МИ­О­ДРАГ Б. ПРО­ТИЋ

Калајићев пут ка Гралу и Небеском Граду

Ви­ше пу­та сам ис­ти­цао да је да­на­шњи тре­ну­так пла­стич­ких умет­но­сти обе­ле­жен све дра­ма­тич­ни­јим пи­та­њем et­ho­sa и lo­go­sa њи­хо­вог раз­во­ја. Пр­во, за­то што су њи­хо­ви основ­ни лин­гви­стич­ки обра­сци от­кри­ве­ни; дру­го, за­то што је у њи­ма за­вр­ше­на она тр­ка ка „нул­тој тач­ки” о ко­јој струк­ту­ра­ли­сти го­во­ре као о њи­хо­вој бит­ној осо­бе­но­сти; тре­ће, за­то што је „смрт умет­но­сти” већ оства­ре­на у по­је­ди­ним њи­хо­вим по­кре­ти­ма (an­ti-ar­t) ко­ји су се са „нул­том тач­ком” све­сно из­јед­на­ча­ва­ли и све­сно гу­би­ли у жа­мо­ру и хе­пе­нин­гу са­вре­ме­ног све­та… По­сле то­га, ка­ко, оди­ста, пи­та­ње њи­хо­вог раз­во­ја ре­ши­ти? По­што пу­ки во­лун­та­ри­зам тр­жи­шта, и чи­ни­ла­ца по­ве­за­них са њим, ни­је и не мо­же би­ти ре­ше­ње, јер умет­ни­ка пре­тва­ра у на­јам­ног рад­ни­ка ту­ђих про­је­ка­та (мо­да), ис­кр­са­ва нео­п­ход­ност оштре про­ме­не: да се пра­во­ли­ниј­ско кре­та­ње, ко­је све што је би­ло ру­ши и оста­вља за со­бом, за­ме­ни кру­жним спи­рал­ним кре­та­њем, ко­је све што је би­ло за­др­жа­ва у свом све ве­ћем оби­му као сво­ју свест, тки­во и но­ву су­шти­ну. У том кру­гу пу­но­ће умет­ност за­то и оста­је до кра­ја, све док чо­век не иш­че­зне као „пе­шча­ни лик на жа­лу” (Фу­ко).

Ми­мо од­но­са пре­ма та­ко на­пе­тој по­ве­сној си­ту­а­ци­ји ни­јед­но ту­ма­че­ње умет­ни­ка не мо­же да­нас би­ти ни пот­пу­но ни са­свим ре­ал­но и су­шта­стве­но. По­го­то­во ту­ма­че­ње Дра­го­ша Ка­ла­ји­ћа ко­ји је по­сред­ством фе­но­ме­но­ло­ги­је те си­ту­а­ци­је и до­шао до сво­је по­е­ти­ке и ства­ра­лач­ке ети­ке. Сли­кар-ин­те­лек­ту­а­лац, шко­ло­ван у Ри­му, кри­ти­чар и пи­сац не­ко­ли­ко књи­га, ду­го­го­ди­шњи члан уре­ђи­вач­ког од­бо­ра књи­жев­ног ча­со­пи­са „Де­ло”, су­ге­стив­ни те­ле­ви­зиј­ски ко­мен­та­тор, уред­ник јед­не ва­жне еди­ци­је (у ко­јој је об­ја­вљен и Пло­тин), све­стан да је умет­ност још пре сто го­ди­на пре­ста­ла би­ти за­нат од­ре­ђен ску­пом „за­ко­на”, он ње­ну свр­ху да­нас ви­ди у по­врат­ку из­гу­бље­ном сми­слу и на­ди: у но­вој и друк­чи­јој кон­струк­ци­ји ра­зо­ре­ног.

