Ви­дик

ПИ­САЦ И СЛИ­КАР ДРА­ГОШ КА­ЛА­ЈИЋ О СРП­СКИМ ПЕР­СПЕК­ТИ­ВА­МА НА­КОН ТЕ­ШКИХ РА­ЗА­РА­ЊА ЗВА­НИХ „ТРАН­ЗИ­ЦИ­ЈА”

Издаја се не исплати

• Ни­кад у сво­јој по­ве­сти за­пад­но­е­вроп­ски на­ро­ди ни­су се на­ла­зи­ли у го­рем ста­њу не­го да­нас • На­ци­о­нал­но и ду­хов­но за­јед­ни­штво би­ва­ју из­врг­ну­ти ру­глу у ко­рист иде­о­ло­ги­је ли­бе­рал­не се­бич­но­сти, по­тро­шач­ке са­мо­жи­во­сти, ужа­сног стра­ха од жи­во­та и па­нич­ног стра­ха од смр­ти • Бо­ље је оста­ти ве­ран прав­ди у по­ра­зу, не­го су­жањ не­прав­де у по­бе­ди • Шта не­ко мо­же пру­жи­ти се­би и свом на­ро­ду ако је из­гу­био сво­ју це­ло­ви­тост и по­стао мо­рал­ни ке­пец или на­ка­за за­рад не­ка­кве по­бе­де • Ва­жност Ко­сме­та за ства­ра­ње „тре­ће аме­рич­ке им­пе­ри­је” • Ве­ле­пљач­ка чи­ји смо све­до­ци ни­је са­ма се­би свр­ха, не­го је у функ­ци­ји на­ме­та­ња „но­вог свет­ског по­рет­ка” ко­ји су­ве­ре­не др­жа­ве пре­тва­ра у ко­ло­ни­јал­не про­вин­ци­је, а сло­бод­не на­ро­де у го­ми­ле ро­бо­ва • Уз ла­ко­вер­ност, глав­на срп­ска ма­на су ма­ло­ду­шност и спрем­ност да „од све­га диг­ну ру­ке” • Вој­но, по­ли­тич­ки и мо­рал­но Ср­би су оста­ли не­по­ра­же­ни

Не­дав­но је у Бе­о­гра­ду про­мо­ви­са­на Ва­ша но­ва књи­га, Евр­оп­ска иде­о­ло­ги­ја. Шта чи­ни ње­не ба­зич­не по­сту­ла­те?

Ту сту­ди­ју по­кре­ну­ла је јед­на те­мељ­на сум­ња: да ли је Европ­ска уни­ја до­и­ста европ­ска, од­но­сно да ли она вер­но из­ра­жа­ва и за­сту­па осо­бе­но­сти по­ли­тич­ког би­ћа Евро­пља­на? Од­го­вор на то пи­та­ње из­и­ску­је по­се­до­ва­ње кри­те­ри­ју­ма пре­по­зна­ва­ња европ­ског иден­ти­те­та. Реч је о јед­ном од „не­мо­гу­ћих” пи­та­ња јер тај иден­ти­тет ни­ко до сад ни­је ус­пео да од­ре­ди. Ми­слим да су прет­ход­не по­тра­ге би­ле осу­ђе­не на не­у­спех си­лом без­раз­ло­жних огра­ни­ча­ва­ња по­ве­сти Евро­пља­на. При­ме­ри­це, су­де­ћи по на­став­ном про­гра­му Европ­ског уни­вер­зи­тет­ског ин­сти­ту­та у Фи­рен­ци, Евро­па и Евро­пља­ни су ро­ђе­ни с ре­не­сан­сом и про­те­стан­ти­змом. Та­кво су­жа­ва­ње не­ми­нов­но ства­ра јед­ну ла­жну и из­об­ли­че­ну, па­тр­ља­сту и па­ту­ља­сту сли­ку Евро­пе и Евро­пља­на.

Је­дан ве­о­ма про­све­тље­ни па­па из је­се­ни сред­њег ве­ка, Енеа Сил­ви­је Пи­ко­ло­ми­ни — ина­че за­слу­жан за об­но­ву упо­тре­бе име­ни­ца Евро­пља­ни, на­кон ви­ше­ве­ков­ног за­бо­ра­ва — сма­трао је да је европ­ска ци­ви­ли­за­ци­ја ро­ђе­на вен­ча­њем вред­но­сти Ри­ма, Ати­не и Је­ру­са­ли­ма. Ње­го­ву те­о­ри­ју је пре­у­зео и раз­вио ду­хов­ни отац Европ­ске уни­је, Де­ни де Ру­жмон, чи­ја сам глав­на по­ли­тич­ка де­ла об­ја­вио осам­де­се­тих го­ди­на, у свој­ству уред­ни­ка из­да­вач­ког пред­у­зе­ћа „Књи­жев­не но­ви­не”. Су­де­ћи по уви­ди­ма ко­је сам сте­као и из­ло­жио, Рим, Ати­на и је­ру­са­лим­ска сце­на Хри­сто­со­вог устан­ка про­тив ду­ха Ста­рог за­ве­та су при­лич­но по­зне ста­ни­це на ве­ли­ком мар­шу Евро­пља­на из хи­пер­бо­реј­ског за­ви­ча­ја, за­по­че­том у пре­и­сто­ри­ји, ве­ро­ват­но у три­на­е­стом ми­ле­ни­ју­му пре но­ве ере, си­лом на­гле гла­ци­ја­ци­је, о че­му нам све­до­чи низ древ­них тра­ди­ци­ја, од вед­ских хим­ни и Вен­ди­дад до хе­лен­ских ми­то­ва и на­ше на­род­не по­е­зи­је, ка­ко сам пре­до­чио у пред­го­во­ру Ти­ла­ко­ве сту­ди­је Арк­тич­ка пра­по­стој­би­на Ве­да. Сто­га гре­ше сви ко­ји Пла­то­но­ву Др­жа­ву чи­та­ју као не­ка­кву уто­пи­ју. У пи­та­њу је по­след­њи и нај­пот­пу­ни­ји опис древ­ног евро­а­риј­ског и европ­ског уре­ђе­ња, чи­ји су се иде­а­ли па и не­ки кон­сти­ту­тив­ни еле­мен­ти са­чу­ва­ли до Фран­цу­ске и Ок­то­бар­ске ре­во­лу­ци­је. Тим иде­а­ли­ма при­па­да бу­дућ­ност Евро­пе, на­кон сло­ма ове на­ка­зне, ли­хвар­ске и тро­вач­ке ци­ви­ли­за­ци­је За­па­да.

ОД­БРА­НА ЈЕ­ЗИЧ­КИХ ИЗ­ВО­РА

Не­ки Вам, и по­во­дом ове књи­ге, за­ме­ра­ју због „ко­ри­шће­ња кро­а­ти­за­ма”?

Они не по­зна­ју је­зик ко­ји хо­ће да чу­ва­ју. Хр­ва­ти да­нас го­во­ре за­пад­ном ва­ри­јан­том срп­ског је­зи­ка, ко­ју су усво­ји­ли, на пли­ми ју­го­сло­вен­ске иде­је, у XIX сто­ле­ћу, од­ба­цив­ши сво­је ди­ја­лек­те, кај­кав­ски и ча­кав­ски. С об­зи­ром да ни нај­про­све­ће­ни­ји Хр­ва­ти ни­су у ста­њу да по­зи­тив­но од­ре­де свој иден­ти­тет већ са­мо не­га­тив­но, пре­по­зна­ју­ћи се као „не-ср­би”, тру­де­ћи се сто­га да им го­вор­ни је­зик бу­де по сва­ку це­ну раз­ли­чит од те­ку­ћег срп­ског — они че­сто за­хва­та­ју у ста­ри­је сло­је­ве тре­зо­ра на­шег је­зи­ка, ода­кле из­во­де на ви­де­ло са­вре­ме­но­сти мно­ге дра­го­це­не ре­чи, спа­са­ва­ју­ћи их од за­бо­ра­ва, на че­му сам им ду­бо­ко за­хва­лан. За­што бих ја ко­ри­стио, при­ме­ри­це, фран­цу­ску реч ни­во кад имам искон­ску срп­ску реч ра­зи­на? Ме­ни тре­ба за­ме­ри­ти због не­до­стат­ка до­след­но­сти. Тре­ба­ло би од­ба­ци­ти и ла­тин­ска име­на ме­се­ца и усво­ји­ти срп­ска, ко­ја да­нас ко­ри­сте Хр­ва­ти, бро­ја­ти срп­ске ти­су­ће уме­сто грч­ких хи­ља­да, за­ла­га­ти се за уљуд­бу уме­сто за кул­ту­ру, јер пр­ви из­раз, срп­ски, бо­ље и ду­бље озна­ча­ва тај по­јам. За­ме­рам се­би и због не­до­стат­ка од­луч­но­сти да од­ба­цим на­о­па­ко пра­ви­ло „пи­ши ка­ко го­во­риш”, ко­је је укло­ни­ло све бра­не спрам про­па­да­ња на­шег је­зи­ка, јер уро­ђе­на ле­њост чо­ве­ка на­го­ни да го­во­ри све про­сти­је, ис­ква­ре­ни­је и ло­ши­је, ка­ко је до­бро уо­чио Жо­зеф де Ме­стр у Пе­тров­град­ским раз­го­во­ри­ма.

