Кршевина

(По­е­ма, Не­за­ви­сно ау­тор­ско из­да­ње, Бе­о­град, 1968)

ПО­СТИ­ЛА ЗА БИ­БЛИ­О­ФИЛ­СКО ИЗ­ДА­ЊЕ

Го­ди­не, жи­во­ти, ис­ку­ство, кул­ту­ра, укус и прин­ци­пи свих нас ути­ца­ли су на об­ли­ко­ва­ње ове књи­ге ко­ја је ства­ра­на то­ком су­сре­та из­да­ва­ча у пр­вим ме­се­ци­ма ове го­ди­не. То што је књи­га нај­зад по­при­ми­ла де­фи­ни­тив­ни об­лик је­сте са­мо усту­пак не­стр­пљи­вим чи­та­о­ци­ма. Но, об­лик ове књи­ге ни­је ре­зул­тат апри­ор­них ци­ље­ва већ је ства­ран спон­та­но, те је и за нас са­ме из­не­на­ђе­ње. За­то тек сад са­гле­да­вам вред­но­сти овог из­да­ња ко­је је је­дин­стве­но у све­ту и у бли­ској исто­ри­ји; на­зив „би­бли­о­фил­ско” са­мо је усту­пак кон­вен­ци­ја­ма.

За раз­ли­ку од прак­се би­бли­о­фил­ских из­да­ња, ово по­на­вља ди­зајн „нор­мал­ног” из­да­ња, чи­ме се из­ра­жа­ва ве­ра у сми­сао ди­зај­на: он не мо­же би­ти јеф­ти­ни­ји или ску­пљи, про­сти­ји или сло­же­ни­ји: он је је­дин­ствен и не­за­мен­љив јер у осно­ви мо­ра ци­ља­ти на ап­со­лут­ни об­лик, мак­си­мал­но ре­ше­ње.

Са дру­ге стра­не, уме­сто илу­стра­ци­ја или гра­фи­ка у „Кр­ше­ви­ну” су укљу­че­ни ори­ги­нал­ни, уни­кат­ни ли­ков­ни објек­ти. Не знам, не се­ћам се за­што смо се од­лу­чи­ли на та­ко лу­дач­ки по­ду­хват. Мо­жда за­то што се у кр­шу ни­шта не по­на­вља као и у вре­ме­ну, а мо­жда и за­то што не же­ли­мо да се ово из­да­ње огра­ни­чи на ели­ту већ на по­је­дин­ца, лич­ност. Овај по­ду­хват озна­ча­ва је­дан ра­ди­кал­ни пре­о­крет сми­сла би­бли­о­фил­ског из­да­ња, као што је био ра­ди­ка­лан пре­о­крет из­вр­шен пре­ла­зом са књи­га-ма­ну­скрип­та на Гу­тен­бер­гов си­стем мул­ти­пли­ка­ци­је. Тек сад ви­дим да овим ге­стом из­ра­жа­ва­мо пре­зир не са­мо пре­ма „по­тро­шач­ком дру­штву” већ и пре­ма ин­сти­ту­ци­ји „ели­те”, уз­ди­жу­ћи на­шу љу­бав, ве­ру и на­ду у вред­ност лич­но­сти, ин­ди­ви­дуе не­за­ви­сне као што су и на­ша из­да­ња не­за­ви­сна. Мо­жда ће во из­да­ње учи­ни­ти чи­та­о­ца срећ­ним, јер сва­ко мо­же има­ти „fi­at 600”, али ни­ко дру­ги књи­гу ко­ју он по­се­ду­је; мо­жда ће чи­та­лац осе­ти­ти и но­стал­ги­ју за дру­гим књи­га­ма, за дру­гим пред­ме­ти­ма Шеј­ки­них „Скла­ди­шта”, за дру­гим сим­бо­ли­ма Ре­љи­ће­ве Евро­пе. Ово из­да­ње оти­ћи ће у ру­ке на­ших при­ја­те­ља, а ве­ли­ки део от­ку­пи­ће­мо са­мо за сво­је су­пру­ге, не­ро­ђе­ну де­цу: не мо­же­мо им да­ти ни­шта дру­го вред­ни­је до са­ме се­бе, а ми смо вред­ни­ји од свих фо­те­ља, по­ви­ши­ца, ка­пи­та­ла, по­се­да, ви­ла. Же­лео бих да са­да ка­жем не­што о при­ло­зи­ма сво­јих са­рад­ни­ка и исто­вре­ме­но из­да­ва­ча.

