ДРА­ГОШ КА­ЛА­ЈИЋ

Увод у дело Конрада Лоренца

Прем­да жи­ве ре­чи Кон­ра­да Ло­рен­ца ме­ђу Евро­пља­ни­ма одав­но не­ма — а све че­шћи су, на жа­лост, под­сти­ца­ји да при­зи­ва­мо ње­не мо­ћи упу­ћи­ва­ња — ње­гов на­уч­ни и за­пра­во му­драч­ки ау­то­ри­тет те углед три­јум­фу­ју над свим уда­ри­ма вре­ме­на и за­бо­ра­ва. Ипак, бар због по­тре­ба нај­мла­ђих ге­не­ра­ци­ја чи­та­ла­ца, од­но­сно на­след­ни­ка европ­ске кул­ту­ре, ва­ља осве­тли­ти основ­не цр­те би­о­гра­фи­је Кон­ра­да Ло­рен­ца, пред чи­јом ве­ли­чи­ном су се мо­ра­ли по­кло­ни­ти — упр­кос ње­го­ве из­ви­ка­не „по­ли­тич­ке не­ко­рект­но­сти” — чак и да­ро­дав­ци Но­бе­ло­ве на­гра­де, 1973. го­ди­не.

Кон­рад Ло­ренц ро­ђен је 7. но­вем­бра 1903. го­ди­не у се­лу Ал­тен­берг, крај цар­ског Бе­ча, а ра­стао је под сен­ком дво­ра, где је ње­гов отац, про­фе­сор Адолф Ло­ренц, ина­че ор­то­пед­ски хи­рург и еу­ге­не­ти­чар, био лич­ни са­вет­ник те при­ја­тељ им­пе­ра­то­ра Фран­ца Јо­зе­фа I. Мо­жда је та­кво окри­ље по­мо­гло или на­дах­ну­ло Кон­ра­да Ло­рен­ца да са сво­јим по­гле­дом на свет бу­де нај­и­стак­ну­ти­ји пред­став­ник ве­ро­до­стој­но им­пе­ри­јал­не (у нај­бо­љем сми­слу тог пој­ма европ­ске по­ли­ти­ке) ди­мен­зи­је ау­стро-угар­ске кул­ту­ре, на­су­прот оној про­тив­нич­кој и суб­вер­зив­ној те ан­ти­е­вроп­ској (од фрој­ди­зма до нео­по­зи­ти­ви­зма „Беч­ког кру­га”), што осве­до­ча­ва сву тру­леж тог по­след­њег остат­ка Рим­ско-гер­ман­ског цар­ства, чи­ју је пре­сто­ни­цу та­да Карл Кра­ус с пра­вом на­звао „ла­бо­ра­то­ри­јом за уни­ште­ње чо­ве­чан­ства”.

Сту­ди­је ме­ди­ци­не, зо­о­ло­ги­је и (no­ta be­ne!) фи­ло­со­фи­је Кон­рад Ло­ренц је по­ха­ђао на Беч­ком уни­вер­зи­те­ту. У ре­до­ве беч­ког Ин­сти­ту­та за ана­то­ми­ју сту­пио је 1928. го­ди­не, а ту је, 1937, по­стао аси­стент при ка­те­дра­ма ком­па­ра­тив­не ана­то­ми­је и пси­хо­ло­ги­је жи­во­ти­ња. На осно­ву пре­по­ру­ке Ери­ха фон Хол­ста, 1940. го­ди­не, Кон­рад Ло­ренц је по­зван на Уни­вер­зи­тет у Ке­ниг­сбер­гу, где је упра­вљао сек­то­ром пси­хо­ло­шких ис­тра­жи­ва­ња и пре­да­ва­ња. Рат­на мо­би­ли­за­ци­ја од­ве­ла га је на Ис­точ­ни фронт, у свој­ству вој­ног хи­рур­га, где је за­ро­бљен 1944. го­ди­не. Из за­ро­бље­нич­ког ло­го­ра Ло­ренц се вра­тио у до­мо­ви­ну 1948. го­ди­не, а већ сле­де­ће је пре­у­зео ду­жно­сти и од­го­вор­но­сти управ­ни­ка беч­ког Ин­сти­ту­та за ком­па­ра­тив­ну ето­ло­ги­ју. Од 1951. го­ди­не он је упра­вљао Ин­сти­ту­том „Макс-Планк” за би­о­ло­ги­ју мо­ра, у Вил­хел­мша­ве­ну, а 1954. го­ди­не је по­ста­вљен на ме­сто управ­ни­ка Ин­сти­ту­та „Макс-Планк” за фи­зи­о­ло­ги­ју по­на­ша­ња, у Зи­ви­се­ну, Ба­вар­ска.