Раз­ло­ге је на­шао у це­ли­ни са­вре­ме­но­сти, у кри­тич­ком ди­ја­ло­гу с њом, и из­нео у ни­зу есе­ја и књи­га, пре све­га у сво­јој ен­ци­кло­пе­ди­ји ду­хов­не кри­зе „Смак све­та” (1979), чи­је фе­но­ме­не и ка­те­го­ри­је пра­ти си­сте­мат­ски од А (агре­си­ја) до В (ван­зе­маљ­ске ци­ви­ли­за­ци­је). Од­ба­цу­ју­ћи ни­хи­ли­зам као „про­грес”, од­ба­цио је и мо­рал­не осно­ве да­на­шње аван­гар­де. И онај ин­те­лек­ту­ал­ни кон­фор­ми­зам ко­ји, из стра­ха од кон­зер­ва­ти­ви­зма, на­чел­но при­ста­је на сва­ко по­ри­ца­ње и сва­ко ру­ше­ње. За­то, да би­смо Ка­ла­ји­ћа бо­ље схва­ти­ли, от­кри­ли пра­вац, циљ и при­ро­ду ње­го­вог сли­кар­ства и ње­го­ве кри­ти­ке, тре­ба­ло би мо­жда на­пра­ви­ти пре­ци­зну ти­по­ло­ги­ју аван­гард­них по­кре­та. По­што је то у ова­ко кон­ци­зном пред­го­во­ру не­мо­гу­ће, на­гла­си­мо бар да је увек реч о су­прот­ста­вља­њу ви­до­ви­ма ни­хи­ли­зма, апри­ор­не де­кон­струк­ци­је и не­га­ци­је.

Ка­ла­јић, на­и­ме, по­ла­зи од те­зе да је у мо­дер­ним вре­ме­ни­ма чо­век из­гу­био сво­је је­згро и по­у­зда­но ме­сто у све­ту, а свет свој цен­тар (у ме­та­фи­зич­ком сми­слу). И да­на­шња умет­ност је за­то че­сто симп­том опа­да­ња енер­ги­је, ства­ра­лач­ке во­ље, мо­ћи и ве­ре. „У мо­дер­но до­ба” – пи­ше он – „пу­те­ви кул­ту­ре во­де у су­прот­ном прав­цу од оно­га ко­јим су ви­те­зо­ви Окру­глог сто­ла га­ло­пи­ра­ли: ка Гра­лу, ка пе­ха­ру Цен­тра. Да­кле, мо­де­ран пра­вац је упу­ћен све­му што је екс­цен­трич­но, и лов на чу­до­ви­ште по­стао је бе­со­му­чан, јер је ло­ви­ште ве­о­ма си­ро­ма­шно: не ве­ће од људ­ске ло­ба­ње.” Пи­та­ју­ћи се на че­му – упр­кос то­ли­ким симп­то­ми­ма де­ка­ден­ци­је и смр­ти – по­чи­ва илу­зи­ја жи­во­та, Ка­ла­јић од­го­ва­ра: „Мо­жда по­чи­ва на то­ме што на­ша свест да жи­ви­мо тра­је ду­же од на­ше све­сти да уми­ре­мо?” Реч је – на­ста­вља – „о ду­хов­ној ка­та­стро­фи чо­ве­ка, као основ­ном обе­леж­ју ,сма­ка све­та’”.

Аван­гар­да, ко­ју ста­вља у на­вод­ни­ке, под­ра­зу­ме­ва „обр­та­ње кла­сич­не ак­си­о­ло­ги­је те се да­нас сма­тра вр­хов­ном вред­но­шћу оно што је не­кад сма­тра­но мањ­ка­во­шћу. ,Смрт умет­но­сти’ ко­јој те­же по­след­ње ,аван­гар­де’ ни­је ни­шта дру­го до упра­во ,смрт чо­ве­ка’”.

