БГ ре­тро­ви­зор

АЛЕК­САН­ДАР ЛОН­ЧАР ИЗА МА­СКЕ ДЕН­ДИ­ЈА

Витез светлосног реда

И дан-да­нас, шест го­ди­на по­сле Алек­сан­дро­вог пре­ра­ног од­ла­ска ка ви­шој ста­ни­ци жи­во­та, сре­ћем, на пу­то­ва­њи­ма по све­ту, оне ко­ји су има­ли сре­ћу да их ма­кар за тре­ну­так оба­сја Алек­сан­дров сјај. Сви ми ис­по­ве­да­ју да тај сјај ни­ка­да не­ће за­бо­ра­ви­ти. По­не­кад, сре­ћу­ћи та­ква се­ћа­ња код вр­сних љу­ди, по­ми­шљам да је Алек­сан­дар Лон­чар при­па­дао не­ком тај­ном ви­те­шком ре­ду Евро­пља­на ра­су­тих по све­ту, ства­ра­ју­ћи га сам сво­јим све­тло­сним мре­жа­ма при­ја­тељ­ства

Пи­ше: Дра­гош Ка­ла­јић

Ка­да год за­ђем у ка­фе-ба­р бе­о­град­ског хо­те­ла „Ма­же­стик”, не­све­сно за­ко­ра­чам па­жљи­во, као да сам при­ну­ђен га­зи­ти по хар­ти­ја­ма од ве­ли­ке вред­но­сти. Ко­ра­чам, за­пра­во, по не­ви­дљи­вој ста­зи са­зда­ној од успо­ме­на. Реч је о успо­ме­на­ма на јед­ну дру­жи­ну бе­о­град­ских ле­пих и па­мет­них, сме­лих али и обе­сних па и амо­рал­ном ци­ни­зму скло­них мо­ма­ка ко­ји су се оку­пља­ли, по­чет­ком ше­зде­се­тих го­ди­на, не­ко­ли­ко ме­та­ра ду­бље, у ноћ­ном клу­бу, где су хра­ни­ли на­де и ко­ва­ли пла­но­ве о бек­ству из си­ви­ла ко­му­ни­стич­ког ра­ја у сјај па­кла на За­па­ду.

У тој ску­пи­ни је­ди­но је Алек­сан­дар Лон­чар, сту­дент пра­ва, знао за­што у За­пад не тре­ба по­ла­га­ти ни­ка­кве на­де, за­хва­љу­ју­ћи лек­ти­ра­ма та­да про­скри­бо­ва­них ау­то­ра, по­пут До­но­са Кор­те­са, Фри­дри­ха Ни­чеа и Освал­да Шпен­гле­ра. Ни­кад не­ћу са­зна­ти за­што је та са­зна­ња крио од оста­лих: да ли из об­зи­ра пре­ма илу­зи­ја­ма од ко­јих су жи­ве­ли или због пре­до­стро­жно­сти спрам та­да све­при­сут­не УДБ-е. Јед­но је из­ве­сно: он је ту био не­зва­нич­ни ар­би­тар еле­ган­ци­је и еру­ди­ци­је, по­на­ша­ња али и спо­ро­ва. До­ду­ше би­ло је и спо­ро­ва ко­је су је­ди­но пе­сни­це мо­гле раз­ре­ши­ти, углав­ном око ле­пих де­во­ја­ка ко­јих је та­да би­ло — или нам се то са­мо чи­ни­ло — знат­но ма­ње не­го удва­ра­ча.

Јед­не ви­со­ке но­ћи у клуб је си­шло не­ко фран­цу­ски гла­сно и раз­дра­га­но дру­штво чи­је су де­вој­ке по­жуд­но про­тег­ну­тим чу­ли­ма дру­жи­не бе­о­град­ских мо­ма­ка све­тлу­ца­ле и ми­ри­са­ле као пост­ва­ре­ња њи­хо­вих нај­сме­ли­јих сно­ва о све­ту с оне стра­не гво­зде­не за­ве­се. Та­да је Сте­ви­ца Мар­ко­вић упи­тао Алек­сан­дра Лон­ча­ра за са­вет: ка­ко се до­мо­ћи стра­них ле­по­ти­ца? Опа­зив­ши да на­о­чи­ти и ко­чо­пер­ни во­ђа фран­цу­ског дру­штва са сво­јим по­трч­ком оба­ра пе­сни­це по сто­лу, Алек­сан­дар је дао знак Сте­ви­ци да згра­би ту при­ли­ку.

