ис­пред САД, спо­соб­на да од­вра­ти сва­ку прет­њу и раз­би­је сва­ку од­бра­ну.

Је­дан од бит­них узро­ка тих по­бе­да над атлант­ским не­при­ја­те­љем Ру­си­је и Евро­пе је и ње­го­во не­за­у­ста­вљи­во еко­ном­ско сла­бље­ње. Нај­са­же­ти­је ре­че­но, у пре­за­ду­же­ним ка­са­ма нај­ве­ће па­ра­зит­ске си­ле у по­ве­сти све­та, да­кле САД, не­ма до­вољ­но фи­нан­сиј­ских сред­ста­ва за успе­шни на­ста­вак нео­бја­вље­ног ра­та ра­ди дав­но пла­ни­ра­ног осва­ја­ње Ру­си­је и ње­них бо­гат­ста­ва.

 

СР­БИ ИЗ­БО­РИ­ЛИ ВРЕ­МЕ ЗА РУ­СИ­ЈУ

 

Ме­ђу зна­чај­ним узро­ци­ма уста­ја­ња Ру­си­је је и срп­ски хе­рој­ски от­пор ни­шти­тељ­ском на­ди­ра­њу рас­по­ма­мље­не си­ле аме­рич­ког гло­бал­ног хе­ге­мо­ни­зма. Као и у не­ким ра­ни­јим исто­риј­ским си­ту­а­ци­ја­ма, тај срп­ски от­пор је обез­бе­дио Ру­си­ји дра­го­це­но вре­ме да до­ђе до да­ха, да се кон­со­ли­ду­је и ус­пра­ви, а за­тим за­поч­не овај, мо­жда и епо­хал­ни пре­о­крет?

То ве­о­ма до­бро зна­ју они ко­ји су има­ли сре­ћу да ус­прав­но, хра­бро и ча­сно, са сво­јим на­ро­дом — а не на ко­ле­ни­ма, ку­ка­вич­ки и про­тив свог на­ро­да, у из­да­ји — жи­ве нај­слав­ни­ји пе­ри­од срп­ске исто­ри­је. То до­бро зна­ју они ко­ји су одо­ле­ва­ли на­ва­ла­ма но­вих „си­ла не­мер­љи­вих”, то­ком хе­рој­ских де­ве­де­се­тих. Не­ма у по­ве­сти при­ме­ра та­ко ве­ли­ког вој­ног и мо­рал­ног под­ви­га као што је онај ко­ји су по­сти­гли срп­ски на­род и срп­ска вој­ска, с обе стра­не Дри­не, су­прот­ста­вља­ју­ћи се осва­јач­ком по­хо­ду нај­ве­ће си­ле све­та, што оку­пља сна­ге се­дам­на­ест др­жа­ва, под ко­ман­дом Пен­та­го­на.

До­вољ­но је са­мо упо­ре­ди­ти ул­ти­ма­тум из Рам­бу­јеа и Ре­зо­лу­ци­ју Са­ве­та без­бед­но­сти 1244 па схва­ти­ти да је срп­ска вој­ска по­бе­ди­ла Атлант­ски са­вез. Ул­ти­ма­тум из Рам­бу­јеа је тра­жио без­у­слов­но од­ри­ца­ње од су­ве­ре­ни­те­та и оку­па­ци­ју це­ло­куп­не те­ри­то­ри­је Ср­би­је и Цр­не Го­ре од стра­не Атлант­ског са­ве­за. По том ул­ти­ма­ту­му мо­гли су да оти­ма­ју и пљач­ка­ју, си­лу­ју и уби­ја­ју све и сва­ког а да је­ди­но се­би од­го­ва­ра­ју, ако им се хо­ће. Да­на­шње уста­ја­ње Ру­си­је је онај још ве­ћи и да­ле­ко­се­жни­ји плод те срп­ске бор­бе, ко­ја за­слу­жу­је тим ве­ће ди­вље­ње јер је по­ли­тич­ка ели­та тог вре­ме­на, у мо­рал­ном те ин­те­лек­ту­ал­ном по­гле­ду, би­ла, углав­ном, да­ле­ко ис­под ви­си­не иза­зо­ва.

Уо­ста­лом, ту уло­гу срп­ске бор­бе у уста­ја­њу Ру­си­је да­нас при­зна­ју, с бе­сом, и ва­шинг­тон­ски стра­те­зи. У по­го­во­ру но­вог из­да­ња Ру­си­ја уста­је на­вео сам опа­жа­ње пред­сед­ни­ка ути­цај­ног ва­шинг­тон­ског Ин­сти­ту­та Ка­то, Нис­ке­не­на. Да­ље је и ши­ре оти­шао још ути­цај­ни­ји Ро­берт Ка­план, ана­ли­зи­ра­ју­ћи, не­дав­но, с крај­њим пе­си­ми­змом, атлант­ску стра­те­ги­ју про­тив Ру­си­је. По ње­му, „пре­о­бра­жај тог де­ла све­та” по во­љи Ва­шинг­то­на из­и­ску­је „од­луч­ну по­све­ће­ност ми­си­о­на­ра” и „во­љу за моћ ко­ју За­пад мо­жда ви­ше ни­кад не­ће мо­ћи да по­ка­же, осо­би­то због те­шко­ћа са ко­ји­ма се су­о­чио на Бал­ка­ну, у јед­ној ре­ла­тив­но бли­ској ре­ги­ји, ко­ја је из­и­ски­ва­ла мно­го ма­ње на­по­ра”.

Дру­гим ре­чи­ма ре­че­но, „во­ља за моћ” За­па­да ис­тро­ши­ла се у рва­њу са хе­рој­ским, сло­бо­дар­ским от­по­ром срп­ског на­ро­да. Ако је си­ла За­па­да има­ла то­ли­ке те­шко­ће да се но­си са срп­ским от­по­ром — ка­ко се мо­же оче­ки­ва­ти да она овла­да ве­ли­ком Ру­си­јом?

 

ЗА­У­СТА­ВЉЕН СУ­НО­ВРАТ — БОР­БА ТЕК ПРЕД­СТО­ЈИ

 

Да ли су ко­ри­фе­ји ру­ске па­три­от­ске ми­сли све­сни ова­квог сми­сла и зна­ча­ја срп­ске бор­бе?

Ап­со­лут­но. Уо­ста­лом, они су ту свест сти­ца­ли те ис­ка­зи­ва­ли и на пр­вим ли­ни­ја­ма срп­ске бор­бе, као и у по­то­њим све­до­че­њи­ма о њој пред ру­ским на­ро­дом, ка­ко сам за­бе­ле­жио у јед­ном рат­ном из­ве­шта­ју, уне­том у збир­ку Ру­си­ја уста­је.

Ов­де је нео­п­ход­но ис­та­ћи ка­ко и ми има­мо је­дан огро­ман мо­рал­ни дуг пре­ма ру­ском на­ро­ду. Сту­пив­ши на по­при­ште Пр­вог свет­ског ра­та са­мо и је­ди­но ра­ди од­бра­не Ср­би­је — Ру­си су жр­тво­ва­ли сво­је цар­ство, ко­је је у том ча­су би­ло на нај­бо­љем пу­ту да по­ста­не пр­ва си­ла све­та. Та­ко су се отво­ри­ле пра­зни­не и ис­по­љи­ле мо­рал­не сла­бо­сти па и тру­ле­жи ру­ске ели­те што су омо­гу­ћи­ле не­при­ја­те­љу да из­вр­ши про­ти­вру­ску и ге­но­цид­ну, пр­во Фе­бру­ар­ску а по­том и Ок­то­бар­ску ре­во­лу­ци­ју, ко­ју су, no­ta be­ne, фи­нан­си­ра­ли њу­јор­шки ли­хва­ри.