Сло­бо­дан Ма­шић Да­не? Ми­слим да је то је­ди­ни мо­мак да­нас и ов­де ко­ји раз­ми­шља о ди­зај­ну као о јед­ном об­ли­ку ми­шље­ња, об­ли­ку ко­ји као ме­ди­јум и мо­гућ­ност не за­о­ста­је за фи­ло­зо­фи­јом, ма­те­ма­ти­ком, сва­ким ства­ра­њем. Ја сам луд за Ма­ши­ће­вим ди­зај­ном јер је ру­сти­чан и су­ров као и Пи­та­го­ри­на те­о­ре­ма, јер без па­ра­бо­ла и вр­да­ла­ма иде ди­рект­но у цен­тар про­бле­ма и исти­не: ње­го­ви сим­бо­ли има­ју ону вред­ност су­ге­сти­је и кон­цен­тра­ци­је зна­че­ња као и сим­бо­ли ства­ра­ни ми­ле­ни­ји­ма: крст, зве­зда, сва­сти­ка, по­лу­ме­сец… Не­ки ба­нал­ни ти­по­ви жа­ле ми се ка­ко те­шко чи­та­ју тек­сто­ве ко­је Ма­шић об­ра­ђу­је. Ја сум­њам да их они за­и­ста чи­та­ју. Ма­шић не мо­же да се про­гу­та тек та­ко ла­ко. Ко стр­пљи­во са­вла­да пр­ве те­шко­ће до­би­ће од Ма­ши­ћа и је­дан моћ­ни ин­стру­мент, кри­те­ри­јум чи­та­ња, јер Ма­шић не вр­ши са­мо вас­пи­та­ва­ње по­гле­да већ и пе­да­го­ги­ју ми­шље­ња. Он по­се­ду­је и пред­ла­же јед­ну но­ву струк­ту­ру чи­та­ња и ми­шље­ња, но­ве кри­те­ри­ју­ме ко­ји бра­не чи­та­о­ца од ми­сти­фи­ка­ци­ја ло­ших тек­сто­ва а по­ма­жу му у ди­рект­ном про­ди­ра­њу ка исти­ни до­брих тек­сто­ва. Лош текст је у Ма­ши­ће­вом пре­ло­му де­фи­ни­тив­но упро­па­шћен а до­бар по­при­ма мак­си­мал­ну вред­ност су­ге­сти­је. Ина­че, не­рет­ко ми се де­ша­ва да са­мо ба­цим по­глед на стра­ни­цу об­ра­ђе­ну Ма­ши­ће­вим ди­зај­ном па да на­слу­тим сми­сао ко­ји лек­ти­ра по­том са­мо по­твр­ђу­је. Исти­на је та­ко­ђе да ка­да Ма­шић до­ђе у не­ки лист или ча­со­пис, из­бор и ква­ли­тет тек­сто­ва по­ста­је оштри­ји, а ка­да оде ча­со­пис се не­по­врат­но сро­за­ва у ква­ли­те­ту. То са­мо до­ка­зу­је да по­сто­је не­ке тај­не ве­зе из­ме­ђу ди­зај­на и ми­шље­ња, те по­твр­ђу­је Mc Lu­ha­no­vu те­зу да „the me­di­um is me­sag­ge”. На­слов­на стра­на „Кр­ше­ви­не” је ујед­но и је­дан Ма­ши­ћев „иде­о­грам” ко­ји сто­ји у са­мом вр­ху кон­крет­не по­е­зи­је да­нас.

Ра­до­мир Ре­љић, Џо­ни­фер? Ре­као сам му да је те­ма „Кр­ше­ви­не” Евро­па и да бих нај­ра­ди­је да он на­пра­ви ма­пе Евро­пе, јер је то­ли­ко мо­ћан и јер смо упра­во ми они ко­ји ће су­тра пра­ви­ти но­ву ма­пу Евро­пе без гра­ни­ца. Он је уло­жио ви­ше па­жње и тру­да у ма­пу „Евро­пе” не­го ја у „Кр­ше­ви­ну”. Да ни­је су­ви­ше ка­сно, ја бих ра­до пре­кре­нуо тај од­нос и дао свој текст као би­бли­о­фил­ски при­лог Ре­љи­ће­вој ма­пи Евро­пе.