Сле­де­ћи упут­ство, Сте­ви­ца је при­шао при­зо­ру не­хај­ним ко­ра­ци­ма, као да га ве­о­ма за­ни­ма ис­ход ду­е­ла а по­том је љу­ба­зно за­мо­лио по­бед­ни­ка да с њим опро­ба сна­гу сво­јих ми­ши­ца. Уо­ста­лом, и нај­ве­ћи тра­ги­чар Хе­ла­де, Ес­хил, у сво­ју над­гроб­ну пло­чу ни­је хтео да уре­же ишта ви­ше о се­би за ме­мо­ри­ју по­том­ства до то да о ње­го­вим сна­жним ру­ка­ма све­до­че све­ти гај на Ма­ра­то­ну и Ме­ђа­ни ко­је је та­мо по­бе­дио, бра­не­ћи отаџ­би­ну.

По­че­так „афе­ре Мар­ко­вић–Де­лон–Пом­пи­ду”

Фран­цуз је при­хва­тио иза­зов. Из­гу­био је бр­зо пр­ву, дру­гу па и тре­ћу рун­ду, по­да­ју­ћи се, ско­ро жен­стве­но, си­ло­ви­тим на­ва­ла­ма иза­зи­ва­ча ко­ји је у Бе­о­гра­ду тог вре­ме­на ва­жио за нај­ја­чег и нај­же­шћег мом­ка. А он­да, пот­пу­но нео­че­ки­ва­но, у мо­дрим очи­ма стран­ца бље­снуо је по­нос иро­нич­но скри­ва­не или про­бу­ђе­не му­шко­сти. Оба­рао је Сте­ви­чи­ну ру­ку ла­ко и бр­зо, де­се­ти­ну пу­та, као да кр­пом мла­ти по сто­лу. По­том је иза­зи­ва­чу дао су­ве­рен­ски знак ша­ком да је от­пу­штен. Вра­тив­ши се свом сто­лу Сте­ви­ца је ру­жно опсо­вао и обе­ћао дру­жи­ни да пра­ва бор­ба тек сле­ди. Алек­сан­дар Лон­чар се ус­про­ти­вио, на­ре­див­ши по­крет по­вла­че­ња ка­ко би об­у­здао стра­сти:

„Са­бе­ри се и сми­ри! Над­ме­та­ње је би­ло са­мо сред­ство а не циљ. Из­гу­био си и ду­жан си да при­знаш по­раз. Ни­је ви­те­шки да се са­да због то­га све­тиш чо­ве­ку ко­ји те је љу­ба­зно при­мио за сто.”

Код из­ла­за дру­штво се по­де­ли­ло. Сте­ви­ца је остао, с не­ко­ли­ко „се­кун­да­на­та”, да са­че­ка стран­ца за дру­гу, те­жу вр­сту над­ме­та­ња. Уо­ста­лом, ни­шта стра­шно му се ни­је мо­гло де­си­ти: у Бе­о­гра­ду тог вре­ме­на би­ло је не­за­ми­сли­во да дво­је или ви­ше мо­ма­ка кре­ну на јед­но­га а ка­мо­ли да не­ко по­тег­не на про­тив­ни­ка ишта дру­го осим сво­јих ша­ка или пе­сни­ца. Ле­ген­да ка­же да је стра­нац ве­што и с осме­хом пре­зи­ра на ли­цу из­бе­гао не­ко­ли­ко за­ма­ха упор­ног иза­зи­ва­ча а по­том га је обо­рио на зе­мљу сна­жним удар­цем из јед­не да­ле­ко­и­сточ­не бо­ри­лач­ке ве­шти­не, зва­не ка­ра­те, ко­ја је та­да би­ла пот­пу­но не­по­зна­та у Бе­о­гра­ду. Том ве­шти­ном он је овла­дао као при­пад­ник елит­них па­до­бран­ских је­ди­ни­ца на по­при­шти­ма ко­ло­ни­јал­ног ра­та у Ин­до­ки­ни. За­па­ње­ном Сте­ви­ци пру­жио је ру­ку по­мо­ћи да се одиг­не од тла, уз по­ну­ду при­ја­тељ­ства:

„Ти ми се сви­ђаш! Хај­де да по­ста­не­мо при­ја­те­љи. Ја се зо­вем Ален, Ален Де­лон. Имам да ти не­што пред­ло­жим: да у знак по­ми­ре­ња раз­ме­ни­мо на­ше де­вој­ке. Ја ћу ти да­ти сво­је а ти ми дај тво­је.”

Ален Де­лон до­шао је у Бе­о­град као гост Рат­ка Дра­же­ви­ћа, ди­рек­то­ра „Ава­ла фил­ма”. За­хва­љу­ју­ћи Рат­ку Дра­же­ви­ћу, не­кад ле­ген­дар­ном 007 УДБ-е, „Филм­ски град” на Ко­шут­ња­ку ба­цио је у за­се­нак рим­ску „Ci­ne­ci­ta”, при­вла­че­ћи свет­ску ели­ту глу­ма­ца и ре­ди­те­ља сед­ме умет­но­сти, од Ор­со­на Вел­са и Ни­ко­ла­са Ре­ја до Ан­же­ја Вај­де. Та­ко је по­че­ло дру­же­ње слав­ног фран­цу­ског глум­ца и ње­го­вог срп­ског те­ло­хра­ни­те­ља, ко­је се окон­ча­ло, де­се­так го­ди­на ка­сни­је, у афе­ри зва­ној Мар­ко­вић–Де­лон–Пом­пи­ду, што је по­тре­сла те­ме­ље ау­то­ри­те­та пред­сед­ни­ка фран­цу­ске др­жа­ве. Је­дан од уче­сни­ка те афе­ре ис­по­ве­дио је пи­сцу ових ре­до­ва да је Мар­ко­вић из­дао по­ве­ре­ње Де­ло­на уце­њу­ју­ћи пред­сед­ни­ка Фран­цу­ске ком­про­ми­ту­ју­ћим фо­то­гра­фи­ја­ма ње­го­ве су­пру­ге, тај­но сни­мље­ним то­ком ноћ­них се­дељ­ки, да не ка­жем ор­ги­ја. Те­ло Сте­ви­це Мар­ко­ви­ћа на­ђе­но је у пла­стич­ној вре­ћи, на ђу­бри­шту, у око­ли­ни Па­ри­за. За уби­ство био је осум­њи­чен кум кор­зи­кан­ске ма­фи­је Мар­кан­то­ни, али без до­ка­за.

Из гру­пе ко­ја је оста­ла пред ула­зом хо­те­ла „Ма­же­стик” да се­кун­ди­ра Мар­ко­ви­ћу са­мо је је­дан пре­жи­вео а оста­ли су, пре или ка­сни­је, под раз­ли­чи­тим окол­но­сти­ма и на раз­ли­чи­тим ме­сти­ма — од хо­ли­вуд­ске ви­ле су­пру­ге ко­мич­ног глум­ца Бо­ба Хо­у­па до не­ког бед­ног бри­сел­ског пан­си­о­на — из­гу­би­ли жи­вот од мет­ка или но­жа.