По­е­ти­ка Ка­ла­ји­ће­вог сли­кар­ства је од­го­вор на та­кво ви­ђе­ње. По­сле по­чет­ка у ду­ху ен­фор­ме­ла (око 1960) и на­став­ка у ду­ху но­ве (на­ра­тив­не) фи­гу­ра­ци­је (1964), Ка­ла­јић од 1967, да­кле пу­них два­де­сет го­ди­на, гра­ди је­дин­ствен обра­зац „хе­те­ро­ге­не”, стил­ски све­сно сло­је­ви­те сли­ке ко­ја би, пре­ма ре­чи­ма ње­го­вог нај­че­шћег и нај­бо­љег ту­ма­ча Ен­ри­ка Кри­спол­ти­ја, би­ла „јед­на вр­ста се­ман­тич­ког хо­ра” и ко­ја би, пре­ма ре­чи­ма са­мог Ка­ла­ји­ћа, при­ми­ла све са­др­жа­је ње­го­ве све­сти. Обра­зац ко­ји сам пре ско­ро две де­це­ни­је на­звао „ку­му­ла­тив­ним”, јер же­ли да бу­де ме­та­фо­ра сло­же­но­сти и про­тив­реч­но­сти људ­ског све­та и по­ве­сти, су­про­тан обра­сцу мо­дер­ног ре­дук­ци­о­ни­зма обе­ле­же­ног „стил­ским је­дин­ством” ко­ји ту про­тив­реч­ност не же­ли да из­ло­жи, већ на свој на­чин да уки­не.

