Вре­ме је за но­во чи­та­ње Дра­го­ша Ка­ла­ји­ћа, ка­ко ре­ко­смо, „очи­шће­но од све­га спо­ред­ног, слу­чај­ног и су­ви­ше лич­ног”. За „сми­ре­но пре­вред­но­ва­ње и нор­ма­ли­за­ци­ју у по­и­ма­њу, без шу­ма бор­бе у ко­јој су на­ста­ја­ле не­ке ње­го­ве књи­ге и тек­сто­ви, без су­рев­њи­во­сти и псе­у­до­и­де­о­ло­шких кри­вих огле­да­ла. Та­ко про­чи­та­ног Ка­ла­ји­ћа ва­ља из­но­ва и трај­но по­зи­ци­о­ни­ра­ти у срп­ској и европ­ској кул­ту­ри, за тра­ди­ци­ју бу­дућ­но­сти о ко­јој је и сам го­во­рио и сне­вао.”

Вре­ме је да де­ла Дра­го­ша Ка­ла­ји­ћа про­го­во­ре са­ма со­бом и да их по­но­во чу­је­мо, бо­љи и ис­ку­сни­ји и па­мет­ни­ји. И но­ве ге­не­ра­ци­је, ста­са­ле на­кон ра­то­ва у ру­ше­ви­на­ма Ју­го­сла­ви­је, има­ју пра­во на свој су­срет са зна­њи­ма и иде­ја­ма ко­је је у срп­ској кул­ту­ри и ми­шље­њу оли­ча­вао Ка­ла­јић.

Све то ви­ше ни­је по­треб­но Дра­го­шу Ка­ла­ји­ћу, не­го на­ма, на­шем дру­штву и кул­ту­ри.

Отуд про­је­кат Иза­бра­них де­ла Дра­го­ша Ка­ла­ји­ћа. Пред­ви­ђе­но је да бу­де об­ја­вље­но 18 књи­га, у 7 ко­ла. Увек ће у па­ру из­ла­зи­ти јед­на ста­ра, дав­но об­ја­вље­на, и јед­на но­ва књи­га, пре­ми­јер­на. Све ра­ни­је об­ја­вљи­ва­не књи­ге би­ће те­мељ­но ре­ди­го­ва­не и из њих от­кло­ње­не лек­тор­ско-ко­рек­тор­ске, штам­пар­ске и дру­ге гре­шке на­ста­ле у хит­њи и сти­ца­јем не­по­вољ­них окол­но­сти, као на­трух „те­гоб­не зе­маљ­ске про­зе”. Све, и ста­ре и но­ве, има­ће ква­ли­те­тан пред­го­вор или по­го­вор, ко­ји ће олак­ша­ти раз­у­ме­ва­ње но­вим чи­та­о­ци­ма, али и по­зи­ци­о­ни­ра­ње књи­ге у кор­пу­су Ка­ла­ји­ће­вих де­ла и срп­ској кул­ту­ри.

Ри­там из­ла­же­ња књи­га за­ви­си­ће од мо­ћи и пла­но­ва из­да­ва­ча, али би по­ду­хват сва­ка­ко тре­ба­ло окон­ча­ти до ле­та 2015, ка­да је де­се­та го­ди­шњи­ца од смр­ти пи­сца.

Пре­го­во­ри су у то­ку.

Због за­ма­шно­сти и озбиљ­но­сти овог за­хва­та, ја­сно је да Иза­бра­на де­ла Дра­го­ша Ка­ла­ји­ћа не тре­ба да из­ла­зе као део ал­тер­на­тив­не или мар­ги­нал­не кул­тур­не про­дук­ци­је, не­го као осве­до­че­на кул­тур­на вред­ност.