Ле­о­нид Шеј­ка, Ло­ња? Он уме да из­не­на­ди и ге­ни­јал­но­шћу и ле­њо­шћу, и рав­но­ду­шно­шћу ко­ја је фун­ди­ра­на скеп­сом ме­та­фи­зи­ке исто­ри­је, као и ре­во­лу­ци­о­нар­ним ста­жом у вр­ло огра­ни­че­ним про­стор­ним и вре­мен­ским окви­ри­ма. Он је „Кр­ше­ви­ну” до­бро схва­тио, та­ко да ја ње­го­ва „Скла­ди­шта” ви­дим уства­ри у јед­ном не­по­сред­ном кон­ти­ну­и­те­ту са „Кр­ше­ви­ном”.

По­треб­но је на­по­ме­ну­ти да је це­на штам­па­ња „Кр­ше­ви­не” ба­га­тел­на и да нам се све то мно­го сви­де­ло, те ће­мо сад стал­но из­да­ва­ти књи­ге као не­ку вр­сту сва­ко­днев­них об­ли­ка жи­во­та, као што је­де­мо, пу­ши­мо, љу­би­мо, ћа­ска­мо. Не­ће­мо ваљ­да до­пу­сти­ти да се љу­ди тру­ју?! Ина­че, ми­слим да су за све нас рад око „Кр­ше­ви­не” и сам по­ду­хват са­мо још је­дан од до­ка­за да смо још увек мла­ди и моћ­ни, не­за­ви­сни и не­пот­ку­пљи­ви, ве­се­ли и ви­со­ко ус­прав­ни, на ве­ли­ку жа­лост свих оних ко­ји би нас ра­до ви­де­ли стар­ма­ле и не­моћ­не, за­ви­сне и пот­ку­пље­не, си­ве и по­гр­бље­не, као што су упра­во они са­ми. Но, не­ма по­ми­ре­ња. <

ПРЕД­ГО­ВОР

Дра­гош Ка­ла­јић за­мо­лио ме је да на­пи­шем пред­го­вор за „Кр­ше­ви­ну”, на­по­ми­њу­ћи да мо­гу да на­пи­шем шта год хо­ћу. Да­кле, ја сам па­жљи­во про­чи­тао „Кр­ше­ви­ну” и је­ди­но што сад мо­гу да ка­жем је да је то је­дан крш, јер не при­па­да ни јед­ном од­ре­ђе­ном ли­те­рар­ном об­ли­ку; овај Ка­ла­ји­ћев текст из­гле­да же­ли да пре­не­се не­по­сред­но жи­вот без цен­зу­ре и без ика­кве си­сте­ма­ти­за­ци­је, те је отуд ау­тор сло­бод­но ме­њао тех­ни­ке и об­ли­ке као ко­шу­ље, из­бе­га­ва­ју­ћи сва­ки пут син­те­зе. У су­шти­ни, не­ма ни­ка­кве раз­ли­ке из­ме­ђу „Кр­ше­ви­не” и „Днев­ни­ка кр­ше­ви­не”, те не схва­там за­што их је ау­тор оде­љи­вао. Из ових раз­ло­га, по­што ње­гов текст не ис­пу­ња­ва основ­не зах­те­ве умет­нич­ког ства­ра­ња, а то је­дин­ство сти­ла и син­те­за жи­вот­ног ис­ку­ства, ја ми­слим да је о са­мом тек­сту не­мо­гу­ће до­не­ти суд. То је је­дан до­ку­мент и ни­шта ви­ше, не­ком мо­же би­ти ин­те­ре­сан­тан а не­ком не. Од слу­ча­ја до слу­ча­ја. И по­што ау­тор та­ко не­цен­зу­ри­са­но, не­кон­тро­ли­са­но  си­па у текст све што до­жи­ви, све че­га се се­ти, не­ко би мо­гао по­ми­сли­ти да се ра­ди о „ау­то­ма­ти­зму”. Ме­ђу­тим, „Кр­ше­ви­на” ни­је пи­са­на „ау­то­мат­ском” ме­то­дом, што се ви­ди на при­ме­ру пот­пу­но сми­са­о­них из­ја­ва, као и у по­на­вља­њу не­ких пој­мо­ва, фе­но­ме­на или ре­чи ко­ји­ма ау­тор из­гле­да да­је по­себ­ну вред­ност. „Евро­па”, „мла­дост”, „сна­га”, „здра­вље”, „до­сто­јан­ство”, „ле­по­та”, „ве­тр­о­ви”, „про­ле­ће”, „тех­но­ло­шка ци­ви­ли­за­ци­ја”, „ре­волт”, и та­ко да­ље.