Чо­век са сто­ти­ну ду­ша

Алек­сан­дар Лон­чар кре­нуо је су­прот­ним пу­тем, слу­же­ћи са­мо се­би, по­све­ћен ван­ред­ном сна­же­њу и обо­га­ћи­ва­њу соп­стве­не лич­но­сти. Ла­ко ми је са­да ре­ћи да на пу­те­ви­ма жи­во­та ни­сам срео бо­га­ти­је осо­бе од ње­га. Те­шко је или за­пра­во не­мо­гу­ће то бо­гат­ство и пре­бро­ја­ти а ка­мо­ли опи­са­ти и пре­до­чи­ти. Он је био по­крет­на ри­зни­ца та­ле­на­та и зна­ња. Умео је да њи­хо­вим сно­пом на­дах­ну­то и на­дах­њу­ју­ће осве­тља­ва ско­ро све зна­чај­не ства­ри и по­ја­ве ко­јих би се до­ти­ца­ли осе­ћа­њи­ма или ми­сли­ма, од ал­хе­ми­чар­ског зла­та, жен­ске ле­по­те, ки­не­ског ку­ли­нар­ства, уме­ћа ку­ша­ња ви­на или игра­ња тан­га, пре­ко ети­ке ви­те­шких ре­до­ва, по­ве­сти иде­је све­те им­пе­ри­је, ис­хо­ди­шта по­ри­ва хе­рој­ства или пр­ко­ше­ња смр­ти, ме­та­фи­зич­ких иде­ја Упа­ни­ша­да, зен-бу­ди­зма, до сим­бо­ли­зма кр­ста, swa­sti­ka или све­тло­сти у иран­ском исла­му те у спи­си­ма хри­шћан­ских ми­сти­ка.

Го­во­рио је, уз ла­тин­ски, теч­но као ма­тер­њи, осам ин­до­е­вроп­ских је­зи­ка. Ита­ли­јан­ски, ка­сти­љан­ски и пор­ту­гал­ски на­у­чио је од је­зу­и­та у Ма­ке­дон­ској ули­ци, ко­ји су у Бе­о­гра­ду тог вре­ме­на оку­пља­ли ан­ти­ко­му­ни­стич­ке мла­де гла­ви­це, не тра­же­ћи им ни­шта за­уз­врат, па ни пре­ве­ра­ва­ње. Го­во­рио је о све­му на­дах­ну­то, ори­ги­нал­но те стра­сно, а о по­ли­тич­ким те­ма­ма и ве­о­ма гла­сно, али по нај­стро­жим пра­ви­ли­ма ати­ци­стич­ке ре­то­ри­ке, да­кле пра­во од спо­знај­ног за­дат­ка ка ци­љу. Ко­стре­ти тог сти­ла го­во­ра под­сти­ца­ли су ту ње­го­ву стра­сност те ми се по­не­кад чи­ни­ло, док сам га слу­шао у са­ло­ну ње­го­вог до­ма, на че­твр­том спра­ту До­си­те­је­ве ули­це број 9, да од ње­го­ве гла­сно­сти по­дрх­та­ва­ју те­ме­љи згра­де.

Ме­ђу нај­вред­ни­јим људ­ским ма­те­ри­ја­ли­ма ко­је сам упо­знао Алек­сан­дар Лон­чар по­нај­ви­ше од­го­ва­ра иде­ји свој­стве­ној древ­ним евро­а­риј­ским кул­ту­ра­ма по ко­јој се пле­ме­ни­ти чо­век раз­ли­ку­је од про­стог те од­ли­ку­је ви­ше­стру­ко­шћу ду­ша. Прост, обич­ни чо­век има са­мо јед­ну а пле­ме­ни­ти ви­ше ду­ша ко­је де­лу­ју у ор­ган­ском са­гла­сју.

