ПО­СЛЕД­ЊА ИЗ­ЛО­ЖБА ЗА ЖИ­ВО­ТА ДРА­ГО­ША КА­ЛА­ЈИ­ЋА

Сликар који уједињује Европу

„Иде­о­лог но­ве Евро­пе”, „ар­хео-фу­ту­ри­ста”, „ге­ни­је ху­ма­ни­зма”, „учи­тељ жи­во­та”… Та­ко ита­ли­јан­ска ли­ков­на кри­ти­ка ви­ди Дра­го­ша Ка­ла­ји­ћа, по­во­дом из­ло­жбе ње­го­вих но­вих сли­ка у по­зна­тој рим­ској га­ле­ри­ји „Еле­у­те­ри”, 2004, одр­жа­ној под ви­со­ким па­тро­на­том Пред­сед­ни­штва Са­ве­та гра­да Ри­ма и Се­кре­та­ри­ја­та за кул­ту­ру ре­ги­је Ла­цио. Прем­да оба­ве­штен од свог до­пи­сни­ка из Ри­ма, ТАН­ЈУГ је ус­кра­тио на­шој јав­но­сти чак и пу­ку вест о отва­ра­њу из­ло­жбе срп­ског умет­ни­ка. Пре­но­си­мо пре­ћу­та­не из­во­де из освр­та у ита­ли­јан­ским ме­ди­ји­ма

***

ИТА­ЛИ­ЈАН­СКА КРИ­ТИ­КА О РИМ­СКОЈ ИЗ­ЛО­ЖБИ ДРА­ГО­ША КА­ЛА­ЈИ­ЋА

На­сли­ка­на иде­о­ло­ги­ја пра­ве Евро­пе

Сва­ке го­ди­не, нај­ста­ри­ја рим­ска га­ле­ри­ја „Еле­у­те­ри”, спе­ци­ја­ли­зо­ва­на за мај­сто­ре XIX и XX ве­ка, окон­ча­ва се­зо­ну из­ло­жбом де­ла не­ког са­вре­ме­ног умет­ни­ка ко­га сма­тра но­вом ве­ли­чи­ном. Ове го­ди­не из­бор је пао на Дра­го­ша Ка­ла­ји­ћа. Тај из­бор на стра­ни­ца­ма бо­га­то опре­мље­ног ка­та­ло­га из­ло­жбе об­ја­шња­ва исто­ри­чар умет­но­сти и вла­сник га­ле­ри­је Еђи­дио Ма­ри­ја Еле­у­те­ри:

„Да­нас, с ши­ре­њем Европ­ске уни­је, ства­ра­лач­ки по­кре­ти и хра­бри гла­со­ви не­ких умет­ни­ка на­ла­жу да се пре­у­зму и ожи­ве све оне тра­ди­ци­је и све оне вред­но­са­ти ко­ји су од­ли­ко­ва­ли и чи­ни­ли ве­ли­ком, је­дин­стве­ном, на­шу кул­ту­ру у свет­ским раз­ме­ра­ма. Осо­би­то у ли­ков­ним умет­но­сти­ма они тра­га­ју за за­јед­нич­ким пу­тем, не ра­ди не­ког по­врат­ка ре­ду већ да би ство­ри­ли пра­вац оних кул­тур­них од­лу­ка ко­ји ће би­ти и пут за ује­ди­ње­ну Евро­пу. Ме­ђу нај­вред­ни­јим та­квим умет­ни­цим­на, ко­ји су нај­скло­ни­ји тој но­вој од­лу­ци, што тра­жи об­но­ву Чо­ве­ка, ис­ти­че се Дра­гош Ка­ла­јић, у умет­но­сти по­зна­ти­ји под псе­у­до­ни­мом Дра­го. И упра­во Дра­го, чи­ји су крв, ум, ду­ша, кул­тур­ни и ства­ра­лач­ки из­раз про­же­ти тим вред­но­сти­ма европ­ске исто­ри­је, успе­ва сво­јим де­ли­ма да ука­же на но­ве мо­ти­ве вред­но­ва­ња и от­кри­ћа Чо­ве­ка…”

„По­сма­тра­ју­ћи ње­го­ве сли­ке, спо­зна­је се да је ту људ­ска ду­ша сре­ди­шна фи­гу­ра, уну­тар игре бо­је­них вред­но­сти, у ко­ји­ма су зла­то, ду­га, не­бе­ски свод и фи­гу­ра спо­је­ни кроз бли­ста­ви раст сна­га што нам опи­су­ју сми­сао ле­по­те. То су сли­кар­ске при­по­ве­сти ко­је чи­не да по­сма­трач усва­ја ма­гич­ни мо­ме­нат ду­хов­но­сти и об­но­ву на­ших нај­ду­бљих ко­ре­на, што га све до­во­ди до то­га да сти­че но­во са­мо­по­у­зда­ње. Чу­де­сна на­прег­ну­тост сна­га, ми­кро­ко­смос ко­ји се за­сни­ва на но­вој ствар­но­сти, са­чи­ње­ној од се­ћа­ња — чи­не осно­ву бу­ду­ћег све­та ко­ји мо­ра би­ти уте­ме­љен на ле­по­ти и ве­ли­чи­ни про­шло­сти. Он сли­ка не не­све­сно већ зна­ју­ћи да при­ка­зу­је бу­дућ­ност и сми­сао исто­ри­је.”

Нај­у­глед­ни­ји али и нај­ти­ра­жни­ји ита­ли­јан­ски по­ли­тич­ко-еко­ном­ски не­дељ­ник Па­но­ра­ма по­све­ћу­је не­у­о­би­ча­је­но ве­ли­ки про­стор Ка­ла­ји­ће­вој из­ло­жби: це­лу стра­ни­цу.