Чи­та­ју­ћи текст, по­ми­слио сам да је то са­мо од­ло­мак и да он сам мо­же би­ти про­ду­жа­ван у бес­крај а да му се сми­сао бит­но не ме­ња. У то сам се лич­но уве­рио при­су­ству­ју­ћи раз­го­во­ру Дра­го­ша Ка­ла­ји­ћа и арх. Сло­бо­да­на Ма­ши­ћа, ау­то­ра ди­зај­на књи­ге: док су раз­го­ва­ра­ли од „шпи­глу” и ду­жи­ни тек­ста, за­чу­ди­ло ме је што је за Дра­го­ша Ка­ла­ји­ћа глав­на ствар био „шпигл” и циљ да се ис­пу­не пу­ни ка­па­ци­те­ти штам­пе, та­ко да је он од­би­јао од тек­ста или му до­да­вао, пре­ма по­тре­би, та­квом бр­зи­ном и нон­ша­лан­ци­јом као да се ра­ди­ло о ко­ба­си­ца­ма и кра­став­ци­ма а не о јед­ном ипак ли­те­рар­ном са­ста­ву. При­ме­тио сам да у раз­го­во­ру Дра­гош Ка­ла­јић на­зи­ва „Кр­ше­ви­ну” до­ку­мен­том, што са­свим по­твр­ђу­је мо­ја за­па­жа­ња. Ина­че, о са­мом ау­то­ру мо­гу да ка­жем сле­де­ће:

Ви­сок је око 180 сан­ти­ме­та­ра или ма­ло ви­ше. Увек је го­ло­глав, нај­че­шће но­си мр­ке или цр­не ко­шу­ље са јар­ким ма­шна­ма игра­ча тан­гоа. Из­гле­да да је оже­њен јед­ном ле­пом и па­мет­ном же­ном о ко­јој го­во­ри с ве­ли­ком не­жно­шћу. Кад се го­во­ри о ли­те­ра­ту­ри, нај­че­шће по­ми­ње Цр­њан­ског и не­ког Бор­хе­са. По­ме­нуо је јед­ном још не­ке фран­цу­ске пи­сце, али ја ми­слим да их је из­ми­слио. О мо­дер­ној умет­но­сти го­во­ри с та­квом пре­тен­ци­о­зно­шћу и пре­зи­ром да сам схва­тио да је пот­пу­но тач­но оно што дру­ги при­ча­ју о ње­му (да је по­вр­шан и пре­по­тен­тан). Јед­ном се чак по­хва­лио да је нај­ду­бље што чо­век има ко­жа, при­пи­су­ју­ћи то Жи­ду, али ја у то сум­њам. Жид та­ко не­што ни­ка­да не би мо­гао да ка­же. Исти тип вра­то­лом­них асо­ци­ја­ци­ја и сал­то мор­та­леа ко­ји при­ме­њу­је ка­да сво­ди мо­дер­ну умет­ност на не­ке сво­је за­кључ­ке упо­тре­бља­ва и ка­да го­во­ри о ње­го­вој оми­ље­ној те­ми, исто­ри­ји а и о по­ли­ти­ци.