Прет­ход­не ре­до­ве ис­пи­су­јем с ту­гом, јер та ван­ред­на бо­гат­ства Алек­сан­дар ни­је опло­дио већ их је од­нео са со­бом, мо­жда ка не­кој ви­шој ста­ни­ци жи­во­та. Сма­трао је да жи­ви­мо у по­след­њим вре­ме­ни­ма, на кра­ју че­твр­тог, мрач­ног до­ба те да овај свет не за­слу­жу­је ни­ка­квог тру­да од­бра­не вред­но­сти. У про­тив­ном, да је имао во­ље и у по­вољ­ним усло­ви­ма, при­ме­ри­це са за­дат­ком и овла­шће­њи­ма пред­сед­ни­ка вла­де — он би из­ве­сно над­ма­шио успе­хе Ми­ла­на Сто­ја­ди­но­ви­ћа у спољ­ној и уну­тра­шњој по­ли­ти­ци. Да се од­лу­чио за пре­тва­ра­ње свог да­ра ства­ра­лач­ког опа­жа­ња и пред­ста­вља­ња ства­ри и по­ја­ва у књи­жев­но де­ло — ње­гов ро­ман би из­ве­сно за­у­зео ме­сто крај де­ла Се­ли­на, Цр­њан­ског или Му­зи­ла. Да је хтео по­сти­ћи не­што ви­ше од цр­ног по­ја­са у џу­доу, сте­као би ти­ту­лу бар европ­ског пр­ва­ка…

Брч­ка­ње у пли­ћа­ци­ма оке­а­на људ­ске глу­по­сти

Све­сно је иза­брао ано­ним­ност, глу­ме­ћи без­лич­ног бон­ви­ва­на или глу­па­ка, од ка­фа­на до са­ло­на бе­о­град­ског гра­ђан­ства, усмр­ђе­ног од ку­ка­вич­лу­ка што се сва­ком го­спо­да­ру по­да­је и уки­се­ље­ног од хро­нич­них жа­ло­пој­ки на све и сва­шта. У не­ком дру­штву гра­ђан­ства где смо за­па­ли слу­чај­но, гле­да­ју­ћи га ка­ко се пра­ви анал­фа­бе­та — рас­пи­ту­ју­ћи се око­ло о по­ли­тич­кој си­ту­а­ци­ји, уз огром­не зе­во­ве из­не­на­ђе­ња („Ма шта ка­же­те!”) — упи­тао сам га, ти­хо, шта му тре­ба то из­мо­та­ва­ње. Од­го­во­рио ми је још ти­ше:

„Не знаш ти ко­ли­ко ми је слат­ко слу­ша­ти ове бу­да­ле­ти­не ка­ко ме под­у­ча­ва­ју и та­ко се брч­ка­ти у пли­ћа­ци­ма оке­а­на људ­ске глу­по­сти.”

Ипак, че­сто ни­је успе­вао при­кри­ти свој сјај и ха­ри­зму ко­ји су сву­да при­вла­чи­ли оп­шту па­жњу. По­не­кад, у ви­со­ким но­ћи­ма про­во­да — ка­да је сво­јом ди­о­ни­зиј­ском по­не­се­но­шћу све по­вла­чио у ба­рок­ни вр­тлог ус­пи­ња­ња ка вр­хо­ви­ма ек­ста­за — ви­део сам ка­ко му око че­ла на­гло иси­ја­ва она све­тлост ко­ју су древ­ни Иран­ци зва­ли кхва­ре­но, сма­тра­ју­ћи да је то сун­чев дар и обе­леж­је пле­ме­ни­тих. Умео је да у не­ким тре­ну­ци­ма по­сти­же то­ли­ку су­сре­ђе­ност ду­хов­не енер­ги­је у свом че­лич­но­пла­вом по­гле­ду да су под њим пу­ца­ле кри­стал­не ча­ше на тр­пе­за­ма. Још су жи­ве а и ле­пе до­ма­ћи­це ко­је пам­те ка­ко су га пре обе­да мо­ли­ле да не из­во­ди сво­је екс­пе­ри­мен­те и да им не раз­би­ја кри­ста­ле.

