ПО­ВО­ДОМ ВЕ­ЛИ­КЕ ИЗ­ЛО­ЖБЕ „ХИ­ПЕР­БО­РЕЈ­СКИ РЕ­А­ЛИ­ЗАМ” ПО­ЧИВ­ШЕГ ДРА­ГО­ША КА­ЛА­ЈИ­ЋА, У ГА­ЛЕ­РИ­ЈИ „ПРО­ГРЕС”

Разгледнице из наше Унутрашње Империје

На­кон ви­ше од пет­на­ест го­ди­на, сли­ке Дра­го­ша Ка­ла­ји­ћа (1943–2005) — јед­ног од нај­зна­чај­ни­јих умет­ни­ка и ви­зи­о­на­ра у срп­ској и европ­ској кул­ту­ри по­след­ње че­твр­ти XX ве­ка — би­ле су до­ступ­не бе­о­град­ској пу­бли­ци од 22. ју­на до 20. ју­ла 2007. у бе­о­град­ској га­ле­ри­ји „Про­грес”. Из­ло­жбу је отво­ри­ла сли­кар Оља Ива­њиц­ки, ди­рек­тор Му­зе­ја „Ме­ди­а­ле”, а о Ка­ла­ји­ће­вом сли­кар­ству су још го­во­ри­ли про­фе­сор Ђор­ђе Ка­ди­је­вић и пи­сац Мо­мо Ка­пор. Већ сам на­слов из­ло­жбе, Хи­пер­бо­реј­ски ре­а­ли­зам, упу­ћи­вао је на по­след­њу, зре­лу фа­зу сли­кар­ског опу­са овог из­у­зет­ног умет­ни­ка. Реч је о „ар­хај­ско-фу­ту­ри­стич­ким” (Ду­ћо Тром­ба­до­ри) „раз­глед­ни­ца­ма на­ше уну­тра­шње им­пе­ри­је” (Дра­гош Ка­ла­јић), или о сли­ка­ма чи­ја „еп­ска тен­зи­ја” (Ен­ри­ко Кри­спол­ти) ари­јан­ског ми­та чи­ни њи­хо­вог ау­то­ра „про­та­го­ни­стом но­вог хе­рој­ског сли­кар­ства, но­ве те­жње ка Цен­тру, Вред­но­сти, но­вог пу­та ка мит­ском Гра­лу” (Ми­о­драг Б. Про­тић).

Обе­ле­жа­ва­ју­ћи овај ва­жан до­га­ђај у срп­ској кул­ту­ри, до­но­си­мо есеј о сли­кар­ству Дра­го­ша Ка­ла­ји­ћа из пе­ра Ду­ћа Тром­ба­до­ри­ја, про­фе­со­ра есте­ти­ке на Уни­вер­зи­те­ту ар­хи­тек­ту­ре у Ри­му и јед­ног од нај­ве­ћих ита­ли­јан­ских екс­пе­ра­та за умет­ност XX ве­ка. Тај текст об­ја­вљен је нај­пре у ка­та­ло­гу по­след­ње Ка­ла­ји­ће­ве из­ло­жбе на­пра­вље­не за ње­го­ва жи­во­та, у га­ле­ри­ји „Еле­у­те­ри”, Рим, 2004, а пре­ве­ден је и пре­штам­пан и у ка­та­ло­гу ове бе­о­град­ске из­ло­жбе.

***

ДУ­ЋО ТРОМ­БА­ДО­РИ^*

Шет­ња ме­ђу хе­ро­ји­ма

(Есеј о сли­кар­ству Дра­го­ша Ка­ла­ји­ћа, по­во­дом по­след­ње из­ло­жбе овог сли­ка­ра на­пра­вље­не за ње­го­вог жи­во­та, га­ле­ри­ја „Еле­у­те­ри”, Рим, 2004)

