Пу­то­ва­ња

ДРА­ГОШ КА­ЛА­ЈИЋ НА РО­ГУ АФРИ­КЕ

Aпартхејд је био бољи

За­што се бел­ци из Јо­ха­нес­бур­га по­вла­че у обли­жњи гра­дић Санд­тон? За­што ис­пи­ти­ва­ња ва­шинг­тон­ског цен­тра „Љу­ди и ме­ди­ји” ука­зу­ју да је ве­ћи­на у Ју­жној Афри­ци жи­ве­ла бо­ље у вре­ме апарт­хеј­да не­го да­нас?

У елит­ном квар­ту Јо­ха­нес­бур­га, ка­да пру­жим по­глед кроз не­ки од мно­штва про­зо­ра па­ла­те дра­гог при­ја­те­ља — ко­ју оби­ла­зим пра­те­ћи ње­го­ве ме­ке а на­пе­те ко­ра­ке се­дог са­лон­ског ла­ва, још увек спо­соб­ног да оду­ше­ви ле­по­ти­це — ви­дим не­ки про­спект огром­ног пар­ка ко­ме не мо­гу да са­гле­дам гра­ни­це од гу­сти­не ве­ге­та­ци­је. Ви­дим ве­ли­ки ба­зен, те­ни­ске те­ре­не, ста­зе ко­је се ра­чва­ју и на­да­све пре­буј­но зе­ле­ни­ло. Ипак, док за­ра­њам по­гле­дом у сен­ке др­ве­ћа осе­ћам у гру­ди­ма не­ка­кву зеб­њу. Имам ути­сак да су у том про­сто­ру не­по­врат­но за­мр­ли без­бри­жност и ра­дост дру­же­ња.

И уну­тра­шњост па­ла­те про­же­та је тим stim­mung–ом опу­сто­ше­но­сти, пред ко­нач­ни од­ла­зак. Ства­ри ко­је опа­жам у про­ла­зу из­гле­да­ју као да их је по­ста­ви­ла су­мор­на по­тре­ба за ства­ра­њем ути­ска ка­ко не­ко ту до­и­ста жи­ви: књи­га о ју­жно­а­фрич­ким ви­ни­ма ко­ја сто­ји отво­ре­на на ку­хињ­ској по­ли­ци; ваз­е са са­су­ше­ним цве­ћем дуж про­ла­за; при­бор за чај, спре­ман за по­слу­же­ње у са­ло­ну; ме­син­га­на лам­па за чи­та­ње, над­не­та над фо­те­љом; сли­ке по зи­до­ви­ма, ме­ђу ко­ји­ма опа­жам не­ко­ли­ко с пот­пи­сом Ла­лиц­ког, још пам­ће­ног сце­но­гра­фа бе­о­град­ског Ате­љеа 212…

Је­дан зид је пра­зан: ви­дим на ње­му, це­лом ду­жи­ном, кри­во­ли­ку ша­ру, озна­че­ну ру­па­ма, про­ме­ра мет­ка, у ско­ро јед­на­ким раз­ма­ци­ма. Не­што се у ме­ни опи­ре уве­ре­њу да су у пи­та­њу тра­го­ви паљ­бе из ау­то­мат­ског пи­што­ља. Ру­пе су ис­пу­ње­не цр­ним, гу­ме­ним че­по­ви­ма. Се­тих се јед­ног са­ло­на у Кејп­та­у­ну и пи­та­ња Ен­гле­ски­ње уда­те за Ср­би­на:

„Опа­зи­ла сам код вас, Ср­ба, чуд­ну на­ви­ку. Раз­у­мем за­што се оку­пља­те су­бо­том на ва­ше му­шке пи­јан­ке, али не раз­у­мем за­што по­сле раз­би­ја­те ча­ше о под или зи­до­ве. По­не­кад и пу­ца­те кроз про­зо­ре или чак у стро­по­ве… Да ли је то не­ки ваш на­ци­о­нал­ни оби­чај, ри­ту­ал? И шта он зна­чи?”

