Та­јан­стве­на Евро­па

ДРА­ГОШ КА­ЛА­ЈИЋ СТА­ЗА­МА ДО­ЛО­МИ­ТА

Kолевка будуће ренесансе

До­ло­ми­ти су не­што мно­го ви­ше и зна­чај­ни­је од ра­ја за ал­пи­ни­сте и сму­ча­ре

Пре три го­ди­не, сту­пив­ши у кан­це­ла­ри­ју Ум­бер­та Бо­си­ја, ле­ген­дар­ног во­ђе по­ли­тич­ког по­кре­та Ли­га Норд — да­нас на вла­сти — опа­зио сам и то гла­сно ис­ка­зао да је по­сло­вич­на ве­дри­на ње­го­вог ли­ца ус­ту­пи­ла ме­сто нео­бич­но ду­бо­ком из­ра­зу за­бри­ну­то­сти. Лу­пио је ша­ком по при­мер­ку ми­лан­ског днев­ни­ка Cor­ri­e­re del­la se­ra, отво­ре­ног на стра­ни­ци ко­ја је пре­но­си­ла све­чар­ски го­вор, што га је Бил Клин­тон, та­да пред­сед­ник САД, дан ра­ни­је про­чи­тао пред зва­ни­ца­ма Свет­ског су­сре­та у Фи­рен­ци:

„Ка­ко не бих био за­бри­нут! Да ли сте Ви про­чи­та­ли Клин­то­нов го­вор? Је­сте ли опа­зи­ли шта ка­же за Па­да­ни­ју? Ка­же да аме­рич­ки струч­ња­ци са­да па­жљи­во про­у­ча­ва­ју ка­ко је и за­што она при­вред­но нај­ра­зви­је­ни­ја и нај­бо­га­ти­ја област у Евро­пи. Пи­та­ју се да ли је то­ме узрок вер­ност тра­ди­ци­ји сред­њо­ве­ков­ног кор­по­ра­ти­ви­зма! Ту смо, да­кле! Ако се они та­ко пом­но за­ни­ма­ју за нас — то зна­чи да нам не­што гад­но спре­ма­ју.”

Нај­ве­ћи део Па­да­ни­је, од­но­сно се­вер­не Ита­ли­је, чи­не ју­жни де­ло­ви Ал­па, До­ло­ми­ти. Зна­тан део тог при­вред­ног чу­да чи­ни од­го­ва­ра­ју­ћа ин­ду­стри­ја ту­ри­зма. Са ста­но­ви­шта ма­са по­тро­шач­ке ци­ви­ли­за­ци­је, До­ло­ми­ти су на­зив елит­ног про­сто­ра лет­њих и зим­ских спор­то­ва, од пла­ни­нар­ства и ал­пи­ни­зма до сму­ча­ња. Бар у том до­ме­ну пи­сац ових ре­до­ва де­ли мње­ње ма­се, оста­ју­ћи ско­ро трај­но ве­ран до­ло­мит­ским сне­жним ста­за­ма.

Та­мо где иси­ја­ва Пла­ва све­тлост

Пр­ви раз­лог те вер­но­сти зо­ве се ле­по­та. Реч је о ве­ли­чан­стве­ној ле­по­ти ко­јом се До­ло­ми­ти ви­со­ко из­ди­жу над оста­лим пре­де­ли­ма Ал­па. За­то су не­мач­ки ре­ди­те­љи, по­све­ће­ни вр­сти зва­ној алп­ски филм, сво­ја де­ла углав­ном сни­ма­ли под вр­хо­ви­ма До­ло­ми­та, ка­ко све­до­чи и нај­слав­ни­ји, Пла­ва све­тлост, са Ле­ни фон Ри­фен­штал у уло­зи пре­ле­пе и вр­ле а не­пра­вед­но про­га­ња­не ча­роб­ни­це.

Не по­след­њи од тих раз­ло­га су сму­чар­ске ста­зе ко­је су нај­бли­же пу­та­њи Сун­ца те из­ло­же­не ми­ло­ва­њи­ма ме­ди­те­ран­ских ва­зду­шних стру­ја, да­кле нај­све­тли­је и нај­при­јат­ни­је, бар до про­ле­ћа, ка­да се та пред­ност из­ме­ће у ма­ну, у вла­жни, гње­цав снег, од­вра­тан сва­ком пра­вом сму­ча­ру. Кли­ма је то­ли­ко бла­га да у Ме­ра­ну пал­ме већ ви­ше од јед­ног сто­ле­ћа укра­ша­ва­ју град­ска ше­та­ли­шта.