То­ком ра­та не­бро­је­но пу­та сам слу­шао ту­жне па и огор­че­не срп­ске за­пи­та­но­сти: за­што нам Ру­си не по­ма­жу, за­што нам чак од­ма­жу, со­ли­да­ри­шу­ћи се с атлант­ским не­при­ја­те­љем у Са­ве­ту без­бед­но­сти? Јед­на­ко че­сто пру­жан, од­го­вор се на­ла­зи у ско­ро сва­ком из­ве­шта­ју из Ру­си­је тих вре­ме­на. То­ли­ко сам га че­сто ис­пи­си­вао да ми је то, док сам по­но­во чи­тао те из­ве­шта­је — при­пре­ма­ју­ћи дру­го, до­пу­ње­но из­да­ње Ру­си­ја уста­је — иза­зи­ва­ло не­ла­год­ност, као ка­ква стил­ска не­зграп­ност. Ипак, би­ло је нео­п­ход­но по­на­вља­ти не­пре­кид­но да нам Ру­си не мо­гу по­мо­ћи јер Ру­си­јом не вла­да­ју Ру­си већ ту­ђи­ни, на­о­ру­жа­ни ра­си­стич­ком мр­жњом пре­ма све­му ру­ском, сло­вен­ском и пра­во­слав­ном. У це­лом пе­ри­о­ду вла­да­ви­не пи­ја­ног Јељ­ци­на, пу­ког лу­та­на у ру­ка­ма „се­дам бан­ка­ра”, од­но­сно ва­шинг­тон­ске по­ли­ти­ке, ни­је­дан пред­сед­ник вла­да ни­је био Рус, као што су и све глав­не по­лу­ге вла­сти, од фи­нан­си­ја до ино­стра­них по­сло­ва, др­жа­ли ру­со­фо­би.

 

ОД ЗА­ПА­ДА ТЕХ­НО­ЛО­ГИ­ЈУ, А НЕ КУЛ­ТУ­РУ

 

Вла­ди­мир Пу­тин је име ру­ског пре­о­кре­та, али и ениг­ме ко­ја још увек ни­је раз­ре­ше­на. Уз низ су­штин­ски ва­жних учи­на­ка, као ње­го­ве ве­ли­ке сла­бо­сти на­во­ди­те не­до­ста­так са­мо­бит­не др­жа­во­твор­не иде­о­ло­ги­је, кре­та­ње у окви­ри­ма за­пад­них по­ли­тич­ких сте­ре­о­ти­па, по­вр­шност об­ра­чу­на про­тив „но­ве кри­ми­нал­не ре­во­лу­ци­је”…?

По све­му су­де­ћи, и да­нас у Кре­мљу пре­о­вла­да­ва „за­пад­њач­ка” по­ли­тич­ка ми­сао, прем­да је она про­же­та нај­бо­љим на­ме­ра­ма. Ње­на су­штин­ска спо­знај­на гре­шка, још од вре­ме­на ца­ра Пе­тра Пр­вог, по­чи­ва у пре­ви­ђа­њу раз­ли­ка из­ме­ђу ци­ви­ли­за­ци­је и кул­ту­ре. Као да су обо­ле­ли од не­ког ком­плек­са ни­же вред­но­сти, ни нај­ум­ни­ји „за­пад­ња­ци” не уви­ђа­ју су­пер­и­ор­ност ру­ске кул­ту­ре над за­пад­њач­ком, од­но­сно ан­гло­а­ме­рич­ком. Сто­га они, усва­ја­ју­ћи — ина­че са­свим оправ­да­но, ра­ди ја­ча­ња Ру­си­је — ци­ви­ли­за­циј­ска те тех­но­ло­шка до­стиг­ну­ћа за­пад­не ци­ви­ли­за­ци­је, при­хва­та­ју, као да их не­ко на то оба­ве­зу­је, и од­го­ва­ра­ју­ће по­ли­тич­ке те еко­ном­ске си­сте­ме, мо­де­ле и ци­ље­ве жи­во­та, ко­ји су углав­ном су­шта су­прот­ност ру­ској, сло­вен­ској и пра­во­слав­ној кул­ту­ри и тра­ди­ци­ји.

Нај­са­же­ти­је ре­че­но, за чо­ве­ка за­пад­не, ан­гло­а­ме­рич­ке ци­ви­ли­за­ци­је, про­фит је све и свја а тр­жи­ште вр­хун­ски ар­би­тар, док је људ­ски жи­вот ту пу­ко сред­ство, на­гра­ђи­ва­но уче­шћем у по­тро­шњи, од­но­сно при­сту­пом у оп­шти су­пер­мар­кет. За ру­ског, као и срп­ског чо­ве­ка — ко­ји су да­нас нај­це­ло­ви­ти­ји пред­став­ни­ци ве­ро­до­стој­них Евро­пља­на — це­ло­вит жи­вот по­је­дин­ца и за­јед­ни­це је вр­хун­ски циљ а рад и пред­у­зет­ни­штво су са­мо део то­ме под­ре­ђе­них сред­ста­ва.

Ка­ко је већ де То­квил уо­чио, за­пад­на, ан­гло­а­ме­рич­ка „де­мо­кра­ти­ја” ра­за­ра на­ци­ју и за­јед­ни­цу те љу­де чи­ни уса­мље­ним, под­сти­чу­ћи у њи­ма се­бич­ност и по­хле­пу, у ко­ји­ма су већ кла­си­ци ли­бе­рал­ног ка­пи­та­ли­зма ви­де­ли и сла­ви­ли основ­не по­кре­тач­ке сна­ге еко­ном­ског ра­ста. На­су­прот то­ме, истин­ски Рус или Ср­бин се­бе ви­ди као ка­ри­ку у за­јед­ни­ци вр­ли­на и во­ља, успо­ме­на и на­да, што у њој, да­нас и ов­де, по­ве­зу­је оне ко­јих ви­ше не­ма с они­ма ко­јих још не­ма. Ми се не осе­ћа­мо уса­мље­ни, ми ни­смо се­бич­ни и по­хлеп­ни већ смо пле­ме­ни­та­шко ве­ли­ко­ду­шни и да­ре­жљи­ви, по древ­ној фор­му­ли пра­во­слав­не ети­ке: „Тво­је је са­мо оно што да­ру­јеш дру­ги­ма.”

Да­кле, ус­кра­ћи­ва­ти Ру­си­ма или Ср­би­ма од­го­ва­ра­ју­ћи, са­мо­бит­ни по­ли­тич­ки и еко­ном­ски си­стем, ко­ји би нај­по­доб­ни­је чу­вао и раз­ви­јао осо­бе­но­сти њи­хо­вог сти­ла жи­во­та и по­гле­да на свет — мо­же из­ја­ло­ви­ти све што је стек­ну­то усва­ја­њем за­пад­них ци­ви­ли­за­циј­ских те­ко­ви­на и иза­зва­ти по­губ­не па и коб­не по­сле­ди­це. На­ме­та­ње за­пад­њач­ких, ан­гло­а­ме­рич­ких по­ли­тич­ких, еко­ном­ских и кул­тур­них си­сте­ма и мо­де­ла не­ми­нов­но во­ди у ка­та­стро­фу, ко­ја је већ сад ви­дљи­ва. Упра­во то на­ме­та­ње је глав­ни узрок де­мо­граф­ског су­но­вра­та ру­ског на­ро­да, ко­ме уни­шта­ва­ју ве­ру у се­бе и по­ве­ре­ње у бу­дућ­ност.

 

Шпен­глер у ру­ском и сло­вен­ском све­ту ви­ди ис­хо­ди­ште но­вог ци­ви­ли­за­циј­ског ци­клу­са, на­кон „про­па­сти За­па­да”. Да ли се ус­пра­вља­ње Ру­си­је, о ко­ме све­до­чи Ва­ша књи­га, мо­же са­гле­да­ти као је­дан од пр­вих зна­ко­ва ра­ђа­ња Но­ве Евро­пе, или су та­кве оце­не пре­у­ра­ње­не?