По­ка­зу­ју­ћи гла­вом на из­ре­ше­та­ни зид пи­там при­ја­те­ља да ли је то ус­по­ме­на на не­ки лу­ди про­вод. Пре од­го­во­ра гле­да у зна­ке на зи­ду ду­го и ћут­ке, као да их пр­ви пут ви­ди:

„Не, то су тра­го­ви јед­не бан­дит­ске про­ва­ле, ка­кве су у овом де­лу Јо­ха­нес­бур­га већ одав­но по­ста­ле сва­ко­дне­ви­ца. Али, за­бо­ра­ви­мо то! За­бо­ра­вио сам да те пи­там да ли ти се до­пао срп­ски орао на ула­зу?”

Не­су­ђе­на срп­ска ели­та

Ка­сни­је ћу са­зна­ти од дру­гих да је мој при­ја­тељ био не­по­сред­на жр­тва тог на­па­да. Ве­за­ли су га и ту­кли те пре­те­ћи пу­ца­ли по зи­ду е да би му из­ну­ди­ли при­зна­ње где др­жи но­вац и дра­го­це­но­сти. Кад су схва­ти­ли да он вред­но­сти не др­жи код се­бе од­лу­чи­ли су да га от­му и тра­же от­куп­ни­ну од род­би­не. Сре­ћа у не­сре­ћи: хте­ли су да отво­ре га­ра­жу и узму ау­то­мо­бил за по­тре­бе пре­но­са та­о­ца али су уме­сто од­го­ва­ра­ју­ћег да­љин­ског упра­вља­ча узе­ли те упо­тре­би­ли дру­ги, на­ме­њен ис­кљу­чи­во ди­за­њу уз­бу­не. У Јо­ха­нес­бур­гу сва­ка пре­о­ста­ла бе­лач­ка ви­ла снаб­де­ве­на је елек­трон­ским си­сте­мом без­бед­но­сти и та­бла­ма ко­је упо­зо­ра­ва­ју на­па­да­че да при­ват­на по­ли­ци­ја сти­же те ору­жа­но де­лу­је у ро­ку од нај­ви­ше три ми­ну­та по огла­ша­ва­њу алар­ма.

Знам за­што ме је при­ја­тељ до­вео у па­ла­ту где ви­ше не жи­ви, од­се­љен, по­пут мно­гих бе­ла­ца, у об­ли­жњи са­те­лит­ски гра­дић, за­пра­во бе­лач­ки ге­то, Санд­тон, ство­рен за по­тре­бе пр­вог ег­зи­ла. До­вео ме је ту да би ми по­ка­зао нај­леп­ши ви­дљи­ви плод не са­мо свог уку­са већ и по­лу­ве­ков­ног, по­ште­ног те по­жр­тво­ва­ног ра­да у Ју­жној Афри­ци. Он је при­пад­ник нај­бо­љег, елит­ног де­ла ге­не­ра­ци­је де­сет­ко­ва­не на Срем­ском фрон­ту, ко­ја ни­је има­ла пра­во на па­сош и ле­гал­ни од­ла­зак из Бро­зо­вог „ко­му­ни­стич­ког ра­ја”. Нај­сме­ли­ји ње­ни при­пад­ни­ци пред­у­зи­ма­ли су бек­ства из­ме­ђу точ­ко­ва же­ле­знич­ких ва­го­на, пре­ко алп­ских вр­ле­ти или ка­ја­ци­ма пре­ко Ја­дран­ског мо­ра.

Ра­су­ти сву­да по све­ту, и под нај­те­жим усло­ви­ма так­ми­че­ња, по­ла­зе­ћи од нул­тог ступ­ња, без ика­квог имет­ка или пот­по­ре, при­пад­ни­ци те ге­не­ра­ци­је су сти­ца­ли при­ма­те у свим обла­сти­ма. Да су ко­јом сре­ћом они у отаџ­би­ни има­ли сло­бод­не пу­те­ве ка вр­хун­ским ме­сти­ма по­ли­ти­ке и при­вре­де — да­нас би Ср­би­ја би­ла јед­на од нај­моћ­ни­јих европ­ских др­жа­ва, уме­сто што стра­шно ис­па­шта ве­ков­ну не­га­тив­ну се­лек­ци­ју ели­та.