То­ком по­след­ње де­це­ни­је XX ве­ка ви­ше пу­та сте ис­ти­ца­ли да срп­ска бор­ба за очу­ва­ње су­ве­ре­ни­те­та, сло­бо­ду и оп­ста­нак у соп­стве­ној др­жа­ви пред­ста­вља „европ­ску аван­гар­ду”. По­сле све­га, зна­ју­ћи рас­пле­те и др­жа­ње за­пад­но­е­вроп­ских на­ро­да (не, да­кле, са­мо вла­да), по­сто­ји ли уоп­ште Евро­па о ко­јој го­во­ри­мо и чи­ја аван­гар­да је тре­ба­ло да бу­де­мо?

Реч је о ци­та­ту. На­рав­но, и ја ми­слим да су Ср­би у аван­гар­ди по­кре­та ка но­вој европ­ској ци­ви­ли­за­ци­ји, али због уро­ђе­не скром­но­сти то ни­кад пр­ви не бих ре­као за на­род ко­ме при­па­дам. Тај ду­бо­ки сми­сао срп­ске бор­бе пр­ви су јав­но уо­чи­ли — а ја сам то пре­нео — иде­о­ло­зи ру­ског нео­е­вро­а­зиј­ског по­кре­та, по­пут Алек­сан­дра Про­ха­но­ва и Алек­сан­дра Ду­ги­на, ко­је сам за­јед­но с пр­вом гру­пом ру­ских рат­них из­ве­шта­ча до­вео на бо­ји­шта где се бра­ни­ла Ре­пу­бли­ка Срп­ска, 1992. го­ди­не. И да ми не­ко ту не­што не би за­ме­рио, мо­рам ис­та­ћи ка­ко сам се до­бро по­бри­нуо за њи­хо­ву без­бед­ност, чак те­ра­ју­ћи их да ско­ро сву­да но­се пан­цир­ске за­шти­те од ме­та­ка или ге­ле­ра.

Ина­че, пра­ва Евро­па се ге­о­по­ли­тич­ки про­сти­ре од Реј­кја­ви­ка до Вла­ди­во­сто­ка. Ни­кад се у сво­јој по­ве­сти за­пад­но­е­вроп­ски на­ро­ди ни­су на­ла­зи­ли у го­рем ста­њу. Осе­ћа­ња на­ци­о­нал­ног и ду­хов­ног за­јед­ни­штва би­ва­ју си­сте­мат­ски обе­сми­шља­ва­на и из­вр­га­ва­на ру­глу у ко­рист иде­о­ло­ги­је ли­бе­рал­не се­бич­но­сти, ко­ја људ­ска би­ћа пре­тва­ра у под­љу­де, у са­мо­жи­ве по­тро­ша­че, оп­сед­ну­те ужа­сним стра­хом од жи­во­та, па­нич­ним стра­хом од смр­ти те очај­нич­ком уса­мље­но­шћу. То је јед­на од по­сле­ди­ца сло­ма тра­ди­ци­о­нал­ног по­рет­ка вр­ли­на, хри­шћан­ске ве­ре те по­ра­за Евро­пе у Дру­гом свет­ском ра­ту, ко­ме је усле­ди­ла оку­па­ци­ја од стра­не ин­тер­на­ци­о­на­ле фи­нан­сиј­ског ка­пи­та­ла и ду­жнич­ке еко­но­ми­је, што је прет­ход­но овла­да­ла бри­тан­ским остр­ви­ма и аме­рич­ким на­ро­ди­ма.

ГЛА­СО­ВИ ПО­СЛЕД­ЊИХ ЕВРО­ПЉА­НА

Ми смо мно­го буд­ни­ји и жи­вљи од на­ших за­пад­них ро­ђа­ка за­хва­љу­ју­ћи и чи­ње­ни­ци да ве­ко­ви­ма бра­ни­мо ову кра­ји­ну Евро­пе, да смо ве­ко­ви­ма пр­ви на уда­ру свих осва­јач­ких по­хо­да. Већ је Цр­њан­ски, у ро­ма­ну Код Хи­пер­бо­ре­ја­ца, уо­чио ка­ко су се та­мо где је он ро­ђен на­ро­ди ве­ко­ви­ма жи­ла­во бо­ри­ли про­тив хри­шћан­ске ин­ва­зи­је, док су пак на­ши се­вер­ни или за­пад­ни ро­ђа­ци па­да­ли и ка­пи­ту­ли­ра­ли та­ко­ре­ћи пре­ко но­ћи. У ро­ма­ну По­след­њи Евро­пља­ни, као и у сту­ди­ји Европ­ска иде­о­ло­ги­ја, под­се­ћам на хе­рој­ску и очај­нич­ку бор­бу ру­мун­ског су­ве­ре­на Сте­фа­на Ве­ли­ког про­тив тур­ских за­во­је­ва­ча. Ни­ко му из за­пад­не Евро­пе ни­је пру­жио тра­же­ну вој­ну по­моћ, а и оно ма­ло нов­ца што је би­ло ску­пље­но угар­ски краљ је ута­јио уме­сто да му пре­да. Тек два ве­ка на­кон Ко­сов­ског бо­ја у за­пад­ној Евро­пи сти­че се свест о ње­ном пра­вом сми­слу, па Ђо­ва­ни Кар­ло Са­ра­це­ни, у сво­јој по­ве­сти ра­то­ва, об­ја­вље­ној 1600. го­ди­не, уо­ча­ва ка­ко „пре­го­ле­ма осва­ја­ња Ту­ра­ка ву­ку ко­ре­не из не­сло­ге хри­шћан­ске”.

Ипак, има ту не­ка­квог на­прет­ка. Про­шло је је­два че­ти­ри го­ди­не од кад је ита­ли­јан­ска из­да­вач­ка ку­ћа „Ал ин­сен­ја дел Вел­тро” об­ја­ви­ла мој осврт на сми­сао атлант­ске агре­си­је и срп­ске бор­бе, на­сло­вљен Ср­би­ја, од­бра­на Евро­пе а да­нас, на стра­ни­ца­ма баш да­на­шњег из­да­ња не­дељ­ни­ка Ил фе­де­ра­ли­змо, гла­си­ла вла­да­ју­ће Ли­ге Норд, чи­там и сад вам пре­во­дим јед­но охра­бру­ју­ће опа­жа­ње ње­ног иде­о­ло­га Мак­са Фе­ра­ри­ја, из­ло­же­но у огле­ду под на­сло­вом „Ко­со­во, по­след­ња од­бра­на”:
„Да­кле, (атлант­ска) агре­си­ја на Ср­би­ју отво­ри­ла је чу­ве­ни ‘ислам­ски ко­ри­дор’ о ко­ме већ го­ди­на­ма го­во­ри Дра­гош Ка­ла­јић, ко­ји је у тек­сту Ср­би­ја, од­бра­на Евро­пе об­ја­снио зна­чај срп­ског бе­де­ма за Евро­пу, зна­чај те по­след­ње пре­пре­ке ши­ре­њу тур­ско-ислам­ских хор­ди по на­шој зе­мљи. На жа­лост, Ка­ла­ји­ћа ни­су по­слу­ша­ли, па је да­нас тај ко­ри­дор не са­мо отво­рен већ и про­ши­рен јер тру­пе НА­ТО-пак­та и по­ли­ци­ја ОУН све чи­не осим да се су­прот­ста­ве ал­бан­ским ме­ше­та­ре­њи­ма и да оне­мо­гу­ће ужа­сна на­си­ља про­тив Ср­ба, пре­пу­ште­них на ми­лост и не­ми­лост фа­на­ти­ка ко­ји су ових да­на уби­ја­ли, си­ло­ва­ли и па­ли­ли ку­ће оних што се још од­у­пи­ру на сво­јој зе­мљи.”