Сле­де­ћи оби­чај не­мач­ких му­дра­ца (по­пут Хај­де­ге­ра или Јин­ге­ра), Ло­ренц се у ста­ро­сти, 1973. го­ди­не, вра­тио „у ди­вљи­ну”, од­но­сно у род­но се­ло, у по­ро­дич­ни дом с има­њем, крај Ду­на­ва. Ту је га­јио и да­ље из­у­ча­вао по­на­ша­ња до­ма­ћих и ди­вљих жи­во­ти­ња, а мно­ги све­до­ци твр­де да је на­у­чио чак и је­зик ди­вљих па­та­ка, са ко­ји­ма је оби­ча­вао да при­ја­тељ­ски раз­го­ва­ра. Во­лео је и да бро­ди Ду­на­вом, на­о­ру­жан ле­ги­ти­ма­ци­јом ка­пе­та­на ду­ге пло­вид­бе.

Осим Ау­стриј­ске ака­де­ми­је на­у­ка, и мно­ге дру­ге од­го­ва­ра­ју­ће уста­но­ве има­ле су част да у сво­је члан­ство убра­ја­ју Кон­ра­да Ло­рен­ца, од Ба­вар­ске ака­де­ми­је на­у­ка и Ака­де­ми­је на­у­ка и књи­жев­но­сти Ма­гон­ца, све до Кра­љев­ске ака­де­ми­је у Лон­до­ну и Аме­рич­ке ака­де­ми­је на­у­ка. Ло­ренц је при­мио и мно­ге по­ча­сне про­фе­су­ре те мно­штво при­зна­ња, ме­ђу ко­ји­ма су нај­у­глед­ни­ји фран­цу­ска Ле­ги­ја ча­сти, ита­ли­јан­ска на­гра­да Ci­no del Du­ca, De­utsches Kul­tun­verk eu­ro­pa­ischen Ge­i­stes и Bun­der­sver­di­enst Kre­uz те Но­бе­ло­ва на­гра­да.

Сва по­ме­ну­та и не­по­ме­ну­та при­зна­ња у слу­ча­ју Ло­рен­ца има­ју мно­го ве­ћи зна­чај од свој­стве­ног, јер је ње­гов по­глед на свет био и остао из­ра­зи­то „ре­ак­ци­о­на­ран”, у нај­бо­љем сми­слу те по­ли­тич­ке по­гр­де, јер је ис­трај­но, од­луч­но и убе­дљи­во ре­а­го­вао про­тив основ­них об­ма­на и са­мо­об­ма­на мо­дер­не ци­ви­ли­за­ци­је, те и мо­дер­не на­у­ке За­па­да, о че­му из­ве­сно нај­и­зра­зи­ти­је и нај­је­згро­ви­ти­је све­до­чи ње­го­во за­вет­но де­ло, ко­је нам се на­ла­зи у ру­ка­ма, Осам смрт­них гре­хо­ва ци­ви­ли­зо­ва­ног чо­ве­чан­ства.