Да­нас се у пот­пу­но­сти по­твр­ђу­ју ин­ту­и­ци­је не са­мо Шпен­гле­ра већ и ве­ли­ких ру­ских сло­ве­но­фи­ла да је­ди­но Ру­си­ја мо­же спа­сти Евро­пу. Те­жи­ште суд­би­не Евро­пе и Евро­пља­на ни­је у Бри­слу већ у Мо­скви. Ка­да је реч о Европ­ској уни­ји, она све ви­ше по­при­ма из­глед гроб­ни­це сло­бо­да и пра­ва, су­ве­ре­ни­те­та и бла­го­ста­ња европ­ских на­ро­да. Као што сам већ осве­тлио у сту­ди­ји Европ­ска иде­о­ло­ги­ја, све жр­тве и пре­но­си су­ве­ре­ни­те­та те по­ли­тич­ких и еко­ном­ских сред­ста­ва де­ло­ва­ња са на­ци­о­нал­них ра­зи­на у за­јед­нич­ку, бри­сел­ску „ка­су” — по­ка­за­ли су се не са­мо за­луд­ним већ и по­губ­ним. Као да су про­па­ли у онај мит­ски бу­нар без дна. Обез­вла­стив­ши се, чла­ни­це су по­ста­ле сла­би­је не­го икад а Европ­ска уни­ја је оста­ла јед­на­ко раз­о­ру­жа­на и не­моћ­на да се но­си са ра­сту­ћим иза­зо­ви­ма све­та.

 

ТРИ ПЕР­СПЕК­ТИ­ВЕ ЗА ЕУ

 

Ка­ко са­да ства­ри сто­је, Европ­ска уни­ја има са­мо три пер­спек­ти­ве ка хо­ри­зон­ти­ма бу­дућ­но­сти. Пр­ва: да се рас­пад­не, што је нај­ве­ро­ват­ни­је, услед ра­сту­ћих уну­тра­шњих су­ко­ба ин­те­ре­са и спољ­них при­ти­са­ка. Дру­га: да ула­ском Тур­ске из­гу­би европ­ску и по­при­ми тре­ће­свет­ску и ислам­ску при­ро­ду. Све зва­нич­не де­мо­граф­ске про­јек­ци­је ука­зу­ју да ће ула­ском Тур­ске, у ро­ку од јед­не до две ге­не­ра­ци­је ве­ћин­ско ста­нов­ни­штво Европ­ске уни­је би­ти не­е­вроп­ског, азиј­ског и африч­ког по­ре­кла, а да ће у вер­ском до­ме­ну вла­да­ти ислам. Уо­ста­лом, вла­да­ју­ће, про­тур­ске по­ли­тич­ке и еко­ном­ске ели­те то не кри­ју. Ево, упра­во ми је под ру­ком при­ме­рак нај­ти­ра­жни­јег и нај­у­ти­цај­ни­јег ита­ли­јан­ског днев­ни­ка, Cor­ri­e­re del­la se­ra, чи­ји ди­рек­тор, у свом ко­мен­та­ру, „мр­тав хла­дан” оба­ве­шта­ва чи­та­о­це ка­ко не тре­ба ви­ше да бри­ну да ли ће Евро­па по­ста­ти ислам­ска или не. Ка­же ка­ко не­ма ви­ше ни­ка­кве сум­ње да ће Евро­пом вла­да­ти ислам те на­во­ди, као пот­по­ру сво­је (ан­ти­хри­шћан­ске?) же­ље, опа­жа­ње јед­ног од нај­у­глед­ни­јих исла­мо­ло­га За­па­да, Бер­нар­да Лу­и­са: „До кра­ја овог ве­ка наш кон­ти­нент ће по­ста­ти ислам­ски.” На­вод­но, је­ди­но отво­ре­но пи­та­ње је да ли ће то би­ти „ше­ри­јат­ски” или „уме­ре­ни ислам”, од­но­сно „еу­ро­и­слам”.

Тре­ћа и је­ди­на спа­со­но­сна пер­спек­ти­ва је да Европ­ска уни­ја од­би­је Тур­ску те да сле­ди европ­ску тра­ди­ци­ју, да се пре­о­бра­зи у фе­де­ра­ци­ју или, још бо­ље, у им­пе­ри­ју, у нај­бо­љем сми­слу тог по­ли­тич­ког пој­ма. Нео­п­ход­но је да од­луч­но бра­ни свој про­стор и сво­је отаџ­би­не, сво­ју про­из­вод­њу и сво­је тр­жи­ште, сво­је кул­ту­ре и тра­ди­ци­је. Евро­пља­ни мо­ра­ју по­ста­ти са­мо­до­вољ­ни у сва­ком по­гле­ду, ка­ко би би­ли не са­мо не­у­сло­вљи­ви и не­у­це­њи­ви већ и ка­ко би мо­гли да моћ­но ути­чу на свет­ске про­це­се, да их по­зи­тив­но пре­кре­ћу од гла­ди и оча­ја­ња ка ко­про­спе­ри­те­ту.

На­рав­но, та­кву са­мо­до­вољ­ност и моћ Европ­ска уни­ја у са­да­шњем ста­њу не мо­же да оства­ри. Она је оства­ри­ва је­ди­но у ви­ше­стра­ној сим­би­о­зи с Ру­си­јом те с од­го­ва­ра­ју­ћим еко­ном­ским са­ве­зи­ма, у пр­вом ре­ду са За­јед­нич­ким еко­ном­ским про­сто­ром (Ру­си­ја, Бе­ло­ру­си­ја, Укра­ји­на и Ка­зах­стан). Да­кле, реч је о Евро­пи од Реј­кја­ви­ка до Вла­ди­во­сто­ка.

 

ЕВРО­ПА НИ­ЈЕ ЗЕ­МЉА ДЕМ­БЕ­ЛИ­ЈА

 

Ка­ква би он­да, по Ва­ма, тре­ба­ло да бу­де ори­јен­та­ци­ја Ср­би­је и Цр­не Го­ре у по­гле­ду Европ­ске уни­је?

Да се ми раз­у­ме­мо: они ко­ју су на пре­ва­ру те за­хва­љу­ју­ћи ла­ко­вер­но­сти и раз­о­ча­ра­но­сти, ис­цр­пље­но­сти и ма­ло­ду­шно­сти срп­ског на­ро­да оте­ли власт 5. ок­то­бра 2000. го­ди­не — да­кле го­ми­ла ин­те­лек­ту­ал­них цр­ва и мо­рал­них на­ка­за, ло­пу­жа и би­тан­ги — за­се­њу­ју про­сто­ту при­ка­зу­ју­ћи Европ­ску уни­ју као ре­ше­ње свих про­бле­ма е да би прав­да­ли сва сво­ја ште­то­чин­ства, од ра­за­ра­ња др­жа­ве и вој­ске, до уни­ште­ња на­ци­о­нал­не еко­но­ми­је и ве­ле­пљач­ке на­род­не имо­ви­не. Они пој­ма не­ма­ју шта је Европ­ска уни­ја, ни­ти их то за­ни­ма. При­ме­ри­це, не­дав­но сам у Же­не­ви срео го­спо­ди­на Ми­ро­сла­ва Јо­ва­но­ви­ћа, ко­ји у струч­ном све­ту ужи­ва углед јед­ног од нај­бо­љих по­зна­ва­о­ца еко­ном­ских аспе­ка­та Европ­ске уни­је, а ње­го­во ка­пи­тал­но де­ло Еко­но­ми­ја европ­ске ин­те­гра­ци­је пре­вео је с ен­гле­ског и об­ја­вио, про­шле го­ди­не, бе­о­град­ски Еко­ном­ски фа­кул­тет. Пи­тао сам га да ли му се ико од на­ших по­ли­ти­ча­ра обра­тио за оба­ве­ште­ња или са­вет у по­гле­ду Европ­ске уни­је. Од­го­во­рио ми је, с ту­жним осме­хом: „Ни­ко жи­ви!”