На­сло­ви и ре­до­след

Ко­ло I

1. Упо­ри­ште (Ре­ха­би­ли­та­ци­ја струк­ту­ре ин­те­грал­ног чо­ве­ка)
2. Ини­ци­ја­ци­је
   (Огле­ди Дра­го­ша Ка­ла­ји­ћа о ве­ли­ка­ни­ма тра­ди­циј­ске ми­сли ко­је је он, уред­нич­ки и из­да­вач­ки, увео у срп­ску кул­ту­ру)

Ко­ло II

3. Ма­па (ан­ти)уто­пи­ја
4. Фи­ло­зо­фи­ја умет­но­сти
   (Те­о­риј­ско-фи­ло­зоф­ски тек­сто­ви Дра­го­ша Ка­ла­ји­ћа о умет­но­сти и умет­ни­ци­ма)

Ко­ло III

5. Смак све­та
6. Пи­сци бо­га Мар­са
   (Пр­ви део: Огле­ди Дра­го­ша Ка­ла­ји­ћа о пи­сци­ма-рат­ни­ци­ма. Дру­ги део: Нај­бо­ље рат­не ре­пор­та­же Дра­го­ша Ка­ла­ји­ћа)

Ко­ло IV

7. Европ­ска иде­о­ло­ги­ја
8. Жи­вот је пу­то­ва­ње
   (Нај­леп­ши пу­то­пи­си Дра­го­ша Ка­ла­ји­ћа)

Ко­ло V

Три ро­ма­на Дра­го­ша Ка­ла­ји­ћа

9. Ко­смо­тво­рац
10. По­след­њи Евро­пља­ни
11. Срп­ска де­ца цар­ства

Ко­ло VI

12. Аме­рич­ко зло
13. Из­да­на Евро­па
14. Срп­ско до­бро
15. Ру­си­ја уста­је

Ко­ло VII

16. Ко­декс Со­лар­ног ре­да & Пој­мов­ник Дра­го­ша Ка­ла­ји­ћа
17. Кр­ше­ви­на
    (По­е­ма, са по­го­во­ром)
18. Зим­ски сол­сти­ци­јум
    (Днев­ник по­след­њих го­ди­на. Нај­ва­жни­ји ин­те­р­вјуи, на­ро­чи­то они да­ти у по­след­њим го­ди­на­ма жи­во­та. Три опро­штај­на тек­ста: „По­след­њи Хи­пер­бо­ре­јац”)

„Дра­гош­дан”

ки­но­те­ка, бе­о­град, 6. де­цем­бар 2012.

Јед­но­днев­на кул­тур­но-ме­мо­ри­јал­на ма­ни­фе­ста­ци­ја Дра­гош­дан сво­је­вр­сни је омаж жи­во­ту и де­лу Дра­го­ша Ка­ла­ји­ћа (1943-2005), ин­те­лек­ту­ал­ца и умет­ни­ка ко­ји је оста­вио ду­бок и осо­бен траг у бе­о­град­ској, срп­ској и европ­ској кул­ту­ри. Ки­но­те­ка је има­ла ва­жно фор­ма­тив­но ме­сто у ин­те­лек­ту­ал­ном и умет­нич­ком ста­са­ва­њу, као и у „сен­ти­мен­тал­ном вас­пи­та­њу” ге­не­ра­ци­је ко­јој је при­па­дао Ка­ла­јић. Ни­је би­ла са­мо део „до­ма­ће ми­то­ло­ги­је” Бе­о­гра­да, не­го је угра­ђе­на у „по­глед на свет” тог доц­ни­је елит­ног и ре­пре­зен­та­тив­ног кру­га бе­о­град­ске кул­ту­ре. Дра­гош Ка­ла­јић ни­је про­пу­штао при­ли­ке да то ис­так­не, и у сво­јим књи­га­ма, и у ТВ еми­си­ја­ма, и у дру­гим јав­ним ис­ту­пи­ма, до­при­но­се­ћи сва­ка­ко да и ка­сни­је ге­не­ра­ци­је бе­о­град­ских кли­на­ца бу­ду при­вр­же­не Ки­но­те­ци и ду­бо­ко све­сне ње­ног из­у­зет­ног кул­тур­ног зна­ча­ја.

И због све­га то­га, одр­жа­ва­ње кул­тур­но-ме­мо­ри­јал­не ма­ни­фе­ста­ци­је Дра­гош­дан упра­во у про­сто­ру Му­зе­ја Ки­но­те­ке да­је це­лом овом про­гра­му по­себ­ну ди­мен­зи­ју и зна­че­ње.