До­ло­мит­ски си­стем жи­ча­ра је то­ли­ко раз­ви­јен и по­ве­зан да омо­гу­ћу­је ви­ше­днев­но ду­ге и кру­жне спу­сто­ве смуч­ка­ма кроз бес­крај­но чед­на, не­дир­ну­та про­стран­ства сне­жних на­но­са, кроз та­јан­стве­не шу­ме, низ вр­то­гла­ве вр­ле­ти и пи­то­ме об­рон­ке, да­ле­ко од ута­ба­них ста­за за ма­се. И ако на та­квом кру­же­њу пут­ник за­но­ћи у крч­ми где до­ла­зе на ча­ши­цу пи­ћа и ком­шиј­ског раз­го­во­ра са­мо до­ма­ћи — има­ће при­ли­ку да срет­не те упо­зна по­себ­но зна­чај­ну вред­ност До­ло­ми­та: ње­го­ве љу­де.

Осно­ву чи­не гер­ман­ски ста­ро­се­де­о­ци чи­је вр­ли­не осве­до­ча­ва чи­ње­ни­ца да их ни­су ус­пе­ле при­ву­ћи си­ре­не гра­до­ва, ну­де­ћи лак и бо­га­ти­ји жи­вот, већ су оста­ли вер­ни сво­јој сло­бо­ди у ле­по­ти при­ро­де, че­сто по це­ну ве­ли­ких ли­ша­ва­ња па и оску­ди­ца. Ита­ли­јан­ски део ста­нов­ни­штва углав­ном чи­не по­том­ци ау­стро­у­гар­ских ми­гра­ци­ја и Му­со­ли­ни­је­вог про­јек­та пост­ва­ре­ња за­дат­ка ко­ји је из­ре­као чу­ве­ни по­ли­ти­чар ује­ди­ње­ња Ита­ли­је, Д’А­це­љо: „Сад кад смо Ита­ли­ју ује­ди­ни­ли — тре­ба да ство­ри­мо Ита­ли­ја­не.” Му­со­ли­ни је све чи­нио да бар на ра­зи­ни др­жав­не упра­ве под­сти­че цир­ку­ла­ци­ју ста­нов­ни­штва дуж апе­нин­ске осо­ви­не. Ис­по­ста­ви­ло се, због еко­ном­ских не­јед­на­ко­сти, да је тај про­цес углав­ном во­дио од ју­га ка се­ве­ру. Да­кле, у До­ло­ми­ти­ма жи­ве нај­бо­љи Ју­жња­ци: по­том­ци оних ко­ји су се усу­ди­ли на пу­сто­ло­ви­ну и не­из­ве­сност те би­ли спо­соб­ни не са­мо да из­др­же студ се­ве­ра већ и рит­мо­ве ра­ди­но­сти Се­вер­ња­ка.

„Не­мој да про­даш сво­ју зе­мљу, свој жи­вот!”

Јед­не од ду­гих но­ћи, крај ка­ми­на у крч­ми се­о­ца Еген, ви­со­ко из­над Бол­ца­на, не­ка ста­ри­на ми је при­шла те за­гле­да­на у дво­гла­вог ор­ла, зна­ме­ње Ре­пу­бли­ке Срп­ске на мо­јој ве­тров­ци, упи­та­ла, на ма­ло ис­ква­ре­ном ла­тин­ском је­зи­ку:

„Ка­ко ле­пог ор­ла но­си­те, и још дво­гла­вог, с кру­ном! Ни­кад ни­сам ви­део дво­гла­вог ор­ла. Да ли је то знак не­ке др­жа­ве?”