Ни­ти ту ба­гру на вла­сти за­ни­ма што би члан­ство у НА­ТО уве­ћа­ло наш спољ­ни дуг за не­ко­ли­ко ми­ли­јар­ди до­ла­ра те дра­стич­но угро­зи­ло на­шу без­бед­ност, ста­вља­ју­ћи нас у пр­ви ред осва­јач­ког по­хо­да САД про­тив пре­о­ста­лих сло­бод­них ислам­ских зе­ма­ља, с ко­ји­ма тре­ба да има­мо при­ја­тељ­ске од­но­се.

Нео­п­ход­но је јав­но пре­до­чи­ти и раз­мо­три­ти шта Ср­би­ја и Цр­на Го­ра мо­гу до­би­ти а шта из­гу­би­ти у Европ­ској уни­ји. Да­нас Европ­ска уни­ја но­во­при­мље­ним чла­ни­ца­ма пру­жа две основ­не кор­пе ко­ри­сти. Пр­ва: тр­жи­ште по­себ­но отво­ре­но за по­љо­при­вред­не про­из­во­де, тек­стил, ме­та­лур­ги­ју и хе­миј­ске суп­стан­це. Дру­га: фон­до­ви за фи­нан­сиј­ске по­др­шке, од ко­јих су нај­зна­чај­ни­је суб­вен­ци­је по­љо­при­вред­не про­из­вод­ње. И то је све!

Ва­ља ис­та­ћи да су ти фон­до­ви већ дра­стич­но ста­ње­ни и да је суб­вен­ци­ја­ма по­љо­при­вред­не про­из­вод­ње су­ђе­но да до кра­ја ове де­це­ни­је бу­ду уки­ну­те, јер их је Свет­ска тр­го­вин­ска ор­га­ни­за­ци­ја про­гла­си­ла ка­жњи­вим об­ли­ком не­ло­јал­не кон­ку­рен­ци­је. Та­да ће из­у­мре­ти ра­тар­ски ста­леж у Европ­ској уни­ји што да­нас оп­ста­је и одо­ле­ва кон­ку­рен­ци­ји из Тре­ћег све­та је­ди­но за­хва­љу­ју­ћи суб­вен­ци­ја­ма.

 

ЦР­НИ БЕ­О­ГРАД НА ПРО­СЈАЧ­КИМ КО­ЛЕ­НИ­МА

 

Ме­ђу­тим, на­ша ско­ра, бу­ду­ћа, на­дам се др­жа­во­твор­на и пре­по­ро­ди­лач­ка по­ли­ти­ка, пред­во­ђе­на Срп­ском ра­ди­кал­ном стран­ком, мо­ра и у том до­ме­ну би­ти праг­ма­тич­на. Нео­п­ход­но је јав­но за­ла­га­ње за ула­зак у Европ­ску уни­ју а исто­вре­ме­но при­пре­ма­ње за све мо­гу­ће сце­на­ри­је и ал­тер­на­ти­ве. При­ме­ри­це, ако Тур­ска уђе у Европ­ску уни­ју — им­пе­ра­тив оп­стан­ка на­шег на­ро­да и др­жа­ве зах­те­ва­ће да бу­де­мо на по­у­зда­ној дис­тан­ци. У про­тив­ном, ми ће­мо, с Бу­га­ри­ма, би­ти пр­ви на уда­ру усе­ље­нич­ких та­ла­са ми­ли­он­ских ма­са, глад­них плод­не зе­мље и шу­ма, чи­стих во­да а и ле­пих же­на. Са­мо у Ца­ри­гра­ду и око­ли­ни да­нас је на­кр­ца­но ско­ро два­де­сет ми­ли­о­на, што је­два че­ка­ју да се раз­ми­ле по Бал­ка­ну. У Бри­слу отво­ре­но и јав­но обе­ћа­ва­ју Тур­ској да ће Бал­кан би­ти под ње­ном вла­да­ви­ном.

Иро­ни­ја суд­би­не је да би од члан­ства Ср­би­је и Цр­не Го­ре у Европ­ској уни­ји она има­ла мно­го ве­ће ко­ри­сти не­го ми, осо­би­то ге­о­по­ли­тич­ке и ге­о­е­ко­ном­ске. То у Бри­се­лу до­бро зна­ју и то ми је упра­во по­ве­рио ста­ри при­ја­тељ, за­по­слен у Европ­ској ко­ми­си­ји, го­во­ре­ћи ми о до­сман­лиј­ским иза­сла­ни­ци­ма с нај­ве­ћим пре­зи­ром. И сад, уме­сто да ми усло­вља­ва­мо, да не ка­жем уце­њу­је­мо Европ­ску уни­ју да ли ће­мо ући или не — зва­нич­на по­ли­ти­ка цр­ног Бе­о­гра­да је на про­сјач­ким ко­ле­ни­ма.

Пре­по­ру­чио бих бу­ду­ћој вла­ди на­ци­о­нал­ног спа­са да исто­вре­ме­но фор­си­ра ори­јен­та­ци­ју ка Ру­си­ји, од­но­сно ка За­јед­нич­ком еко­ном­ском про­сто­ру те ка Евро­а­зиј­ској еко­ном­ској за­јед­ни­ци. Осим мно­го ве­ћих ко­ри­сти ко­је нас оче­ку­ју у тим са­ве­зи­ма а без ика­квих ште­та — члан­ство у њи­ма би сил­но оја­ча­ло и на­шу пре­го­ва­рач­ку по­зи­ци­ју спрам Европ­ске уни­је те отво­ри­ло мо­гућ­ност за­ла­га­ња за по­ме­ну­ту, ве­ли­ку сим­би­о­зу евро­а­зиј­ских раз­ме­ра.

 

У огле­ду „Сва Евро­па је у Ру­си­ји”, ко­ји је та­ко ду­го не­до­ста­јао срп­ској иде­о­ло­ги­ји, из­ло­жи­ли сте те­мељ­ној кри­ти­ци ру­ско кла­сич­но и но­во евро­а­зиј­ство, и то са евро­а­риј­ског и сло­ве­но­фил­ског ста­но­ви­шта. Шта Вас је по­бу­ди­ло на ту кри­ти­ку?

За­хва­љу­јем Вам на ла­ска­вом ми­шље­њу али ми је ста­ло да ис­так­нем ка­ко је мој нај­ве­ћи до­при­нос срп­ској иде­о­ло­ги­ји сту­ди­ја Европ­ска иде­о­ло­ги­ја. Ту су осве­тље­не ми­ле­нар­не кон­стан­те осо­бе­но­сти по­ли­тич­ког би­ћа европ­ског чо­ве­ка ко­га да­нас, нај­пот­пу­ни­је пред­ста­вља­ју срп­ски и ру­ски чо­век. Мо­рам та­ко­ђе ис­та­ћи да Ва­ше пи­та­ње из­и­ску­је јед­но ма­ло об­ја­шње­ње ра­ди оних чи­та­ла­ца на­шег раз­го­во­ра ко­ји ни­су има­ли при­ли­ке да про­чи­та­ју Европ­ску иде­о­ло­ги­ју, где ко­ри­стим при­дев „евро­а­риј­ско”, уме­сто у на­у­ци уо­би­ча­је­ног „ин­до­е­вроп­ско”. Пр­ви сма­трам тач­ни­јим јер Ин­ди­ја ни­је са­мо про­стор зра­че­ња кул­ту­ре ариј­ских осва­ја­ча већ и пре­а­риј­ских кул­ту­ра ста­ро­се­де­ла­ца, од дра­вид­ске до та­мил­ске.

Вра­тив­ши се Ва­шем пи­та­њу, основ­на по­бу­да мо­је кри­ти­ке по­ти­че из уве­ре­ња да но­во евро­а­зиј­ство — по­пут оног ко­је ши­ри, из нај­бо­љих на­ме­ра, мој дра­ги при­ја­тељ и са­бе­сед­ник Алек­сан­дар Ду­гин — са­др­жи са­мо­об­ма­не ко­је мо­гу по­ста­ти опа­сне.