Оно што за­и­ста је­сте и у шта ве­ру­је по­ка­зи­вао је са­мо не­ко­ли­ци­ни осо­ба ко­је је сма­трао до­стој­ним свог при­ја­тељ­ства. Јед­на од тих осо­ба је До­мин­гин, нај­слав­ни­ји то­ре­а­дор у по­ве­сти ко­ри­де, ко­ји је Алек­сан­дра упо­знао у Ма­дри­ду, 1971. го­ди­не, по­сре­до­ва­њем мар­ки­за де Ви­ља­лон­га, ни­шта ма­ње слав­ног за­вод­ни­ка али и до­брог пи­сца. До­мин­гин је био то­ли­ко за­ди­вљен Алек­сан­дро­вом по­ја­вом да ге је упи­тао шта же­ли на по­клон од све­га што по­се­ду­је. Алек­сан­дар је спрем­но од­го­во­рио да же­ли гле­да­ти ко­ри­ду у род­ном Бе­о­гра­ду. И та­ко је ко­ри­да, по пр­ви и по­след­њи пут у по­ве­сти Шпа­ни­је пре­шла ње­не гра­ни­це да би се одр­жа­ла, под вођ­ством До­мин­ги­на, у Бе­о­гра­ду, пред очи­ма Алек­сан­дра Лон­ча­ра, у по­ча­сној ло­жи ста­ди­о­на Та­шмај­дан.

„Вла­да­ју на­ка­зе, ге­гу­ле и ни­шта­ри­је”

Алек­сан­дар је че­сто пу­то­вао, углав­ном у Рим те по хи­спан­ским зе­мља­ма с обе стра­не Атлан­ти­ка — ра­де­ћи за ра­чун пар адво­кат­ских кан­це­ла­ри­ја из Ма­дри­да и Палм Би­ча — али се рев­но­сно вра­ћао Бе­о­гра­ду, це­не­ћи да је ту тај­ни цен­тар све­та. Пре­зи­рао је Бе­о­гра­ђа­не, не­све­сне зна­ча­ја ме­ста у ко­ме жи­ве. Ка­да би окон­чао сво­је гром­ке го­во­ре, оби­ча­вао је да при­ђе про­зо­ру ста­на и да га сна­жним по­кре­том ру­ку отво­ри ка­ко би из­ба­цио на плоч­ник, на има­ги­нар­ну го­ми­лу гра­ђа­на, ску­пље­ну пљу­вач­ку не­за­до­вољ­ства, до­да­ју­ћи гро­хо­том из­го­во­ре­не по­у­ке по­пут оне ко­ја ми се нај­ду­бље уре­за­ла у пам­ће­ње:

„Е, мој дру­же! У овом гра­ду љу­ди не зна­ју ни­шта, жи­ве у бла­же­ном не­зна­њу а вла­да­ју им на­ка­зе, ге­гу­ле и ни­шта­ри­је у име со­ци­ја­ли­зма… Ми смо ти ов­де уса­мље­ни, оп­ко­ље­ни и очај­ни као бе­ла ма­њи­на усред Ро­де­зи­је, пред њен слом.”

По­не­кад је ње­гов пре­зир иза­зи­вао гра­ђа­не да га пот­ка­зу­ју над­ле­жним слу­жба­ма Ми­ни­стар­ства уну­тра­шњих по­сло­ва. При­ме­ри­це, не­ки чла­но­ви Са­ве­за ко­му­ни­ста Ју­го­сла­ви­је, из пр­ве гру­пе ту­ри­ста ко­ја је по­се­ти­ла Фран­ко­ву Шпа­ни­ју на­кон ус­по­ста­вља­ња ди­пло­мат­ских од­но­са, при­ја­ви­ли су Алек­сан­дра Лон­ча­ра да их је та­мо јав­но по­ни­жа­вао. Лон­чар се прав­дао да је у пи­та­њу не­спо­ра­зум. Ка­да су сти­гли на гра­нич­ни пре­лаз ма­дрид­ског ае­ро­дро­ма, ца­ри­ник га је упи­тао има ли ме­ђу њи­ма ко­му­ни­ста. Уве­рен да је у пи­та­њу пу­ка људ­ска и са­свим до­бро­на­мер­на зна­ти­же­ља, узро­ко­ва­на чи­ње­ни­цом да до­тич­ни ца­ри­ни­ци ни­ка­да до та­да у жи­во­ту ни­су има­ли при­ли­ке или сре­ће да ви­де ко­му­ни­сте ужи­во, он се обра­тио ју­го­сло­вен­ским ту­ри­сти­ма да се иде­о­ло­шки ди­фе­рен­ци­ра­ју:

„Не­ка чла­но­ви са­ве­за ко­му­ни­ста Ју­го­сла­ви­је ис­ту­пе и ста­ну на ле­ву стра­ну да би се из­вр­ши­ла смо­тра!”