Та­ко сам са­знао да у ге­о­граф­ском је­згру До­ло­ми­та жи­ви и ро­ман­ски на­род зван Ла­ди­ни, ко­ји још увек го­во­ри јед­ним од ди­ја­ле­ка­та вул­гар­ног ла­тин­ског. Ве­ко­ви­ма и ми­ле­ни­ји­ма оде­ље­ни пла­нин­ским лан­ци­ма из­ме­ђу до­ли­на у ко­ји­ма жи­ве, Ла­ди­ни су свој је­зик раз­у­ди­ли у пет иди­о­ма. Има их још три­де­се­так хи­ља­да. Про­шле го­ди­не, у сред­ње­ве­ков­ном зам­ку-твр­ђа­ви над San Mar­tin in Ba­dia, отво­рен је му­зеј по­ве­сти и кул­ту­ре Ла­ди­на. Иза сто­ла пред­сед­ни­ка му­зе­ја, Хајн­рих Ху­берт ука­зу­је на сим­бо­ли­зам твр­ђа­ве:

„Као да са­да ова твр­ђа­ва иде­ал­но на­ста­вља да ис­пу­ња­ва сво­ју свр­хо­ви­тост. Би­ће она бе­дем за од­бра­ну на­ших ко­ре­на и на­ше кул­ту­ре ко­јој пре­ти да не­ста­не под удар­ци­ма из­град­ње хо­тел­ских ком­плек­са и цен­та­ра за сму­ча­ње.”

Ко­ра­ци на­мер­ни­ка у му­зеј мо­ра­ју пре­ћи пре­ко ка­ме­них пло­ча на ула­зу у ко­је је ути­сну­та мно­го пу­та по­но­вље­на по­ру­ка, ис­пи­са­на на пет иди­о­ма до­ли­на где жи­ве Ла­ди­ни:

„Не­мој да про­даш сво­ју зе­мљу, свој жи­вот!”

Пре­пи­су­јем је­дан иди­ом: Ne ste a ve­ne tua te­ra, tua vi­ta.

Об­ја­шња­ва Хајн­рих Ху­бар:

„Та по­ру­ка је оп­се­сив­но по­на­вља­на на пет иди­о­ма јер тре­ба да нас стал­но по­зи­ва ка­ко не бисмo за­бо­ра­ви­ли ко смо. У про­тив­ном, из­гу­би­ће­мо наш иден­ти­тет.”

Ру­жич­њак кра­ља па­ту­ља­ка

Ме­та­фи­зич­ко је­згро кул­тур­ног иден­ти­те­та ста­нов­ни­ка До­ло­ми­та је са­др­жа­но у ле­ген­ди о кра­љу па­ту­ља­ка Ла­у­ри­ну и ње­го­вом све­том Ру­жич­ња­ку, ко­ји је га­јио на ме­сту где се да­нас уз­ди­жу ли­ти­це ма­си­ва Ла­те­мар. Пи­сац ових ре­до­ва већ је пре­вео на срп­ски је­зик ту ле­ген­ду по­сред­ством ка­зи­ва­ња јед­ног од ју­на­ка ро­ма­на По­след­њи Евро­пља­ни:

„Пре­ма ле­ген­ди, ту је, у дав­ним вре­ме­ни­ма, га­јио све­те ру­же, не­чу­ве­не ле­по­те, краљ па­ту­ља­ка Ла­у­рин. Ру­жич­њак је био огра­ђен од не­до­стој­них ни­ти­ма све­то­сти и тај­не, све док ни­су до­шли зли љу­ди, ко­ји су мр­зе­ли ле­по­ту и за­ви­де­ли они­ма што је уме­ју осе­ти­ти, во­ле­ти и га­ји­ти. За­ро­би­ли су кра­ља па­ту­ља­ка и кре­ну­ли да уни­ште ње­гов ру­жич­њак. Та­да је краљ Ла­у­рин сво­јом ма­ги­јом ска­ме­нио свој врт за сва вре­ме­на е да би га за­шти­тио. Са­мо под по­след­њим зра­ци­ма Сун­ца, на не­ко­ли­ко ми­ну­та, већ ве­ко­ви­ма и ми­ле­ни­ји­ма, љу­ди­ма се ука­зу­је при­ли­ка да са­гле­да­ју ле­по­ту све­тог Ру­жич­ња­ка, што нас трај­но под­се­ћа на Хи­пер­бо­ре­ју… и при­зи­ва Хи­пер­бо­ре­ји.”