Ина­че, мо­рам ис­та­ћи из­ван­ред­ну вред­ност по­ли­тич­ко-еко­ном­ског си­сте­ма ко­ји су кла­сич­ни евро­а­зиј­ци про­јек­то­ва­ли за пост­ко­му­ни­стич­ку Ру­си­ју. Реч је о про­јек­ту пре­вла­да­ва­ња ја­ло­вих и по­губ­них су­ко­ба ле­ви­це и де­сни­це, кроз син­те­зу нај­бо­љих, од­го­ва­ра­ју­ћих стре­мље­ња. У пи­та­њу је је­дан од ни­за из­ра­за иде­а­ла јед­не це­ло­ви­те а не пар­ци­јал­не, од­но­сно стра­нач­ке по­ли­ти­ке, ко­ји још од вре­ме­на Пла­то­на, као не­ка ре­ка по­нор­ни­ца, про­жи­ма по­вест европ­ског по­ли­тич­ког би­ћа. Тај иде­ал је је­дан од глав­них пред­ме­та ис­тра­жи­ва­ња ко­ја сам пред­у­зео и из­ло­жио у сту­ди­ји Европ­ска иде­о­ло­ги­ја, иде­ал ду­бо­ко по­ве­зан са са­мом су­шти­ном срп­ске иде­о­ло­ги­је.

 

ДА ЛИ СМО ДИ­ГЛИ РУ­КЕ ОД СА­МИХ СЕ­БЕ?

 

За раз­ли­ку од Ру­си­је, ко­ја се ус­пра­вља, Ср­би­ја је ба­че­на у без­др­жав­но ста­ње. Сро­за­на и по­ни­же­на, из­ло­же­на мр­цва­ре­њу и осве­ти ср­бо­фо­ба, ха­ра­њу ра­спи­ку­ћа и про­вин­ци­јал­не аген­ту­ре аме­ри­ка­ни­зма. Мо­же ли се из ис­ку­ства ру­ског пре­по­ро­ди­лач­ког пре­о­кре­та из­ву­ћи де­ло­твор­на по­у­ка за пост­пе­то­ок­то­бар­ску Ср­би­ју?

Ваш тач­ни опис ста­ња са­вре­ме­не Ср­би­је мо­гао би по­слу­жи­ти и за опи­си­ва­ње ста­ња Ру­си­је, то­ком по­след­ње де­це­ни­је два­де­се­тог ве­ка. Као и Ру­си­ја та­да, Ср­би­ја и Цр­на Го­ра да­нас су под оку­па­ци­јом. Ипак, усло­ви за про­тив­по­крет су при­лич­но раз­ли­чи­ти и је­ди­но што би нам ко­ри­сти­ло из ру­ског ис­ку­ства је да се не пре­да­је­мо ма­ло­ду­шно­сти већ да свим си­ла­ма ми­сли, осе­ћа­ња и де­ла стре­ми­мо осло­бо­ђе­њу и пре­по­ро­ду на­ше др­жа­ве.

Ви­ди­те, кад чо­век ана­ли­зи­ра ис­хо­де ра­зних про­шло­го­ди­шњих из­бо­ра у Ср­би­ји ис­па­да да је по­ло­ви­на на­ро­да „ди­гла ру­ке од све­га” и пре­пу­сти­ла се сти­хи­ји. Да­кле, са­ми Ср­би су пр­ви крив­ци свог по­ли­тич­ког по­ра­за од 5. ок­то­бра 2000. го­ди­не те за одр­жа­ње оку­па­ци­је. Основ­ни за­да­так Срп­ске ра­ди­кал­не стран­ке је да тој по­ло­ви­ни ули­је са­мо­по­у­зда­ње и на­ду.

Нео­п­ход­но је ис­та­ћи да је крај­ње опа­сно су­сре­ди­ти све па­три­от­ске сна­ге на јед­ном ме­сту, у СРС. До­во­љан је је­дан те­жак уда­рац не­при­ја­те­ља по СРС па да све бу­де до­ве­де­но у пи­та­ње. До­вољ­но је да не­при­ја­тељ са­мо пу­сти не­у­ра­чун­љи­вог Во­ји­сла­ва Ше­ше­ља на сло­бо­ду и да То­ми­слав Ни­ко­лић, ра­ди срп­ске сло­ге и због сво­је сен­ти­мен­тал­но­сти, при­ста­не да до­тич­ни по­но­во све за­ја­ше те по­ни­жа­ва ка­ко би ле­чио ком­плек­се сте­че­не у „про­кле­тој авли­ји” – и све ће оти­ћи до­ђа­во­ла. Да­кле, СРС хит­но мо­ра де по­кре­не ства­ра­ње де­се­ти­на и сто­ти­на ал­тер­на­тив­них цен­та­ра срп­ског др­жа­во­твор­ног по­кре­та. Тај по­крет мо­ра да бу­де као сто­гла­ва хи­дра, та­ко да му не­при­ја­тељ ни­ка­да не мо­же „до­ћи гла­ве”.

 

СРП­СКА КУЛ­ТУР­НА НЕ­СВЕСТ

 

Јед­на од кар­ди­нал­них сла­бо­сти срп­ске по­ли­ти­ке де­ве­де­се­тих (док је Ср­би­ја има­ла ка­кву-та­кву по­ли­ти­ку) сва­ка­ко је пот­пу­но од­су­ство све­сти о су­штин­ској ва­жно­сти кул­ту­ре, и то не са­мо у кла­сич­ном и тра­ди­циј­ском сми­слу ре­чи не­го и као јед­ног од че­ти­ри но­се­ћа сту­ба аме­рич­ког им­пе­ри­јал­ног про­јек­та. Кул­ту­ра је и да­нас, чи­ни се, јед­но од нај­ва­жни­јих пре­о­ста­лих по­ља бор­бе?

Не са­мо да је та­ко­зва­ни „Ми­ло­ше­ви­ћев ре­жим” био ли­шен све­сти о зна­ча­ју кул­ту­ре за од­бра­ну зе­мље већ су ње­го­ви чел­ни­ци и над­ле­жни ми­ни­стри — све са­ми кре­те­ни, с по­вре­ме­ним бље­сци­ма лу­цид­но­сти чи­стог и пот­ку­пљи­вог иди­о­ти­зма — ши­ром отва­ра­ли све ме­диј­ске про­сто­ре за ин­ва­зи­ју и пре­моћ Со­ро­ше­вих ор­га­ни­за­ци­ја и пла­ће­ни­ка. Чак су по­др­жа­ва­ли те фи­нан­си­ра­ли без­број­не про­јек­те и фил­мо­ве про­из­во­ђа­ча не­при­ја­тељ­ске, про­тив­срп­ске про­па­ган­де, од Па­ска­ље­ви­ћа до Ср­бља­но­вић­ке, с чи­јом дра­мом је, уз бла­го­слов­ни го­вор пред­став­ни­ка ЈУЛ-а, све­ча­но за­тво­рен по­след­њи БИ­ТЕФ „Ми­ло­ше­ви­ће­ве епо­хе”.