На сто исле­ђи­ва­ња по­ло­жио је, пред за­па­ње­не очи ин­спек­то­ра, и не­ко­ли­ко пи­та­ња ко­ја су оста­ла без од­го­во­ра:

„Ако је дру­го­ви­ма ко­му­ни­сти­ма сме­та­ло да се по­ка­зу­ју — мо­гли су сло­бод­но да оста­ну у иле­га­ли, на де­сној стра­ни. Или су се по­ка­за­ли за­то што су оче­ки­ва­ли не­ку при­ви­ле­ги­ју па су се на­љу­ти­ли на ме­не кад су ви­де­ли да од то­га не­ма ни­шта? И ка­кви су то ко­му­ни­сти ко­ји се по­ка­зу­ју та­квим са­мо ов­де, где је то уно­сно а не и та­мо где се то не на­гра­ђу­је? Да сам ја ко­јим слу­ча­јем ко­му­ни­ста — ја бих то сву­да с по­но­сом ис­ти­цао!”

Дру­ги је при­ја­вио Лон­ча­ра да ге је у Шпа­ни­ји иша­ма­рао на очи­глед свих са­мо за­то што се усу­дио да опсу­је ге­не­рал­си­му­са Фран­ка. Лон­чар се оправ­дао твр­де­ћи да је до­тич­ни псо­вао у пи­ја­ном ста­њу те да је при­бе­гао при­сил­ним ме­ра­ма об­у­зда­ва­ња ка­ко би се из­бе­гао ди­пло­мат­ски скан­дал.

Про­тив ра­јин­ског мен­та­ли­те­та

За­уз­врат, Лон­чар је у при­пи­том ста­њу умео да иза­зи­ва ве­ли­ке скан­да­ле сво­јом ре­то­ри­ком пре­зи­ра спрам срп­ских сла­бо­сти. Је­дан та­кав ис­пад об­зна­ни­ле су и Ве­чер­ње но­во­сти. Прет­ход­ног да­на, у ре­сто­ра­ну „Ма­де­ра”, за сто­лом ко­јим су пред­се­да­ва­ли Ми­љан Ми­ља­нић и Рат­ко Дра­же­вић, Алек­сан­дар Лон­чар је одр­жао пре­да­ва­ње, про­пра­ће­но апла­у­зи­ма и уз­ви­ци­ма одо­бра­ва­ња раз­га­ље­ног дру­штва, о бе­ди и смра­ду ра­јин­ског мен­та­ли­те­та, у свим ње­го­вим по­јав­но­сти­ма. По­себ­но се, под све­тлом ети­мо­ло­шких ана­ли­за, освр­нуо на симп­то­ма­тич­ност не­ких пре­зи­ме­на код Ср­ба, по­пут про­да­но­вић, при­би­ће­вић, стам­бо­ло­вић или стам­бо­лић. Го­во­рио је на но­га­ма, као да сто­ји на три­би­ни пред за­та­ла­са­ном ма­сом уста­ни­ка. Го­во­рио је афек­ти­ра­ним за­гре­бач­ким ди­ја­лек­том.

Све су то с мрскшћу али ћут­ке слу­ша­ла де­ца де­це ко­му­ни­зма, за обли­жњим сто­лом. Мла­ди но­ви­нар Ве­чер­њих но­во­сти, син ге­не­ра­ла ЈНА, не усу­ђу­ју­ћи се да лич­но про­ти­ву­ре­чи, устао је и оти­шао до те­ле­фо­на, ка­ко би по­тра­жио по­моћ сна­га ре­да од опа­сног уста­шког про­во­ка­то­ра. Док је ми­ли­ци­ја сти­гла Лон­чар је већ оти­шао да­ље да уз­не­ми­ра­ва јав­ност. Ко­но­ба­ри су ми­ли­ци­о­на­ри­ма из­ја­ви­ли да ни­шта ло­ше ни­су чу­ли од адво­ка­та Лон­ча­ра, ко­га по­зна­ју и це­не као углед­ног го­ста. Исто су по­све­до­чи­ли Лон­ча­ре­ви дру­га­ри.