Ти и та­кви, за­сад рет­ки гла­со­ви буд­не за­пад­но­е­вроп­ске све­сти и са­ве­сти по­ста­ће, уве­рен сам, у све те­жим вре­ме­ни­ма ко­ја до­ла­зе, све број­ни­ји и ја­чи, пред­во­де­ћи, ко­нач­но, ве­ли­ко ус­пра­вља­ње Евро­пља­на ко­је сви жељ­но оче­ку­је­мо.

БЕЗ­У­СЛОВ­НО СЛУ­ЖЕ­ЊЕ ПРАВ­ДИ

Чвр­сто уве­ре­ни да су и не­бе­ска и зем­на прав­да на њи­хо­вој стра­ни, Ср­би су ве­ро­ва­ли да ће у од­бра­ну Прав­де, не у од­бра­ну Ср­ба, од­луч­ни­је уста­ти ви­ше кључ­них европ­ских др­жа­ва и на­ро­да. Та на­да је, да­кле, би­ла на­ив­на?

Да, али упра­во ње­на при­ро­да, ко­ју сте до­бро име­но­ва­ли, осве­до­ча­ва пле­ме­ни­тост срп­ског чо­ве­ка. Рим­ски па­три­ци­ји су за се­бе го­во­ри­ли: „ми, на­ив­ни љу­ди…” Ина­че, тре­ба се чу­ва­ти ма­ло­ду­шно­сти ко­ју мо­гу иза­зва­ти при­зо­ри ско­ро ре­дов­них, спољ­них три­јум­фа не­прав­де, на­о­ру­жа­не ве­ћом си­лом, над прав­дом. Бит­но је да ми ми­сли­мо и де­ла­мо са­о­бра­зно Прав­ди, да­кле из­над сва­ког усло­вља­ва­ња жуд­ње за по­бе­дом или стра­ха од по­ра­за. Бо­ље је би­ти ве­ран прав­ди и у по­ра­зу, не­го су­жањ не­прав­де у по­бе­ди. Шта ја мо­гу пру­жи­ти се­би и свом на­ро­ду ако сам из­гу­био сво­ју це­ло­ви­тост и по­стао мо­рал­ни ке­пец или на­ка­за за­рад не­ка­кве по­бе­де? И о то­ме го­во­ри Европ­ска иде­о­ло­ги­ја, јер и сво­ју ви­зи­ју иде­ал­не др­жа­ве Пла­тон из­ла­же по­ну­кан јед­ним мла­да­лач­ким, раз­о­ча­ра­ним при­кла­ња­њем си­ли уме­сто прав­ди.

Ов­де је нео­п­ход­но ис­та­ћи ча­сни из­у­зе­так ита­ли­јан­ског на­ро­да, чи­ја је скуп­шти­на, 19. ма­ја 1999. го­ди­не, огром­ном ве­ћи­ном пре­те­жно де­сних гла­со­ва, на­ло­жи­ла вла­ди ле­вог цен­тра да од­мах за­тра­жи пре­кид бом­бар­до­ва­ња Ср­би­је и отва­ра­ње ди­пло­мат­ских пу­те­ва ре­ше­ња ко­сов­ско-ме­то­хиј­ског про­бле­ма. Вла­да се оглу­ши­ла о тај зах­тев, као што је прет­ход­но до­не­ла од­лу­ку о уче­шћу ита­ли­јан­ских вој­них сна­га у агре­си­ји по це­ну га­же­ња ни­за од­ред­би Уста­ва и за­ко­на. Јед­на ср­бо­мр­зи­тељ­ка, го­ро­пад­на по­пут Ол­брај­то­ве или Хол­бру­ка, да­кле Ема Бо­ни­но — ина­че „про­сла­вље­на” јав­ним де­мон­стра­ци­ја­ма тех­ни­ке „абор­ти­рај са­ма”, уз по­моћ пум­пе за точ­ко­ве би­ци­кла а та­да ми­ни­стар Европ­ске ко­ми­си­је за пи­та­ња из­бе­гли­ца и људ­ских пра­ва — ври­шта­ла је ка­ко Ита­ли­ју тре­ба да бу­де сра­мо­та што је је­ди­на чла­ни­ца Атлант­ског са­ве­за где Ср­би по­бе­ђу­ју у ме­диј­ском ра­ту, про­ка­зу­ју­ћи ме као глав­ног крив­ца. Не, ни­сам ја био ви­нов­ник те је­ди­не срп­ске по­бе­де у ме­диј­ском ра­ту већ ван­ред­на ху­ма­ност и би­стра па­мет Ита­ли­ја­на ко­ју мо­ра има­ти у ви­ду сва­ка на­ша истин­ски па­три­от­ска спољ­на по­ли­ти­ка.

ЕЛИ­ТА ВР­ЛИ­НА, НЕ ПО­СЛУ­ШНИ­ЦИ

Шта су, по Ва­шем ми­шље­њу, кључ­не гре­шке срп­ске по­ли­ти­ке у том раз­до­бљу?

Све мо­је ана­ли­зе уве­ра­ва­ју ме да је на­ше по­ко­ле­ње до­би­ло ван­ред­ну част да се су­о­чи с на­го­ми­ла­ним бре­ме­ном ка­та­стро­фал­них по­сле­ди­ца ни­за коб­них по­ли­тич­ких гре­ша­ка ко­је су по­чи­ни­ле прет­ход­не ге­не­ра­ци­је, по­чев­ши од срам­ног уби­ства Алек­сан­дра Обре­но­ви­ћа. Бит­не гре­шке по­ли­ти­ке о ко­јој је реч по­ти­чу из нео­бра­зо­ва­но­сти на­ших по­ли­тич­ких и ин­те­лек­ту­ал­них ели­та или псе­у­до­е­ли­та, од вр­хо­ва др­жав­не упра­ве и вој­ске до СА­НУ. Они су се су­о­чи­ли с кри­зом и ра­за­ра­њем Ју­го­сла­ви­је има­ју­ћи јед­ну ин­фан­тил­но при­про­сту и не­тач­ну пред­ста­ву о са­вре­ме­ном све­ту. Ни­су зна­ли да аме­рич­ка оли­гар­хи­ја, на­след­ни­ца бри­тан­ске, псе­у­до­им­пе­ри­јал­не, на­ста­вља да во­ди ви­ше­ве­ков­ни нео­бја­вље­ни рат про­тив хри­шћан­ске Евро­пе.

Осим то­га, чел­ни­ци тих ели­та или псе­у­до­е­ли­та би­ли су ду­го и ду­бо­ко уве­ре­ни да ће За­пад има­ти у ви­ду срп­ске жр­тве и сво­је мо­рал­не ду­го­ве те да ће по­сре­до­ва­ња Европ­ске за­јед­ни­це и САД ува­жи­ти срп­ске на­ци­о­нал­не ин­те­ре­се. Ту са­мо­об­ма­ну по­др­жа­ва­ло је и бе­сло­ве­сно уве­ре­ње ка­ко Ју­го­сла­ви­ја — као бив­ша там­пон-зо­на у су­да­ру иде­о­ло­ги­ја — сло­мом би­по­лар­не струк­ту­ре све­та гу­би сва­ки зна­чај. Да су ре­че­не ели­те или псе­у­до­е­ли­те ко­ри­сти­ле ге­о­по­ли­тич­ку оп­ти­ку, уо­чи­ле би да је упра­во рас­па­дом би­по­лар­ног све­та наш про­стор по­при­мио вр­хун­ски зна­чај. У до­ме­ну ра­то­вод­ства би­ло је по­гре­шно оче­ки­ва­ње да ће по­сред­ни­ци са За­па­да ува­жи­ти рат­не гра­ни­це и фак­тич­ко ста­ње ет­нич­ких по­де­ла. Тре­ба­ло је из­вр­ши­ти вој­ни удар док је по­сто­ја­ла СФР Ју­го­сла­ви­ја или бар по­том офан­зив­но ићи до кра­ја, узе­ти све па он­да пре­го­ва­ра­ти о по­де­ла­ма, на осно­ву Уста­ва ко­ји је са­ве­зну др­жа­ву од­ре­ђи­вао као за­јед­ни­цу кон­сти­ту­тив­них на­ро­да а не ре­пу­бли­ка.