С об­зи­ром на чи­ње­ни­цу да су вла­да­ви­не глу­по­сти и ни­ско­сти трај­на свој­ства ре­че­не ци­ви­ли­за­ци­је (што иза­зи­ва трај­ну, па и очај­нич­ку по­тре­бу за пре­о­ста­лим из­во­ри­ма те при­ме­ри­ма уз­ви­ше­но­сти), мо­гу­ће је и да­нас опа­зи­ти по­ку­ша­је да се ау­то­ри­тет Кон­ра­да Ло­рен­ца оспо­ра­ва по­те­за­њем иро­ни­је нај­ни­жег ко­ва (у не­до­стат­ку ика­квог ва­ља­ног про­тив­ста­ва), по фор­му­ли ре­то­рич­ке за­пи­та­но­сти: ка­ко је мо­гу­ће да се је­дан ето­лог, да­кле по­зна­ва­лац са­мо по­на­ша­ња жи­во­ти­ња, усу­ђу­је го­во­ри­ти о по­на­ша­њу (мо­дер­ног) чо­ве­ка и (мо­дер­ног) дру­штва?

Из­ло­же­на иро­ни­ја, осим што је са­вр­ше­но нео­сно­ва­на, осве­до­ча­ва јед­ну од нај­у­па­дљи­ви­јих па и нај­по­губ­ни­јих илу­зи­ја мо­дер­ног чо­ве­ка што га уве­ра­ва да је чо­век при­род­но пот­пу­но из­дво­је­на и ау­то­ном­на по­ја­ва спрам остат­ка све­та фло­ре и фа­у­не, те њи­хов ап­со­лут­ни го­спо­дар. Мо­жда је из­ли­шно ис­ти­ца­ти да та­ква илу­зи­ја — ко­ја има ста­ро­за­вет­не ко­ре­не — иза­зи­ва, по­сред­но или не­по­сред­но, ка­та­стро­фал­не по­сле­ди­це, осве­до­че­не пла­не­тар­ном „пу­сти­њом што се ши­ри”. У спо­знај­ном до­ме­ну, ре­че­но иро­ни­са­ње (и иг­но­ри­са­ње) за­бо­ра­вља или пре­ви­ђа те­мељ­но са­зна­ње о чо­ве­ку ко­је је на­шим ми­сли­ма пр­ви пре­нео Пла­тон, опа­жа­ју­ћи дво­стру­кост људ­ске при­ро­де, из­ме­ша­ност жи­во­тињ­ских и бо­жан­ских еле­ме­на­та, зва­ну zoon no­o­ti­kon. До слич­ног са­зна­ња до­шао је и Лао Цу, на дру­гом кра­ју евро­а­зиј­ског кон­ти­нен­та, про­у­ча­ва­ју­ћи све­до­че­ња о ариј­ској му­дро­сти, по­хра­ње­на у цар­ској ар­хи­ви: „Све жи­во­тињ­ско је у чо­ве­ку, али ни­је све људ­ско у жи­во­ти­њи.”

На кри­ти­ке да људ­ско об­ја­шња­ва жи­во­тињ­ским, сам Ло­ренц је нај­бо­ље од­го­во­рио, то­ком раз­го­во­ра са фран­цу­ским ми­сли­о­цем но­ве де­сни­це Ала­ном де Бе­ноа: „Кри­ти­ча­ри о ко­ји­ма је реч ни­су ме чи­та­ли или се пра­ве да ме ни­су раз­у­ме­ли. Не­ки, исти­на је, по­ста­ју то­ли­ко бе­сни кад поч­ну да ме чи­та­ју да мо­жда по­ста­ју не­спо­соб­ни за на­ста­вак лек­ти­ре. Не са­мо да ја не пре­це­њу­јем жи­во­тињ­ски удео у чо­ве­ку, већ су про­тив­ни­ци ето­ло­ги­је они ко­ји пот­це­њу­ју раз­ли­ке из­ме­ђу чо­ве­ка и жи­во­ти­ње. Пр­ва ре­во­лу­ци­ја из­вр­ше­на је кра­јем тер­ци­је­ра, ка­да су на­ши пре­ци, џен­тлме­ни до­ли­не чо­ве­ка, от­кри­ли кон­цеп­ту­ал­ну ми­сао.”