Же­на окре­ну­та нам ле­ђи­ма, за­гле­да­на у бес­ко­нач­ни пре­део у ко­ме се зе­мља и не­бо на­из­глед ста­па­ју, и рас­кри­ље­ни лет ор­ла упу­ћу­ју по­глед у прав­цу За­па­да по евро­а­зиј­ском кон­ти­нен­ту, док с дру­ге стра­не Оке­а­на јед­на ши­ро­ка пла­ва ли­ни­ја чи­ни под­ло­гу на плат­ну по ко­јој пли­ва­ју са­мо­све­тле­ће пи­ра­ми­де. Овај кра­так опис јед­не од сли­ка на­ста­ле бри­жљи­вим Дра­го­ше­вим уме­ћем са­др­жи у до­вољ­ној ме­ри се­ри­ју слич­них при­зо­ра овог ау­то­ра ре­а­ли­зо­ва­них у част јед­не сим­бо­лич­ке све­тле­ће ко­смо­го­ни­је чи­ји је по­след­њи ама­нет да ује­ди­ни кул­тур­не слич­но­сти и ду­хов­не ко­ре­не и јед­не и дру­ге, за­пад­не и ис­точ­не Евро­пе.

Ми та­ко до­жи­вља­ва­мо при­зо­ре у сло­же­ној син­те­зи не­пре­кид­не жи­вот­не енер­ги­је са вред­но­сти­ма ко­је ау­тор во­ли да пре­то­чи у по­сред­не алу­зи­је и про­ниц­љи­ве але­го­ри­је. То је ди­рект­на пред­ста­ва, ве­о­ма јед­но­став­не па­ро­ди­стич­не ко­му­ни­ка­ци­је, ко­ја ви­зу­ел­но, та­ко­ре­ћи, ево­ци­ра дра­ма­тур­ги­ју на­уч­не фан­та­сти­ке (филм, те­ле­ви­зи­ја, стрип), не­из­бе­жно по­јед­но­ста­вљу­ју­ћи ли­ко­ве и си­сте­ме из тог жан­ра. Пре­ла­зи­мо по­том на сце­на­рио „ствар­ни­је од ствар­ног”, у ко­ме се сме­њу­ју обо­го­тво­ре­на људ­ска би­ћа уро­ње­на у из­гу­бље­ни пла­не­та­ри­јум, пре­кри­вен га­лак­си­ја­ма и пла­не­та­ма, са ко­јих људ­ски по­глед пре­по­зна­је спољ­ни оквир Зе­мље, при­ви­ле­го­ва­но ме­сто до­га­ђа­ња и „сиг­на­ла” ко­ји са­жи­ма­ју тај­ну људ­ског по­сто­ја­ња и на не­ки на­чин од­ра­жа­ва­ју ње­го­ву суд­би­ну. Из­ра­жај­но деј­ство овог сли­ка­ра чи­ни, да­кле, за­ни­мљив па­саж емо­ци­ја за­хва­љу­ју­ћи ко­ји­ма про­шлост и са­да­шњост, исто­ри­ја и ме­та­фо­ра ско­ро на­сил­но узи­ма­ју сво­је ме­сто у ви­зи­ји пре­пу­ној по­ру­ка и мо­ли­тве.

ВИ­ЗИ­О­НАР­СКА ПО­ГЛА­ВЉА ВЕ­ЛИ­КОГ СЕ­ЋА­ЊА

Ни­је слу­чај­но мак­си­мал­на па­жња за сми­са­о­но основ­ни ре­кви­зит ове фи­гу­ра­ци­је, па­жња за ли­ни­је и бо­је, где ре­ше­ња ни­су у пу­кој естет­ској кон­тем­пла­ци­ји не­го у сти­му­ла­ци­ји из­ра­жај­не спе­ку­ла­тив­не емо­тив­но­сти и по­тре­бе за ра­ди­кал­ним раз­ја­шња­ва­њем пи­та­ња о жи­вот­ном ци­клу­су и вред­но­сти­ма вре­ме­на (не­пре­кид­но по­на­вља­ње), о со­ли­дар­ном ис­ку­ству чо­ве­чан­ства. На тај на­чин естет­ска вред­ност се утвр­ђу­је во­де­ћи ра­чу­на пре све­га о са­др­жа­ју и о ње­го­вој нео­д­ло­жној ко­му­ни­ка­тив­но­сти. Дра­гош исли­ка­ва иде­је с бри­жљи­вом пе­дант­но­шћу уче­ног ико­но­гра­фа. Сли­кар у ства­ри илу­стру­је ви­зи­о­нар­ска по­гла­вља сво­јих де­ла као об­ја­шње­ње сво­јих на­ме­ра и у при­лог вр­хун­ских исти­на ко­је пре­ва­зи­ла­зе по­сто­је­ће вре­ме и мо­ти­ви­шу жи­вот­ни век.