Ми­слим да би он ве­о­ма во­лео да се­бе ви­ди као пред­сед­ни­ка ре­пу­бли­ке или ми­ни­стра, али не се­ћам се че­га: ино­стра­них по­сло­ва или кул­ту­ре. Го­во­ри че­сто и о про­бле­ми­ма тех­но­ло­шке ци­ви­ли­за­ци­је, док­три­на­ма, про­бле­му ује­ди­ње­ња Евро­пе, о мо­не­тар­ној по­ли­ти­ци, из­гле­да с ве­ли­ком струч­но­шћу у ма­те­ри­ји, прем­да ја ни­сам ком­пе­тен­тан да о то­ме су­дим.

Ви­део сам на јед­ној из­ло­жби и не­ке ње­го­ве сли­ке, али ми се ни­су до­па­ле. Он о њи­ма го­во­ри вр­ло нео­збиљ­но, као и уоп­ште о озбиљ­ним ства­ри­ма, а о нео­збиљ­ним уме да го­во­ри с мак­си­мал­ном озбиљ­но­шћу: на при­мер о те­ни­су, о срп­ском си­ру из­ме­ша­ном са ај­ва­ром уз хла­дан шпри­цер, о не­кој глу­ми­ци у За­гре­бу, о не­ком про­па­лом ти­пу из Бо­го­те, итд.

Из­гле­да да по­се­ду­је и не­ко, ка­кво-та­кво, фи­ло­зоф­ско обра­зо­ва­ње, прем­да се по­зи­ва на не­ка име­на за ко­ја ни­кад ни­сам чуо и твр­до ве­ру­јем да их је та­ко­ђе из­ми­слио. Ни­је ми сим­па­ти­чан, јер о не­ким ства­ри­ма пред ко­ји­ма се чи­тав свет згра­жа­ва он го­во­ри ве­се­ло, има­ју­ћи о њи­ма по­зи­тив­но ми­шље­ње. Че­сто сам га чуо ка­ко ка­же да исто­ри­ја ни­је про­грес не­го низ аван­ту­ра.

Све у све­му, има он и сим­па­тич­них цр­та, уме не­кад и да шар­ми­ра, али та ње­го­ва „ин­те­ре­сант­ност” мо­же че­сто и да индг­ни­ра са­го­вор­ни­ка. Од ње­га се мо­же до­ста оче­ки­ва­ти под условм да се ди­сци­пли­ну­је и од­ба­ци агре­сив­ност, ко­ја је, уо­ста­лом, са­свим не­плод­на и не ко­ри­сти дру­штву. Ако би он за­и­ста не­ким чу­дом јед­ног да­на до­био власт, мо­гли би­смо сва­шта оче­ки­ва­ти, јер би он про­бле­ме че­сто ре­ша­вао као што ре­ша­ва штам­па­ње свог тек­ста: као ко­ба­си­це, кра­став­це. Ко не­ма ре­спек­та пре­ма свом про­из­во­ду, тај не­ма ре­спек­та ни пре­ма про­из­во­ди­ма дру­гих. Из­гле­да да он у се­би ре­спек­ту­је са­мо то да ни пре­ма че­му не­ма ре­спек­та.

На кра­ју, мо­гу ре­ћи да је ау­тор та­лен­то­ван и да од ње­га оче­ку­јем бо­ље ре­зул­та­те, а све што му мо­же­мо за­ме­ри­ти мо­же­мо му и опро­сти­ти због мла­до­сти.

Чи­та­лац је већ схва­тио, по­што са та­ко ма­ло ре­спек­та  го­во­рим о Дра­го­шу Ка­ла­ји­ћу, да су он и ау­тор овог пред­го­во­ра јед­но исто ли­це.