По­себ­на гре­шка је про­ду­же­ње „не­га­тив­не се­лек­ци­је”, свој­стве­не прет­ход­ном си­сте­му, што је у вр­хо­ве по­ли­тич­ких стра­на­ка на вла­сти и у опо­зи­ци­ји до­во­ди­ло че­сто нај­го­ри људ­ски ма­те­ри­јал, за­пра­во по­крет­не из­ло­жбе „ра­јин­ског мен­та­ли­те­та”, ко­ји је Цви­јић до­бро ди­јаг­но­сти­ци­рао и опи­сао. Нај­ве­ћа по­ли­тич­ка кри­ви­ца Сло­бо­да­на Ми­ло­ше­ви­ћа је по­ве­ре­ње у не­спо­соб­не или из­дај­ни­ке. Та­ко је јед­на из­дај­ни­ца на ме­сту ми­ни­стра кул­ту­ре отво­ри­ла вра­та Со­ро­ше­вој ин­ва­зи­ји, ко­ја је си­лом нов­ца и пот­ку­пљи­ва­ња ве­о­ма бр­зо осво­ји­ла ве­ћи део ме­диј­ског про­сто­ра. Срп­ски на­ци­о­на­ли­сти би­ли су из­ло­же­ни нај­ве­ћем по­до­зре­њу, др­жа­ни на од­сто­ја­њу од глав­них ме­ди­ја, па и про­га­ња­ни, а ов­да­шње слу­ге не­при­ја­те­ља, „мон­ди­ја­ли­сти”, ужи­ва­ли су по­др­шке и по­вла­сти­це та­ко­зва­ног „Ми­ло­ше­ви­ће­вог ре­жи­ма” ко­ји је фи­нан­си­рао чак и отво­ре­ну ан­ти­срп­ску про­па­ган­ду, по­пут фил­ма Бу­ре ба­ру­та. Пра­ву ор­ги­ју „ра­јин­ског мен­та­ли­те­та” на вла­сти ви­де­ли смо у пе­ри­о­ду од коб­ног 5. ок­то­бра 2000. го­ди­не. Да­кле, пр­ви за­да­так па­три­от­ских сна­га је да уки­ну те обр­ну „не­га­тив­ну се­лек­ци­ју” и да по­кре­ну обра­зо­ва­ње истин­ске по­ли­тич­ке ели­те. Да од­ба­це ин­фан­тил­но ше­ше­љев­ско на­че­ло, скро­је­но баш по узо­ру на ори­јен­тал­ни де­спо­ти­зам: „Ви­ше во­лим да у стран­ци имам глу­пе али по­слу­шне, не­го па­мет­не а не­по­слу­шне”.

КО­СМЕТ — ИМЕ ДВО­СТРУ­КЕ ПАТ­ЊЕ

Иа­ко је епи­цен­тар свет­ских зби­ва­ња из­ме­штен у Сред­њу Ази­ју, на „азиј­ски Бал­кан”, дро­бље­ње европ­ског Бал­ка­на из­гле­да ни­је за­вр­ше­но (о че­му све­до­че, по истом кли­шеу, зби­ва­ња на Ко­сме­ту, ју­гу цен­трал­не Ср­би­је, у Ма­ке­до­ни­ји и Срп­ској). За­што су са­мо­зва­ни гло­бал­ни упра­вља­чи ода­бра­ли, од свих бал­кан­ских на­ро­да ко­је су „има­ли на рас­по­ла­га­њу”, да од­и­гра­ју пре све­га на шип­тар­ску кар­ту и ре­дов­но на про­тив­срп­ску?

И та чи­ње­ни­ца ука­зу­је нам на огром­ни ге­о­по­ли­тич­ки зна­чај на­шег про­сто­ра за стра­те­ги­ју пре­ко­а­тлант­ског, за­кле­тог не­при­ја­те­ља хри­шћан­ске Евро­пе. За ту стра­те­ги­ју Ко­смет је бит­на ка­ри­ка „ислам­ске тран­свер­за­ле”, ко­ју аме­рич­ки ана­ли­ти­ча­ри Мајкл Линд и Џе­коб Хај­лбрун зо­ву „тре­ћом аме­рич­ком им­пе­ри­јом”. У пер­спек­ти­ви ула­ска Тур­ске у Европ­ску уни­ју, тај по­јас му­сли­ман­ских или по­лу­му­сли­ман­ских зе­ма­ља тре­ба да пру­жи је­дин­стве­ни коп­не­ни пут за мир­но­доп­ску ин­ва­зи­ју азиј­ских ма­са, на­да­све из Тур­ске и Цен­трал­не Ази­је, где тур­ко­фо­ни ли­стом тра­же и до­би­ја­ју тур­ско др­жа­вљан­ство. Сад све за­ви­си од то­га да ли ће кра­јем го­ди­не Европ­ска уни­ја да­ти зе­ле­но све­тло за при­ступ Тур­ске или не. Ако га да — би­ће то крај европ­ске Евро­пе, а Ва­шинг­тон ће при­ти­сну­ти Бри­сел да што пре при­ми Ср­би­ју и Цр­ну Го­ру, зе­мље на­ме­ње­не ве­ли­ком, пла­ни­ра­ном по­врат­ку Ту­ра­ка на Бал­кан. У про­тив­ном, ва­шинг­тон­ски стра­те­зи ће на­сто­ја­ти да нам пре­пре­че сва­ки при­ступ Европ­ској уни­ји и да ал­бан­ски те­рор овла­да ју­гом цен­трал­не Ср­би­је, за­пре­чу­ју­ћи са­о­бра­ћај и сва­ки раз­вој дуж Де­се­тог ко­ри­до­ра. Мо­жда је из­ли­шно ис­ти­ца­ти да су за све те пр­ља­ве по­сло­ве исла­ми­зо­ва­ни Ал­бан­ци иде­ал­но ору­ђе, ис­про­ба­но још од Осман­ли­ја.

За ме­не је Ко­смет име дво­стру­ке пат­ње, да­кле не са­мо због стра­да­ња срп­ског на­ро­да већ и због стра­шне од­ро­ђе­но­сти и из­о­па­че­но­сти у ко­јој се на­ла­зи ал­бан­ски на­род. То је из­гле­да трај­на по­сле­ди­ца ви­ше­ве­ков­не осман­лиј­ске оку­па­ци­је.

Ср­би­ја је у про­те­кле три го­ди­не под­врг­ну­та ка­жња­ва­њу из­ну­тра зва­ном „тран­зи­ци­ја”. Ка­ко Ви са­гле­да­ва­те сми­сао, до­са­да­шње би­лан­се и да­ље пер­спек­ти­ве тог про­це­са?

Због ра­зор­них учи­на­ка „тран­зи­ци­ја” ли­чи на не­ко ка­жња­ва­ње, али је у пи­та­њу тех­ни­ка оти­ма­ња и пљач­ке на­род­не имо­ви­не од стра­не ту­ђин­ских осва­ја­ча и њи­хо­вих до­ма­ћих ко­ла­бо­ра­ци­о­ни­ста, обич­но про­да­тих по­ли­ти­ча­ра и кри­ми­на­ла­ца. Ина­че, та пљач­ка ни­је са­ма се­би свр­ха већ је у функ­ци­ји на­ме­та­ња „но­вог свет­ског по­рет­ка” ко­ји су­ве­ре­не др­жа­ве пре­тва­ра у ко­ло­ни­јал­не про­вин­ци­је и про­тек­то­ра­те а сло­бод­не на­ци­је у го­ми­ле но­вих ро­бо­ва. Реч је о на­сто­ја­њу да се по­сред­ством вој­не си­ле и ко­руп­ци­је ло­кал­них псе­у­до­е­ли­та те аме­рич­ке пот­кул­ту­ре и ли­бе­рал­ка­пи­та­ли­стич­ке иде­о­ло­ги­је оства­ре они ци­ље­ви ка ко­ји­ма је те­жи­ла ин­тер­на­ци­о­на­ла фи­нан­сиј­ског ка­пи­та­ла фи­нан­си­ра­ју­ћи из­воз ко­му­ни­стич­ке ре­во­лу­ци­је у Ру­си­ју. Њи­хо­ва оче­ки­ва­ња су би­ла из­не­ве­ре­на а пла­но­ве им је по­мр­сио друг Ста­љин. (И за­то ја, уз­гред ре­че­но, но­сим ча­сов­ник с ли­ком дру­га Ста­љи­на, а не са­мо за­то што ми га је по­кло­ни­ла пре­ле­па и пре­па­мет­на Ива­на Жи­гон.)
Крат­ко­роч­но гле­да­но, ви­дим са­мо на­ста­вак ра­за­ра­ња на­ци­о­нал­не еко­но­ми­је и рас­про­да­је имо­ви­не оте­те на­ро­ду про­тив­у­став­ним за­ко­ном о при­ва­ти­за­ци­ји, јер су до­сман­лиј­ски иде­о­ло­зи „тран­зи­ци­је”, да­кле са­мо­зва­ни „екс­пер­ти” Г17, у но­вој вла­ди до­би­ли ме­ста из­вр­шне вла­сти. Су­но­врат ће би­ти на­ста­вљен све док се не ус­по­ста­ви вла­да па­три­о­та, ода­них на­ро­ду уме­сто ва­шинг­тон­ским ду­шма­ни­ма.

