Ин­тер­вју

ВЕ­ЛИ­КО РУ­СКО ПРИ­ЗНА­ЊЕ ДРА­ГО­ШУ КА­ЛА­ЈИ­ЋУ

У глави сам десничар, у срцу левичар

На­гра­да „Еду­ард Во­ло­ђин”, ко­ју до­де­љу­ју Са­вез књи­жев­ни­ка Ру­си­је, Ли­те­рар­ни фонд Ру­си­је и ча­со­пис Но­ва књи­га Ру­си­је, при­па­ла је ове го­ди­не Дра­го­шу Ка­ла­ји­ћу за ро­ман По­след­њи Евро­пља­ни

Ка­да је у све­ча­ној дво­ра­ни Са­ве­за пи­са­ца Ру­си­је ње­гов пред­сед­ник Ва­ле­риј Га­ни­чев об­ја­вио да је го­ди­шња на­гра­да „Еду­ард Во­ло­ђин” до­де­ље­на Дра­го­шу Ка­ла­ји­ћу за ро­ман По­след­њи Евро­пља­ни и до­при­но­се сло­вен­ском брат­ству, све зва­ни­це су уста­ле на но­ге да и ду­гим апла­у­зом ода­ју при­зна­ње срп­ском пи­сцу, одав­но по­зна­том ши­ром Ру­си­је по пре­ве­де­ним књи­га­ма и члан­ци­ма. Уме­сто од­сут­ног ла­у­ре­а­та, на­гра­ду је при­мио исто­ри­чар Ве­се­лин Ђу­ре­тић.

Шта сте пр­во по­ми­сли­ли ка­да су Вас оба­ве­сти­ли о на­гра­ди?

По­ми­слио сам на Еду­ар­да Во­ло­ђи­на, чи­је име но­си та на­гра­да као знак трај­ног се­ћа­ња на јед­ног од нај­ве­ћих ру­ских фи­ло­со­фа и ми­сли­ла­ца XX ве­ка. Имао сам сре­ћу и част да га упо­знам. Ето, та вест из Мо­скве — ко­ју до­жи­вља­вам пре све­га као при­зна­ње срп­ској кул­ту­ри — при­зва­ла ми је с пу­те­ва се­ћа­ња при­зор на­шег пр­вог су­сре­та, у Мо­скви, по­чет­ком де­ве­де­се­тих. Не се­ћам се ко ме је ње­му пред­ста­вио, али до­бро пам­тим ка­ко је с осме­хом за­рио свој про­дор­ни, че­лич­но­мо­дри по­глед у мо­је очи, ре­кав­ши за се­бе: „Ја сам ле­ви­чар у гла­ви а де­сни­чар у ср­цу.” Од­го­во­рио сам му да смо он­да ве­о­ма бли­ски, са­мо што сам ја у гла­ви де­сни­чар а у ср­цу ле­ви­чар. У кри­тич­ном пе­ри­о­ду Ру­си­је, ка­да је њо­ме за­вла­да­ла бан­да ру­со­фо­ба и из­дај­ни­ка — он је умео да од­ба­ци све угод­но­сти зва­нич­ни­ка и да си­ђе у пра­ши­ну аре­не, бо­ре­ћи се као лав на стра­ни свог на­ро­да.

Не­ки злоб­ни­ци твр­де да сте Ви, пак, на­пу­сти­ли срп­ски на­род и оти­шли на За­пад, у рим­ску „див­ну изо­ла­ци­ју”?

Хај­де пр­во да раз­ја­сни­мо пој­мо­ве: За­пад је су­шта су­прот­ност Евро­пе, смрт­на прет­ња Евро­пи. И то не ка­жем ја већ слав­ни не­мач­ки фи­ло­соф Мар­тин Хај­де­гер. Дру­го, већ де­це­ни­ја­ма жи­вим и у Ри­му и у Бе­о­гра­ду. Са­да сам ду­же бо­ра­вио у Ри­му због не­ких пре­ких по­тре­ба, по­ред оста­лог и због при­пре­ме за мо­ју са­мо­стал­ну из­ло­жбу сли­ка, у мар­ту. Ра­ди­је бих из­ла­гао у бе­о­град­ском На­род­ном му­зе­ју, али су по­зив прет­ход­ног ди­рек­то­ра но­ве вла­сти, до­сман­лиј­ске, сто­р­ни­ра­ле. У Ри­му, за­хва­љу­ју­ћи та­мо­шњим би­бли­о­те­ка­ма, на­пи­сао сам обим­ну сту­ди­ју о Европ­ској уни­ји, ко­ју сад ов­де до­вр­ша­вам и спре­мам нај­пре за срп­ско из­да­ње. У Ри­му сам по­тре­бан и ита­ли­јан­ском из­да­ва­чу због про­мо­ци­је ро­ма­на По­след­њи Евро­пља­ни, ко­ји је упра­во об­ја­вљен, у пре­во­ду Иза­бе­ле Ме­лон­че­ли.