***

За­вр­шни фраг­мен­ти

…

Крај де­цем­бра хи­ља­ду де­вет сто­ти­на ше­зде­сет сед­ме. Евро­па. Рим. У јед­ном да­ху пи­шеш „Кр­ше­ви­ну”, ко­ри­сте­ћи и фраг­мен­те ко­ји су се на­го­ми­ла­ли у то­ку по­след­њих го­ди­на. Чи­та­ју­ћи ову рап­со­ди­ју по­же­лео си да на мно­гим ме­сти­ма ин­тер­ве­ни­шеш у сми­слу склад­ни­је фор­му­ла­ци­је. Ме­ђу­тим, од­у­ста­јеш, по­што би то би­ло про­тив­реч­но на­ме­ри да све уђе у „Кр­ше­ви­ну”, као и са­мој иде­ји „Кр­ше­ви­не”, по­што је ап­сурд­но ускла­ђи­ва­ти оно што је по при­ро­ди не­склад­но. Ра­зно­вр­сна упо­тре­ба лич­них за­ме­ни­ца, та­ко­ђе, ни­је у функ­ци­ји озна­ча­ва­ња не­ких је­ди­ни­ца кон­стант­не по­ја­ве, већ ци­ља на ства­ра­ње и су­ге­ри­са­ње јед­ног нео­д­ре­ђе­ног од­но­са, при че­му „ја” мо­же би­ти и „ти”, као и „он” или „ми”, итд. У по­гле­ду ци­та­та, ре­че­ни­ца дру­гих ко­је си унео у „Кр­ше­ви­ну”, на­ме­ра­вао си да озна­чиш и из­во­ре, али си од­у­стао, по­што, ка­ко ре­че J. L. Bor­ges, све што је у ли­те­ра­ту­ри вред­но не при­па­да ни­ко­ме до је­зи­ку и тра­ди­ци­ји. С дру­ге стра­не, мо­гу­ће је да сми­сао тих по­зајм­ље­них ре­че­ни­ца под зна­ци­ма на­во­да у твом кон­тек­сту има сми­сао раз­ли­чит од ори­ги­нал­ног. те отуд не мо­же при­па­да­ти сво­јим ау­то­ри­ма до са­мо те­би, јер са­мо ти сно­сиш од­го­вор­ност за ту на­сил­ну упо­тре­бу. То те на­рав­но не осло­ба­ђа оба­ве­зе на ин­тим­ну за­хвал­ност Huan de la Cru­zu, Раст­ку Пе­тро­ви­ћу, Ez Po­un­du, Che Gu­e­va­ri, др Ми­ло­шу Ђу­ри­ћу, Пи­та­го­ри, Her­bert Mar­cu­seu, итд. Сва­ка слич­ност и сва­ко име у „Кр­ше­ви­ни” ни­је слу­чај­но, већ се од­но­си на лич­но­сти ко­је по­сто­је у твом жи­во­ту или у исто­ри­ји.

Пре­да­ти „Кр­ше­ви­ну” не­ко из­да­вач­ком пред­у­зе­ћу зна­чи­ло би кр­ше­ње не­ких мо­рал­них прин­ци­па, по­што се не мо­же би­ти у исто вре­ме сло­бо­дан и „ин­те­гри­сан”. За­то ћеш за из­да­ва­ње „Кр­ше­ви­не” за­тра­жи­ти са­рад­њу тво­јих при­ја­те­ља ко­ји те ни­кад ни­су из­не­ве­ри­ли, ни­ти ћеш ти њих.

Фе­бру­ар хи­ља­ду де­вет сто­ти­на ше­зде­сет осме. Евро­па. Бе­о­град. Тех­но­ло­шка ци­ви­ли­за­ци­ја и про­блем ује­ди­ње­ња Евро­пе. Екс­тен­зи­ја и за­ма­шност по­ду­хва­та тех­но­ло­шког уни­вер­зу­ма по­след­ње де­це­ни­је, от­кри­ће мо­гућ­но­сти при­ме­не ки­бер­не­ти­ке, мо­дер­не би­о­ло­ги­је, пред­ста­вља­ју да­нас не са­мо јед­ну по­зи­тив­ну со­ци­јал­ну ал­тер­на­ти­ву у од­но­су на кла­сич­не со­ци­јал­не пред­ло­ге иде­о­ло­шко-по­ли­тич­ког ка­рак­те­ра, уно­се­ћи у исто­ри­ју је­дан по­све нов фе­но­мен, већ се ова тех­но­ло­шка ал­тер­на­тив­на из­гле­да по­ја­вљу­је као  нај­о­длуч­ни­ји сти­му­ланс ди­на­мич­ни­јих про­це­са ин­те­гра­ци­је Евро­пе. Све мо­ти­ва­ци­је и нео­п­ход­но­сти за ре­а­ли­зо­ва­ње јед­ног ин­те­грал­ног европ­ског дру­штва, са од­го­ва­ра­ју­ћим европ­ским пар­ла­мен­том су­пер­ком­пе­тен­ци­ја, мо­ти­ва­ци­је ко­је се кре­ћу од иде­а­ли­стич­ких по­бу­да, пре­ко по­ли­тич­ких, до еко­ном­ских ин­те­ре­са – ни­су се мо­гле до са­да екс­по­ни­ра­ти као од­луч­ни мо­то­ри ин­те­гра­ци­је, прем­да сви аспек­ти „евро­пе­и­стич­ких” ам­би­ци­ја по­се­ду­ју ве­о­ма вред­не ар­гу­мен­те. И оне ви­зи­је ко­је чи­ње­ни­це ет­нич­ких и суд­бин­ских ве­за европ­ских на­ро­да и европ­ске кул­ту­ре про­ји­ци­ра­ју у пер­спек­ти­ве пре­ра­ста­ња ка ис­хо­ди­шти­ма ства­ра­ња јед­не др­жа­ве за­јед­нич­ке свим европ­ским на­ро­ди­ма, као и они ин­те­ре­си ко­ји у ује­ди­ње­ној Евро­пи ви­де мо­гућ­но­сти ра­ци­о­нал­ни­је при­вре­де и ди­на­мич­ни­јег раз­вит­ка – има­ју сво­је исто­риј­ско и еко­ном­ско оправ­да­ње.