МО­РАЛ­НИ КЕ­ПЕ­ЦИ И ОП­ТИ­КА ГМИ­ЗА­ВА­ЦА

Су­де­ћи по нај­но­ви­јим зби­ва­њи­ма на Ко­сме­ту и по од­но­су „ме­ђу­на­род­не за­јед­ни­це”, сер­вил­ност ДОС-овог ре­жи­ма ни­је се ис­пла­ти­ла Ср­би­ји?

Зна­те шта: мо­гу­ће је ства­ри и по­ја­ве гле­да­ти и с тач­ке гле­ди­шта гми­зав­ца а не ус­прав­ног би­ћа, али и из те спо­знај­не пер­спек­ти­ве мо­ра­ло је би­ти ја­сно да се сер­вил­ност не ис­пла­ти. За­то ја не ве­ру­јем у искре­ност ја­да­ња ра­зно­ра­зних чо­ви­ћа због то­бо­же ка­сног са­зна­ња да су све при­че о „мул­ти­кул­тур­ном дру­штву” би­ле пра­зне. Они ко­ји су срп­ски на­род го­ди­на­ма об­ма­њи­ва­ли ка­ко је је­ди­ни узрок свих про­бле­ма на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји то­бо­жњи не­до­ста­так де­мо­кра­ти­је и ка­ко ће све по­ста­ти иде­ал­но чим „оде Ми­ло­ше­вић” — до­бро су зна­ли да ла­жу, за чи­ји ра­чун и за ко­ли­ко па­ра. Све­ти за­да­так пр­ве истин­ски па­три­от­ске вла­де је да све ви­нов­ни­ке та­квих ла­жи, из­да­ја и пљач­ки на­род­не имо­ви­не из­ве­де пред суд и си­лом до­ка­за нај­стро­же ка­зни. Мо­ра се да­ти ја­сан сиг­нал не са­мо са­вре­ме­ним већ и свим бу­ду­ћим по­том­ци­ма „ра­јин­ског мен­та­ли­те­та” да се из­да­ја не ис­пла­ти, да ће би­ти при­мер­но ка­жње­на. Нео­п­ход­но је ис­та­ћи да су срп­ски на­род из­да­ли и не­ки цр­кве­ни ви­со­ко­до­стој­ни­ци, по­пут вла­ди­ке Ар­те­ми­ја, ко­ји је уз по­моћ свог ску­то­но­ше сум­њи­ве хор­мо­нал­не струк­ту­ре, по­сред­ством ин­тер­не­та, уо­чи „ху­ма­ни­тар­не ин­тер­вен­ци­је” НА­ТО-а све учи­нио да је оправ­да.

На­рав­но, про­да­не ду­ше до­бро зна­ју, кад ују­тру ста­ну пред огле­да­ло, да бри­ју или шмин­ка­ју ђу­бре. И као што бо­ле­сни од ку­ге, гу­бе или си­де за­ви­де здра­ви­ма, па на­сто­је чак и да их за­ра­зе — та­ко и ов­да­шњи из­дај­нич­ки, мон­ди­ја­ли­стич­ки олош за­ви­ди они­ма ко­ји упр­кос све­му и сви­ма сто­је ус­прав­но и зо­ву се Ср­би. За­то се мон­ди­ја­ли­сти то­ли­ко го­ро­пад­но за­ла­жу за бри­са­ње срп­ског име­на из Уста­ва, за „лу­стра­ци­ју” и „де­на­ци­фи­ка­ци­ју”, што су „ин­тер­на­ци­о­нал­ни” на­зи­ви за не­гда­шње ру­ско и не­мач­ко ис­ку­ство „чи­шће­ња мо­зго­ва” те „бри­са­ња ка­рак­те­ра”, а да­нас за ра­ср­бља­ва­ње.

На­ро­чи­то ва­жне обла­сти ка ко­ји­ма је усме­ре­но ште­то­чин­ство „де­на­ци­фи­ка­то­ра” су обра­зо­ва­ње (школ­ство) и кул­ту­ра?

Ства­ри ва­ља са­гле­да­ти да­ље од уло­ге ов­да­шње по­слу­ге, по­пут оног ми­ни­стра-пи­јан­ду­ре, ко­ји је спро­во­дио аме­рич­ке про­гра­ме за де­би­ли­за­ци­ју и кре­те­ни­за­ци­ју на­ше омла­ди­не. У пи­та­њу је део ве­ков­ног ра­та атлант­ског Ле­ви­ја­та­на про­тив европ­ског си­сте­ма обра­зо­ва­ња, у ко­ме је већ то­ком Дру­гог свет­ског ра­та аме­рич­ки ге­о­по­ли­ти­чар Ни­ко­лас Спај­ксмен уо­чио ком­па­ра­тив­ну пред­ност и узрок свет­ске су­пер­и­ор­но­сти Евро­пља­на. На­рав­но, САД су при­ну­ђе­не да уво­зе европ­ске мо­зго­ве, пло­до­ве европ­ског си­сте­ма обра­зо­ва­ња, про­тив ко­га се бо­ре, што је па­ра­докс свој­ствен сва­ком па­ра­зит­ском жи­во­ту.

И ту сто­ји­мо пред све­тим за­дат­ком бу­ду­ће вла­де па­три­о­та, ко­ја мо­ра об­но­ви­ти оно нај­бо­ље што је свој­стве­но на­шем, од­но­сно европ­ском си­сте­му обра­зо­ва­ња, по­чев­ши од об­но­ве кла­сич­не гим­на­зи­је. Нео­п­ход­но је об­но­ви­ти и дру­штве­ну или на­ци­о­нал­ну со­ли­дар­ност спрам оп­штег обра­зо­ва­ња. Ду­бо­ко је не­људ­ски ли­бе­рал­ка­пи­та­ли­стич­ки си­стем ко­ји омо­гу­ћа­ва обра­зо­ва­ње са­мо де­ци бо­га­та­ша или пла­те­жно спо­соб­них, док су де­ца си­ро­ма­шних ту осу­ђе­на на не­зна­ње, па ма­кар би­ла и ге­ни­јал­на. Осим то­га, нео­п­ход­но је об­но­ви­ти и со­ци­ја­ли­стич­ки си­стем пот­пу­не, др­жав­не бри­ге за мла­де по­сред­ством од­го­ва­ра­ју­ће мре­же ван­школ­ских ак­тив­но­сти. До­бро знам о че­му го­во­рим: ја сам де­те та­квог си­сте­ма ко­ме тре­ба да за­хва­лим што сам на­у­чио да се дру­жим, да се удва­рам де­вој­ка­ма, да жуд­но чи­там ве­ли­ке пе­сни­ке, да играм тан­го и да пу­цам, али и да ски­јам кроз ду­бо­ки снег, да сам оп­ста­јем у ди­вљи­ни хра­не­ћи се зми­ја­ма и ко­ре­њем… Ни­смо ми има­ли ни јед­ну се­кун­ду вре­ме­на сло­бод­ног за до­са­ду а ка­мо­ли за не­ка­кво без­на­ђе и дро­гу. И још не­што: што ре­че Рај­ко Пе­тров Но­го, ми смо ко­ри­сти­ли реч „пе­де­ру” као псов­ку, али ни­смо ве­ро­ва­ли да та­ко не­што мо­же да по­сто­ји.

ФУНК­ЦИ­ЈА УНА­КА­ЗИ­ВА­ЊА КУЛ­ТУ­РЕ

По­ли­тич­ка кла­са у Ср­би­ји ду­го већ иг­но­ри­ше фун­да­мен­тал­ну ва­жност кул­ту­ре, иа­ко чак и Збиг­њев Бже­жин­ски отво­ре­но про­гла­ша­ва кул­ту­ру јед­ним од че­ти­ри сту­ба „аме­рич­ке свет­ске хе­ге­мо­ни­је”. Не­зна­ње, крат­ко­ви­дост или зла на­ме­ра?