Пла­ни­ра­но је да то на­да­ље бу­де ре­дов­на ма­ни­фе­ста­ци­ја, јед­ном у го­ди­ни. Ова из 2012. за­у­век ће би­ти пр­ва у ни­зу (ду­жи­ну ни­за са­да не мо­же­мо са­гле­да­ти). Сто­га ће­мо ов­де на­ве­сти де­та­љан про­грам пр­вог Дра­гош­да­на. За ово­го­ди­шњег по­се­ти­о­ца би­ће то ко­ри­сна ин­фор­ма­ци­ја, за бу­ду­ћег ле­то­пи­сца ва­жна гра­ђа. А оста­ли­ма — сва­ко­ме пре­ма ње­го­вој соп­стве­ној ме­ри.

• Реч пре (17 са­ти)
Дин­ко Ту­ца­ко­вић
Ма­ло увод­но сло­во о ма­ни­фе­ста­ци­ји и не­фор­мал­но отва­ра­ње из­ло­жбе фо­то-пор­тре­та Дра­го­ша Ка­ла­ји­ћа у фо­а­јеу Му­зе­ја Ки­но­те­ке, из раз­ли­чи­тих раз­до­бља ње­го­вог жи­во­та. (Фо­то­гра­фи­је су мо­тив­ски и по­е­тич­ки у скла­ду са фил­мич­но­шћу про­сто­ра у ко­јем се по­ста­вља­ју.)
По­де­ла штам­па­них про­гра­ма Дра­гош­да­на, са сат­ни­цом и крат­ким пра­те­ћим тек­сто­ви­ма. На­ја­ва фил­ма Чуд­на де­вој­ка.

• I – „Чуд­на де­вој­ка”, про­јек­ци­ја фил­ма
У фил­му Чуд­на де­вој­ка (1962, цр­но-бе­ли, 103 ми­ну­та) ре­ди­те­ља Јо­ва­на Жи­ва­но­ви­ћа, Дра­гош Ка­ла­јић ту­ма­чи епи­зод­ну уло­гу (Боб). Мо­гло би се ре­ћи да је то, сим­бо­лич­ки и прак­тич­но, ње­го­во „сту­па­ње на сце­ну”, „ини­ци­ја­ци­ја у јав­ност”.

• Па­у­за (20 ми­ну­та)
• Реч: Не­бој­ша Пај­кић
О прет­ход­ном фил­му, мла­дом Ка­ла­ји­ћу, ки­не­ма­то­гра­фи­ји ше­зде­се­тих и епо­хи „злат­них де­ча­ка у си­вом Бе­о­гра­ду”. Кул­ту­ро­ло­шки и умет­нич­ки кон­текст. На­ја­ва Ја­ко­пе­ти­је­вог фил­ма, ко­ји сле­ди. Ва­жност тог фил­ма за мла­дог Ка­ла­ји­ћа и за фор­ми­ра­ње ње­го­вог „по­гле­да на свет”.

• II – „Псе­ћи жи­вот”, про­јек­ци­ја фил­ма
До­ку­мен­тар­ни филм Псе­ћи жи­вот Гвал­ти­је­ра Ја­ко­пе­ти­ја (Gu­al­ti­e­ro Ja­co­pet­ti: Mon­do ca­ne), из 1963, имао је по­себ­но ме­сто у са­зре­ва­њу иде­ја и по­гле­да на свет Дра­го­ша Ка­ла­ји­ћа и ње­го­ве ге­не­ра­ци­је. Чу­ве­ни мај­стор филм­ско-до­ку­мен­тар­не кри­ти­ке мо­дер­ног дру­штва, ко­га је Дра­гош и лич­но упо­знао то­ком свог бо­рав­ка на сту­ди­ја­ма у Ита­ли­ји, трај­но је ути­цао на овај део елит­ног европ­ског ин­те­лек­ту­ал­ног спек­тра. Сто­га про­јек­ци­ја овог фил­ма има, и фак­то­граф­ски и сим­бо­лич­ки, ја­сну уло­гу у про­грам­ској струк­ту­ри пр­вог Дра­гош­да­на.