Пр­ву вер­зи­ју те ле­ген­де про­чи­тао сам у књи­зи Лу­ци­фе­ров двор, пу­то­пи­су кроз па­ган­ску Евро­пу, чи­ји ау­тор Ото Ран сма­тра да су твор­ци Ста­рог за­ве­та под име­ном „но­си­лац све­тло­сти” про­кли­ња­ли Апо­ло­на. Уз­гред ре­че­но, Ра­но­ву те­о­ри­ју о ка­тар­ским из­во­ри­ма тру­ба­дур­ског пе­сни­штва је украо те при­ка­зао као сво­ју, у сту­ди­ји Љу­бав и За­пад, ду­хов­ни отац Европ­ске уни­је, Де­ни де Ру­жмон. Ра­но­ву књи­гу сам чи­тао, на­пре­жу­ћи вид, у јед­ном су­то­ну, пре де­се­так го­ди­на, вра­ћа­ју­ћи се са сму­ча­ња, пе­њу­ћи се спо­ро, у пан­цер­ка­ма, сне­жном ста­зом ка свом ста­ни­шту. На ме­сту где Ран ка­же ка­ко љу­ди сва­ке ве­че­ри из­ла­зе из сво­јих до­мо­ва да не­мо кон­тем­пли­ра­ју по­ја­ву Ру­жич­ња­ка — за­стао сам да бих осмо­трио пут пред со­бом. Ви­део сам пут и низ до­мо­ва пред ко­ји­ма су ста­ја­ли њи­хо­ви уку­ћа­ни, не­мо за­гле­да­ни, оза­ре­них ли­ца и по­гле­да, ка не­кој ви­си­ни. Окре­нуо сам по­глед ка тој стра­ни и та­да пр­ви пут угле­дао Ру­жич­њак. Ни­сам знао да бо­ра­вим под ње­го­вом све­тло­шћу. По­след­њи зра­ци Сун­ца пре­о­бра­зи­ли су ина­че си­ве сте­но­ви­те ли­ти­це Ла­те­ма­ра у ва­тре­но зла­то, ис­ти­ца­но там­ном мо­дри­ном се­вер­ног не­ба а про­же­то ру­ме­ни­лом не­ког уну­тар­њег цве­та­ња. Као и у ро­ма­ну По­след­њи Евро­пља­ни, и та­да су, у ве­ли­чан­стве­ној ти­ши­ни, ис­пред зла­то­сјај­них ли­ти­ца, као чу­ва­ри хи­пер­бо­реј­ског зла­та, ле­те­ли су­ри ор­ло­ви.

Ва­ља ис­та­ћи да До­ло­ми­ти ис­трај­но при­вла­че ми­гра­ци­је нај­сме­ли­јих и нај­о­длуч­ни­јих ме­ђу Евро­пља­ни­ма, зга­ђе­них жи­во­том у ме­тро­по­ла­ма што се си­лом де­мо­ни­је ли­хвар­ске еко­но­ми­је бр­зо и све бр­же пре­о­бра­жа­ва­ју у ме­та­ста­зе „тре­ћег све­та”, на­лик Бо­шо­вим при­зо­ри­ма па­кла. Сва­ки пут кад одем у се­о­ца под вр­хо­ви­ма До­ло­ми­та упо­зна­јем но­ве при­до­шли­це, от­пад­ни­ке или уста­ни­ке про­тив мо­дер­не ци­ви­ли­за­ци­је За­па­да, ко­ји­ма раз­вој тех­но­ло­ги­је ко­му­ни­ка­ци­ја омо­гу­ћу­је да и да­ље оба­вља­ју сво­је по­сло­ве, али на по­у­зда­ној, ви­син­ској дис­тан­ци. Мо­жда ће До­ло­ми­ти би­ти ко­лев­ка но­вог пре­по­ро­да за­пад­ног де­ла Евро­пе, као што је то не­кад би­ла То­ска­на, при­бе­жи­ште је­ре­ти­ка и бун­тов­ни­ка то­ком сред­њег ве­ка, што су об­ра­зо­ва­ли по­себ­ни тип љу­ди ко­је је њи­хов при­пад­ник, Кур­цио Ма­ла­пар­те, звао про­кле­ти То­скан­ци. Јед­но је из­ве­сно: на из­бо­ри­ма они ско­ро ли­стом да­ју по­ве­ре­ње Ли­ги Норд. <