То је по­не­кад те­шко раз­лу­чи­ти. У вре­ме нај­го­рих санк­ци­ја дра­ги при­ја­тељ и ве­ли­ки бо­рац Не­бој­ша Бо­гу­но­вић увео ме је, упр­кос ју­лов­ским про­ти­вље­њи­ма, у Са­вет БЕ­ЛЕФ-а, сми­шље­ног да Бе­о­гра­ђа­ни­ма, оне­мо­гу­ће­ним не­ста­ши­ца­ма да не­где ле­ту­ју, пру­жи ва­ља­ну кул­тур­ну за­ба­ву. На­о­ру­жан чи­ње­ни­цом да су се са­мо умет­ни­ци пра­во­слав­них зе­ма­ља усу­ђи­ва­ли да кр­ше санк­ци­је, ја сам се, свим си­ла­ма, за­ло­жио да тај фе­сти­вал пре­о­бра­зи­мо у је­дин­стве­ни Са­бор кул­ту­ра пра­во­слав­них на­ро­да. То­ме се бе­сно су­прот­ста­вљао пред­сед­ник Са­ве­та, не­кад уго­сти­тељ, та­да рек­тор Бе­о­град­ског уни­вер­зи­те­та и по­то­њи ам­ба­са­дор у Ки­ни. С те­зом ју­лов­ског мон­ди­ја­ли­зма ка­ко „ми мо­ра­мо би­ти отво­ре­ни пре­ма це­лом све­ту”. Уз­вра­ћао сам ка­ко др­жа­ва фи­нан­си­ра чак и пе­дер­ски фе­сти­вал, БИ­ТЕФ — па за­што он­да не би има­ла и је­дан за кул­ту­ру пра­во­слав­них на­ро­да. На­кон ви­ше­днев­них и муч­них пре­пи­ра­ња, за­хва­љу­ју­ћи пот­про­сеч­ној ин­те­ли­ген­ци­ји опо­нен­та и Бо­гу­но­ви­ће­вој би­ро­крат­ској ве­шти­ни, ус­пео сам да из­ну­дим усва­ја­ње про­гра­ма ко­ји сам по­ну­дио и ком­про­ми­сни, прем­да ро­го­бат­ни на­зив, не­што као Са­бор кул­ту­ра ис­точ­но-хри­шћан­ског све­та. Ни­кад Бе­о­град у сво­јој по­ве­сти ни­је до­био као та­да то­ли­ко обил­ну кул­тур­ну по­ну­ду нај­ви­ше кла­се, од свет­ске пре­ми­је­ре фил­ма Ни­ки­те Ми­хал­ко­ва до на­сту­па це­ло­куп­ног ан­сам­бла Ру­ске ар­ми­је „Алек­сан­дров”, упр­кос јав­них про­те­ста из­дај­нич­ког ми­ни­стра ино­стра­них по­сло­ва Ко­зи­р­је­ва, али­јас Фрид­ма­на.

Сле­де­ће го­ди­не по­ме­ну­ти пред­сед­ник ни­је ме звао у Са­вет и та­ко је иде­ја Са­бо­ра би­ла по­то­пље­на. Ето пи­та­ња: да ли је до­тич­ни та­кво ште­то­чин­ство чи­нио као бор­бе­ни ате­и­ста, из не­зна­ња или за­то што је био сти­пен­ди­ста Фул­брај­та? И шта ре­ћи за др­жа­ње пред­сед­ни­ка је­дин­стве­ног и свет­ског на­уч­ног ску­па, по­све­ће­ног иза­зо­ви­ма „но­вог свет­ског по­рет­ка”, ко­ји смо та­да ор­га­ни­зо­ва­ли у окви­ру БЕ­ЛЕФ-а. Тај сад већ одав­но по­кој­ни ака­де­мик и лин­гви­ста — ина­че пр­во­од­го­во­ран за срам­ни по­ку­шај из­го­на ије­ка­ви­це из срп­ског је­зи­ка — су­прот­ста­вио се зах­те­ву огром­не ве­ћи­не стра­них уче­сни­ка да се скуп кру­ни­ше ре­зо­лу­ци­јом у при­лог срп­ске бор­бе. За­што је то чи­нио? Да ли за­то што је по­ре­клом Хр­ват (ка­ко су јед­ни твр­ди­ли) или за­то што је био ма­сон, да­кле под­ло­жан ту­ђин­ској вла­сти (ка­ко су дру­ги твр­ди­ли)?

Јед­но је из­ве­сно: не­при­ја­те­љи хри­шћан­ске Евро­пе те и Ср­би­је до­бро по­зна­ју зна­чај кул­ту­ре и за­то сво­јим ов­да­шњим слу­га­ма на­ла­жу да је си­сте­мат­ски за­то­мља­ва­ју. У до­ме­ну елит­не умет­но­сти, у све­ту под сен­ком За­па­да, су­штин­ски сми­сао већ ви­ше­де­це­ниј­ског по­др­жа­ва­ња и сла­вље­ња ап­сур­да и из­о­па­че­ња, на­ка­зно­сти и чу­до­ви­шно­сти по­чи­ва у стра­те­ги­ји од­би­ја­ња на­ро­да од истин­ске умет­но­сти, ко­ја га уљу­ђу­је и ус­пра­вља, вас­пи­та­ва и обра­зу­је, опле­ме­њу­је и хра­бри. Та­ко на­род би­ва при­ну­ђен да тро­ши аме­рич­ко пот­кул­тур­но сме­ће ко­је про­по­ве­да да је љу­бав секс, да је Бог за­пра­во но­вац, те да људ­ски жи­вот не вре­ди ви­ше од ша­ке до­ла­ра.

Уо­ста­лом, се­ти­мо се да је у агре­си­ји НА­ТО-а на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји стра­да­ло око ше­зде­сет цр­ка­ва и ма­на­сти­ра а да је са­мо јед­на од хи­ља­да џа­ми­ја би­ла оште­ће­на, ве­ро­ват­но за­то што је од­го­вор­ни пи­лот бом­бар­де­ра не­што по­бр­као. Реч је о ни­хи­ли­стич­кој тра­ди­ци­ји, о ко­јој го­во­ри јед­на лич­ност ро­ма­на По­след­њи Евро­пља­ни: у Дру­гом свет­ском ра­ту ан­гло­а­ме­рич­ки бом­бар­де­ри су ре­дов­но ци­ља­ли нај­ста­ри­је цр­кве и исто­риј­ске спо­ме­ни­ке, упра­во у да­не нај­ве­ћих хри­шћан­ских пра­зни­ка.

НА­РОД ЗА­ГЛЕ­ДАН У ВЕЧ­НОСТ

Срп­ски на­род и да­ље, у не­пре­ки­ну­том ни­зу већ пу­них пет­на­ест го­ди­на, про­ла­зи кроз те­шка ис­ку­ше­ња, па и нај­те­жа. Ви­ди­те ли у на­ро­ду до­вољ­но сна­ге да, упр­кос свим стра­шним удар­ци­ма, „оста­не у се­длу”?

Срп­ски на­род сад до­бро зна да мо­ра оста­ти у се­длу јер ће му би­ти мно­го го­ре ако пад­не. То ли­чи на так­ти­ку јед­не ста­ри­не ко­ји у по­след­њем ра­ту, за раз­ли­ку од ње­го­вих мно­го мла­ђих са­бо­ра­ца, ни­је уте­као пред на­ва­лом ви­ше­стру­ко број­ни­јих му­сли­ма­на већ је остао да сам бра­ни по­ло­жај. Пу­цао је на­из­ме­нич­но из ни­за раз­ли­чи­тих оруж­ја ко­је су стра­шљив­ци оста­ви­ли и та­ко је ства­рао ути­сак да је че­та на бро­ју и не­по­ко­ле­бљи­ва. Ка­да сам га упи­тао ода­кле му то­ли­ка хра­брост да оста­не и сам од­бра­ни по­ло­жај — он ми је на­миг­нуо: „Ма ка­ква хра­брост! Мо­рао сам, бре, да оста­нем јер сам до­бро знао да ме ове мо­је ста­рач­ки кле­ца­ве но­ге не би да­ле­ко од­ве­ле.”

Ви­ди­те ли од­го­ва­ра­ју­ћу ели­ту ко­ја би би­ла ка­дра да пред­во­ди на­род на та­квом де­спот­сте­фан­ском пу­ту?

