ДРАГОШ КАЛАЈИЋ
О књижевности
***
МИСИЈА
У нашим књижарским излозима освануо је Ваш нови роман, Последњи Европљани, за који књижевни критичар Срба Игњатовић каже да наставља тамо где су стали Црњански и Малапарте. И да никога неће оставити равнодушним. Шта Ви од њега очекујете?
Очекујем да ће извршити мисију коју сам му поверио. Британски историчар књижевности Френк Кермоди уочио је како популарност романа потиче из чињенице да он помаже човеку да се оријентише у хаосу света и осмишљава свој живот. И доиста, популарност тог књижевног облика карактерише епохе великих цивилизацијских криза или сумрака. Дакле, очекујем да ће роман Последњи Европљани многима помоћи на путу од мутних назирања ка јасним спознајама и постојаним уверењима.
***
„Према једном неписаном правилу високе књижевне вештине, врли прозни писац не сме да злоупотребљава немоћ ликова које описује или ствара и који су стога потпуно препуштени на милост или немилост његове воље или зловоље. И према ликовима чији су му погледи на свет најтуђији или најмрскији – врли писац мора бити џентлмен те их снабдети најјачим расположивим аргументима. Отуда су велики романи најбољих европских писаца – од Достојевског и Толстоја до Стендала и Мана – сцене узбудљивих идејних двобоја или вишебоја, пред којима читалац често није у стању да спозна којој страни у сукобу се писац приклања.
То се може сматрати једном од етичких димензија високе књижевности.”
„Малроови романи-сведочанства о кинеској револуцији, Шпанском грађанском рату и француском Покрету отпора сведоче о великој предности књижевника над историчарем: са слободама својственим уметничком исказивању, књижевник може да својим спознајним погледом породре много дубље него историчар, до самог изворишта историје, дакле и до најскривенијих идеја и осећања њених протагониста, које они обично не стављају на папир, са својим потписом, на велику жалост историчара.
Добар пример тих моћи пружају и романи Жана Лартегија о француским изгубљеним ратовима за одбрану колонија, од Индокине до Алжира. Лартеги, који је у француској армији стекао чин високог официра, сведочи на основу сопственог искуства стеченог у првим редовима борби, у елитним падобранским јединициама. Он нам открива оно што се кувало у главама бранилаца колонија, идеје и осећања које није могуће наћи ни у најопширнијим повестима модерне Француске.”
„Сматрајући да у условима модерног рата задаци ратног извештача изискују људе који поседују ванредне интелектуалне и моралне снаге, људе способне да се истовремено боре и да о борбама извештавају, црни геније модерне пропаганде др Јозеф Гебелс потражио их је изван оквира новинарског сталежа.”
…