У том сми­слу Ка­ла­јић је јед­на од нај­ја­чих, нај­кон­зи­стент­ни­јих иа­ко нај­сло­же­ни­јих лич­но­сти на­ше по­сле­рат­не умет­но­сти. Јер упр­кос ши­ри­ни ње­го­вог за­ма­ха у ње­го­вом раз­во­ју по­сто­ји, сред да­на­шњих бр­зих, го­то­во па­нич­них про­ме­на и ми­ми­кри­ја, из­ра­зи­та кон­стан­та. Не­ка­да је на­пи­сао да је у ства­ра­лач­кој игри коц­кар и да ва­ра… а у ства­ри не знам ни­ко­га ко је сво­је ре­чи та­ко сме­ло по­твр­ђи­вао по­на­ша­њем и де­лом. Ко­ли­ко до­след­но­сти, па чак и стил­ске од­ре­ђе­но­сти! Или, тач­ни­је, ко­ли­ко ико­но­граф­ски ра­зно­род­них да­та и при­клад­них, функ­ци­о­нал­них, иа­ко раз­ли­чи­тих ре­ше­ња у по­је­ди­но­сти­ма, и чвр­сти­не и це­ло­ви­то­сти у оп­штем кон­цеп­ту сли­ке! Та „кр­ше­ви­на” (та­ко се зо­ве пр­ва ње­го­ва књи­га, 1968) над­ре­а­ли­стич­ке јук­ста­по­зи­ци­је, ен­фор­ме­ла, ге­сту­ал­но­сти, „твр­де иви­це”, по­пар­та, хи­пре­а­ли­зма, ор­га­ни­зу­је се у це­ли­ну ко­ја оди­ста има свој цен­тар, гра­ви­та­ци­о­ни сто­жер и хо­ри­зонт. Је­дин­ство та­ко број­них а раз­ли­чи­тих еле­ме­на­та по­сти­гао је на­гон­ски, об­да­ре­но­шћу, го­то­во ми­мо сво­је по­е­ти­ке: иде­је чи­сте ви­зу­ел­но­сти, Ге­стал­та, фор­ма­ли­зма – мо­жда сре­ди­шња уче­ња на­шег ве­ка – ни­су га при­ву­кле, па пре­ма то­ме ни фи­ло­зо­фи­ја пла­стич­ког зна­ка и је­зи­ка. Али га је – за­јед­но са муч­ни­ном пред то­ко­ви­ма и симп­то­ми­ма са­вре­ме­не ду­хов­не кри­зе – про­же­ла јед­на, ре­као бих, оп­шти­ја ико­но­ло­шка кул­тур­на док­три­на или, јед­но­став­ни­је, есте­ти­ка са­др­жи­не, не есте­ти­ка фор­ме. При то­ме је по­шао од при­род­них ка су­штин­ским зна­че­њи­ма и „сим­бо­лич­ним вред­но­сти­ма” (Ка­си­рер). Би­ло би, за­то, за­ни­мљи­во, и ме­то­до­ло­шки го­то­во нео­п­ход­но, с об­зи­ром на зна­чај и гу­сти­ну пред­мет­ног сло­ја ње­го­ве сли­ке, на­чи­ни­ти ико­но­граф­ски ин­декс ње­го­вих пред­ме­та, пред­ста­ва, при­ча, але­го­ри­ја, и ен­ци­кло­пе­ди­ју ње­го­вих сим­бо­ла. У њи­ма би­смо су­сре­ли зна­ке и сим­бо­ле европ­ске и ва­не­вроп­ске кул­ту­ре – келт­ске, еги­пат­ске, ки­не­ске, ја­пан­ске – па би наш увид био тач­ни­ји и од­ре­ђе­ни­ји. Али већ и на осно­ву еле­мен­тар­ног, „фак­ту­ал­ног” (Па­ноф­ски) зна­че­ња у дис­кур­зив­ном, по­је­ди­нач­ном, и до­жи­вљај­ног, у скуп­ном, ин­ту­и­тив­ном сми­слу, мо­же­мо за­кљу­чи­ти да је Ка­ла­јић про­та­го­нист но­вог хе­рој­ског сли­кар­ства, но­ве те­жње ка Цен­тру, Пот­пу­но­сти, Це­ли­ни, Вред­но­сти, но­вог пу­та ка мит­ском Гра­лу. Стал­но у са­вре­ме­ном, чак и у бу­ду­ћем, ди­јаг­но­сти­чар и ви­зи­о­нар, ње­го­ве сли­ке обе­ле­же­не су ди­на­ми­змом на­уч­не фан­та­сти­ке, не па­се­и­стич­ком но­стал­ги­јом. Чак је и ње­го­ва мр­тва при­ро­да сме­ште­на у гран­ди­о­зан и ле­ден ко­смич­ки про­стор, чи­ја илу­зи­о­ни­стич­ка ду­би­на при­зи­ва и тем­по­рал­ну ду­би­ну, та­ко да ме­ђу ње­ним ри­кви­зи­ти­ма пре­по­зна­је­мо Хе­ра­кли­та, Стонхенx, те­ле­фон, Зе­мљи­ну ку­глу на по­за­ди­ни астрал­ног по­но­ра, ор­ла, до­глед („Про­фа­на мр­тва при­ро­да”). У та­квом про­сто­ру су – тач­ни­је, у не­ком из­ма­шта­ном фу­ту­ри­стич­ком, уто­пиј­ском не­бе­ском гра­ду – раз­ви­је­не и ње­го­ве фи­гу­рал­не ком­по­зи­ци­је оку­па­не пла­вом, зе­ле­но­пла­вом и цр­ве­но­љу­би­ча­стом или на­ран­џа­стом све­тло­шћу, са љу­бав­ни­ци­ма (у сти­лу ка­квог ко­смич­ког Дел­воа), али не та­ко но­стал­гич­ним, ни пу­те­ним, ме­ђу зве­зда­ма и са­чу­ва­ним за­пи­си­ма ве­ли­ких кул­ту­ра, је­ле­ни­ма и ор­ло­ви­ма, чу­ва­ри­ма не­ка­да­шњег ме­та­фи­зич­ког зла­та („Пен­та­грам Ср­ца”, „Ци­клус Све­ти Грал”). „Ве­чи­то­шћу” сим­бо­ла и тем­по­рал­но­шћу пла­стич­ког је­зи­ка (од ен­фо­р­ме­ла до мо­дер­ног пла­ка­та), Ка­ла­јић, да­кле, сво­ме сли­кар­ском пле­до­а­јеу да­је са­вре­ме­ну про­дор­ност и убе­дљи­вост. Ре­а­гу­ју­ћи на аван­гар­ду, њен ко­рек­тив, он је, ве­ли­чи­ном епо­хал­не све­сти ко­ју у сликy ин­ве­сти­ра, и сам аван­гар­дист. Јер ње­го­во де­ло ни­је у зна­ку „ана­хро­ни­зма” и вра­ћа­ња, већ но­вог по­чет­ка. <

(Текст је об­ја­вљен у ка­та­ло­гу Ка­ла­ји­ће­ве из­ло­жбе „Хи­пер­бо­реј­ци”,
Га­ле­ри­ја „Се­ба­сти­јан”, Бе­о­град, 30. апри­ла до 26. ма­ја 1987)