Ме­ђу­тим, мо­ра се при­ме­ти­ти да до­са­да­шњи про­це­си ин­те­гра­ци­је не до­пу­шта­ју оп­ти­ми­зам. Раз­ло­ге ових не­у­спе­ха или обес­хра­бру­ју­ћих ре­зул­та­та тре­ба тра­жи­ти у чи­ње­ни­ца­ма по­ли­тич­ког устрој­ства и за­др­жа­ва­ња на уским на­ци­о­нал­ним ин­те­ре­си­ма ко­ји сем уз не­за­ин­те­ре­со­ва­ност ши­ро­ких ма­са, ко­ји­ма је не­до­вољ­но об­ја­шњен сми­сао ин­те­гра­ци­је, ја­вља­ју као си­ле опи­ра­ња или чак бло­ки­ра­ња про­це­са ин­те­гра­ци­је. Пар­ла­мен­тар­ни си­стем ве­ћи­не европ­ских др­жа­ва, ко­ји је у да­на­шњем об­ли­ку је­дан де­ге­не­ри­са­ни об­лик де­мо­кра­ти­је, по­што се пар­тиј­ски ин­те­ре­си или чак ин­те­ре­си фи­нан­сиј­ских гру­па уз­ди­жу из­над на­ци­о­нал­них ин­те­ре­са – та­ко­ђе је је­дан од бит­них пре­пре­ка про­це­си­ма ин­те­гра­ци­је. Ка­да се то­ме до­да и ло­ша по­ли­тич­ка прак­са да се до­но­се од­лу­ке у скла­ду са ин­те­ре­си­ма не­по­сред­ног пре­зен­та, уме­сто у скла­ду са јед­ном ши­ром ви­зи­јом бу­дућ­но­сти – по­све је си­гур­но да се ви­ше не мо­же ра­чу­на­ти ни на кла­сич­не, до­са­да­шње ак­те­ре про­це­са ин­те­гра­ци­је. Ме­ђу­тим, по­ја­ва тех­но­ло­шког уни­вер­зу­ма – ко­ји кроз ау­то­ма­ти­за­ци­ју про­из­вод­ње и пре­ла­зак са ин­ду­стриј­ских на ма­кро­по­ду­хва­те, ме­ња­ју­ћи пот­пу­но сми­сао про­из­вод­ње и вр­ше­ћи но­ву рас­по­де­лу ра­да, по­ста­је цен­трал­ни ко­хе­зи­о­ни прин­цип дру­штва – у про­блем ин­те­гра­ци­је Евро­пе уно­си јед­ну но­ву и од­суд­ну ком­по­нен­ту. Основ­ни услов пре­ла­же­ња европ­ског ком­плек­са про­из­вод­ње са ме­ха­нич­ке ин­ду­стри­је на ау­то­мат­ску, са фраг­мен­тар­не и ацен­три­зо­ва­не на де­цен­три­зо­ва­ну и ко­хе­рент­ну тех­ни­ку ау­то­ма­ти­за­ци­је, за­јед­но са по­тре­ба­ма на­уч­ног апа­ра­та и екс­пе­ри­ме­на­та, зах­те­ва у пр­вом ре­ду јед­ну пот­пу­ну ин­те­гра­ци­ју ин­ве­сти­ци­ја. Ја­сно је да у ак­ту­ел­ној си­ту­а­ци­ји по­де­ље­не Евро­пе ни јед­на др­жа­ва не мо­же са­ма из­дво­ји­ти ону су­му ин­ве­сти­ци­ја ко­ја је нео­п­ход­на за ре­а­ли­за­ци­ју та­квог по­ду­хва­та. По­ку­ша­ји де­ли­мич­ног оства­ри­ва­ња овог про­гра­ма у рас­пар­ча­ној Евро­пи пред­ста­вља­ју че­сто по­на­вља­ње про­гра­ма иден­тич­них са оним у дру­гим европ­ским др­жа­ва­ма, што је гу­би­так и сред­ста­ва и вре­ме­на. Евро­па мо­ра до­сти­ћи сте­пен тех­но­ло­шког раз­вит­ка САД у нај­бр­жем ро­ку, јер је јаз из­ме­ђу Евро­пе и САД све ве­ћи, усло­вља­ва­ју­ћи све бол­ни­је кон­се­квен­це.