Ваш ро­ман је ов­де ду­го био на ли­ста­ма књи­жар­ских бест­се­ле­ра, али не­што ни­сам при­ме­ти­ла да се о ње­му мно­го пи­ше?

Ве­ро­ват­но за­слу­гом пи­рат­ских из­да­ња, тај ро­ман је до­спео и на ин­тер­нет-ли­сте хи­то­ва у Хр­ват­ској и Сло­ве­ни­ји, ка­ко ме оба­ве­шта­ва­ју упу­ће­ни при­ја­те­љи. Ко­ли­ко знам, је­ди­не при­ка­зе ов­де су на­пи­са­ли Бо­рис Над за Књи­жев­ну реч и Адам Пу­сло­јић за је­дан ру­мун­ски днев­ник. Пам­тим и ве­о­ма на­дах­ну­ту и про­ду­бље­ну ана­ли­зу Дра­шка Ре­ђе­па, на про­мо­ци­ји ро­ма­на у Но­вом Са­ду. Још го­ре ћу­та­ње до­жи­вео је прет­ход­ни ро­ман, Ко­смо­тво­рац, о ко­ме је пи­сао је­ди­но Игор Ман­дић. Тај мук на­ше кри­ти­ке је пот­пу­но нор­ма­лан. Пр­сти јед­не ру­ке су ми са­свим до­вољ­ни да из­бро­јим све књи­жев­не кри­ти­ча­ре ко­ји су да­нас и ов­де у ста­њу са­мо да раз­у­ме­ју о че­му го­во­рим.

Ита­ли­јан­ско из­да­ње ро­ма­на има и под­на­слов ко­ји гла­си: „Тра­га­лач­ко пу­то­ва­ње јед­ног Ср­би­на кроз оку­пи­ра­ну Евро­пу”. Шта то тре­ба да зна­чи?

Тре­ба да зна­чи да 1945. го­ди­не Евро­па ни­је би­ла осло­бо­ђе­на већ оку­пи­ра­на од дру­гог, још го­рег оку­па­то­ра. За­то је­дан срп­ски вој­ник у ро­ма­ну ка­же ка­ко је Ре­пу­бли­ка Срп­ска, у ра­ту, је­ди­на сло­бод­на те­ри­то­ри­ја Евро­пе.

Пре го­ди­ну да­на, из Ха­га, Сло­бо­дан Ми­ло­ше­вић је пред­ло­жио опо­зи­ци­ји да се удру­жи и кан­ди­ду­је за пред­сед­ни­ка Ср­би­је Ше­ше­ља или Вас. Ви сте се та­да за­хва­ли­ли и из­ја­ви­ли ка­ко сте вољ­ни да се ла­ти­те је­ди­но ду­жно­сти пред­сед­ни­ка вла­де. Да ли Ва­ша по­ну­да још увек сто­ји?