По опа­жа­њу Ло­рен­ца, по­себ­на вред­ност кон­цеп­ту­ал­ног ми­шље­ња је ње­го­ва спо­соб­ност да се пре­но­си, да бу­де пред­мет тра­ди­ци­је, што је, уз по­тре­бе ме­ђу­људ­ског спо­ра­зу­ме­ва­ња, јед­на­ко зна­чај­ни и син­хро­ни из­вор синк­та­тич­ког је­зи­ка. На том ме­сту раз­ма­тра­ња Ло­рен­цо­вог уче­ња мо­же­мо спо­зна­ти и нај­ду­бљи ко­рен ње­го­ве бор­бе про­тив об­ма­на и са­мо­об­ма­на мо­дер­не ци­ви­ли­за­ци­је За­па­да: реч је о по­зи­тив­ној кри­ти­ци, за­сно­ва­ној на спо­зна­ји вр­ли­на и вред­но­сти тра­ди­ци­је, што бра­ни пре­вас­ход­но тра­ди­ци­ју од ни­хи­ли­зма чи­је си­ле, у крај­њој пер­спек­ти­ви, ци­ља­ју је­згро и из­вор кон­цеп­ту­ал­ног ми­шље­ња. Су­штин­ско свој­ство мо­дер­не ци­ви­ли­за­ци­је За­па­да — ко­ја се­би при­сва­ја атри­бу­те про­све­ће­ња и вла­да­ви­не ра­зу­ма — обе­ле­же­но је зна­ци­ма по­мра­че­ња и вла­да­ви­не не­ра­зу­мља, од­но­сно без­у­мља.

Уз по­себ­ни, из­ло­же­ни ле­ги­ти­ми­тет Ло­рен­цо­вог су­о­ча­ва­ња про­бле­ма и за­ла свет­ских маг­ни­ту­да, из пер­спек­ти­ве јед­не на­уч­не ди­сци­пли­не — да­кле ето­ло­ги­је, што у про­у­ча­ва­њи­ма по­на­ша­ња при­ме­њу­је ис­ку­ства би­о­ло­шких ис­тра­жи­ва­ња по­сле Дар­ви­на — ва­ља ис­та­ћи и оп­шти, ко­ји по­чи­ва у те­ме­љи­ма европ­ске ми­сли. Се­ти­мо се: у ан­тич­ком све­ту фи­ло­со­фи­ја је би­ла „кра­љи­ца на­у­ка”, оп­шти фор­ма­тив­ни и ин­фор­ма­тив­ни прин­цип свих по­себ­них на­уч­них ди­сци­пли­на. За­то ме­ђу ра­до­ви­ма ве­ли­ка­на ан­тич­ке ми­сли — од Пла­то­на до Ари­сто­те­ла — на­ла­зи­мо, уз фи­ло­соф­ске ди­ја­ло­ге или сту­ди­је и дру­ге, из­ве­де­не из фи­ло­соф­ских са­зна­ња, по­све­ће­не по­себ­ним до­ме­ни­ма, од по­ли­ти­ке, ре­то­ри­ке, му­зи­ке или есте­ти­ке до фи­зи­ке, астро­но­ми­је, ме­ди­ци­не и ка­рак­те­ро­ло­ги­је. Та­кав сноп на­уч­них ди­сци­пли­на, по­ве­за­них и над­зи­ра­них фи­ло­соф­ском, одав­но је ра­сут, уз гу­би­так чак и пу­ке све­сти о ор­ган­ској це­ло­ви­то­сти те ме­ђу­за­ви­сно­сти све­та ства­ри и по­ја­ва. Има­ла је у то­ме уде­ла и кон­цеп­ту­ал­на ми­сао за­бо­ра­вља­ју­ћи и ко­нач­но пот­пу­но за­бо­ра­вив­ши, у мо­дер­ној епо­хи, да су све ње­не ка­те­го­ри­је са­мо услов­но ау­то­ном­не и огра­ни­че­не, углав­ном ра­ди по­тре­ба лак­шег ми­шље­ња и спо­ра­зу­ме­ва­ња. Ипак, пре или ка­сни­је, чак и у мо­дер­ној на­у­ци, нај­ам­би­ци­о­зни­је и нај­спо­соб­ни­је ми­сли мо­ра­ле су и мо­ра­ју са­гле­да­ти исти­ну це­ло­ви­то­сти све­та ства­ри и по­ја­ва те им­пе­ра­тив хо­ли­стич­ког све­то­на­зо­ра, уз пре­ку по­тре­бу за по­мо­ћи­ма истин­ске (а не нео­по­зи­ти­ви­стич­ке) фи­ло­со­фи­је.