• Па­у­за (20 ми­ну­та)

• III – www.dra­go­ska­la­jic.com­
Јед­но­сат­но пре­ми­јер­но пред­ста­вља­ње сај­та по­све­ће­ног Дра­го­шу Ка­ла­ји­ћу и ње­го­вом де­лу, сре­ди­шњи део пр­вог Дра­гош­да­на. Струк­ту­ра, са­др­жи­на и есте­ти­ка сај­та. Про­јек­ци­ја стра­ни­ца сај­та, раз­го­вор о про­јек­ту и ње­го­вом да­љем раз­во­ју. По­ла­зе­ћи од оде­ља­ка сај­та, ко­ји осве­тља­ва­ју раз­ли­чи­те аспек­те Ка­ла­ји­ће­вог де­ла и жи­во­та, о ње­го­вој фи­ло­зо­фи­ји, књи­жев­но­сти, сли­кар­ству, те­ле­ви­зиј­ским еми­си­ја­ма (…) го­во­ре:
Рај­ко Пе­тров Но­го
Ми­о­драг Јан­ко­вић
Сло­бо­дан Ан­то­нић
Бра­ни­слав Ма­тић.

• Па­у­за (20 ми­ну­та)

• IV – „Мон Блан”, из­бор из ове чу­ве­не ТВ еми­си­је
Спе­ци­јал­но за ову при­ли­ку при­пре­мље­ни и мон­ти­ра­ни из­бор из по­зна­тог ТВ се­ри­ја­ла чи­ји је ау­тор и во­ди­тељ био Дра­гош Ка­ла­јић.
• Во­дич кроз про­јек­ци­ју: Дра­ган Ћир­ја­нић, ре­ди­тељ „Мон Бла­на”

• Ма­ли за­вр­шни кок­тел у фо­а­јеу Му­зе­ја Ки­но­те­ке

• Крај

Био је то нео­би­чан и пло­до­тво­ран жи­вот, обе­ле­жен, по­ред оста­лог, ге­слом: „Бо­ље је је­дан дан жи­ве­ти као лав, не­го хи­ља­ду го­ди­на као црв.” Ни­ка­да у том жи­во­ту и де­лу ду­жи­на ни­је прет­по­ста­вља­на ин­тен­зи­те­ту, ла­ко­ћа ду­би­ни, ли­ни­ја ма­њег от­по­ра пу­но­ћи или оми­ље­ност исти­ни.

Би­ла је то сна­жна ства­ра­лач­ка лич­ност ко­ја је има­ла моћ да це­па за­сто­ре и ства­ри на­зи­ва пра­вим име­ном, да бу­ди, оку­пља и по­кре­ће. Лич­ност-сре­ди­ште.

За­ми­сао да се фор­ми­ра кул­тур­ни цен­тар Ле­гат Дра­го­ша Ка­ла­ји­ћа за­сни­ва се упра­во на иде­ји сре­ди­шта. Сре­ди­шта кул­ту­ре и зна­ња, фи­ло­зо­фи­је и му­зи­ке, ре­чи и сли­ке, ле­по­те и пле­ме­ни­то­сти. То сре­ди­ште — Ле­гат Дра­го­ша Ка­ла­ји­ћа — би­ло би у Бе­о­гра­ду, на Чу­бу­ри, у ули­ци не­ка­да Фи­ли­па Фи­ли­по­ви­ћа а да­нас опет Са­зо­но­вој, у ку­ћи у ко­јој је од­ра­стао и жи­вео, ства­рао и ми­нуо Дра­гош Ка­ла­јић. У до­му из ког је од­ла­зио на сво­ја не­са­гле­ди­во да­ле­ка пу­то­ва­ња и у ко­ји се увек вра­ћао. У спе­ци­јал­но уре­ђе­ном про­сто­ру у ко­јем су и да­нас ње­го­ве сли­ке и ње­го­ва би­бли­о­те­ка, шта­фе­лај на ко­јем је сли­као и сто на ко­јем је пи­сао. Ода­је пу­не ње­го­вих за­ми­шље­но­сти, ко­ра­ка и бде­ња.