С дру­ге стра­не, па­три­о­ти на­ци­о­нал­ног сме­ра, из­ван СПС или ЈУЛ-а, би­ли су др­жа­ни на да­ле­ком од­сто­ја­њу од сва­ке мо­гућ­но­сти де­ло­ва­ња те сва­ко­ја­ко оне­мо­гу­ћа­ва­ни. Ја то до­бро знам јер су сва мо­ја број­на и огром­на на­сто­ја­ња — од кул­ту­ре и ме­ди­ја до еко­но­ми­је, ко­сов­ско-ме­то­хиј­ског про­бле­ма и спољ­не по­ли­ти­ке — да се гу­бит­нич­ки смер др­жав­не по­ли­ти­ке окре­не ка по­бе­ди — до­жи­ве­ла, пре или ка­сни­је, не­у­спе­хе. На­рав­но, би­ла су то на­сто­ја­ња да­ле­ко од очи­ју јав­но­сти. Сма­трао сам и сма­трам да је у по­ли­ти­ци бит­но да се до­бра иде­ја пост­ва­ри. Ау­тор­ство је ту не­бит­но и био сам спре­ман да сла­ву успе­ха по­кло­ним дру­ги­ма. У јед­ном слу­ча­ју ни­је ми по­мо­гло ни „зе­ле­но све­тло” ко­је сам ис­по­сло­вао од ве­о­ма пред­у­сре­тљи­вог Сло­бо­да­на Ми­ло­ше­ви­ћа. Бр­зо схва­тив­ши и усво­јив­ши мој пред­лог, на мо­је очи је те­ле­фо­ни­рао гра­до­на­чел­ни­ци Бе­о­гра­да — ко­ја је то­ли­ко Срп­ки­ња ко­ли­ко сам ја Тур­чин — на­ло­жив­ши јој да ми пру­жи сву по­треб­ну ло­ги­стич­ку по­др­шку. Она ме је пак ме­се­ци­ма за­ма­ја­ва­ла те сам ко­нач­но од­у­стао од све­га, уве­рен да је то Ми­ло­ше­ви­ћев на­чин да еле­гант­но и на ра­те, уме­сто од­мах и у ли­це ка­же „не”. По­гре­шно сам та­да оце­нио Ми­ло­ше­ви­ћа а ка­да сам то схва­тио би­ло је пре­ка­сно. По­себ­ну ди­мен­зи­ју тра­гич­но­сти Ми­ло­ше­ви­ће­ве фи­гу­ре а и на­ше суд­би­не чи­ни чи­ње­ни­ца да је он био окру­жен го­ми­лом кре­те­на, из­дај­ни­ка и са­бо­те­ра, ко­је је за­те­као као по­сле­ди­цу ви­ше­де­це­ниј­ске не­га­тив­не се­лек­ци­је. Да би то ста­ње про­ме­нио мо­рао је рас­по­ла­га­ти ре­во­лу­ци­о­нар­ном ви­зи­јом и во­љом, а он је ипак био и остао здра­во­ра­зум­ски чо­век, прем­да с ван­ред­но ве­ли­ким об­да­ре­но­сти­ма.

 

НЕ­БРА­ЊЕ­НИ ПО­ЛО­ЖА­ЈИ НА ФРОН­ТУ КУЛ­ТУ­РЕ

 

Је­ди­не успе­хе по­сти­гао сам у ту­ђи­ни, у Ита­ли­ји, где ме је агре­си­ја НА­ТО за­те­кла у фор­мал­ном свој­ству из­ве­шта­ча Тан­ју­га, што је Сло­бо­дан Ми­ло­ше­вић мо­рао прет­ход­но да лич­но одо­бри, јер сам за оста­ле ње­го­ве био са­мо и је­ди­но њи­хов не­по­мир­љи­ви и опа­сни иде­о­ло­шки не­при­ја­тељ. Та­да сам пот­пу­но са­мо­и­ни­ци­ја­тив­но си­шао у ме­диј­ску аре­ну, до­био бар ту ме­диј­ски рат — пре­ма бе­сном при­зна­њу ср­бо­фоб­ског и ру­со­фоб­ског ко­ме­са­ра Европ­ске ко­ми­си­је Еме Бо­ни­но — и знат­но до­при­нео, оби­ја­ју­ћи пра­го­ве де­сних и ле­вих стра­на­ка те по­кре­та, да ита­ли­јан­ски Пар­ла­мент, је­ди­ни ме­ђу чла­ни­ца­ма Атлант­ског са­ве­за, из­гла­са зах­тев вла­ди да се од­мах за­ло­жи за хи­тан пре­кид бом­бар­до­ва­ња и отва­ра­ње ди­пло­мат­ске пер­спек­ти­ва раз­ре­ше­ња спо­ра.

Све Вам то го­во­рим ра­ди нај­не­по­сред­ни­је илу­стра­ци­је по­ло­жа­ја па­три­о­та на­ци­о­нал­ног сме­ра: кад сам се вра­тио у Бе­о­град, апри­ла 2000. го­ди­не, ра­ди пре­у­зи­ма­ња свој­ства са­вет­ни­ка ам­ба­са­до­ра, уме­сто ма­кар јед­не ре­чи за­хва­ле, до­жи­вео сам да ме без ре­чи из­ви­ње­ња до­слов­но из­ба­це из слу­жбе у Ми­ни­стар­ству ино­стра­них по­сло­ва, са­мо за­то што сам у Ри­му са­ра­ђи­вао с на­шим ам­ба­са­до­ром при Све­тој сто­ли­ци, го­спо­ди­ном Дој­чи­лом Ма­сло­ва­ри­ћем. Он је пак пао у не­ми­лост због раз­ло­га ко­ји не­ма­ју ве­зе ни са слу­жбом ни са по­ли­ти­ком не­го са ја­ким ма­те­рин­ским ин­стинк­том го­спо­ђе Ми­ре Мар­ко­вић, ко­ја је би­ла жр­тва под­лих ин­три­га, пре­но­ше­них од стра­не ви­ше­го­ди­шњег по­ро­дич­ног при­ја­те­ља. По све­му су­де­ћи, та на­ка­за је де­ло­ва­ла по на­ло­гу глав­не не­при­ја­тељ­ске стра­не слу­жбе. Ма­сло­ва­рић и ја на­не­ли смо им ве­ли­ке ште­те и не­во­ље у Ва­ти­ка­ну, од­но­сно Ита­ли­ји. Ко­ри­стим при­ли­ку да тој стра­ној слу­жби за­хва­лим на фер-пле­ју, бар у мом слу­ча­ју, јер ме је оне­мо­гу­ћи­ла еле­гант­но и по­сред­но а мо­гла је и бру­тал­но, ка­ко ми је та­да че­сто пре­ће­но, прем­да се ни­сам оба­зи­рао, зна­ју­ћи да пра­ви уби­ца ни­је бле­сав да на­ме­ра­че­ној жр­тви на­ја­вљу­је сво­ју на­ме­ру.

Он­да је зло­ћуд­ни ту­мор до­шао по сво­је и сад се њи­ме ба­вим.

 

Сла­же­те се, да­кле, с опа­жа­њем о из­у­зет­ној ва­жно­сти кул­ту­ре и не­ра­зум­ном пре­не­бре­га­ва­њу те су­штин­ске чи­ње­ни­це од стра­не, авај, срп­ске по­ли­тич­ке кла­се?

Мо­гу га сло­бод­но пот­пи­са­ти. Упра­во по­вест срп­ског на­ро­да под ви­ше­ве­ков­ним јар­мом осман­ске псе­у­до­им­пе­ри­је и исла­мо­кра­ти­је све­до­чи о пре­суд­ном зна­ча­ју кул­ту­ре. Срп­ски на­род се одр­жао рас­по­ла­жу­ћи са­мо сво­јом кул­ту­ром, сво­јим еп­ским и лир­ским пе­сни­штвом, кроз ко­је су му при­ти­ца­ла зна­ња и енер­ги­је са пре­хри­шћан­ских па и пре­и­сто­риј­ских из­во­ра. Дру­ги, јед­на­ко до­бар при­мер пру­жа­ју Је­вре­ји: они су ско­ро две хи­ља­де го­ди­на жи­ве­ли без др­жа­ве и без хра­ма, што до да­на­шњег да­на све њи­хо­ве ре­ли­гиј­ске ри­ту­а­ле чи­ни de ju­re не­ле­ги­тим­ним. Они су оп­ста­ли ис­кљу­чи­во за­хва­љу­ју­ћи сво­јој кул­ту­ри, шко­ла­ма у ко­ји­ма се про­у­ча­ва­ју и ту­ма­че све­ти спи­си.