Хтео сам ти­ме ре­ћи ка­ко је на­ма по­треб­на пот­пу­но дру­га­чи­ја по­ли­тич­ка ми­сао од оне ко­ја је на вла­сти и у опо­зи­ци­ји. На­ма је по­треб­но не­што мно­го ја­че и ви­ше од ре­фор­ми: офан­зив­на др­жав­на стра­те­ги­ја ра­ди­кал­ног пре­по­ро­да у свим до­ме­ни­ма. За­то ни срп­ски ра­ди­ка­ли на вла­сти — упр­кос до­ка­за­не ода­но­сти на­ро­ду, не­пот­ку­пљи­во­сти и по­жр­тво­ва­но­сти — не би ус­пе­ли да из­ву­ку Ср­би­ју из овог ам­би­са про­па­да­ња ако би оста­ли вер­ни свом на­ив­ном и не­зна­лач­ком опре­де­ље­њу за ли­бе­рал­ни ка­пи­та­ли­зам, ко­је ина­че де­ле с „де­мо­крат­ским бло­ком”, ка­ко гла­си но­во име ста­рих из­дај­ни­ка и ло­пу­жа. Прем­да су они ус­пе­ли у ве­ли­кој ме­ри да раз­о­ре на­ци­о­нал­ну еко­но­ми­ју, пре­ма на­ло­зи­ма из ам­ба­са­де САД а про­тив­но ин­те­ре­си­ма Европ­ске уни­је, Ср­би­ја још увек рас­по­ла­же ре­сур­си­ма и мо­ћи­ма да се бр­зо пре­по­ро­ди и по­ста­не во­де­ћа си­ла овог де­ла све­та.

Ка­ква би то еко­ном­ска стра­те­ги­ја би­ла?

Ни­шта бит­но но­во: при­ме­на на­че­ла и ме­то­да не­мач­ке ре­а­ли­сто­риј­ске шко­ле еко­но­ми­је, при­ла­го­ђе­них на­шој сло­вен­ској и пра­во­слав­ној при­ро­ди и кул­ту­ри. Нај­са­же­ти­је ре­че­но, ту је ин­те­рес за­јед­ни­це из­над ин­те­ре­са при­ват­ни­ка, а др­жа­ва мо­ра да шти­ти и усме­ра­ва на­ци­о­нал­ну еко­но­ми­ју док се пот­пу­но не опо­ра­ви. Та на­че­ла и ме­то­де сву­да су се по­ка­за­ли чу­до­твор­ним, од Не­мач­ке до Ја­па­на и Ки­не. О то­ме све­до­чи, ево, и овај цен­тар Бе­о­гра­да, углав­ном плод еко­ном­ског бу­ма из три­де­се­тих го­ди­на про­шлог ве­ка. Та­да­шњи пред­сед­ник вла­де срп­ски ра­ди­кал Ми­лан Сто­ја­ди­но­вић про­из­вео је бр­зи еко­ном­ски пре­по­род од­ба­цив­ши ре­цеп­те ен­гле­ског ли­бе­рал­ног ка­пи­та­ли­зма и при­ме­нив­ши пре­по­ру­ке не­мач­ке шко­ле. Нео­п­ход­но је од­мах уки­ну­ти ве­ле­и­здај­нич­ке и про­тив­у­став­не за­ко­не о ра­ду и при­ва­ти­за­ци­ји, пре­ки­ну­ти за­ду­жи­ва­ње и окре­ну­ти се соп­стве­ним сна­га­ма, што је би­ла пред­у­зе­ла Мар­ја­но­ви­ће­ва вла­да, по­сти­гав­ши од­мах спек­та­ку­лар­ни при­вред­ни раст уз пот­пу­но очу­ва­ње суп­стан­це и дру­штве­не прав­де. На жа­лост, на­род ни­је ви­ше имао стр­пље­ња и ла­ко­вер­но је гла­сао за из­дај­ни­ке и ло­пу­же.

Уме­те ли не­што охра­бру­ју­ће да нам ка­же­те?

Умем. Ду­го­роч­но гле­да­но, Ср­би су у бо­љем ста­њу не­го мно­ге те и нај­ве­ће европ­ске на­ци­је, по­пут фран­цу­ске, ита­ли­јан­ске или ен­гле­ске. Ако власт уско­ро пре­у­зму па­три­о­ти — ми има­мо ве­ли­ку бу­дућ­ност. Ако се у Европ­ској уни­ји одр­же по­сто­је­ће по­ли­тич­ке, еко­ном­ске и де­мо­граф­ске тен­ден­ци­је — она ће у ро­ку од два по­ко­ле­ња по­ста­ти део Тре­ћег све­та. Европ­ску уни­ју мо­же уни­шти­ти ула­зак Тур­ске а спа­сти отва­ра­ње за Ру­си­ју и осо­ви­на Бер­лин­–Мо­сква.

Сла­ва Зе­че­вић

(Глас јав­но­сти, Бе­о­град, 2003)