По­ро­ди­ца се по­ста­ра­ла да тај про­стор уре­ди та­ко да се у ње­му мо­же по­ста­ви­ти стал­на из­ло­жба Дра­го­ше­вих сли­ка, али и да се мо­гу од­ви­ја­ти елит­на пре­да­ва­ња, ка­мер­ни кон­цер­ти, ма­ње филм­ске и ви­део про­јек­ци­је, на­ро­чи­ти сим­по­зи­о­ни. Не­ки од тих про­гра­ма, увек са­ста­вље­них у ду­ху Ка­ла­ји­ће­вог де­ла и на­сле­ђа, би­ли би ег­зо­те­риј­ски (у пи­та­го­реј­ском зна­че­њу те по­де­ле), на дру­ге би и уче­сни­ци и пу­бли­ка до­ла­зи­ли са­мо по по­зи­ву и по на­че­лу ква­ли­те­та. Из Ср­би­је и све­та. Илу­стра­ци­је ра­ди, ево са­мо не­ких од обла­сти зна­ња и ми­шље­ња ка ко­ји­ма би би­ла по­де­ше­на оп­ти­ка овог сре­ди­шта:

• Тра­ди­циј­ске док­три­не Ис­то­ка и За­па­да
• Древ­не це­ли­не зна­ња и по­све­ће­ња, та­ко­зва­не ар­ха­ич­ке син­те­зе (ар­ти­мо­ло­ги­ја, астро­ло­ги­ја, ал­хе­ми­ја, дру­ид­ска ба­шти­на, зо­ро­а­стри­јан­ство, гно­за, „кон­зер­ва­тив­на ре­во­лу­ци­ја Хри­сто­вог об­ја­вље­ња”…)
• Хи­пер­бо­ре­ја
• Фи­ло­зо­фи­ја исто­ри­је
• Фи­ло­зо­фи­ја кул­ту­ре
• Исто­ри­ја иде­ја
• Ге­о­по­ли­ти­ка и ге­о­е­ко­но­ми­ја
• Евро­а­риј­ске, сло­вен­ске и срп­ске сту­ди­је
• Умет­ност. Исто­ри­ја и фи­ло­зо­фи­ја умет­но­сти, иде­је и есте­ти­ке, ства­ра­о­ци и по­кре­ти
• Фе­но­ме­но­ло­ги­ја мо­дер­не кул­ту­ре и „ци­ви­ли­за­ци­је спек­та­кла”. (…)

Та­кав, Ле­гат Дра­го­ша Ка­ла­ји­ћа си­гур­но би убр­зо по­стао на­ро­чи­то и ва­жно ме­сто на кул­тур­ној ма­пи Бе­о­гра­да и европ­ске Евро­пе.

Го­ди­не 2007. ова иде­ја би­ла је на ко­рак до ре­а­ли­за­ци­је. Ка­ла­ји­ће­ви нај­бли­жи учи­ни­ли су све што је до њих, на пот­пу­но не­про­фит­ној осно­ви (на­про­тив, ула­жу­ћи соп­стве­ни труд и сред­ства, те ста­вља­ју­ћи на рас­по­ла­га­ње вред­ну по­ро­дич­ну ба­шти­ну). Из­о­ста­ле су, ме­ђу­тим, не­ке дру­ге нео­п­ход­не по­др­шке, по­чев од оних у од­го­ва­ра­ју­ћим ин­сти­ту­ци­ја­ма гра­да и др­жа­ве.

Али од ове пле­ме­ни­те иде­је ни­је се од­у­ста­ло, ре­а­ли­за­ци­ја је са­мо од­ло­же­на. Са­че­ка­ће на не­ка друк­чи­ја сви­та­ња у Ср­би­ји, ка­да опет бу­де­мо упра­вља­ли сво­јим гра­дом, сво­јом др­жа­вом и сво­јим жи­во­ти­ма. Са­че­ка­ће, мо­жда, и на не­ке љу­де бо­ље и му­дри­је од нас. <