Ме­ђу­тим, Евро­па ће по­ста­ти јед­но ин­те­грал­но те­ло не са­мо по си­ли при­ну­де тех­но­ло­шког уни­вер­зу­ма: она се мо­ра ује­ди­ни­ти и кроз ин­ди­ви­ду­ал­на уви­ђа­ња иде­а­ла и ин­те­ре­са ин­те­гра­ци­је у свим ре­ги­стри­ма об­ли­ка. Тек ка­да европ­ски чо­век ин­тим­но схва­ти да у пр­вом ре­ду не при­па­да не­кој на­ци­ји, др­жа­ви или пар­ти­ји већ Евро­пи, тек та­да ће ин­те­гра­ци­ја Евро­пе би­ти пот­пу­на, из­вр­ше­на и ср­цем и ра­зу­мом, јер, у про­тив­ном, јед­на ме­ха­нич­ка ин­те­гра­ци­ја до­но­си и ба­ласт кон­фли­ка­та и не­спо­ра­зу­ма ко­је пре то­га тре­ба ре­ши­ти. Ван сум­ње је да мно­ги аспек­ти тех­но­ло­шке ци­ви­ли­за­ци­је, ко­ли­ко обе­ћа­ва­ју три­јумф но­вог ху­ма­ни­те­та, от­кри­ва­ју и су­прот­на ис­хо­ди­шта, ули­ва­ју­ћи страх и ре­флек­се од­би­ја­ња. Али, ка­да би страх био кри­те­ри­јум ак­ци­је – ни јед­на ак­ци­ја не би би­ла мо­гу­ћа. То не ис­кљу­чу­је ду­жност буд­но­сти чо­ве­ка, те се тех­но­ло­шко-но­во­ху­ма­ни­стич­кој ели­ти по­ста­вља као за­да­так не са­мо бор­ба про­тив струк­ту­ра ко­је оне­мо­гу­ћа­ва­ју ин­те­гра­ци­ју Евро­пе, већ и ана­ли­за тех­но­ло­шког уни­вер­зу­ма, ка­ко би се нај­пра­вил­ни­је фор­му­ли­са­ли зах­те­ви и ци­ље­ви Евро­пе у окви­ру тех­но­ло­шког уни­вер­зу­ма.

Ме­сец март хи­ља­ду де­вет сто­ти­на ше­зде­сет осме. Рим. На Via Cor­so де­мон­стра­ци­је сту­де­на­та. Из­над свих, из­над вр­тло­га бор­бе са сна­га­ма опре­си­је, је­дан ма­ни­фест ко­ји је ма­ни­фест свих мла­дих Евро­пе: СВИ УЈЕ­ДИ­ЊЕ­НИ ПРО­ТИВ ПАР­ТИ­ЈА! <