Осим то­га, кул­ту­ра је ве­о­ма јеф­ти­на, она пру­жа нај­ви­ше а из­и­ску­је нај­ма­ње. Ипак, код Ср­ба ту на­ста­је про­блем. Че­сто сам до­би­јао по­зи­ве од ме­ни не­по­зна­тих, бо­га­тих Ср­ба, да се про­ве­дем на њи­хов ра­чун, у њи­хо­вим ви­ла­ма или ту­ри­стич­ким ра­је­ви­ма, од Ка­ли­фор­ни­је до Ау­стра­ли­је. Ни­јед­ном се ни­сам ода­звао, по­ред оста­лог и за­то што ни­сам имао, ни­ти имам вре­ме­на. Али ка­да бих их упи­тао да ли мо­гу да сти­пен­ди­ра­ју сту­ди­је не­ке па­мет­не а си­ро­ма­шне срп­ске гла­ви­це, да фи­нан­си­ра­ју не­ки на­ци­о­нал­ни ча­со­пис, да пла­те ма­кар пре­вод не­ке срп­ске књи­ге ко­ја би нам осве­тла­ла образ и об­ја­сни­ла нас — до­би­јао сам са­мо мр­зо­вољ­на обе­ћа­ња ко­ја ни­кад ни­су би­ла ис­пу­ње­на. Те­ши ме што је то оп­шти про­блем на­ци­о­нал­но ори­јен­ти­са­них сна­га, од Ита­ли­је и Фран­цу­ске до Ру­си­је. На­су­прот њи­ма, ко­му­ни­сти не­кад а мон­ди­ја­ли­сти да­нас ве­о­ма до­бро схва­та­ју зна­чај кул­ту­ре и спрем­ни су да уло­же огром­на сред­ства у сво­ју кул­тур­ну хе­ге­мо­ни­ју. Со­рош пру­жа нај­бо­љи при­мер. Ка­кви су раз­ло­зи та­ко опреч­ног од­но­са пре­ма кул­ту­ри — то је већ дру­га и ве­о­ма ду­га при­ча. Јед­но је из­ве­сно: ако на­ша на­ци­о­нал­на кул­ту­ра оста­не и да­ље без нео­п­ход­не ма­те­ри­јал­не по­др­шке — на­шој на­ци­ји се ло­ше пи­ше. <

 

 

 

*

ПРО­ПАСТ ПРО­ЈЕК­ТА РА­СР­БЉА­ВА­ЊА

На­кон свих тор­ту­ра ко­ји­ма је но­ви то­та­ли­та­ри­зам из­ло­жио Ср­би­ју, на­кон свих „де­на­ци­фи­ка­ци­ја”, „лу­стра­ци­ја”, ка­стра­ци­ја, про­да­ја па­три­от­ских гла­ва као глав­ног из­во­зног по­сла, и та­ко уне­до­глед, да­ле­ко нај­про­да­ва­ни­ја књи­га на по­след­њим сај­мо­ви­ма књи­га у Бе­о­гра­ду је ро­ман Ра­до­ва­на Ка­ра­џи­ћа. Ка­кав је то знак?

То је знак да су сто­ти­не ми­ли­о­на до­ла­ра, ко­је је ва­шинг­тон­ска ад­ми­ни­стра­ци­ја уло­жи­ла у ра­ср­бља­ва­ње, стра­ће­ни. То је знак да је наш не­при­ја­тељ на по­при­шту ра­та ни­ског ин­тен­зи­те­та до­жи­вео стра­хо­вит по­раз. То је и знак ус­пра­вља­ња Ср­би­је.

 

*

ПУ­ТИ­НУ НЕ­ДО­СТА­ЈЕ ИДЕ­О­ЛО­ГИ­ЈА

Грам­ши ве­ли да „сви ве­ли­ки по­кре­ти у исто­ри­ји по­ти­чу из ра­ди­о­ни­ца иде­ја”. У ко­јим је ра­ди­о­ни­ца­ма иде­ја, пре­ма Ва­шим уви­ди­ма, пре­суд­но при­пре­мљен ру­ски об­но­ви­тељ­ски по­крет оли­чен Пу­ти­ном?

На жа­лост, у пи­та­њу је стра­те­ги­ја, а не, ина­че пре­ко по­треб­на, но­ва ру­ска иде­о­ло­ги­ја. Та стра­те­ги­ја по­те­кла је из ла­бо­ра­то­ри­ја КГБ, ко­је су оку­пља­ле елит­не ин­те­лек­ту­ал­не мо­ћи. За раз­ли­ку од не­га­тив­не се­лек­ци­је по­ли­ти­ча­ра, у КГБ је вла­дао по­зи­тив­ни прин­цип се­лек­ци­је ка­дро­ва. КГБ ни­је обра­зо­вао свој са­став пу­тем кон­кур­са, већ не­по­сред­ним осма­тра­њем и по­зи­ви­ма. Уо­ча­ва­ни су и би­ра­ни нај­бо­љи.

Има­ју­ћи у ви­ду да је Пу­тин но­си­лац „цр­ног по­ја­са” у џу­доу, ре­као бих да је он тво­рац мо­жда нај­зна­чај­ни­јег де­ла стра­те­ги­је, што вер­но пре­во­ди основ­но на­че­ло те да­ле­ко­и­сточ­не бо­ри­лач­ке ве­шти­не: ко­ри­сти­ти уда­рац про­тив­ни­ка за про­тив­на­пад. При­ме­ри­це, ши­ром пла­не­те, си­лом или ми­лом, ва­шинг­тон­ски стра­те­зи на­ме­ћу „гло­ба­ли­за­ци­ју” и „укруп­ња­ва­ња”, од­но­сно ру­ше­ње свих од­бра­на на­ци­о­нал­них еко­но­ми­ја пред осва­јач­ким по­хо­дом над­на­ци­о­нал­них ком­па­ни­ја, као то­бо­же уни­вер­зал­ни лек за све еко­ном­ске про­бле­ме. Ру­ска стра­те­ги­ја то спрем­но при­хва­та и вр­ши „гло­ба­ли­за­ци­ју” уну­тар Ру­си­је и ши­ре, сил­но ја­ча­ју­ћи ру­ске при­вред­не и по­ли­тич­ке мо­ћи. Сад ва­шинг­тон­ски стра­те­зи оча­ја­ва­ју, јер су сво вре­ме убе­ђи­ва­ли Мо­скву ка­ко „мо­дер­ни­за­ци­ја” то­бо­же из­и­ску­је „де­цен­тра­ли­за­ци­ју” и усит­ња­ва­ње све­га, од др­жа­ве до ве­ли­ких ин­ду­стриј­ских си­сте­ма.

 

*

ОТО­МАН­СКА СЕН­КА ОПЕТ НАД ЕВРО­ПОМ

— Нас има је­два осам ми­ли­о­на, у де­мо­граф­ском опа­да­њу, а Ту­ра­ка ће, кроз де­сет го­ди­на, би­ти де­ве­де­сет ми­ли­о­на, с африч­ким на­та­ли­те­том. Не ра­чу­нам сто­ти­не ми­ли­о­на тур­ко­фо­на из Цен­трал­не Ази­је. Да­кле, ако уђе­мо у ЕУ у ко­јој би би­ла и Тур­ска, да­кле не ви­ше европ­ску већ за­пра­во тур­ско-европ­ску или ислам­ску уни­ју — ми ће­мо по­ста­ти на­ци­о­нал­на и вер­ска ма­њи­на у соп­стве­ној отаџ­би­ни и сва до­стиг­ну­ћа на­ших пре­да­ка, од Пр­вог срп­ског устан­ка до Бал­кан­ских ра­то­ва, би­ће по­ни­ште­на и из­ја­ло­вље­на. Уо­ста­лом, кад се Ер­до­ган, про­шлог де­цем­бра, три­јум­фал­но вра­тио у Ан­ка­ру из Бри­сла — где је ви­ком, прет­ња­ма и уце­на­ма из­ну­дио та­ко­ре­ћи без­у­слов­ну ка­пи­ту­ла­ци­ју на ра­те — ма­са га је до­че­ка­ла хор­ским по­кли­чем: „Жи­вео осва­јач Евро­пе!” То до­ста го­во­ри с ка­квим „ду­хом” Тур­ци ула­зе у Евро­пу: да оства­ре оно што ни­су ус­пе­ле Осман­ли­је. Уо­ста­лом, већ про­шлог ја­ну­а­ра тур­ска вој­на ави­ја­ци­ја про­др­ла је, иза­зов­но, не­ко­ли­ко пу­та у ва­зду­шни про­стор Грч­ке и да­ла до зна­ња ка­ко Тур­ска не од­у­ста­је од те­ри­то­ри­јал­них пре­тен­зи­ја. Ако је тур­ска по­ли­ти­ка са­да, на пра­гу Европ­ске уни­је, то­ли­ко др­ска и агре­сив­на, уце­њи­вач­ка и пре­те­ћа — ка­ква ће тек би­ти кад Тур­ска уђе у Европ­ску уни­ју и ту по­ста­не нај­ве­ћа те и пре­суд­на по­ли­тич­ка си­ла?