Под све­тлом из­ло­же­ног ра­зу­мљи­во је за­што су упра­во нај­ам­би­ци­о­зни­ји те нај­спо­соб­ни­ји про­та­го­ни­сти мо­дер­не на­у­ке — од Вер­не­ра Хај­зен­бер­га, пре­ко Жа­ка Мо­ноа и Алек­си­са Ка­ре­ла, до Кон­ра­да Ло­рен­ца — пред­у­зе­ли спо­знај­не пу­те­ве ко­ји су их од­ве­ли да­ле­ко из­ван окви­ра од­го­ва­ра­ју­ћих ди­сци­пли­на те до­ве­ли под окри­ље фи­ло­со­фи­је, у из­вор­ном сми­слу тог пој­ма. Су­де­ћи по за­вет­ном де­лу Осам смрт­них гре­хо­ва ци­ви­ли­зо­ва­ног чо­ве­чан­ства, Кон­рад Ло­ренц је из­вео нај­ве­ћи по­ду­хват и до­се­гао нај­ви­ше осмо­три­ште. Ње­го­вој оп­штој кри­ти­ци сла­бо­сти и за­ла мо­дер­не ци­ви­ли­за­ци­је За­па­да вре­ме ни­шта ни­је од­у­зе­ло већ је са­мо до­да­ло. На­жа­лост, сва­ким да­ном Ло­рен­цо­ва кри­ти­ка до­би­ја но­ве по­твр­де. Ста­ње са­вре­ме­ног све­та, при кра­ју XX сто­ле­ћа, мно­го је го­ре не­го оно ко­је је Ло­ренц опи­сао, по­чет­ком се­дам­де­се­тих. Оста­ли су исти узро­ци и симп­то­ми бо­ле­сти, али знат­но уве­ћа­ни. За­то је Ло­рен­цо­во де­ло да­нас по­треб­ни­је од свих оста­лих, на­ших са­вре­ме­ни­ка и ње­го­вих исто­ми­шље­ни­ка, а по све­му су­де­ћи оно ће би­ти и све по­треб­ни­је пред ис­пи­ти­ма и иза­зо­ви­ма ко­ји нас оче­ку­ју на хо­ри­зон­ти­ма бу­дућ­но­сти. <

(Овај текст об­ја­вљен је као увод у сту­ди­ју Осам смрт­них гре­хо­ва ци­ви­ли­зо­ва­ног чо­ве­чан­ства Кон­ра­да Ло­рен­ца, у пре­во­ду Жи­во­те Фи­ли­по­ви­ћа и про­дук­ци­ји са­мог Дра­го­ша Ка­ла­ји­ћа, Ау­тор­ска из­да­ња „Обе­лиск”, Бе­о­град, 1998)