Пре­по­знав­ши у Дра­же­ви­ћу ле­ген­дар­ног 007 УДБ-е, ми­ли­ци­о­на­ри су се из­ви­ни­ли, ма­хи­нал­но са­лу­ти­ра­ли и оти­шли ка па­мет­ни­јим по­сло­ви­ма. Мла­дом пот­ка­зи­ва­чу ни­је оста­ло дру­го до да сво­ју кив­ност из­ли­је пре­ко стра­ни­ца Ве­чер­њих но­во­сти, под иро­нич­ним на­сло­вом Углед­ни гост, где га је оп­ту­жио да јав­но из­но­си на­ци­о­нал–кле­ри­ка­ли­стич­ке ста­во­ве. По­зван по­том у ста­ни­цу ми­ли­ци­је ра­ди раз­ја­шње­ња, Алек­сан­дар је ла­ко по­био при­ја­ву уз по­моћ лич­не кар­те из ко­је се мо­гло за­кљу­чи­ти да не мо­же би­ти уста­ша јер је Ср­бин а да за­гре­бач­ким ди­ја­лек­том го­во­ри јер је ро­ђен у За­гре­бу.

И дан-да­нас, шест го­ди­на по­сле Алек­сан­дро­вог пре­ра­ног од­ла­ска ка ви­шој ста­ни­ци жи­во­та, сре­ћем, на пу­то­ва­њи­ма по све­ту, оне ко­ји су има­ли сре­ћу да их ма­кар за тре­ну­так оба­сја Алек­сан­дров сјај. Сви ми ис­по­ве­да­ју да тај сјај ни­ка­да не­ће за­бо­ра­ви­ти. Пре не­ко­ли­ко го­ди­на, у јед­ном са­ло­ну Кејп­та­у­на при­шао ми је не­ки не­мач­ки при­пад­ник та­мо­шњег „бе­лог пле­ме­на” да ми ка­же ка­ко је пре два­де­се­так го­ди­на био на са­фа­ри­ју са јед­ним фа­сци­нант­ним Ср­би­ном, ко­га ни­ка­да не­ће за­бо­ра­ви­ти:

„Зна­те, имао сам ути­сак да му се ве­о­ма сви­ђа­ла мо­ја ве­ре­ни­ца, да­нас мо­ја су­пру­га, али је стро­го по­што­вао ред. Сво­ју на­кло­ност по­ка­зао је са­мо јед­ним али не­за­бо­рав­ним ге­стом: јед­ног ју­тра вра­тио се у ло­гор из пра­шу­ме но­се­ћи жи­ву ср­ну у на­руч­ју, ко­ју је пре­дао мо­јој да­на­шњој су­пру­зи на дар. Ни дан-да­нас не раз­у­мем ка­ко је ус­пео да жи­ву ср­ну уло­ви го­лим ру­ка­ма! Че­сто о ње­му раз­го­ва­ра­мо, се­ћа­ју­ћи се ње­го­вих на­дах­ну­тих ми­сли и ре­чи. По­не­кад имам ути­сак да ме мо­ја су­пру­га у ми­сли­ма ва­ра с тим Ср­би­ном ко­ји је ду­бо­ко раз­у­ме­вао и во­лео нас, Нем­це… Звао се Алек­сан­дар, Алек­сан­дар Лон­чар.”

По­не­кад, сре­ћу­ћи та­ква се­ћа­ња код вр­сних љу­ди, по­ми­шљам да је Алек­сан­дар Лон­чар при­па­дао не­ком тај­ном ви­те­шком ре­ду Евро­пља­на ра­су­тих по све­ту, ства­ра­ју­ћи га сво­јим све­тло­сним мре­жа­ма при­ја­тељ­ства. <