Из­ра­ња­ње при­зми, ко­ме­та, ба­ца­ча ко­пља у не­бе­ском про­сто­ру, оцр­та­ва­ње ка­ме­ног ор­ла на пур­пур­ном по­сто­љу од пор­фир­ног ка­ме­на, љу­бав­ни су­сре­ти му­шкар­ца и же­не у вр­тло­гу ат­мос­фер­ске спи­ра­ле — ето не­ко­ли­ко кључ­них еле­ме­на­та сли­кар­ске ком­по­зи­ци­је ко­ја се огле­да у јар­ком, ско­ро ври­ште­ћем хро­ма­ти­зму, су­ге­ри­шу­ћи ду­хов­ну пу­та­њу и не ма­ње та­јан­стве­не по­све­ће­нич­ке по­хо­де. Пре­ци­зни прав­ци све­тло­сти упот­пу­њу­ју ову хи­пер­на­ту­рал­ну ви­зи­ју ко­ја на­гла­ша­ва ин­те­ре­со­ва­ње за ду­хов­но ис­тра­жи­ва­ње ми­то­ло­ги­зо­ва­них хе­рој­ских су­бје­ка­та, са­кри­ве­них у ма­гла­ма про­шло­сти и у се­ћа­њу, као све­до­ка ве­чи­те не­у­ни­шти­ве ви­тал­но­сти у су­да­ру са са­вре­ме­ним све­том.

Ка­да ула­зи у опи­си­ва­ње ми­та, Дра­гош сли­ци до­де­љу­је за­да­так да осве­тли ле­ген­дар­не си­ту­а­ци­је и по­зи­ва се на тра­ди­ци­о­нал­ни хи­пер­бо­реј­ски ари­јан­ски мит, за ко­ји је убе­ђен да пред­ста­вља не­ви­дљи­ви али пер­ма­нент­ни спој са на­шом ствар­но­шћу. Он кон­ци­пи­ра и ком­по­ну­је сли­ку на на­чин ае­ро­сли­кар­ства, плам­те­ћих и ско­ро не­при­род­них бо­ја услед сна­ге све­тле­ћих кон­тра­ста и уза­вре­ло­сти ат­мос­фер­ских че­сти­ца про­пу­ште­них кроз за­му­ће­не фил­те­ре зе­маљ­ског хо­ри­зон­та. Дра­гош се, да­кле, пред­ста­вља као фу­ту­ри­ста при­мор­ди­јал­ног све­та, или, ако хо­ће­мо, као је­дан „ар­хео-фу­ту­ри­ста”, ко­ји на­сто­ји да ожи­во­тво­ри сан и мит у пер­цеп­ци­ји чи­сте и обич­не ствар­но­сти. Ње­го­во сли­кар­ство у мно­го­ме за­ви­си од „на­чи­на гле­да­ња” (стил и ни­је ни­шта дру­го) на­сле­ђе­ног од Ђор­ђа де Ки­ри­ка. И по­ла­зе­ћи од ове фа­сци­ни­ра­ју­ће ода­но­сти ениг­ми и ме­та­фи­зич­кој ша­ра­ди, при­зо­ри ко­је сли­ка Дра­гош та­ко се ја­сно ну­де на­шем по­гле­ду, су­ге­ри­шу­ћи, пре све­га, јед­но ми­сте­ри­о­зно езо­те­рич­но ис­ку­ство. То про­из­во­ди ефе­кат јед­ног уз­не­ми­ру­ју­ћег чу­да, као ка­да би­смо се су­о­чи­ли са већ до­жи­вље­ним ис­ку­ством ко­је тра­жи лич­ну тран­сфор­ма­ци­ју, да не бу­де­мо ви­ше оно што смо би­ли.