О то­ме са­да ћу­тим, ис­ка­зу­јем са­мо по­хва­ле ле­по­ти па­ла­те. Ипак, са­ве­ту­јем му да про­да имо­ви­ну док мо­же, те да се вра­ти у Евро­пу ка­ко би ко­нач­но за­слу­же­но ужи­вао пло­до­ве свог ра­да. Го­во­рим а знам да ме не мо­же по­слу­ша­ти јер је при­влач­на моћ Афри­ке то­ли­ка да и ја сам већ жа­лим што се мо­рам вра­ти­ти у Евро­пу. Ње­го­ви бр­чи­ћи а ла Клерк Гебл из фил­ма Про­ху­ја­ло с ви­хо­ром се раз­вла­че се у знак се­те:

„Ка­да бих имао лу­ду сре­ћу да ово про­дам — знаш ли ко­ли­ко бих мо­гао да до­би­јем? То­ли­ко да с тим нов­цем је­два ку­пим у Евро­пи не­ку скром­ну гар­со­ње­ру.”

Пре три де­це­ни­је ну­дио ми је ме­сто ди­рек­то­ра сво­је фа­бри­ке за про­из­вод­њу пор­цу­лан­ског по­су­ђа. Уво­жен је мај­сен­ски пор­цу­лан из Евро­пе а у ју­жно­а­фрич­кој фа­бри­ци су са­мо ути­ски­ва­ли фло­ре­ал­не ша­ре, ка­кве во­ле Бу­ри. Фа­бри­ка је ве­о­ма успе­шно по­сло­ва­ла а ње­му је за­пра­во био по­тре­бан „чо­век од по­ве­ре­ња, ко­ји га не­ће пот­кра­да­ти”, за пла­ту од три хи­ља­де до­ла­ра ме­сеч­но, чи­ја је ку­пов­на моћ рав­на да­на­шњој бар де­се­то­стру­ко ве­ћој сво­ти. Имао бих и мо­гућ­ност ку­по­ви­не ви­ле с ба­зе­ном, у истом, ре­зи­ден­ци­јал­ном квар­ту Јо­ха­нес­бур­га, на три­де­се­то­го­ди­шњи кре­дит.

По­тро­шач­ки рај — за­ме­на за Евро­пу

Љу­ба­зно али од­луч­но сам од­био ту по­ну­ду, и сад, кад се то­га се­ћам, осе­ћам у ду­ши сре­ћу као да сам из­бе­гао не­ки ве­ли­ки гу­би­так. Ни­је са­мо у пи­та­њу гу­би­так Евро­пе услед „mal d’A­fri­ca” ( „бол­но­сти од Афри­ке”), ка­ко Ита­ли­ја­ни зо­ву не­из­ле­чи­ву љу­бав и при­вр­же­ност цр­ном кон­ти­нен­ту, ко­ју сам опи­сао при кра­ју ро­ма­на По­след­њи Евро­пља­ни. Да сам при­хва­тио ве­ли­ко­ду­шну по­ну­ду, из­ве­сно бих се, пар де­це­ни­ја ка­сни­је, оглу­шио о по­зи­ве си­ре­на ра­та и та­ко ни­кад не бих упо­знао без­мер­не вр­ли­не на­ро­да ра­та­ра и рад­ни­ка ко­ме по­но­сно при­па­дам.

Санд­тон је име илу­зи­је ју­жно­а­фрич­ких бе­ло­ко­жа­ца да до тог ег­зи­ла, што се уз­ди­же над Јо­ха­нес­бур­гом, не­ће до­пре­ти та­ла­си на­си­ља и кри­ми­на­ла ко­ји све сна­жни­је уда­ра­ју по крх­ким струк­ту­ра­ма мул­ти­кул­тур­ног дру­штва. Санд­тон је про­јек­то­ван као не­ка твр­ђа­ва за splen­did iso­la­tion, снаб­де­ве­на по­вољ­ним од­го­во­ри­ма за све, па и нај­ек­склу­зив­ни­је по­тро­шач­ке по­тре­бе. Тр­жни цен­тар Санд­то­на, ре­мек-де­ло ита­ли­јан­ске пост­мо­дер­ни­стич­ке ар­хи­тек­ту­ре, сав по­пло­чан ка­рар­ским мер­ме­ром, за­пра­во је град у гра­ду ко­ји у се­би са­жи­ма све нај­лук­су­зни­је ули­це Евро­пе, од лон­дон­ског Old Bond Stre­et, пре­ко па­ри­ског Pla­ce Van­dom, до ми­лан­ске Via Mon­te­na­po­le­o­ne и рим­ске Via Con­dot­ti.