 

*

СУ­ШТИ­НА СРП­СКЕ ИДЕ­О­ЛО­ГИ­ЈЕ

— Су­шти­на срп­ске не­пи­са­не иде­о­ло­ги­је у зна­ку „кра­ји­шнич­ке” сим­би­о­зе ра­та­ра и рат­ни­ка у јед­ном чо­ве­ку, иде­а­ла дру­штве­не прав­де и ме­ри­то­крат­ске хи­је­рар­хи­је, ре­во­лу­ци­о­нар­ног по­ле­та и по­сто­ја­но­сти тра­ди­ци­је, ква­ли­фи­ко­ва­не де­мо­кра­ти­је и ау­то­ри­те­та истин­ске ели­те… Уве­рен сам да ће тај иде­ал би­ти је­згро кри­ста­ли­за­ци­је по­ли­тич­ког си­сте­ма епо­хе уста­ја­ња и пре­по­ро­да ко­ја до­ла­зи. Ка­жем: уве­рен сам — јер до­бро знам да не­ма ал­тер­на­ти­ве.

 

ДУХ И ТЕХ­НИ­КА НО­ВЕ ПА­ТРИ­ОТ­СКЕ БОР­БЕ

— Нео­п­ход­но је ства­ра­ње и мре­же пот­пу­но ано­ним­них, да не ка­жем иле­гал­них ор­га­ни­за­ци­ја — по узо­ру на ко­му­ни­стич­ку — не ра­ди ба­вље­ња про­тив­за­ко­ни­тим де­лат­но­сти­ма већ ра­ди за­шти­те па­три­от­ског ра­да од не­при­ја­тељ­ске кон­тро­ле, ин­фил­тра­ци­ја и суб­вер­зи­ја. То ва­жи по­себ­но за мла­ду Ср­би­ју, за сту­ден­те. Нек’ поч­ну од „трој­ки”. Већ кад бу­ду из­ве­ли пр­ву, чак и нај­ма­њу ак­ци­ју, ви­де­ће ка­ко ће им се на­кон то­га сил­но вра­ти­ти са­мо­по­у­зда­ње и ра­дост, сна­га и ве­ра у жи­вот и по­бе­ду. То ва­жи и за сва­ког по­је­дин­ца. До­вољ­но је са­мо обра­ти­ти се дру­гом са спрем­но­шћу за со­ли­дар­ност, ма­кар са­мо с ре­чи­ма уте­хе и бо­дре­ња — и то ће тре­ну­тач­но раз­ве­ја­ти ма­глу­шти­ну оп­ште де­пре­си­је, осми­сли­ти жи­вот те по­кре­ну­ти не­слу­ће­но сил­не уну­тра­шње сна­ге.

 

ПО­СТО­ЈИ ЛИ СРП­СКИ ПУ­ТИН?

Пре­суд­ну уло­гу у осло­ба­ђа­њу из ру­со­фоб­ских око­ва од­и­гра­ле су вр­хун­ске др­жа­во­чу­вар­не сна­ге у оста­ци­ма слу­жбе др­жав­не без­бед­но­сти. Да ли је та­ко не­што оствар­љи­во у Ср­би­ји, по­го­то­ву на­кон по­зна­тих ис­ку­ста­ва из сеп­тем­бра и ок­то­бра 2000. го­ди­не?

Не ве­ру­јем, јер на­ша не­ка­да­шња СДБ, у по­ре­ђе­њу са КГБ, има низ ве­ли­ких мањ­ка­во­сти. Ипак, прет­по­ста­вљам или се бар на­дам да уста­но­ва ко­ја је на­сле­ди­ла СДБ да­нас има не­ка са­чу­ва­на чвр­ста па­три­от­ска је­згра. Пре­по­ру­чио бих та­квим па­три­о­ти­ма да за са­да др­же „ни­ски про­фил”. Нај­ве­ћу ко­рист срп­ском на­ро­ду чи­ни­ли би ако буд­но сни­ма­ју ди­на­ми­ке ве­ле­пљач­ки, јер ће је­дан од пр­вих за­да­та­ка бу­ду­ће вла­де на­ци­о­нал­ног спа­са би­ти вра­ћа­ње све­га што је на­ро­ду од­у­зе­то, би­ло при­ме­ном пра­ва или но­вих за­кон­ских усло­ва при­вре­ђи­ва­ња — ко­ји ће при­ну­ди­ти пљач­ка­ше да уз пра­вед­ну на­док­на­ду вра­те оно што су „при­ва­ти­за­ци­јом” оте­ли — би­ло ме­то­дом „па­ре или за­твор”, да не ка­жем баш „па­ре или жи­вот”.

 

КАН­ЦЕР ПО­СЛЕ­ДИ­ЦА БОМ­БАР­ДО­ВА­ЊА

— Ка­жу да је кан­цер обич­но ре­зул­тат стре­со­ва. Ве­ро­ват­но, али не у мом слу­ча­ју. Ка­ко све­до­чи Мо­мо Ка­пор, у сво­јим рат­ним из­ве­шта­ји­ма, чак и на нај­о­па­сни­јим ме­сти­ма па и под уста­шком оп­са­дом у Ди­во­се­лу, пред пад, био сам увек са­вр­ше­но ми­ран и спо­ко­јан, с осме­хом, оби­ча­ва­ју­ћи да гла­сно ци­ти­рам ка­то­лич­ког ми­сли­о­ца Ле­о­на Блоа: „Гра­ђа­нин је сви­ња ко­ја хо­ће да умре при­род­ном смр­ћу.” Ми­слим да је и мој, као и Ка­по­ров кан­цер по­сле­ди­ца бом­бар­до­ва­ња Ре­пу­бли­ке Срп­ске 1995. го­ди­не, с ко­јим су, пре­ма опа­жа­њу фран­цу­ског ге­не­ра­ла и ге­о­по­ли­ти­ча­ра Га­лоа, „САД по­че­ле атом­ски рат про­тив Евро­пе”. Би­ли смо на истом ци­љу бом­бар­до­ва­ња осла­бље­ним ура­ни­ју­мом, у Ха­џи­ћи­ма, а ја и крај До­бо­ја, и до­би­ли смо кан­цер на истом ме­сту, у исто вре­ме, чак и у исти ме­сец. Ипак, ако би ми Бог дао мо­гућ­ност да се сад вра­тим у не­ки пе­ри­од свог жи­во­та, по свом из­бо­ру, иза­брао бих, без раз­ми­шља­ња, хе­рој­ске де­ве­де­се­те. Не са­мо за­то што сам тад по­чео да жи­вим за свој на­род, про­на­шав­ши та­ко сми­сао свог жи­вље­ња, већ и за­то што сам тад от­крио ко­ли­ко је ве­лик на­род ко­ме при­па­дам, без прем­ца у по­ро­ди­ци европ­ских на­ци­ја, осим, мо­жда, ру­ске.

 

Бра­ни­слав Ма­тић

(2005)