Да Вас под­се­тим: ка­да је го­спо­дин Сло­бо­дан Ми­ло­ше­вић, из Ха­га, пред­ло­жио да бу­дем кан­ди­дат опо­зи­ци­је на пред­сед­нич­ким из­бо­ри­ма — ја сам уз ду­жне за­хва­ле то од­био, сма­тра­ју­ћи да мо­гу мно­го ви­ше пру­жи­ти на ме­сту пред­сед­ни­ка бу­ду­ће па­три­от­ске вла­де. Имао сам у ви­ду не сво­је мо­ћи и спо­соб­но­сти већ сво­је по­зна­ва­ње мо­ћи и спо­соб­но­сти ни­за струч­ња­ка из на­ше зе­мље и ра­се­ја­ња, ко­ји би уме­ли да по­кре­ну ве­ли­ки пре­по­род Ср­би­је. Реч је о љу­ди­ма ко­ји су не­по­зна­ти ши­рој јав­но­сти јер ни­су пар­тиј­ски или ме­диј­ски екс­по­ни­ра­ни.

Ви­де­ли сте то­ком де­ве­де­се­тих из­бли­за и фронт и ду­бо­ку по­за­ди­ну, и про­сто­ре осве­тље­не ре­флек­то­ри­ма јав­но­сти и оне ти­хе са­ло­не ду­бо­ко иза ку­ли­са. По­сле све­га, ко­је вр­ли­не и ко­је ма­не на­шег на­ро­да би­сте на­ро­чи­то ис­та­кли?

Пра­ви­ло тог ис­ку­ства гла­си: што се ви­ше при­бли­жа­ва­те пр­вим, ва­тре­ним ли­ни­ја­ма фрон­та — то сре­ће­те све бо­ље љу­де. И обрат­но, од­ла­зе­ћи од фрон­та, ка ду­бо­кој по­за­ди­ни, сре­тао сам све го­ре а нај­го­ре у род­ном Бе­о­гра­ду. Уз ла­ко­вер­ност, глав­на срп­ска ма­на је ма­ло­ду­шност те од­го­ва­ра­ју­ћа спрем­ност да се „од све­га ди­жу ру­ке”. Ипак, и ка­да из­ја­вљу­је да је по­стао се­би­чан, да „од са­да ми­сли са­мо на се­бе”, да „па­ра бу­ши та­мо где свр­дло не мо­же”, ка­да твр­ди да је усво­јио за­пад­њач­ки, ли­бе­ра­ли­стич­ки став спрам жи­во­та — Ср­бин то чи­ни бе­сно, као из нај­цр­њег раз­о­ча­ра­ња и оча­ја­ња, тра­же­ћи за­пра­во од са­го­вор­ни­ка охра­бре­ње да бу­де оно што до­и­ста је­сте, до­сто­јан срп­ске тра­ди­ци­је. Да­кле, увек је спре­ман да се вра­ти соп­ству. Са­мо му тре­ба пру­жи­ти ру­ку. И то је ви­со­ка, све­та ду­жност па­три­от­ских по­ли­тич­ких ор­га­ни­за­ци­ја, по­пут Срп­ске ра­ди­кал­не стран­ке: по­ка­за­ти де­ли­ма да ни­ко ме­ђу на­ма ни­је сам и да смо сви ве­за­ни не­ви­дљи­вим спре­га­ма са­бор­но­сти и со­ли­дар­но­сти, тра­ди­ци­је и за­јед­ни­штва у успо­ме­на­ма и на­да­ма. Сви: ми, они ко­јих ви­ше не­ма и они ко­јих још не­ма.

Наш не­при­ја­тељ нас оп­ту­жу­је да смо фо­ку­си­ра­ни на сво­је жр­тве, да жи­ви­мо у про­шло­сти. Све по­гре­шно. Је­дин­стве­на од­ли­ка Ср­ба је њи­хо­ва стал­на за­гле­да­ност у не­ки хо­ри­зонт бу­дућ­но­сти. Ка­да би­смо тај по­рив про­ду­жи­ли да­ље од пу­ких по­во­да, уо­чи­ли би­смо да је Ср­бин за­пра­во за­гле­дан у веч­ност, на ко­ју ле­по упу­ћу­ју ико­не све­та­ца у на­шим до­мо­ви­ма. И ка­да гле­да­мо у про­шлост — ми смо за­пра­во за­гле­да­ни у веч­ност. Упра­во та на­ша при­сут­ност ми­сли­ма и осе­ћа­њи­ма у веч­но­сти чи­ни нас не­са­ло­мљи­вим у сва­кој са­да­шњо­сти.

СР­БИ ОСТА­ЛИ НЕ­ПО­РА­ЖЕ­НИ

Сма­тра­те, да­кле, да се из ис­ку­ства по­ра­за и гу­би­та­ка мо­же сте­ћи оно што ће нас пре­ка­ли­ти и опле­ме­ни­ти, учи­ни­ти бо­љим и ја­чим?

Ви сте за­пра­во од­ре­ди­ли на­ше су­штин­ско исто­риј­ско ис­ку­ство. За­хва­љу­ју­ћи тим ви­ше­ве­ков­ним ка­ље­њи­ма срп­ски на­род и срп­ска вој­ска би­ли су у ста­њу да то­ли­ко ду­го одо­ле­ва­ју санк­ци­ја­ма и на­ва­ла­ма нај­ве­ћих си­ла све­та, те ко­нач­но нај­ја­чој ар­ми­ји све­та. Ипак, ми смо вој­но, по­ли­тич­ки и мо­рал­но оста­ли не­по­ра­же­ни јер НА­ТО ни­је ус­пео да из­ну­ди свој глав­ни стра­те­шки циљ, за­пи­сан у ул­ти­ма­ту­му из Рам­бу­јеа: оку­па­ци­ју це­лог про­сто­ра Ср­би­је и Цр­не Го­ре. Да нам је пи­ја­ни Јељ­цин про­дао ра­кет­ни си­стем „С 300”, што је био твр­до обе­ћао пред­сед­ни­ку вла­де на­род­ног је­дин­ства Мир­ку Мар­ја­но­ви­ћу — атлант­ски зли­ков­ци не би се усу­ди­ли да нас на­пад­ну. Ср­бе је по­ра­зи­ла срп­ска ла­ко­вер­ност и ма­ло­ду­шност.

И у свом лич­ном ис­ку­ству, на лич­ном при­ме­ру, ис­ку­ша­ва­ни бо­ле­шћу, по­ка­за­ли сте ка­ко се оста­је „ус­пра­ван ме­ђу ру­ше­ви­на­ма”. Да ли је у Ва­шем „јед­ном по­гле­ду на свет” до­шло до не­ких по­ме­ра­ња под све­тлом та­квих лич­них ис­ку­ста­ва и ис­ку­ше­ња?

Не, ни­ка­кве про­ме­не у по­гле­ду на свет та бо­лест ни­је иза­зва­ла. Је­ди­но сам про­ме­нио од­нос пре­ма се­би. Прет­ход­но сам био сум­њи­чав пре­ма ква­ли­те­ту људ­ског ма­те­ри­ја­ла од ко­јег сам са­здан. Да­нас знам и да је те­шка, смр­то­но­сна бо­лест мно­го ве­ћи и те­жи ис­пит од ра­та.

СНА­ГА ЕВРО­А­ЗИЈ­СКОГ ПРО­ТИВ­ПО­КРЕ­ТА

Као је­ди­на де­ло­твор­на ал­тер­на­ти­ва „на­ка­зном све­ту под же­злом аме­ри­ка­ни­зма”, и да­ље се ис­по­ста­вља ве­ли­ки евро­а­зиј­ски са­вез и про­тив­по­крет за мул­ти­по­лар­ни свет. Ка­кве су ре­ал­не шан­се да до та­квог про­тив­по­кре­та до­ђе и ко би мо­гао би­ти ње­гов пи­је­монт?

Та­ква ал­тер­на­ти­ва је не са­мо мо­гу­ћа већ и не­ми­нов­на. Су­шти­на „аме­ри­ка­ни­зма” је рас­ту­ћи па­ра­зи­ти­зам ко­ји је по­при­мио већ пла­не­тар­не раз­ме­ре. Ако не бу­де за­у­ста­вљен, по­је­шће свет и са­мог се­бе. Глав­ни пра­вац ње­го­вог осва­јач­ког по­хо­да је евро­а­зиј­ско „ср­це све­та”, пр­вен­стве­но не­так­ну­та бо­гат­ства Си­би­ра. Али, за­ма­јан нео­че­ки­ва­ним а ду­го­го­ди­шњим от­по­ром Ср­ба, атлант­ски Ле­ви­ја­тан је стра­ћио дра­го­це­но вре­ме и про­пу­стио иде­ал­не при­ли­ке за ра­за­ра­ње ру­ске др­жа­ве на низ др­жа­ви­ца — ка­ко је јав­но при­жељ­ки­вао др­жав­ни се­кре­тар САД Џемс Беј­кер, 1991. го­ди­не — те за осва­ја­ње Си­би­ра. Иде­ал­не при­ли­ке и усло­ве пру­жа­ла је вла­да­ви­на ру­со­фо­ба по­пут Гај­да­ра и Чу­ба­и­са, под окри­љем пи­ја­ног Јељ­ци­на. То вре­ме је про­шло и Ру­си­ја се са­да не­за­др­жи­во опо­ра­вља и уз­ди­же. Она ће би­ти сре­ди­ште кри­ста­ли­за­ци­је ве­ли­ког евро­а­зиј­ског са­ве­за.