По­се­ћу­јем Тр­жни цен­тар у дру­штву при­ја­те­ља и јед­не бе­о­град­ске ле­по­ти­це. Пре не­го што ће­мо сту­пи­ти у глав­ни хол он јој ка­же да за­жму­ри, по­том је во­ди за ру­ку, до сре­ди­шта. Ка­да ка­же „Отво­ри очи”, пред њом се ука­зу­је ван­ред­ни при­зор ле­по­те ди­вље при­ро­де: го­ле­ми во­до­пад ко­ји се крај лиф­та стро­по­шта­ва у фон­та­ну низ уну­тра­шњу фа­са­ду, ду­гу де­се­так спра­то­ва.

Не тре­ба има­ти ве­ли­ку осе­тљи­вост па на­слу­ти­ти да је Тр­жни цен­тар Санд­то­на за­пра­во ар­хи­тек­тон­ско-по­тро­шач­ки спо­ме­ник но­стал­ги­је за Евро­пом. Или је пра­вил­ни­је ре­ћи да је за­ме­на за Евро­пу? Ако би се из­вео ста­ти­стич­ки про­сек лајт­мо­ти­ва го­ми­ле бе­ло­ко­жа­ца што се ти­ска у ла­ви­рин­ти­ма Тр­жног цен­тра он би гла­сио: „Кад већ мо­ра­мо да жи­ви­мо да­ле­ко од Евро­пе — бар ће­мо се­би при­у­шти­ти оно нај­бо­ље и нај­ску­пље што Евро­па пру­жа.”

Ипак, и у Тр­жном цен­тру осе­ћам зеб­њу као и у па­ла­ти при­ја­те­ља. Осе­ћам да ће и ово ме­сто, кроз не­ко­ли­ко го­ди­на, по­ста­ти пу­сто. Уо­ста­лом, и у Санд­то­ну ви­ле су окру­же­не ви­со­ким зи­до­ви­ма с ви­де­о­ка­ме­ра­ма, елек­трон­ским сен­зо­ри­ма те алар­ми­ма и упа­дљи­вим та­бла­ма ко­је оба­ве­шта­ва­ју да ће ва­тре­ни од­го­вор на на­па­да­че усле­ди­ти у ро­ку од три ми­ну­та.

Пре­ма на­ла­зи­ма ва­шинг­тон­ског ис­тра­жи­вач­ког ин­сти­ту­та „Љу­ди и ме­ди­ји”, кри­ми­нал гу­ши жи­вот Ју­жне Афри­ке, по­ло­ви­на че­тр­де­се­то­ми­ли­он­ске на­ци­је до­слов­но гла­ду­је, а си­да де­сет­ку­је рад­но нај­спо­соб­ни­ји, нај­мла­ђи део ста­нов­ни­штва. За­кљу­чак: „Зе­мља Рта до­бре на­де би­ла је срећ­ни­је ме­сто у до­ба апарт­хеј­да.”