ПРИН­ЦИ­ПИ ДУ­ХОВ­НОГ РЕ­ДА

Ме­та­фи­зич­ка по­тка ових при­зо­ра у ства­ри је нај­бо­ље уко­ре­ње­на у ре­ли­гиј­ски пред­о­се­ћај ко­ји за прет­по­став­ку има има­нент­ност са­крал­ног, уз­ди­жу­ћи по­сма­тра­ча са тла да би га ви­нуо на нај­ви­ше и не­са­мер­љи­ве тач­ке ат­мос­фе­ре, из­над про­сто­ра и вре­ме­на. С дру­ге стра­не, из­ра­зи­те бо­је не­ких ле­де­них пре­де­ла, та­ко­ђе у ви­со­ким цен­трал­но­а­зиј­ским пла­ни­на­ма, под­се­ћа­ју на оне ор­ке­стри­ра­не ки­чи­цом Ни­ко­ла­ја Ре­ри­ха, ви­зи­о­нар­ског ту­ма­ча Аг­ни-јо­ге, и на ње­гов уну­тра­шњи пла­мен. Али, Дра­го­ше­ва раз­ми­шља­ња не­ма­ју мно­го за­јед­нич­ког са ин­до-бу­ди­стич­ким сен­зи­би­ли­те­том, ко­ји је Ре­ри­ха од­вео у култ­ни од­нос пре­ма хи­ма­лај­ским пеј­са­жи­ма.

Ско­ро су­прот­но то­ме, Дра­гош пом­но пра­ти ди­на­ми­ку из­ве­сних мит­ских иден­ти­те­та ко­ји се ре­кон­стру­и­шу у огле­да­лу евро­а­зиј­ског кон­ти­нен­та и као да от­кри­ва­ју ши­фру уни­вер­зу­ма од Мо­скве до Ри­ма, до крај­ње гра­ни­це Атлант­ског оке­а­на.

Про­ла­зи­мо та­ко кроз шу­му сим­бо­ла ра­за­стр­тих из­ме­ђу Зе­мље и Не­ба, ко­ји раз­два­ја­ју жен­ски од му­шког прин­ци­па у не­кој вр­сти пер­ма­нент­не по­тре­бе да се ха­о­тич­ни, при­мор­ди­јал­ни еле­мент тран­сцен­ди­ра у прин­цип ду­хов­ног ре­да. Не слу­чај­но, пла­вет­ни­ло не­ба и злат­ни од­сјај зве­зда озна­ча­ва­ју по­лар­ност ових при­зо­ра као „бо­је Бо­го­ва” и као ме­та­фо­ру жи­вот­не сна­ге ко­ја се пре­та­че у ве­чи­то са­вр­шен­ство.

Знак келт­ског кр­ста од­штам­пан на ман­ти­лу же­не ви­ђе­не с ле­ђа, у бли­зи­ни про­пе­тог ко­ња (успо­ме­на на Ди­о­ску­ре) вра­ћа нам сло­же­ност сим­бо­лич­ке ви­зи­је. Ши­ро­ки круг све­тле­ћег све­жња из­гле­да као кон­цен­трат свих енер­ги­ја: ва­здух, зе­мља, ва­тра и во­да по­но­во ну­де те­му хи­је­ро­га­ми­је Зе­мље (же­на) и Не­ба (му­шка­рац) као у древ­ним со­лар­ним ри­ту­а­ли­ма. При­бе­га­ва­њем си­ме­три­ји у ком­по­зи­ци­ји на­гла­ша­ва се има­нент­ност са­крал­ног и ду­хов­ног при­су­ства „ка­те­хе­зе”, то јест вр­ли­не ре­да ко­ју, по ми­то­ло­ги­ји, до­но­си ле­де­ни ве­тар са Бо­ре и ко­ја је пра­ви из­вор ци­ви­ли­за­ци­је, на­су­прот искон­ском ха­о­су.