Над­на­слов: „Дра­гош Ка­ла­јић, иде­о­лог и ства­ра­лац”.

На­слов: „Шет­ња ме­ћу хе­ро­ји­ма”.

Под­на­слов: „Сма­тра Ср­бе по­сле­дљим Евро­пља­ни­ма, мит­ским спа­си­о­ци­ма хри­шћан­ског кон­ти­нен­та. Сво­јим ду­хов­ним ви­зи­ја­ма да­је об­лик у сли­ка­ма пре­пу­ним сим­бо­ла.”

Ли­ков­ни кри­ти­чар „Па­но­ра­ме” пр­во под­се­ћа чи­та­о­це на Ка­ла­ји­ће­ву уло­гу у ме­диј­ском ра­ту то­ком де­ве­де­се­тих го­ди­на XX ве­ка и ра­та у ру­ше­ви­на­ма „дру­ге Ју­го­сла­вие”:

„Ве­ли­ка те­ле­ви­зиј­ска пу­бли­ка га је уо­чи­ла кад је с гром­ким гла­сом бра­нио раз­ло­ге сво­је зе­мље док је бе­снео рат за Ко­со­во, те су га та­ко мно­ги схва­ти­ли са­мо као Ми­ло­ше­ви­ће­вог чо­ве­ка, не од­ме­ра­ва­ју­ћи бо­ље мо­ти­ве тог упо­р­ног и ви­зи­о­нар­ског ул­тра­на­ци­о­на­ли­зма. Тај екс­перт за ге­о­по­ли­ти­ку, ко­ји је про­био тв-екран крај из­нер­ви­ра­ног тв-во­ди­те­ља Га­да Лер­не­ра, био је и је­сте не­што мно­го ви­ше од пу­ког по­ли­тич­ког еми­са­ра.”

Ука­зу­ју­ћи на од­је­ке у Мо­скви и Ру­си­ји „Ка­ла­ји­ће­вог иде­о­ло­шког, па­не­вроп­ског сна”, кри­ти­чар Ду­ћо Тром­ба­до­ри об­ја­шња­ва ње­го­ва но­ва де­ла као син­те­зу тра­ди­ци­о­нал­них вред­но­сти и по­ле­та ка бу­дућ­но­сти: „Ка­ла­јић с ви­зу­ел­ном убе­дљи­во­шћу из­ла­же ср­це јед­ног ар­хео-фу­ту­ри­стич­ког ис­ку­ства хи­пе­рЕ­вро­пе ко­је, по­ла­зе­ћи од сли­ка кла­сич­ног рим­ског све­та, иде уна­траг кроз вре­ме и чи­ни по­но­во са­вре­ме­ним древ­не со­лар­не кул­то­ве, с иде­јом ле­ген­дар­не за­јед­нич­ке отаџ­би­не европ­ских на­ро­да.”

Алу­ди­ра­ју­ћи на на­зив Ка­ла­ји­ће­ве из­ло­жбе — „Но­ве раз­глед­ни­це на­ше уну­тра­шње ом­пе­ри­је” — кри­ти­чар Бер­лу­ско­ни­је­вог днев­ни­ка Ил Ђор­на­ле га на­сло­вом пред­ста­вља као „умет­ни­ка ко­ји хо­ће да ује­ди­ни Евро­пу сво­јим уну­тра­шњим сли­ка­ма”. По Ели­зи д’Ал­то, Ка­ла­ји­ће­во ства­ра­ла­штво из­ра­жа­ва „ме­та­фо­рич­ку пе­сму ко­ја нас под­се­ћа на кул­тур­не срод­но­сти и за­јед­нич­ке ду­хов­не ко­ре­не за­пад­не и ис­точ­не Евро­пе”.

Вред­ну­ју­ћи из­ло­жбу Ка­ла­ји­ће­вих но­вих де­ла као је­дин­стве­ну кул­тур­ну сен­за­ци­ју, рим­ски днев­ник Ри­на­ши­та им по­све­ћу­је чак пу­не две стра­ни­це но­вин­ског фор­ма­та.

Над­на­слов: „Ме­та­фи­зи­ка да­је реч јед­ном ве­ли­ком на­ро­ду”.

На­слов: „Умет­ност Дра­го­ша Ка­ла­ји­ћа — син­те­за иде­а­ла и по­ли­ти­ке”.

Пре­ма мне­њу ли­ков­ног кри­ти­ча­ра Ђа­ни­ја Фран­че­ске­ти­ја, умет­ност Дра­го­ша Ка­ла­ји­ћа по­ти­че из y би­ти исто­риј­ског ис­ку­ства срп­ске на­ци­је:

„Упра­во из ду­шев­не сна­ге, из чи­сте са­ве­сти — уз пу­ну свест о под­не­тој не­прав­ди — из ви­ше­ве­ков­не кул­ту­ре ра­ђа се и раз­ви­ја ово сли­кар­ство пре­пу­но ве­дрих хо­ри­зо­на­та, бље­шта­вих бо­ја и про­зрач­них по­ља. Ипак, ис­под све­га то­га су по­кли­чи от­по­ра ко­ји још не на­ла­зе од­је­ка у пој­му ре­ци­про­ци­те­та по­што­ва­ња сло­бо­да. Дра­гош зна да је ње­го­ва зе­мља из­да­на, да је ње­го­ва отаџ­би­на си­ло­ва­на од оних ко­ји за­то­мљу­ју сло­бо­ду, али не упо­тре­бља­ва за­кон од­ма­зде већ тра­жи за свој на­род пра­во на по­ли­тич­ко, еко­ном­ско и дру­штве­но са­мо­о­дре­ђе­ње.” <