У ме­ђу­на­род­ној го­ми­ли бе­ло­ко­жа­ца, оку­пље­них на опро­штај­ној party ко­ју при­ре­ђу­је фран­цу­ски при­ја­тељ мо­јих при­ја­те­ља, пред пре­се­ље­ње за Кејп­та­ун, упо­зна­јем не­мач­ког еко­но­ми­сту, фи­зич­ки на­лик Аде­на­у­е­ру, ко­ји ми пру­жа нај­пот­пу­ни­ји увид у раз­ло­ге оп­ште но­стал­ги­је за вре­ме­ном апарт­хеј­да:

„Има­ју ту но­стал­ги­ју и цр­ни а не са­мо бе­ли до­мо­ро­ци, прем­да, на­рав­но, из дру­гих раз­ло­га. Ако пи­та­те на­шег ба­што­ва­на, он ће Вам ре­ћи ка­ко је у вре­ме апарт­хеј­да за ње­га све би­ло бес­плат­но. Је­сте да су обо­је­ни мо­ра­ли да иду у од­во­је­не шко­ле, бол­ни­це или ау­то­бу­се, али ни­су пла­ћа­ли ни шко­ло­ва­ње, ни здрав­стве­ну за­шти­ту, ни тран­спорт, ни елек­трич­ну енер­ги­ју… Сад све то мо­ра да пла­ћа и сва­ким да­ном све ви­ше, јер се но­ва власт ла­ко­вер­но и ла­ко­мо на­ву­кла на ду­жнич­ки ко­ло­ни­ја­ли­зам, на аме­рич­ке кре­ди­те, ко­је сад тре­ба от­пла­ћи­ва­ти. Глав­ни те­рет сва­љу­је се на бе­ле пред­у­зет­ни­ке и они са­да већ ма­сов­но од­ла­зе.”

Ње­го­ва су­пру­га, чи­сто­крв­на Ен­гле­ски­ња, за­ме­ра му ка­ко пре­не­бре­га­ва ра­сни мо­ме­нат, па ми се об­ра­ћа то­ном пре­зби­те­ри­јан­ске ис­по­ве­сти:

„Зна­те, ја сам ли­бе­рал по по­ро­дич­ној тра­ди­ци­ји и за раз­ли­ку од Ерн­ста, ко­ји је са­мо гле­дао свој по­сао, ја сам се са слич­ним бо­ри­ла про­тив апарт­хеј­да, про­тив не­пра­вед­не бе­лач­ке до­ми­на­ци­је. Али, са­да мо­рам да ка­жем, са жа­ље­њем, ка­ко имам ути­сак да ра­си­зам ни­је умро већ је са­мо про­ме­нио стра­ну…”

На не­мач­ком ли­цу, не­про­зир­ном по­пут гво­зде­не ма­ске, опа­жам гот­ски цр­теж кро­ће­ња гне­ва и пат­ње:

„Да, има то­га… по­го­то­ву кад су се чак и пред Ко­ми­си­јом за исти­ну и по­ми­ре­ње мо­гли чу­ти пред­став­ни­ци пар­ла­мен­тар­них пар­ти­ја ка­ко твр­де да је уби­ја­ње бе­ла­ца све­та ствар… Ве­ли­ка пра­ши­на се ди­гла и око не­при­мер­но ци­нич­не из­ја­ве бив­шег гу­вер­не­ра про­вин­ци­је Го­те­нег — ко­ју ми зо­ве­мо, уз­гред ре­че­но, Ганг­стер­ски рај. Елем, тај чо­ва, То­кио Сек­сва­ле, из­ја­вио је, мр­тав-хла­дан, ка­ко су бел­ци са­ми кри­ви за на­па­де, пљач­ке и уби­ства, јер се за­тва­ра­ју у елек­трон­ски обез­бе­ђе­не, злат­не твр­ђа­ве — уме­сто да из њих иза­ђу… Ипак, има у то­ме не­ке исти­не. Оног пра­вог, но­вог ко­ло­ни­ја­ли­сту цр­ни чо­век не мо­же да ви­ди јер он се­ди у њу­јор­шким обла­ко­де­ри­ма. За­то се оди­јум окре­ће ка ов­да­шњим, по­ште­ним бел­ци­ма, ко­ји су на до­хват ру­ке, од­но­сно бо­де­жа или пи­што­ља. Мо­жда је до­и­ста по­треб­но иза­ћи из ових злат­них твр­ђа­ва и об­ја­сни­ти све­ту ко је ко… али бо­јим се да би нас та­да сти­гла мно­го стра­шни­ја ка­зна из Аме­ри­ке. Ми, Нем­ци, то до­бро зна­мо.” <