ПОД ЗНА­МЕ­ЊЕМ ОР­ЛА ПО­БЕ­ДЕ

У овој ви­зи­о­нар­ској па­но­ра­ми по­ја­вљу­ју се фи­гу­ре жи­во­ти­ња, из­у­зет­но убе­дљи­вог из­гле­да: пре свих Орао, као знак по­бе­де, со­лар­на ме­та­фо­ра или пла­ви пла­мен; сле­ди ме­двед лу­та­ли­ца, екви­ва­лент за ин­стинкт, за го­лу сна­гу, за ma­te­ria pri­ma; по­ја­вљу­је се за­тим дел­фин, још јед­на ме­та­фо­рич­на жи­во­ти­ња ко­ја алу­ди­ра на не­пре­кид­ни пре­о­бра­жај, на про­мен­љи­вост и кре­а­тив­ну по­кре­тљи­вост во­да; у цен­тру кон­ти­нен­тал­не рав­но­те­же сме­ште­ни су ву­ко­ви рат­ни­ци, тво­р­ци ди­на­сти­ја — по­пут ир­ва­са у ма­шти нор­диј­ских на­ро­да — ко­ји пред­ста­вља­ју но­си­о­це плод­но­сти и за­штит­ни­ке сла­бих.

Све ове жи­во­тињ­ске фи­гу­ре су ме­та­фи­зич­ко и алу­зив­но огла­ша­ва­ње Дра­го­ша, ко­ји сво­јим сли­ка­ма же­ли да под­се­ти на је­дин­стве­ни дух сим­бо­лич­ке хар­мо­ни­је из­ме­ђу Евро­пе и Цен­трал­не Ази­је као на пул­си­ра­ју­ћу тач­ку ариј­ског ми­та, ожи­вље­ног и про­чи­шће­ног до нај­ин­тим­ни­јег зна­че­ња хри­шћан­ске ре­ли­ги­је. И због то­га нам му­шкар­ци и же­не на ње­го­вим плат­ни­ма из­гле­да­ју мо­жда су­ви­ше осе­ћај­но и из­гу­бље­но — та­ко слич­ни на­ма, ста­нов­ни­ци­ма јед­ног за­бо­ра­вље­ног и про­ла­зног до­ба — по­сма­тра­ју за­па­ње­но и збу­ње­но бље­шта­ви­ло сиг­на­ла. Ти сиг­на­ли го­во­ре оба­сја­ва­ју­ћи је­зи­ком тај­но­ви­те ко­смич­ке хар­мо­ни­је, оно­ли­ко не­при­хва­тљи­вим за мо­дер­ну свест ко­ли­ко су еле­мен­тар­ни и отво­ре­ни за ко­му­ни­ка­ци­ју оно­ме ко­ји уме да се јед­но­став­но пре­пу­сти ње­го­вој сим­бо­лич­кој сим­фо­ни­ји.

Ова раз­о­ру­жа­ва­ју­ћа ду­хов­на ди­ја­лек­ти­ка — из­ме­ђу ко­ле­бљи­ве не­а­у­тен­тич­но­сти мо­дер­ног и иш­че­злих исти­на тра­ди­ци­о­нал­ног — са бли­ста­вом ја­сно­ћом се ис­ка­зу­је кроз Дра­го­ше­ве фи­гу­ре. Она еми­ту­је жи­во са­о­се­ћа­ње за ак­ту­ел­не за­блу­де са­вре­ме­ног све­та, са ду­гом па­ра­бо­лом „ико­на” ко­ја не об­у­хва­та са­мо „фор­му ства­ри” већ под­сти­че ми­сао да ду­бо­ко за­дре у ве­чи­те ду­хов­не вред­но­сти.

Пре­ве­ла са ита­ли­јан­ског: Ли­ка Лу­кић

(Пре­у­зе­то из: „На­ци­ја”, Бе­о­град, бр. 18-20, сеп­тем­бар-но­вем­бар 2007,
www.e-na­ci­ja.co­m)

НО­ТА

* Ду­ћо Тром­ба­до­ри је но­ви­нар, пе­сник, умет­нич­ки кри­ти­чар, про­фе­сор есте­ти­ке на Уни­вер­зи­те­ту ар­хи­тек­ту­ре у Ри­му, са­вет­ник Ве­не­ци­јан­ског би­је­на­ла и Ин­сти­ту­та за умет­ност у Ри­му. По­што­ван је као је­дан од нај­ве­ћих ита­ли­јан­ских екс­пе­ра­та за умет­ност XX ве­ка.