ЕВРОП­СКА ПО­МР­ЧИ­НА

До­ста вре­ме­на у про­те­клих не­ко­ли­ко го­ди­на про­во­ди­те у За­пад­ној Евро­пи и рас­по­ла­же­те све­жим ути­сци­ма отуд. Да ли је ста­ње ду­хо­ва на за­па­ду за­и­ста то­ли­ко ло­ше, или то са­мо из­гле­да, ви­ђе­но одав­де, из Ср­би­је?

Ста­ње је мно­го го­ре јер су се по­ли­тич­ке, еко­ном­ске и вер­ске ели­те углав­ном про­да­ле или пре­да­ле. Укла­ња­ње свих од­бра­на и за­шти­та на­ци­о­нал­них еко­но­ми­ја спрам си­ла гло­ба­ли­за­ци­је и за­ко­на сло­бод­не кон­ку­рен­ци­је оба­ра и ру­ши све ви­со­ке европ­ске стан­дар­де жи­во­та и сво­ди их ка ки­не­ским или тре­ће­свет­ским ра­зи­на­ма. Исто­вре­ме­но, за­пад­на Евро­па пре­жи­вља­ва мир­но­доп­ску ин­ва­зи­ју тре­ће­свет­ских ма­са жр­та­ва аме­рич­ке ду­жнич­ке еко­но­ми­је, што пре­ти да до кра­ја ве­ка Евро­пља­не пре­тво­ри у на­ци­о­нал­не ма­њи­не. То са­мо­у­би­ство по­др­жа­ва­ју по­ли­ти­ча­ри ко­ји се удва­ра­ју ими­гран­ти­ма оче­ку­ју­ћи њи­хо­ве гла­со­ве, ин­ду­стри­јал­ци ко­ји до­би­ја­ју роп­ски јеф­ти­ну рад­ну сна­гу и ка­то­лич­ка цр­ква због то­га што је уго­шћа­ва­ње ими­гра­на­та ве­о­ма уно­сно а и због бле­са­ве на­де да ће пре­ве­ри­ти му­сли­ма­не. Са­мо јед­но бр­зо и дра­стич­но по­гор­ша­ва­ње усло­ва жи­во­та — ка­кво објек­тив­но оче­ку­јем а и при­жељ­ку­јем — мо­же про­бу­ди­ти у за­пад­ним Евро­пља­ни­ма ин­стинк­те са­мо­о­др­жа­ња и по­кре­ну­ти их на уста­нак.

О СА­ДА­МУ И „ПРО­ГРЕ­СУ”

Умет­нич­ки сте ди­рек­тор углед­не га­ле­ри­је „Про­грес” у Бе­о­гра­ду и пот­пи­сник тек­ста у ка­та­ло­гу за не­дав­но за­бра­ње­ну из­ло­жбу сли­ка по­све­ће­них Са­да­му Ху­се­и­ну. Шта за­пра­во сто­ји иза за­бра­не и ка­ко је до све­га до­шло?

Пре бих ре­као да је тој из­ло­жби ус­кра­ће­но го­сто­прим­ство јер је сли­кар из­не­ве­рио усме­не и пи­сме­не до­го­во­ре да по­но­ви ка­та­лог на­чи­њен за прет­ход­ну, у Под­го­ри­ци. Он је на ко­ри­це по­све раз­ли­чи­тог ка­та­ло­га, тик уз ме­мо­ран­дум „Про­гре­са”, ста­вио оба­ве­ште­ње ка­ко се из­ло­жба при­ре­ђу­је „у част бор­ца за сло­бо­ду и ве­ли­ко­му­че­ни­ка Са­да­ма Ху­се­и­на”. Не­мам ја ни­шта про­тив да сли­кар има то­ли­ко ви­со­ко ми­шље­ње о бив­шем слу­ги аме­рич­ких ин­те­ре­са — ко­ји је за ра­дост њу­јор­шких ли­хва­ра са­тро ми­ли­о­не љу­ди у осмо­го­ди­шњем ра­ту про­тив Ира­на — али не мо­же он то да при­пи­су­је јед­ној по­слов­ној ком­па­ни­ји, ко­ја ни­ка­кве ве­зе не­ма с по­ли­ти­ком већ са­мо пле­ме­ни­то и по­жр­тво­ва­но, упр­кос све­му, сво­је нај­е­лит­ни­је про­сто­ре пре­да­је бес­плат­но умет­но­сти и кул­ту­ри. Жао ми је што је за та­кву под­ва­лу би­ла ис­ко­ри­шће­но мо­је од­су­ство, због ле­че­ња и кон­тро­ле, јер да сам био при­су­тан ја бих то све ре­шио мно­го еле­гант­ни­је, без скан­да­ла и по­се­та аге­на­та БИА-е.

КА­РА­ЏИЋ ИЛИ О ПО­ВРАТ­КУ КРА­ЉА АР­ТУ­РА

Ка­ко да­нас гле­да­те на Ва­шег лич­ног при­ја­те­ља, пр­вог пред­сед­ни­ка Ре­пу­бли­ке Срп­ске и јед­ног од нај­про­го­ње­ни­јих љу­ди са­вре­ме­не Евро­пе?

Сва­ки дан се у се­би мо­лим бо­гу ста­ре срп­ске ве­ре за ње­го­во здра­вље, сло­бо­ду и по­сто­ја­ност. Ви­ди­те, Ра­до­ван Ка­ра­џић је до­бар при­мер ка­ко удар­ци нај­те­жих не­да­ћа, ка­ле­ћи људ­ски ма­те­ри­јал, уме­ју из ње­га ис­по­љи­ти нај­бо­ља свој­ства, ко­ја би ина­че оста­ла скри­ве­на. Да ни­је би­ло све­га што је би­ло, Ра­до­ван Ка­ра­џић би остао је­дан из ма­се ов­да­шњих про­вин­циј­ски ла­ко­вер­них или ин­фе­ри­ор­них по­бор­ни­ка та­ко­зва­них вред­но­сти за­пад­не де­мо­кра­ти­је и ли­бе­ра­ли­зма, след­бе­ник Фрој­до­вог су­је­вер­ја, од­но­сно јед­не мо­дер­не гра­не је­вреј­ске ми­сти­ке, те пи­сац на­ма не­ја­сних или не­до­вољ­но ја­сних сти­хо­ва. Ва­тре ра­та осве­тли­ле су ду­бо­ка зна­че­ња и зна­ча­је тих сти­хо­ва ко­јих ни он сам ни­је био све­стан јер их је — уве­рен сам — из ње­га из­го­ва­рао по­све дру­га­чи­ји дух, искон­ски пе­сник. Те ва­тре са­го­ре­ле су мно­ге ње­го­ве илу­зи­је и ја сам имао сре­ћу да сво­јим очи­ма ви­дим ка­ко се он бр­зо пре­о­бра­жа­ва и уз­ди­же у фи­гу­ру ко­ју ће бу­ду­ће по­ко­ле­ња Ср­ба пам­ти­ти као што на­ше пам­ти де­спо­та Сте­фа­на Ла­за­ре­ви­ћа или ца­ра Ла­за­ра. Ту ње­го­ву ве­ли­чи­ну уо­чи­ли су и стра­ни по­се­ти­о­ци, по­пут Вла­ди­ми­ра Вол­ко­ва, Де­ла Гор­са или Фе­де­ри­ка Ди­ту­ра, ко­ји је, кад се вра­тио у Фран­цу­ску, оба­ве­стио Фран­цу­зе да се „краљ Ар­тур са сво­јим ви­те­зо­ви­ма вра­тио на зе­мљу и да се зо­ве Ра­до­ван Ка­ра­џић” те да се с њи­ма бо­ри ка­ко би Евро­па по­но­во по­ста­ла уз­ви­ше­на и пле­ме­ни­та. <

Бра­ни­слав Ма­тић

(Огле­да­ло, Бе­о­град, 2004)